7. Crkva kao dom Božji u ljudskim rukama

Hamilton Smith

U prošlom smo poglavlju razmatrali istinu o Crkvi prema Božjim namislima. Videli smo da je Bog s jedne strane nameravao stanovati među ljudima, a sa druge strane smo videli i ljudsku odgovornost, koja je sa time povezana.

No, sada se trebamo zapitati: Da li je čovek bio poslušan svojim obavezama? Na žalost, u raznim istorijskim epohama možemo videti da su ljudi veoma često zakazali. Što su bile veće njegove prednosti, rasle su i njegove obaveze, i sve je više je podbacio. Tako njegov podbačaj možemo najočiglednije videti baš u pogledu Crkve ili Božjeg Doma na zemlji.

Da bi sebi mogli ispravno predstaviti veličinu ljudske slabosti, potrebno je pogledati, kako je Bog sebi u početku isplanirao Svoj Dom. Za vreme izgnanstva Izraelskog naroda, prorok Jezekilj je bio zadužen da kaže Izraelskom narodu o tom Domu: "... pokaži domu Izrailjevom ovaj dom, neka se postide bezakonja svog, i neka izmere sve" (Jezek. 43,10). Oni su premalo obraćali pažnju na Dom i njegovu svetost, i zbog toga su bili odvedeni u zarobljeništvo. Samo na taj način im je moglo biti prikazano, kako su se daleko udaljili od prvobitnog Božjeg plana.

Kao što smo videli u Jakovljevu doživljaju, ljudska odgovornost prema Božjoj kući se očitovala u odnosu na "vrata" i "kamen" (vidi 1. Moj. 28).Vrata na nebu su ukazivala na Boga, našu prednost, ali i našu odgovornost, da Mu se približavamo u molitvi i da Ga slavimo. Kamen na čiji je vrh Jakov izlio ulje, bio je usmeren prema ljudima i ukazuje na našu ličnu odgovornost. Potrebno je biti veran Božji svedok pred ljudima. Međutim, mi smo zakazali u oba pravca. Nismo se dovoljno koristili vratima koja vode u nebo, a kao posledicu toga, nismo ni naš kamen ispravno podigli. Nismo se dovoljno molili, a niti bili dovoljno ovisni o Bogu, te je i naše svedočanstvo pred ljudima bilo veoma slabo.

Osim toga potrebno je reći i to, da Božji Dom samo onda daje pravi odraz, ako se u njemu vide karakteristični znakovi za prepoznavanje te kuće. Ove karakteristike imaju zadatak da prikažu samoga Boga. To znači da u Božjoj kući mora vladati svetost, kako bi se tamo Bog mogao stvarno obznanjivati. U njoj se treba (uvek) moliti: "Molim, dakle, pre svega da se čine iskanja, molitve, moljenja, zahvaljivanja za sve ljude" (1. Tim. 2,1). U tome se očituje Božja želja, jer On želi da se spasu svi ljudi. Žene se trebaju odlikovati jednostavnošću i činiti "dobra dela", jer se u dobrim delima odražava Božja dobrota, koju On ima prema ljudima. Zbog ovih stvari ta kuća treba da bude poznati i prepoznata, da se tu vrši briga i za dušu i za telo. Samo na taj način će drugi shvatiti da se Bog brine za ljudske potrebe.

I na kraju Božja kuća se prepoznaje po "pobožnosti" (vidi 1. Tim. 3,14-16). Jasno je da se u Božjem Domu treba pobožno vladati. Ako smo shvatili da je dužnost Božje kuće da očituje Boga, onda nam treba biti jasno da pobožnost u životu pomaže pri Božjem obznanjivanju. Radi toga se tu ne radi o spoljašnjoj pobožnosti, naklonosti ili dobrom raspoloženju, jer to može očitovati i prirodni (grešni) čovek. Pobožni život je život u Božjem strahopoštovanju, i takav život prikazuje Boga. Tajna takvog života leži u tome, da uvek trebamo imati pred očima Hrista. On je savršeni uzor prave pobožnosti. Radi toga je apostol Pavle u završnim stihovima trećeg poglavlja Prve poslanice Timoteju obuhvatio Hristov život od rađanja u telu pa do vaznesenja na nebo. Božji Duh tu otkriva uzvišene činjenice koje objavljuju Boga. Bog je otkriven u telu, viđen od anđela, propovedan među nacijama, verovan u svetu, primljen u slavi. Sve su to činjenice, koje ljudima otkrivaju Božje srce. Tako kroz Hrista učimo se tajni prave pobožnosti, ili upoznajemo život, kroz koji se otkriva Bog.

Da je Crkva (Skupština) ostala verna temeljnim učenjima o kući Božjoj, onda bi se On mogao daleko bolje prikazati pred svetom! Svet bi video mnoštvo ljudi koji se odlikuju: svetošću, ovisnošću o Bogu, poniznošću pod autoritetom, dobrim delima kao i brigama za dušu i telo. Svetu to ne bi ostalo prikriveno, i videli bi ispunjavanje temeljnih istina. Oni bi uvideli da je u njihovom palom stanju sve upravo suprotno. Pre svega oni bi upoznali Božji stav prema ljudima. Na žalost, pokazalo se, da upravo oni koji sačinjavaju Božji Dom, nisu ispunili očekivanja. Mi smo zatajili u otkrivanju ovih temeljnih istina Božjeg Doma. Na taj način nismo dovoljno jasno svedočili pred ovim svetom.

Kako je došlo do toga da smo zakazali? Istorija Izraelskog naroda i njihov neuspeh prema Božjoj kući u ondašnje doba, može nam pomoći da i mi bolje shvatimo tajnu našeg neuspeha. Prorok Jezekilj je dobio naređenje da kaže neposlušnom Izraelskom narodu: "Što uvodiste tuđince neobrezanog srca i neobrezanog tela da budu u mojoj svetinji da skvrne dom moj, i prinosiste moj hleb, pretilinu i krv, i tamo prestupaše moj zavet osim svih gadova vaših. I ne izvršavaste šta treba za moju svetinju, nego postaviste ljude po svojoj volji da izvršuju šta treba u mojoj svetinji" (Jezek. 44,7-8).

Ovde se spominju tri stvari koje su pogrešno uradili:

- Uveli su u kuću Božju osobe, koje nisu imale ni udela ni učešća u tome;

- Nisu obraćali dovoljno pažnje na svetost tog Doma;

- Oni su koristili Božji Dom u svoje vlastite svrhe.

Nije li to bio slučaj i sa žalosnom istorijom Božjeg Doma u našem razdoblju izbavljenja? Na dan Pedesetnice je sišao Sveti Duh, i mnogi su bili pripojeni Domu Božjem. To nisu bili "stranci". Svi su oni bili prava deca Božja. Među njima nije bilo onih koji bi bili "neobrezana srca", iako se obratilo tri hiljade ljudi, koje je Gospod pripojio Skupštini. Svaki od njih je bio stvarno obraćen. Ali uskoro su počeli dovoditi "tuđince"! Krštenjem vračara Simona bila je uvedena u društvo jedna osoba koja tamo nije imala mesta. On nije imao prava da se pripoji onima u kojima je prebivao Sveti Duh. Uskoro su se priključili i drugi, tako da je još za života apostola kuća Božja bila upoređena sa velikom zgradom. "A u velikom domu nisu sudi samo zlatni i srebrni, nego i drveni i zemljani: i jedni za čast, a jedni za sramotu" (2. Tim. 2,20).

Na taj način se kao i ranije u Izraelu nije očuvala svetost kuće, a ljudi su koristili Božju kuću za svoje vlastite interese. "Kojima treba usta zatvoriti; koji cele kuće izopačuju učeći šta ne treba, poganog dobitka radi " (Tit 1,11). Zlo je od vremena apostola tokom vekova sve više napredovalo, tako da na kraju u današnjem vremenu u kući Božjoj ima mnogo nominalnih hrišćana, koji u sebi nemaju božanskog života. Oni imaju spoljašnji oblik pobožnosti, ali se prepoznaju po tome, što nemaju ni malo duhovne snage (vidi 2. Tim. 3,1-5).

Kakve su posledice toga, što su ljudi zakazali u svojoj odgovornosti?

Izrael je dozvolio da u kuću Božju uđe zlo, i zbog toga je doživio Božju kaznu. Pismo kaže: "Jer je vreme da se počne sud od kuće Božije!" (1. Pet. 4,17).

U Izraelu je nastupilo vreme, kada se Bog usprotivio, da hram nazove kućom Božjom. On im je morao reći: "Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta!" (Mt. 23,38). Sva istinska deca Božja koja su bila povezana sa hramom bila su pripojena Crkvi (Skupštini), a opustela kuća je čekala na zasluženu kaznu. No, i Crkva (Skupština) se pokvarila kao kuća Božja i uskoro će oni koji u njoj (istinski) pripadaju Bogu biti uzneseni, da se susretnu sa Gospodom u oblacima; a veliko mnoštvo nominalnih hrišćana neće više biti priznato kao kuća Božja, već će pasti pod osudu.

Da li je Bog promenio Svoju odluku da boravi kod ljudi, zbog toga što su odgovorne osobe bile neverne? Ne, ništa nije u stanju da odvrati Boga od Njegove namere! Vreme se promenilo, narod Božji je imao svoje slabosti, neprijatelj se protivio, smrt je kosila ljude, ali sve to nije bilo u stanju odvratiti Boga od Njegovih planova. On želi imati Svoj Dom na ovoj zemlji i želi boraviti među ljudima.

Čim se Izraelski narod našao u sigurnosti, Bog je otkrio nakane Svoga srca. On je želeo prebivati u njihovoj sredini (vidi 2. Moj. 15,13; 2. Moj. 15,17; 2. Moj. 29,45). O toj za Boga dragocenoj zamisli svedoči i Šator od sastanka u pustinji i hram u njihovoj zemlji. Iako su ljudi zakazali i zapustili hram Božji, iako je hram kasnije bio porušen a narod odveden u zarobljeništvo, Bog nikada ni za trenutak nije odbacio Svoju nameru da stanuje u središtu svoga naroda. On je opet povratio ostatak Svog naroda iz zarobljeništva, da mu podignu Njegovu kuću. I oni su zakazali, i kasnije bili rasuti među sve nacije, a od hrama nije ostao ni kamen na kamenu. I pokraj svega, Bog i nadalje ide Svojim divnim putem. On se izdiže iznad ljudskih slabosti i otkriva nove tajne Svoga srca, i donosi ih na svetlo dana. "... da znaš kako treba živeti u domu Božijem, koji je crkva Boga Živoga, stup i tvrđa istine" (1. Tim. 3,15). Ali opet su ljudi slabo izvršavali svoje obaveze. Kuća Božja izgleda poput ruševine. Umesto da se prepoznaje po svetosti, ona se upoređuje velikom zgradom u kojoj se nalaze posude za plemenitu i za neplemenitu upotrebu. Možda je samo mali broj onih koji se stvarno odvojio od posuda za neplemenitu upotrebu, i koji su se povratili ka moralnim temeljima kuće Božje i koji se vladaju po propisima koji su određeni za Dom Božji. I oni ponekada zakažu. Bog će osuditi one ljude koji se nedostojno odnose prema Njegovoj kući. Iako se u ljudskim rukama sve pokvari, radilo se o Izraelu ili Skupštini, ipak Bog ostaje veran Svojoj odluci, i pred nama se ukazuje nova kuća u 1.000 godišnjem carstvu Hristovom. Zadnja slava te kuće biće veća nego li prve.

Ali i ta kuća će prestati postojati, kada se završi divno hiljadugodišnje carstvo. Tada će nastupiti sud i tama. No, Bog neće napustiti Svoju odluku, jer nakon što obavi suđenje nacijama, i nakon suđenja pred velikim belim prestolom, videćemo: "Novo nebo i novu zemlju". U toj lepoj sceni će se ukazati: "... grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svom" (Otk. 21,2). Nadalje čitamo: "Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov" (Otk. 21,3).

Napustili smo granice vremena sa njenim promenama i videli stalne ljudske slabosti i pomanjkanje njihove odgovornosti. Zavirili smo iza zastora večnosti i videli novo nebo i novu zemlju. Opazili smo scenu u kojoj će se otrti sve suze. Smrti više neće biti, niti žalosti, niti jauka, niti bola, jer prvo je prošlo (vidi Otk. 21,4).

Da li sada opažamo kako se ispunjava velika Božja namera? Neprijatelju nikada neće uspeti da njegovim naporom osujeti taj plan Božji. Niti slabosti vernika mu ne mogu naškoditi.

"Razlika između hrišćanstva i svih drugih sistema religije je u sledećem: U drugim religijama čovek traži Boga, dok u hrišćanstvu Bog traži čoveka."
- Thomas Arnold

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 732
Ukupno: 2599747
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/hamilton/007.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.