4. Hodati (živeti) u svetlu

Stojan Gajicki

Živeti u svetlu nije nikakva mistična duhovnost u kojoj pojedinac ili grupa ljudi smatraju da su postigli stepen prosvetljenosti koji ih uzdiže iznad ostalih i tera u izolovanost od sveta. Svakako da postoji opravdanost za periodično povlačenje iz sveta, ali svrha svetlosti jeste da svetli među ljudima, a ne na nekom od ljudi izolovanom mestu. Svetlo ima svoju ulogu i službu među ljudima. Isus, koji je bio i jeste Svetlo ovoga sveta, kretao se i boravio među ljudima.

Svetlost je vidljiva u međuljudskim odnosima. U odnosima se pokazuje da li osoba živi u svetlu ili u tami i po njenim principima.

Posledica istine da je Bog svetlo jeste to da mi moramo živeti u svetlu da bi se Bog mogao među nama očitovati. Bog ne može prebivati među narodom koji živi po načelima tame, u kome je nečista atmosfera.

"A predveče neka se u vodi opere, te u smiraj može opet u tabor. Imaj izvan tabora mesto gde ćeš ići napolje." (5. Mojsijeva 23:12-14)

Ovaj tekst ne opisuje samo osnovnu i normalnu higijenu, već govori i o čistoti sredine u kojoj Bog želi da se kreće i očituje u jednom narodu. Ako bismo se figurativno izrazili, mogli bismo reći da Bog ne želi da "nagazi na prljavštinu" kada želi da prebiva medu svojim narodom.

Isto je važno i danas u duhovnom smislu. Da bi se Božija sila ispoljavala među nama, u našoj sredini mora postojati duhovna čistota.

"A Jošua zapovedi narodu: Posvetite se za sutra, jer će sutra Jahve učiniti čudesa među vama." (Isus Navin 3:5)

Čistota - svetost bitna je komponenta za Božiju prisutnost i ispoljavanje njegove snage. Zato je neophodno da se zapitamo, kao što je i Jov jednom pitao:

"Koji putevi u dom svetla vode, na kom mestu prebivaju tmine?" (Jov 38:19)

Koji je put, šta je put k životu u svetlosti? I Božija nam reč i za to daje detaljan odgovor i opis na koji način se hoda i živi u svetlosti.

"A ovo je poruka koju smo čuli od njega i koju vam objavljujemo: Bog je svetlost i u njemu nema ni malo tame. Ako tvrdimo da imamo zajednicu sa njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu sa istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan sa drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha. Ako tvrdimo da nemamo greha, sami sebe zavaravamo i u nama nema istine. Ako priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očistiće nas od svake nepravednosti. Ako tvrdimo da nismo zgrešili, činimo ga lažljivcem i njegove reči nema u nama." (1. Jovanova 1:5-10)

Ovo je, rekli bi smo, klasičan tekst ove teme. Razmatraćemo ovaj tekst stih po stih, jer u njemu zaista postoji opis, od Boga nam danog načina za život u svetlu.

"Bog je svetlost..."

Ovo je izraz koji nas stavlja pred izbor. Da je Bog svetlost govori činjenica da je On sam po sebi to i da ta svetlost ne zavisi od nas, da li ćemo je mi upaliti ili ne. On jeste, bez početka i kraja ta svetlost i zato je na nama da se odlučimo da li ćemo ući u tu svetlost ili samo stajati po strani i posmatrati je. Ona jeste stvarnost, ali je na nama da se uključimo u nju, kao što treba skočiti u reku koja stalno protiče.

"... i u njemu nema ni malo tame."

Ovaj stih govori o nemogućnosti unošenja tamnih elemenata u zajedništvo s Bogom. Tami je nemoguće da opstane pred svetlom i nemoguće joj je da se pomeša sa svetlom. Približiti se Bogu može se jedino potpunom iskrenošću i čistotom motiva.

"Ako tvrdimo da imamo zajednicu sa njim, a hodamo u tami..."

Pošto je Bogu sve poznato, misao da se s njim može imati zajedništvo iako krijemo stvari od njega, u stvari je apsurd, nemogućnost.

Reč u grčkom jeziku za zajedništvo je - koinonia - što znači učestvovati u nečemu s nekim drugim, biti sudionik nečega, učiniti nešto zajedničkim, zajedništvo u kome su komunikacija i ljubav temeljne vrednosti.

Mogli bismo reći da je zajedništvo dozvoliti nekome da ima udela u mom životu. To je jedino moguće ako ja dozvolim nekom drugom da zna o meni stvari koje su duboki deo mene i moje unutrašnjosti. Da bi to bilo moguće, ja moram biti spreman da iznesem takve vrednosti na svetlo da bi ih taj drugi mogao videti, čuti, i tako postati sudionik nečega što je vrlo lično, samo moje. Spremnošću da to iznesem na svetlo dajem i poziv, ponudu nekom drugom da ima zajedništvo sa mnom.

Često puta kada podelimo duboke, lične i dragocene tajne sa nekim drugim, želimo da naglasimo da samo ta osoba poseduje ovo znanje o nama. Jedino ta osoba je dobila pristup u onaj deo mene i mog života u koji niko do tada nije zakoračio.

Deliti zajedništvo je kao postati deoničar u najbogatijoj firmi, životu nekoga drugog. Veće privilegije i dragocenosti u ovom životu nema!

Bog nas poziva u takvo zajedništvo s njim samim. On, koji je sam sebi dovoljan, trojedini Bog, koji u trojstvu živi u savršenom zajedništvu u kome samo svetlost vlada, ipak želi imati zajedništvo sa svojim stvorenjem - čovekom! Zato smo stvoreni, u to zajedništvo smo pozvani.

"Veran je Bog, koji vas je pozvao u zajednicu svoga Sina, Isusa Hrista, našeg Gospoda." (1. Korinćanima 1:9)

Može li čoveku veća čast biti ponuđena od ove - imati zajedništvo s Božijim sinom?! Ne samo neko površno zajedništvo, nego "koinonia zajedništvo", sudeoništvo u njegovom izmirenju, njegovoj slavi, njegovim mukama.

Mi smo sunaslednici s njim, zbog ovog zajedništva u koje smo ušli spasenjem koje nam je dano zbog vere u njega.

U pravom prijateljstvu dvoje dele sve jedno s drugim. Sve počinje voljnošću da otvorimo srca, našu unutrašnjost jedni drugima.

"Otvoreno smo vam govorili, Korinćani; naše srce vam je širom otvoreno. Nije vam tesno u nama, ali je tesno u vašim srcima. Uzvratite mi na isti način - kao svojoj deci govorim: i vi raširite svoja srca." (2. Korinćanima 6:11-13)

Vapaj jednog apostola za pravim zajedništvom sa svojim suhrišćanima, za zajedništvom s braćom i sestrama u Hristu. Ovaj vapaj prisutan je i danas među nama. Mi govorimo o bogatom zajedništvu, ali nas je malo onih koji ga stvarno doživljavaju, bilo da se radi o zajedništvu u našim crkvama, brakovima i drugim odnosima. Današnji svet, naročito ovaj civilizovani, industrijski svet, siromašniji je nego ikada kada je u pitanju pravo zajedništvo. Odnosi su postali poslovni, brojkama se meri smisao odnosa i kontakata koje stvaramo. Sve se materijalno mora isplatiti da bi smo se u to upustili.

Mi hrišćani se ne možemo pohvaliti nekom dubljom dimenzijom u pogledu zajedništva. Naše denominacije su nam pokrale slobode da se družimo sa svima u Hristovom telu. Nezrele duhovne vođe su nas ograničile da se družimo prema doktrinama, a ne po životu koga nam je Hristos dao. Strah od drugačijeg shvatanja koja drugi imaju otuđio nas je jedne od drugih, nas koji smo pozvani u istu vrstu zajedništva u koju nas je Bog pozvao. Utisak je da je čoveku lakše ući u zajednicu s Bogom nego li naći zajedništvo u našim zajednicama.

Priča se o jednom crnom hrišćaninu koji je pokušao da se uključi u jednu crkvu gde je većina bila bele rase. Na kraju se požalio u molitvi Bogu i dobio objašnjenje: "ja pokušavam, reče mu Gospod, već dvadeset godina, ali mi ne uspeva!?"

Pavle je imao široko srce, mesta za mnoge. Nikome nije bilo tesno u njegovoj prisutnosti i u njegovom srcu. Za Pavla nisu duhovne manifestacije bile najvažnije za zajedništvo, a naročito ne temelj za zajedništvo. Apostol Pavle je iskrena srca ljubio svu braću!

I ja sam svedok mnogih doživljaja u kojima su braća i sestre imali mesta u srcu samo za one koji su se ponašali po njihovom duhovnom ili, što je još gore, nekom drugom ukusu.

Hvala Bogu da je vreme kada se Gospodnja večera mogla uzimati samo ako je čovek pripadao istoj denominaciji, daleko iza nas. Odakle je ta ideja došla vođama denominacija? Zar krv Hristova nije jači razlog za naše druženje i zajedništvo od naših denominacionalnih sistema?

Žalosno je videti da se i dan danas neki druže više na temelju duhovnih trendova nego na temelju Hristove ljubavi. Ali je fantastično videti da se mnogi bude i razumeju da su Isus i njegova ljubav jedini pravi temelj pravog zajedništva.

Sve više nestaje taj osećaj skučenosti medu nama koji smo njegova deca. Sve se više osećamo kao kod kuće u našim različitim crkvama. Bog podiže jednu novu generaciju koja se neće baviti sitnicama i time se razdvajati. Ono što je važno ostaće važno zauvek! Zajedništvo nije važnije od istine, ali se istina ne može primenjivati na način koji ubija. Zato je velika radost videti pokret obnove i produbljivanja zajedništva medu Božijim narodom danas.

Ranije su se crkve cepale, danas se sjedinjuju. Ranije je pripadnost denominaciji bila važnija od zajedništva s drugim hrišćanima, danas je ljubav jača od tih ljudskih postavljenih granica.

Otvorimo srca još više jedni za druge! Sledimo primer apostola Pavla i onog koji je još veći apostol od njega bio - Isusa Hrista samog. U njegovo srce stao je ceo svet. Svi su imali mesta u njegovom srcu! Jedino što nije imalo mesta u njemu bili su greh i tama.

"... lažemo i ne živimo u skladu sa istinom."

Svetlost i tama ne idu zajedno. Ako je Bog svetlost u kome nema tame, a zajedništvo između njega i nas ne postoji, onda se zna ko u tami hoda. Tama je na našoj strani! Bog je uvek otvoren, uvek istinit.

Ne tvoriti istinu u ovom slučaju znači ne ponašati se u skladu sa stvarnim stanjem naše unutrašnjosti, da ono što drugima prikazujemo nije u skladu s onim što je prava istina. Jednostavnim jezikom mogli bismo reći da se radi o "foliranju, duplosti, neiskrenosti, glumi", pokušaju da se ostavi utisak da sam drugačiji, bolji, od onoga što u stvarnosti jesam.

Moglo bi se reći da je ovo jedan od najvećih razloga površnom zajedništvu koga imamo jedni s drugima. Većina ljudi se plaši da bude ono što jesu, jer se boje da neće biti prihvaćeni od drugih. Zbog toga toliki ogroman broj ljudi nosi maske koje skrivaju njihovu stvarnu ličnost i stvarno stanje.

Tragičnost ovoga je ta da tako nikada jedni druge ne upoznamo, a samim tim nikada ne možemo doživeti draž pravog, dubokog i iskrenog zajedništva.

Tragičnost ovog ponašanja je dvostruka. Ako bi čovek i uspeo da osvoji simpatije drugih foliranjem i izigravanjem, ta simpatija i prihvaćenost nije njemu na korist, zato što su ljudi "prihvatili" ono što im je osoba uspela prodati, a ne ono što je ona u stvarnosti.

Ljudi vole glumca u tom slučaju, ali ne i pravog čoveka. Tako onaj pravi, kome ljubav i prihvaćenost trebaju kao nasušni hleb, ostaje bez toga, a onaj lažni glumac "dobije" ono što u stvari i ne može prihvatiti, jer unutrašnjost pravog vapi za tim i ima pravo na to, ali nije dobila to zbog toga što se plaši da izađe na svetlost.

U našim crkvama stvorili smo atmosferu u kojoj ljudi imaju utisak da se moraju ponašati na određen način da bi bili prihvaćeni kao dobri i duhovni. Postoje "duhovne forme u ponašanju" koje religiozne sredine diktiraju kao neophodne i time sprečavaju ljude da susretnu jedni druge u pravom zajedništvu.

Mnogo od onoga što smo mi stvorili kao crkvenu kulturu nije ništa drugo nego prepreka da se susretnemo sa Bogom i drugima na pravi, istinit način.

Ceo naš moderni svet pati od te zarazne bolesti - nestvarnog i neistinitog ponašanja u našim odnosima. Potkradamo jedni druge i sami sebe time što se plašimo biti ono što jesmo.

Svet zahteva od nas da budemo po njegovom "aršinu". Tako razni klubovi zahtevaju određene stvari da bi smo mogli biti njihovi članovi. Isto tako i crkve imaju svoje zahteve.

Dubine u našim međuljudskim odnosima nisu dostigle daljni nivo od istih shvatanja, istih interesa, ukusa, nacionalnih i religioznih pripadnosti, socijalni stalež...

Kod Boga su sve te stvari i mnoge druge njima slične, sekundarne. Pred Bogom je iskrenost srca najveća stvar. Ne savršenost, već želja da budem istinit.

"Gle, istinu ljubiš u srcu, i iznutra javljaš mi mudrost." (Psalam 51:6)

Božija reč nam kaže da će nas jedino istina osloboditi. Istinitost u ponašanju je odraz istinitosti srca i stvara slobodu u našem zajedništvu.

Biti transparentan, biti u spoljašnjim manirima ono što i u srcu jesi. U susretu takvih ljudi postoji temelj koji je potreban za pravo zajedništvo. Među nama hrišćanima trebalo bi da postoji daleko više od ovoga, jer verujemo da nas Bog i tako poznaje i prihvata. Žalosno je ako ljudi jednog dana, gore u Nebu, saznaju da ono što su na zemlji bili nije bilo ništa drugo nego pokušaj da budu nešto što nisu.

Originali su uvek najcenjeniji, ne samo među stvarima, već i među ljudima. Usudi se biti ono što jesi. Usudi se verovati da ono što si baš u ovom trenutku jeste prihvatljivo i kod Boga i kod ljudi. Iskrenost u pogledu mojih mana neće me srozati u očima drugih. Naprotiv, istinitost je dobrodošla!

Mnogi propovednici, pastori, vode, bilo duhovne ili druge vrste, ograđuju se od naroda. Mnogi od njih kažu da se ne može sa svima biti prisan, jer će ljudi onda izgubiti poštovanje prema njima. Zato drže ostale na pristojnom odstojanju.

Žalosna istina u životu takvih ljudi jeste ta da ako nisu poštovani izbliza, niko ih neće poštovati ni s distance. Možda će zadobiti poštovanje u početku, ali u trenutku kada budu razotkriveni, prezir ljudi će biti samo veći zbog njihove neiskrenosti.

"... nego, odrekli smo se sramnih tajni, ne koristimo se lukavstvom i ne izvrćemo Božiju reč, nego se objavljujući istinu preporučujemo savesti svakog čoveka pred Bogom." (2. Korinćanima 4:2)

Biti prisan sa svima možda nije moguće u istoj meri, ali biti istinita osoba to uvek i prema svima može svako. Autoritet je posledica integriteta i karaktera, a ne iskorišćavanja pozicije u odnosu na druge ljude.

Car David se nije bojao onih koji su na neki način bili sposobniji od njega niti je pokušavao da sakrije svoje slabosti. Njegova sigurnost u održavanju kraljevske pozicije bila je u Božijem pozivu da bude na tom položaju i da ima čisto srce.

"Ali ja sam sada još slab, iako sam pomazani kralj, a ovi ljudi, Sarviljini sinovi, jači su od mene. Neka Jahve plati zločincu po njegovoj zloći!" (2. Samuelova 3:39)

Da ova vrsta ponašanja nije sama po sebi jasna, čak ni u hrišćanskim krugovima, govori i napominje i apostol Jovan:

"Mnogo sam se obradovao što sam među tvojom decom našao neke koji žive u skladu sa istinom, bas kao što smo primili zapovest od Oca." (2. Jovanova 1:4)

Velika radost apostola bila je u činjenici da u jednoj zajednici postoje oni koji su istiniti! Naoko čudna izjava. Zar ne bi to trebalo da bude stvarnost svake crkve, svakog pojedinca koji je hrišćanin?

Sećam se jedne posete Rumuniji za vreme Čaušeskog. Posetio sam jednu veliku crkvu s još jednim prijateljem. Kada smo sreli jednog člana crkve, on nam je samo napomenuo da među njima ima "prave i lažne braće". Posle kraćeg druženja s jednom grupom vođa, bilo je vrlo lako zapaziti ko je ko. Ljubav se ne može imitirati! Prava hrišćanska, biblijska ljubav ima svoje prave rodove koji čine da se falsifikati vrlo brzo sami razotkriju.

"Mnogo sam se obradovao kad su došla neka braća i pričala nam o tvojoj vernosti istini - o tome kako živiš u istini. Za mene nema veće radosti nego kad čujem da moja deca žive u istini." (3. Jovanova 1:3-4)

Bogu hvala za ljude, vernike, koji se usuđuju da budu istiniti. Usudio bih se reći da je jedna od najvećih prepreka da naše crkve privuku ljude upravo ovaj momenat. Ima previše religiozne dvoličnosti u našim zajednicama. Lepih fraza i reči kojima nedostaje istinita sadržina. Dvoličnost je odbijajuća. Iskrenost je privlačljiva!

"Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan sa drugim i krv Isusa njegovog Sina, čisti nas od svakog greha."

Saznanje da je Bog svetlo moralo bi uticati na naše ponašanje u međusobnom druženju. Mogli bismo reći da naše ponašanje prema drugima treba da bude kao ono koje imamo prema Bogu, znajući da nas potpuno poznaje i da pred njim nikada ne možemo izigravati nešto što nismo.

Tek kada takav stav zauzmemo u našim međusobnim odnosima, možemo govoriti o zajedništvu, pravom, biblijskom, životonosećem. Ostalo je igra - "maskarada".

Posledice ovakvog zajedništva su mnoge, silne i dobre. Pre svega se u takvom zajedništvu pravi život deli i razvija. Svaki put kada se ljudi u zajedništvu otvore jedni za druge, dolazi do obostranog duševnog izgrađivanja i duhovnog obogaćivanja. Obe strane mogu dobiti dublji uviđaj u onoj oblasti života o kojoj se razgovara i o kojoj se međusobna iskustva podele.

Da bi se to dogodilo, potrebno je biti istinit, što podrazumeva obostranu iskrenost, otvorenost i poniznost da se od drugih može primiti i naučiti.

Druga dimenzija ovakvog zajedništva jeste da se duhovno pročišćavamo. "Krv nas Isusa Hrista čisti od svakoga greha", kaže Božija reč! Naglasak u ovome jeste očišćenje od osećaja krivice zbog učinjenog greha.

Novozavetna je poruka da smo svi sveštenici Isusa Hrista:

"Onome koji nas voli, koji nas je svojom krvlju izbavio od naših greha i učinio nas carstvom, sveštenicima svoga Boga i Oca..." (Otkrivenje 1:5)

Jedna od važnih uloga svešteničke službe jeste dušebrižništvo. Veliki deo dušebrižničke službe sastoji se u slušanju priznanja s kojima ljudi žele doći Bogu posredstvom svešteničke službe. Od ovoga se u crkvama napravio profesionalni unosan posao. Ograničivši ovu službu na samo određene osobe, skučili smo Božije opraštanje i čišćenje u ljudskim životima.

Božija nas reč ne samo uči o novom načinu ove službe, već i upućuje na isto, na jedan novi način u Novom zavetu.

"Stoga, priznajte svoj grehe jedan drugom i molite se jedan za drugoga da budete izlečeni." (Jakov 5:16)

Ispovedati znači učiniti vidljivim ono što je unutar mene, u skladu s onim što mi savest zajedno s Bogom svedoči da je istina o meni. Izneti stvari u svetlo je već pola pobede. Demonske sile žive u tami i plaše se svetla. Greh se isto plaši svetla. Zbog toga se i mi plašimo priznavanja naših greha, slabosti i unutrašnjih borbi.

Božija reč nas, naprotiv, ohrabruje da to činimo u našem zajedništvu jedni s drugima. Neke se stvari mogu javno priznati, neke samo manjoj grupi, a neke samo jednoj osobi. Ne ispovedati se jedni drugima (zapazite da Reč ne kaže nekim posebnim osobama, s posebnim duhovnim statusom, već jedni drugima!) znači nastaviti nositi taj teret sam i držati ga u tami. Sve dok to radimo, stojimo na pobeđenoj strani, iako u Isusu Hristu imamo već danu nam pobedu i oproštenje.

Mnogi ljudi nose tajne u sebi koje ih celog života muče. Boje se izneti to na svetlo, jer ne veruju u silu Isusove krvi koja nas može očistiti od svakoga greha. Mnogi misle da su naši problemi i iskušenja tako posebni da se niko drugi ne bori s takvim stvarima. Time mislimo da smo gori od drugih i stidimo se priznati da u nama postoje takve misli, kušnje i slabosti. To međutim nije istina.

"Nije vas snašlo nikakvo iskušenje osim ljudskog." (1. Korinćanima 10:13)

U početku našeg braka borili smo se sa stvarima za koje smo mislili da se ni jedan drugi brak susreće. Jedan bračni par je bio kod nas u poseti i mi smo hteli okončati naše druženje Gospodnjom večerom. Pre nego što smo uzeli pričest, spomenuli smo ovom bračnom paru, dobrim prijateljima, našu borbu. Oni su bili iskusniji u braku i hteli smo da iznesemo na svetlo ovaj problem i da se molimo s njima za to.

Na naše veliko iznenađenje i oni su priznali da se bore s istom stvari. Na neki način to nam je bila već uteha, što nismo jedini koji imaju takav problem. Čim pomislimo da je naš problem jedinstven, onda nam se nameće i pomisao da je naš odnos najgori, "jer se niko drugi s ovakvim stvarima ne bori."

Kada živimo u svetlu i ispovedamo grehe jedni drugima, onda nas Božije oproštenje susreće, zbog Isusove izmirujuće žrtve, i Bog nas čisti od osećaja krivice i samoosude.

Isus je rekao Petru da mu mora oprati noge, jer inače nema udela s njim (Jovan 13:8).

Svaki put kada ispovedamo grehe jedni drugima, produbljujemo naše zajedništvo jedni s drugima, ali istovremeno ulazimo u dublji odnos s Bogom, jer nas iskreno ispovedanje čisti od greha.

"Ako priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očistiće nas od svake nepravednosti."

Uobičajeno razumevanje ovoga jeste da bi trebalo priznavati učinjena pogrešna dela. To je svakako jedan važan aspekat ispovedanja greha. Međutim u ovom slučaju ne radi se samo o učinjenim gresima već i o stavovima koji su skriveni fizičkim očima, ali ipak stvarni. Moguće je ne činiti pogrešne stvari, biti veoma ljubazan i na izgled duhovan, a opet imati stavove koje bi trebalo razotkriti i priznati kao greh. Mnogo pogrešnih stavova postoji u nama. Iako nisu uvek očigledni, mnogo puta su vrlo duboko ukorenjeni u našim srcima.

Pošto je život u svetlu pitanje iskrenosti i transparentnosti, onda je ispovedanje pogrešnih, skrivenih stavova, vrlo važan deo toga. Ne treba se bojati da se iz tajnih soba srca iznese sve na svetlo.

"Ko će znati sve svoje pogreške? Očisti me i od tajnih." (Psalam 19:12)

Važnost ovog aspekta jeste zbog obećanja da ako tako živimo, Bog nam oprašta grehe, ne samo učinjene, već i one stavove kojih se ne oslobađamo tako brzo. Ako smo svesni istih i ne pokušavamo ih sakrivati, već ih priznajemo, onda je ta utvrda u nama pod stalnim Božijim opraštanjem i vodi nas u oslobođenje.

Korak dalje ide Bog u svom obećanju. Ne samo da naše priznanje bude povod oproštenju već se cela atmosfera čisti kroz takve stavove.

Ponekad se događa da i nakon izmirenja dve zavađene strane ostane osećaj neke nedorečenosti i čudne atmosfere, iako je "sve rešeno i ispravljeno." Razlog tome jeste da se retko u izmirenju sve iznese na svetlo. Spomene se izvinjenje za učinjenu nepravdu, da se oproštenje za to, ali se retko kada ide do samoga dna.

Ludvig Vitgenštajn je rekao da: "Čovek stalno zaboravlja da ide do same srži stvari. Ne postavljaju znak pitanja dovoljno duboko." Sve što se ostavi u tami, neizrečeno, ostaje kao koren koji nastavlja da smeta u zajedništvu i može da iznikne u gorku biljku.

Pre nekoliko godina smo moja supruga i ja primetili da se naši dobri prijatelji čudno ponašaju prema nama, iz nama nepoznatog razloga. Počeli smo moliti za to i rekli smo Gospodu da smo spremni učiniti sve što je u našoj moći da se situacija promeni. Pozvali smo ih na ručak i sve je proteklo u hrišćanskom ispravnom duhu, iako je nešto postojalo u atmosferi što je bio znak da nešto ipak ne štima.

Nakon jednog kraćeg vremena imao sam priliku da budem s tim bratom u situaciji u kojoj sam video Bogom danu priliku da se sve do temelja rasvetli i jednom zauvek reši. Tako se i dogodilo. Jedan drugome rekli smo sve - ne samo o nekim učinjenim stvarima, već i o onom što smo mislili jedan o drugome, a nosili smo u dubini srca. Priznali smo te stavove kao naše lične pogreške i grehe i molili jedan drugog za oproštaj. Nakon toga cela atmosfera se promenila. Osećaj je bio kao ona čistota u vazduhu nakon oluje. Sve je bilo odneseno što je do tada, iako nevidljivo, ipak bilo prisutno.

Od velike je važnosti razumeti da otvorenost nije u odvažnosti reći drugome šta o njemu mislimo, već da to učinimo kao priznanje da taj način razmišljanja o osobi nije u duhu Božije ljubavi. Time izbegavamo napadanje druge osobe i stavljamo u prvi plan našu nesposobnost da ljubimo brata i sestru onako kako Bog svakog od nas ljubi.

Živeti u svetlu otklanja sumnju o neiskrenosti i duplosti u odnosima i omogućuje da hodamo u slobodi i čistoti koja je jedini pravi ambijent za Božiju prisutnost među nama.

DRAGOCENOST TAKVOG ZAJEDNIŠTVA

"Blago narodu koji zna trubnu poklič! Gospode! U svetlosti lica tvojega oni hode." (Psalam 89:15)

Radost i život u svetlosti nerazdvojni su. Osećaj skrivanja u odnosima ne donosi radost zajedništvu. Otvorenost i iskrenost donose radost.

Jedno dramatično iskustvo bilo je sam temelj dubljem razumevanju istine o životu u svetlosti. Pre nekoliko godina bio sam pozvan da predajem u biblijskoj školi u jednoj od baltičkih zemalja. Setio sam se jednog brata s kojim sam ponekad bio na konferencijama. On je vodio slavljenje i bio veoma poznat u Skandinaviji po pisanju brojnih pesama slavljenja koje su se pevale u mnogim crkvama. Pozvao sam ga da mi se pridruži na ovom putovanju i da podelimo predavanja.

Iako smo se poznavali, naše zajedništvo nije bilo neko duboko prijateljstvo. Raditi zajedno nije uvek lako, čak ni za nas hrišćane. Naročito ako nismo slobodni od ambicija.

Kada smo krenuli na put, mnoge su se misli počele javljati u meni. Kako će sve ovo proći. On je jak u svojoj službi, šta ako preuzme celu stvar i sve bude samo njegov šou. Ko će više pažnje privući na sebe, i mnoge druge misli i strahovi.

Već tokom avionskog putovanja smo počeli deliti misli i osećaje jedan s drugim na način koji je raspršio strahove i neizvesnost sve više i više.

Tokom sedmice dana, koliko smo bili zajedno, naše se zajedništvo produbljivalo. Delili smo duboke osećaje jadan sa drugim. Naša iskušenja, misli koje nisu bile čiste, stvari sa kojima se borimo. Što smo više komunicirali na tom nivou, sve je jače bio prisutan osećaj pravog zajedništva. Sve manje je bilo važno ko će koliko udela imati u naučavanju. Želja da Bog vodi bila je sve jača, bez obzira na to koga će on upotrebiti. Ako je i postojao kakav maleni osećaj konkurencije, nestao je, i dubok osećaj obostrane pripadnosti Gospodu i bratske ljubavi sve više nas je obuzimao.

Istovremeno, upoznavajući jedan drugog na ovakav način, osećaj naše obostrane nedostojnosti i nekvalifikovanosti za ovako svet i čist posao, kao što je Božiji rad, sve je bio jači u nama. Kako Bog može uopšte upotrebiti ljude koji su toliko puni mana?

Jedno jutro pre predavanja studentima, ja sam mu rekao ovako: "Kada počneš sa slavljenjem, nemoj misliti na vreme i da ja treba da predajem. Ako Duh Sveti vodi tako da osećaš da treba da ideš dalje sa slavljenjem - samo nastavi. Nemoj misliti na to da ja treba da dođem napred i počnem predavanje. Nije važno ko, koliko i kada, samo neka Bog čini nešto."

Nakon nekoliko pesama slavljenja, počela se stvarno osećati Božija prisutnost. Videvši da on želi da završi, ja sam mu samo dao znak da nastavi.

Ono što se nekoliko narednih sati događalo nešto je što nikada neću zaboraviti.

Božija prisutnost je bila konkretna i snažna. Iako on i ja ništa nismo radili, Duh Sveti je počeo svoj suvereni posao.

Skoro svaki student je bio na poseban način dotaknut Božijim Duhom. Nas dvojica smo sedeli i sve to posmatrali s velikom radošću i zahvalnošću.

Gospod mi je kroz ovo pokazao da kada mi živimo u svetlu jedan s drugim onda time stvaramo ambijent i atmosferu u kojoj Bog može prebivati. Jer, Bog prebiva u svetlosti. A kada je Bog prisutan, onda se velike stvari mogu dogoditi. Tada nije više pitanje koji darovi postoje u toj situaciji, jer Božija prisutnost može uraditi više nego što iko od nas može darovima koje smo dobili.

Druga važna istina u ovome jeste ta da sva slava pripadne Bogu. Znajući jedan drugoga i slabosti jedan drugoga, ni jedan od nas se ne bi usudio sebi pripisati zaslugu za ono što se dogodilo. Obojica smo znali svu unutrašnju borbu i slabosti koje smo u sebi nosili.

Živeti u svetlu jeste videti sebe u njegovom svetlu, ali i dopustiti Bogu da bude ono što on jeste i radi ono što on može i hoće. Ničim ne privlačiti pažnju na sebe već biti svestan da sve dobro što se događa jeste Božiji rad.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
"Jedini savršeni život koji je neko živeo u ovome svetu, jeste Isusov život."
- Deney

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 245
Ukupno: 2599260
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/gajicki/zus05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.