4. Crkva na Božjim putevima
- Razmatranje: Efescima 2,11-22.
U prvom delu poslanice Efescima, u celom prvom poglavlju i u odeljku i 2,1-10, vidimo Skupštinu u odnosu na Hrista u slavi, a po Božjem naumu. Nakon toga se upire pogled u drugom pravcu. Sada se posmatra njeno stvaranje i njeno svedočanstvo na zemlji po Božjim putevima.
Postoji velika razlika između Božjih namera za Zajednicu u slavi i za njen put na zemlji. Kada budemo shvatili tu razliku, onda ćemo uvideti, da Skupštinu ne očekuje samo slavna budućnost kada se ujedini sa Hristom na nebesima, već da je očekuju i naročiti putevi na zemlji. U tom smislu nam se pokazuje i Skupština u Efescima 2,11-22.
Da bi što bolje shvatili taj važan aspekt Skupštine, apostol Pavle nas podseća na naročiti položaj Izraela koju je on imao pre Hristovog raspeća. Do toga vremena postojala je veoma oštra razlika između Izraelaca i neznabožaca. U Božjim namerama sa zemljom, Jevreji su zauzimali naročiti položaj. Nasuprot njima neznabošci su bili stranci. Izraelci su sačinjavali zemaljsko zajedništvo. Obećanja i nade su bile vezane uz njihovu zemlju. Oni su se nalazili u spoljašnjoj povezanosti sa Bogom. Njihova religiozna Bogosluženja, njihovo političko uređenje, njihovi svakodnevni poslovi i njihove kućne obaveze, sve je odisalo Božjim rasporedom. Od uzvišenog Božjeg uzdizanja, pa do najjednostavnijih svakodnevnih poslova, sve je bilo određeno Božjim uputstvima. To je bila neopisiva prednost koju su imali pred ostalim nacijama. Jevreji naravno nisu bili bolji od ostalih nacija, jer u Božjim očima je veliko mnoštvo Jevreja bilo poput ljudi iz ostalih naroda. Neki su, naravno, bili još i lošiji. S druge strane bilo je pojedinaca iz neznabožačkih naroda, koji su stvarno bili spašeni, kao na primer pobožni Jov. Ali Bog je odvojio na zemlji Izraelce od ostalih nacija i dao im je naročito mesto i prednosti. Iako su mnogi od njih bili neobraćeni, ipak je bila velika prednost da su se sve stvari kod njih rešavale po savršenoj Božjoj mudrosti. Neznabožački narodi nisu imali takav položaj na svetu. Oni se nisu mogli obradovati javnom priznanju s Božje strane. Njihov svakodnevni život nije bio regulisan Božjim odredbama, a upravo naređenja koja su upravljala životom Jevrejskog naroda, ona su strogo razdvajala Jevreje od neznabožaca.
Tako je čovek Jevrej na zemlji imao mesto na kojem se on smeo približavati Bogu, dok je neznabožac bio veoma udaljen od Boga, i nije bio povezan sa Bogom na svetu.
Ali Izraelski narod je potpuno zakazao u svojoj odgovornosti, i nije iskoristio prednosti koje su mu bile pružene. Oni su se odvojili od Boga i služili idolima. Oni nisu obratili dovoljno pažnje na Božja naređenja i zapovesti, koje su ih dovodile do tog naročitog položaja. I na kraju su razapeli svog Mesiju i protivili se Svetome Duhu. Kao posledicu svega toga izgubili su na neko vreme svoje prednosti na zemlji. Bili su proterani iz svoje Domovine i bili su rasuti po raznim nacijama.
Stavljanje Izraela na stranu otvorilo je put za divnu promenu koja je nastupila sa Božjim putem (namerama) na zemlji. Gledajući u prošlost, Duh Sveti nam u stihovima 11. i 12 (Ef. 2,11-12). ukazuje na još jasniji kontrast. Bog je, nakon što je Izrael bio stavljen na stranu, krenuo novim putevima i doneo na svetlo dana Svoju Skupštinu. Na taj način je otvoren novi krug blagoslova, koji se nalazi izvan Jevreja i nacija.
Jevrejska neposlušnost pružila je Bogu naročitu priliku da na poseban način počne blagosiljati neznabožačke narode. Poziv je bio upućen raznim nacijama, ali to ne znači da su Jevreji isključeni iz tog novog kruga blagoslova. Kao što možemo videti, Skupština će se istovremeno sastojati od vernika iz Jevrejskog naroda i ostalih nacija.
Ali ako neznabošci iz raznih nacija žele doći do naročite prednosti i blagoslova novog kruga, te ako žele imati udela u Skupštini, onda se to treba učiniti na jednoj pravednoj osnovi.
Radi toga se odmah govori o Hristovoj krvi (vidi Ef. 2,13). Već smo u prvom poglavlju bili upozoreni na krst u odnosu na ispunjenje Božjih namisli. Ovde u 2. poglavlju se spominje krst u odnosu na namisli Božje sa ovom zemljom. Posredstvom Hristove krvi grešnici koji su nekoć bili daleko od Boga, oni Mu se približavaju. Njihovi gresi su ih udaljili od Boga, ali sada su opet dovedeni u Njegovu blizinu. Oni se nisu mogli približiti držanjem obreda i ceremonija, već su stupili u živi odnos, koji svoj pravi izraz nalazi u Hristu. On je vaskrsnuo iz mrtvih i zastupa nas pred Božjim licem. Radi toga se kaže: "A sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekada bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom." (Ef. 2,13). Naši gresi su nas odvojili od Boga, ali skupocena krv, ne da je samo oprala grehe, već je učinila i daleko više od toga, ona nas je opet približila Bogu. Hristova krv nam govori o strašnoj sili greha, zbog kojih je bilo potrebno prineti veliku žrtvu koja bi nas iskupila. To nam ujedno govori i o Božjoj svetosti, koja nije mogla biti udovoljena nižom cenom. Ujedno nam se otkriva i velika ljubav, koja je bila spremna da plati tako visoku cenu.
Iako je ovo od velike važnosti za stvaranje Crkve, ipak to još uvek nije bilo dovoljno da je stvori. Crkva nije samo grupa pojedinaca koji su se približili, jer to se odnosi na sve vernike svih vremena, koji su otkupljeni Hristovom krvlju. On je učinio i više od toga, ne samo da je svaki pojedinac došao "blizu", već je On "sastavio" Jevreje i neznabošce (Ef. 2,14). I to je bilo delo Hristovog krsta. On je porušio zid koji je razdvajao Jevreje i neznabošce. Između Jevreja i neznabožaca vladalo je neprijateljstvo zbog naredaba koje su sprečavale sudelovanje neznabožaca. Pomoću tih naredaba Jevrejin se smeo približavati Bogu, a to neznabošci iz drugih nacija nisu mogli. "Jer je On mir naš, koji oboje sastavi u jedno, i razvali plot koji je rastavljao..." Na krstu je Hrist ukinuo "Zakon" i posredstvom krvi otvorio je novi prilaz. Jevrej koji se približavao Bogu na temelju krvi, on se ne nalazi više pod Jevrejskim zakonima i odredbama. Neznabožac se približava iz daljine, a Jevrej dolazi iz svoje istorijske tradicionalne blizine. Obadvoje se ujedinjuju u zajedničkim radostima i blagoslovima kao glavu, ali pošto Hristu nije potrebno pomirenje, to znači da se to odnosi na one koji tvore telo, jer njima je i te kako bilo potrebno izmirenje, a ne Onome koji je glava.
Druga velika istina se očituje u činjenici, da se Evanđelje mira propoveda nacijama koje su bile udaljene, i Jevrejima koji su bili blizu spasenja. Shvatamo da se ta propoved počela objavljivati u vreme kada je došlo do stvaranja Skupštine na zemlji. Da nije bilo krsta, ne bi bilo ni propovedi, a bez propovedanja ne bi bilo ni Skupštine. Hrist je bio pravi govornik, On je propovedao Evanđelje, ali On to čini i posredstvom svojih slugu. Čitamo o Njegovim učenicima: "A oni izađoše i propovedaše svuda, i Gospod ih potpomaga, i reč potvrđiva znacima koji su se potom pokazivali." (Mk. 16,20).
Ali u našem odlomku nalazimo i treću blagoslovljenu istinu. Kroz jednog Duha smo mi dvoje (Jevreji i neznabošci) dobili slobodan prilaz ka Ocu. Ne samo da se Bog približio nama, već smo se i mi približili k Njemu. Posredstvom Hristovog dela na krstu, Bog je u stanju da nam se približi i objavi nam pomirenje. A delovanjem Duha u nama, i mi se možemo približiti Ocu. Krst nam omogućava da se približimo, a Duh nas osposobljava da dođemo do naše prednosti i da se u stvarnosti približimo Ocu. Ali ako se naša prisutnost omogućava kroz Duha, onda je razumljivo samo po sebi, da za telesnost tu nema mesta ni u jednom obliku. Prilazak Bogu se ne može osigurati niti kroz naročite zgrade, posebne obrede, crkvene orgulje, pevačke horove ili putem naročite klase (sveštenstva).
Sva ta telesna sredstva koja snažno deluju na ljude, ipak samo otežavaju pristup ka Ocu. Prilaz k Njemu se otvara kroz Duha. "... imamo pristup k Ocu u jednome Duhu". Radi toga u Božjoj prisutnosti vlada savršeni sklad.
Ako su naši sastanci u Skupštini na niskom duhovnom nivou, nije li tome kriva činjenica, da nismo osudili telesna nastojanja, kada je neko na telesan način želeo ući u Božju blizinu? Može se desiti da jedan skup koji teče blagoslovljenim tokom iznenada bude okrnjen nekom pesmom koja baš ne odgovara u tom trenutku, ili službom koja nije prikladna za taj trenutak, pošto neko nije dozvolio da bude vođen jednim Duhom. Da li mi to kažemo da bi ožalostili ili uplašili nekog brata, i na taj način mu oduzeli mogućnost govora, tvrdeći da on gasi Duha? Upravo obrnuto, ponekad i ćutanje može značiti da smo telesno nastrojeni, kao i kod nekih koji bi se želeli istaći svojim govorom. Svaki se treba sam preispitati i tada doći u prisutnost Božju. Tada će Duh moći slobodno delovati, i On će nam omogućiti da se približimo Ocu.
Do sada smo posmatrali Skupštinu kao Hristovo telo, ali na Božjim putevima na zemlji možemo je videti i pod drugim aspektima. Dva od njih možemo videti u tri završna stiha ovog poglavlja (Ef. 2,19-22). Najpre se Skupština prikazuje kako raste "u sveti hram u Gospodu", a kao drugo vidimo je kao "stan Božji u Duhu".
S prvog gledišta vidimo Skupštinu kao građevinu koja raste i na kraju postaje svetim hramom u Gospodu. Apostoli i proroci čine temelj, a sam Hrist je ugaoni kamen.
Za vreme celog vremena milosti, vernici se ugrađuju u tu građevinu poput živog kamenja, sve dok i zadnji ne bude ugrađen. Tada će se ta završena građevina prikazati u slavi. To je građevina o kojoj govori Gospod u Mateju 16 i kaže: "... sazidaću Crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati". Graditelj je Hrist, a ne čovek. Radi toga je sve savršeno. Samo živo kamenje se ugrađuje u tu svetu građevinu. Apostol Petar objašnjava duhovni značaj ove građevine kada kaže, da se živo kamenje ugrađuje u živu zgradu: "... da prinosi duhovne i Bogu ugodne žrtve". Drugi zadatak je: "... da razglasite slavna dela" Božja (vidi 1. Pet. 2,5 i 1. Pet. 2,9). U Otkrivenju 21. apostol Jovan vidi u viđenju savršenu građevinu, kako se spušta od Boga sa nebesa, i u njoj svetli Božja slava. Tada će se u stvarnosti iz ove građevine podizati neprekidni hvalospevi k Bogu na visini, a savršeno svedočanstvo Njegove dobrote će se izlivati na ljude.
Tada apostol Pavle - još uvek stojeći pod utiskom te slike o građevini - prikazuje još jednu stranu tog zdanja (Ef. 2,22). On više ne vidi vernike kako bivaju ugrađeni u rastući hram, već on posmatra gotovo zdanje, stan Božji u Duhu. Svi vernici na zemlji u raznim vremenskim razdobljima očituju se kao Božje prebivalište. Ali apostol Pavle ne kaže: "Vi ste prebivalište", već on kaže: "Na kome ćete se i vi sazidati za stan Božji u Duhu". To znači da se stan gradi od vernika iz Jevrejskog naroda, ali i iz drugih nacija. Božje prebivalište je karakterizirano svetlom i ljubavlju. I kada se apostol Pavle bude približio praktičnom delu poslanice, onda će nas on posavetovati: "... budući da ste ljubljena deca, i živite u ljubavi" i "Živite kao deca svetla..." (Ef. 5,1 i Ef. 5,8). Tako je kuća Božja ujedno i mesto blagoslova i svedočanstva. Na tom mestu vernici primaju blagoslove, naklonost i Božju ljubav. Primajući blagoslove, oni postaju svedočanstvo za svet oko njih. U poslanici Efescima se Božje prebivalište prikazuje onako kako to zahtevaju Njegove misli. Tu se vidi samo ono šta je ispravno. Druga mesta u Pismu će nam pokazati, na koji način je to prebivališe bilo oskvrnjeno zbog ljudskog uticaja. Na kraju ćemo pročitati da će sud Božji započeti kod kuće Božje.
Znači da nam se u tom poglavlju prikazuje Skupština na tri načina. Crkva se uspoređuje sa Hristovim telom koje je sazdano od vernih Jevreja i neznabožaca i povezano sa Hristom u slavi. Na taj način je sazdan novi Čovek, koji prikazuje sve ono što se odnosi na Hrista kao vaskrslog i proslavljenog Čoveka. On je Glava nad svime. On želi da se prisetimo da Skupština nije samo jedno telo, već da je i "Njegovo telo", kao što i čitamo: "Na kome sva građevina sastavljena raste za crkvu svetu u Gospodu." (Ef. 2,21). I kao Njegovo telo ona je i "- punina Onoga koji ispunja sve u svima". Ona je ispunjena onim što On jeste, da bi iskazala sve ono što On jeste! Skupština - Njegovo telo - trebala bi očitovati Njegovo biće, kao što i naše telo obznanjuje ono što se nalazi u našem srcu.
Nadalje Skupština je hram koji raste, i koji se sastoji od vernika svih vremena hrišćanskog doba. Oni Mu prinose zahvalnost i svedoče ljudima o Božjoj dobroti i milosti.
I na kraju se prikazuje Skupština kao dovršena građevina, koja se sastoji od svih vernika koji upravo u to vreme žive na svetu. Ona tvori Božje prebivalište, na blagoslov Njegovom narodu i na svedočanstvo svetu.
