5. Ljudi svetla
Čitajući Božiju reč i znajući kakvim je Bog stvorio čoveka, razumemo da je ovakav način života onaj koji priželjkujemo i jedini ispravan pred Bogom.
"A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod da objavljujete vrline Onoga koji vas je iz tame pozvao u svoju čudesnu svetlost." (1. Petrova 2:9)
Poziv da s Bogom živimo je poziv da napustimo tamu i uđemo u nov način života. U prvobitnoj crkvi ljudi su prilikom čina krštenja davali obećanje da prekidaju sve veze sa svetom tame i odriču se svih dela tame.
Bog s kojim su otpočinjali svoj novi život je Svetlost i u njemu nema nikakve tame.
"Dragi moji, ne pišem vam neku novu zapovest, nego staru zapovest koju ste imali od početka - stara zapovest je reč koju ste čuli. A ipak vam pišem novu zapovest, koja se obistinjuje u njemu i u vama. Jer, tama prolazi, a istinska svetlost već sija. Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još je u tami. Ko voli svoga brata, živi u svetlosti, i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata, u tami je - hoda u tami i ne zna kuda ide jer mu je tama zaslepila oči." (1. Jovanova 2:7-11)
Reći da živim u svetlosti, a nositi u sebi skriveni stav, koji nije u skladu sa onim o čemu mi savest svedoči da je ispravno, jeste laž i znak da još živim u tami. Uticaj svetlosti je dublji i podrobniji od spoljašnjeg, za oko, korektnog ponašanja. Svetlost zadire duboko u dušu i uklanja sve što je neautentično i falš.
Ponašanje koje je isforsirano i nije odraz unutrašnje stvarnosti, bude ljudima na sablazan. Dvoličnost je sablažnjavajuća.
"Jer nekad ste bili tama, a sada ste svetlost u Gospodu. Živite kao deca svetlosti - jer, plod svetlosti je u svakoj dobroti, pravednosti i istini - prosuđujući šta je Gospodu milo." (Efescima 5:8-10)
Način ponašanja koji nam je ranije bio prihvatljiv, ne zbog ispravnosti, već zbog ličnih interesa, više nije ni prihvatljiv ni opravdavajući. Kod Boga nema duplosti. Iako sam ranije radio nešto što je imalo svog opravdanja, i što su možda i drugi opravdavali - jer tako svi rade, više nije opravdavajuće. Ranije smo živeli u svetu tame, gde se takve stvari rade, i mogu čak biti "normalne" u tom svetu. Ali, u novom životu s Bogom, važe drugi stavovi.
"Ne lažite jedan drugoga, pošto ste svukli starog čoveka sa njegovim delima." (Kološanima 3:9)
Ne varajte jedan drugog neiskrenošću, "ne folirajte" jedan drugoga, rekli bismo uličnim jezikom. Ovo je pisano vernicima koji su još uvek živeli po starim navikama, po principima ovog sveta, principima tame.
Važno je ovde reći da upotrebom reči svet ne smatram da su svi ljudi pristalice tame. Reč svet je simbol sistema koji je pali čovek stvorio bez Boga. Taj svet jeste svet tame, jer je Boga izbacio iz računice.
Iako u svakom ljudskom biću postoji svesnost o Božijim zakonima, jer su u nama time što smo stvoreni na Božiju sliku, ipak smo bića koja se s grehom radamo i time smo bez Boga i nanovnog rođenja deca tame, kako Božija reč kaže.
"Živite kao deca svetlosti..."
Budimo ljudi koji se osećaju "kod kuće" u svetlu, kojima nije nelagodno kada se svetlo upali. Ne budimo "bubašvaba" tip hrišćana i ljudi.
Mnogi kažu da je nemoguće biti iskren, jer će ljudi zloupotrebiti njihovu otvorenost i iskrenost. Ja sam se mnogo puta suočio sa strahom da ono što sam javno priznao i da ono što je lično može biti upotrebljeno na pogrešan način od onih koji ne razumeju i onih koji su željni čuti o slabostima drugih da bi mogli širiti vest tipa - "O, jesi li čuo kakav je on!?"
Istina je da je takvih bilo, da ih ima i da će ih uvek biti. Ali, uprkos tome moramo se usuđivati da budemo ono što jesmo, uvek i pred svima. U svakom slučaju u tolikoj meri da ljudi vide da smo autentični i istiniti.
Svakako, čovek mora biti mudar i znati koliko kome može reći. Svakako, postoje stvari koje se mogu samo nekima reći. Sve to ipak nije razlog da izigravamo nešto što znamo da ljudi očekuju od nas kako bismo bili prihvaćeni od njih. Niti je to razlog da pokazujemo kao da imamo potpunu kontrolu nad životom i sakrivamo svoje slabosti.
Vođe naročito dolaze u iskušenje da uvek budu jaki i da uvek imaju sve pod kontrolom. Mnogi misle da je jak vođa onaj koji nikada ne greši i uvek ima rešenje i odgovor za sve. Takve vođe nisu postajale u Bibliji, niti su danas model koji Bog upotrebljava. Ko takvu ulogu na sebe uzme, samom sebi priprema krah i drugima daje pogrešne signale u pogledu Božijeg izbora vođe i zahteva prema njegovim slugama.
Naši razgovori trebalo bi da budu dublji od razgovora o vremenu i nevažnim stvarima. Nije retko da se ljudi mnogim rečima štite i kriju od drugih i njihovog uvida u njihov život. Mnogi se izvlače iz razgovora koji se dotiču ličnog aspekta života, ne želeći da budu "otvorena knjiga".
A Božija reč nas ipak podstiče da budemo deca svetla, ljudi koji se osećaju kao kod kuće u zajedništvu u kojem svetlo vlada.
"... plod svetlosti je u svakoj dobroti, pravednosti i istini..."
Ovo je plod takvog načina života i te vrste zajedništva. Praksa potvrđuje ovu istinu. U crkvama u kojima ljudi nisu istiniti u svom ponašanju uvek postoji atmosfera koja ljude odbija od takvog zajedništva. Hladna i mračna atmosfera, mogli bismo reći. To lako zapažaju ljudi koji dođu prvi put u crkvu. Ako susretnu istinske ljude, onda susretnu toplinu i osećaju se kao "kod kuće". Ako susretnu ljude koji su svezani raznim religioznim fazonima i ponašanjem koje želi ostaviti utisak na okolinu, onda ih to odbija. Ogromna većina ljudi nosi u sebi čežnju za onim što je pravo i što bi moglo popuniti prazninu kojom su stalno okruženi u svetu koji je sve hladniji u međuljudskim odnosima.
Gde su ljudi istiniti, tamo postoji i snažnija motivacija za uključivanje u aktivnosti i zajedništvo. Atmosfera svetla oslobađa pozitivne resurse koje je Bog stavio u ljude. Želja da pomognu jedni drugima i da čine dobra dela, rađa se i jača u takvoj atmosferi.
"Tri dana nisu ljudi jedan drugoga mogli videti, i niko se sa svoga mesta nije micao. A u mestima gde su Izraelci živeli sjala je svetlost" (2. Mojsijeva 10:23)
Ovaj tekst opisuje praktične posledice tame u situaciji kada se tama, kao Božija kazna, spustila na Egipat.
Prvo, ljudi nisu mogli videti jedni druge. Normalno, u tami se ljudi ne vide. Isto je istina i u duhovnom smislu. Ako u našim odnosima nismo transparetni (providni), onda i ne vidimo jedan drugog, nego ono što pokušavamo biti jedan pred drugim. Nezainteresovanost za takav način ophođenja ispoljava se u nezainteresovanosti jednih za druge. Delimično je ovaj stav odraz straha da budemo poznati.
Drugi momenat je da se tri dana niko nije micao sa svog mesta. Ilustrativno i to potvrđuje pasivnost u odnosima. Svako samo čuva svoju poziciju i ne usuđuje se krenuti dalje u zajedništvu. Ako crkva, kao zajedništvo i ljudi kao pojedinci, ne rastu duhovno, onda je to verovatno znak da svetlost još nije dobila dovoljno mesta u tom zajedništvu.
Svim biljkama potrebna je svetlost da bi rasle, osim nekim gljivama koje u mraku rastu i ne donose dobar plod.
Otvorenost je motivišuća. Svetlost stvara radost i želju da se čini dobro drugima.
"... svakog dana su... jeli radosnog i iskrenog srca." (Dela 2:46)
Drugim rečima - sve su to činili u jednostavnosti srca, bez duplih motiva i misli, u iskrenosti srca.
To je bio osnovni ton, sam temelj u njihovom druženju. Da bismo bili motivisani za ovakvo zajedništvo, potrebno je da češće mislimo na svrhu s tim da znamo da se kroz takvo zajedništvo Bog otkriva ovom svetu. Carstvo jedne druge vrste manifestuje se medu ljudima. Isus je sam rekao da kada ljudi vide našu međusobnu ljubav da će kroz to poverovati da je Bog poslao svog Sina na ovaj svet radi spasenja čovečanstva.
Rezultat takvog zajedništva među njima je opisan u sledećem stihu:
"Hvalili su Boga i uživali naklonost celog naroda, a Gospod im je svakog dana pridodavao one koji su se spasavali." (Dela 2:47)
Narod je voleo prve hrišćane. A ko i ne bi voleo ljude koji su se molili za njihove bolesne, pomagali siromašne, oslobađali one koje su mučile zle sile. Predrasude ljudi se najbolje opovrgavaju životom, a ne samo mnoštvom argumenata kojima nedostaje praktična stvarnost.
Moramo priznati da mi još nismo pokazali pred ovim svetom onakav život u našem zajedništvu koji bi im bio jači povod da daju veću pažnju onome što propovedamo.
Crkva ima poverenje drugih u onoj meri u kojoj živi u ovakvom zajedništvu. Autoritet i verodostojnost crkve je neodvojiva od ovakvog zajedništva. Rast crkve je u tesnoj vezi s ovakvim zajedništvom.
Ove činjenice bi trebalo da nas motivišu na korak dalje u našim odnosima i zajedništvu. Budimo ljudi svetla, istine i iskrenosti. To je Bogu umilno, nama na blagoslov i ljudima svedočanstvo i izazov.
RAZOTKRIVATI TAMU
Već u samom početku stvaranja Bog je odvojio svetlost od tame. Isti princip, u duhovnom smislu, Bog je želeo da bude primenjivan u životu njegovog naroda. Sve dok bi se Izrael držao Božijih principa i živeo po njima, bili bi narod svetla i Bog bi boravio među njima. To bi im isto bila garancija da ih neprijatelji njihovi ne mogu pobediti, jer bi ih Božija prisutnost štitila i Bog bi se borio za njih.
Čim bi se narod počeo udaljavati od tih principa, neprijatelj je imao mogućnost da ih pobedi. Dramatičan primer toga je zapisan u Knjizi Isusa Navina (Jošua) u 7. poglavlju. Izrael je pobeđen i Isus Navin se tuži pred Bogom i pita za razlog. Bog mu daje odgovor:
"A Jahve odgovori Jošui: Ustani! Zašto si pao ničice? Izrael je sagrešio: prekršili su savez kojim sam ih vezao. Zaista, uzeše ukleto, porobiše, posakrivaše i prisvojiše. I zato Izraelci ne mogu izdržati pred svojim neprijateljima, okreću leđa pred protivnicima jer su postali ukleti. Ja ne mogu više biti s vama ako iz svoje sredine ne maknete proklete. Ustani! Sazovi narod na posvećenje i reci mu: Posvetite se za sutra, jer ovako govori Jahve Bog Izraelov: Kletva je u tebi, Izraele; i nećeš izdržati pred svojim neprijateljima sve dok ne odstranite kletvu iz svoje sredine. Zato sutra zorom pristupite pleme za plemenom; iz plemena koje odredi Jahve prići će rod za rodom, a onda iz roda koji označi Jahve pristupiće obitelj po obitelj, a iz obitelji koju označi Jahve pristupiće čovek za čovekom. I ko se tada nađe sa ukletom stvari, neka se spali on i sve što mu pripada, jer je prekršio savez Jahvin i osramotio Izraela." (Isus Navin 7:10-15)
Jedna osoba pokušava sakriti ono što je urađeno protiv Božije volje i zapovesti. Tama se počela uvlačiti u tabor. Ahan pokušava sakriti ono što je Bog proglasio nečistim i prokletim. Taj postupak navlači prokletstvo i kaznu na ceo narod.
Skriveno se moralo razotkriti. Božija reč kaže da ništa što je skriveno neće ostati, a da ne bude razotkriveno. Pred Bogom je nemoguće sakriti. Zato je život u svetlosti neophodan.
Zato je priznavanje i ispovedanje greha jedni-drugima, zaštita od uticaja tame na naše živote.
Poslovica kaže da je "bolje sprečiti nego lečiti." Mnogo puta bismo izbegli neželjene događaje da smo na vreme podelili našu borbu u vezi s različitim iskušenjima s nekim drugim. Time bismo izneli na svetlo one osećaje koji pripadaju oblasti tame i koji su jači od nas sve dok ih sakrivamo i stidimo se da priznamo.
Izraelski narod je s vremena na vreme zapadao u način života koji je sprečavao Boga da bude njihova zaštita. Da bi ih vratio na pobedonosni put, Bog je uvek slao proroke koji su svojim porukama ukazivali na put s kojeg su skrenuli.
U vreme kada je Eli bio sveštenik u Izraelu, njegovi su sinovi radili gnusobne stvari. Njihov otac nije ih opominjao dovoljno odlučno i u Hram se uvukao nemoral kojem tamo nije bilo mesto.
"A Elijevi sinovi bijahu nevaljali ljudi, jer nisu marili za Jahvu, ni za prava sveštenika nasuprot narodu: kad bi ko prinosio žrtvu, došao bi sluga sveštenikov, dok se meso još kuvalo, s trorogom vilicom u ruci i zabadao njom u kotlić ili u lonac, u tavu ili u zdelu, i što god bi se nabolo na vilicu, uzimao je sveštenik sebi. Tako su činili svim Izraelcima što su dolazili onamo, u Šilo.Tako i pre nego bi se spalilo salo, došao bi sluga sveštenikov i rekao čoveku koji je prinosio žrtvu: 'Daj mi mesa da ispečem svešteniku! On neće od tebe kuvana mesa, nego samo sirovo! Ako bi mu čovek tada rekao: 'Neka se najpre spali salo, a onda uzmi što ti duša želi', on bi odgovorio: 'Ne, nego daj odmah! Ako
ne daš, uzeću silom.'" (1. Samuilova 2:12-17)
Kada se tama i svetlo pomešaju među Božijim narodom, naročito u vodećim krugovima, onda narod prezire Božije naredbe i otpada od Boga.
"I reče mi: Sine čovečiji, vidiš li što u tami rade starešine doma Izraelova, svako u svojoj oslikanoj komori? I još govore: Jahve nas ne vidi, jer je Jahve napustio zemlju!" (Jezekilj 8:12)
Svet je svakodnevno potresan novim otkrivanjima skandala među vođama u političkim krugovima, u velikim kompanijama i u mnogim drugim oblastima. Nažalost, ni Crkva nije izbegla ovakve događaje. Tragedija nije u pogreškama, već u pokušajima da se stvari zataškaju i prikriju. Kada vodeće osobe s rukom na Bibliji obećavaju iskrenost i integritet, a otvoreno i svesno lažu, misleći da će tamom pokriti svoja neslavna dela, onda tama dobija otvorena vrata i korupcija uništava društvo.
Car David je pokušao da sakrije svoj greh u trenucima svoje slabosti. Bog mu je poslao proroka da ga ukori, ali i da mu oprosti ako bude spreman da prizna svoj greh.
Božija reč u ovom pogledu je nedvosmislena. Sramna dela vođa u Bibliji nisu preskočena niti sakrivena. Ne, Božija ih reč razotkriva! Istovremeno Božija reč govori jasno o mogućnosti oproštenja za sve pogreške, ako ih priznamo.
To je ono što je fantastično u životu s Bogom. On od nas ne očekuje nepogrešivost već iskrenost. On ne traži savršene vođe, već one koje su voljne menjati se i služiti drugima.
Vođe koje imaju čiste motive i sami poznaju svoje slabosti, znajući da ih ne moraju sakrivati iz straha da ih drugi neće poštovati.
Crkva nakon Duhova je bila dinamična i vođena Duhom Svetim. Silne su se stvari događale i neprijatelj spolja nije mogao da zaustavi pohod jevanđelja. Kada ne uspe na taj način, neprijatelj uvek pokušava iznutra.
Ljudi koji skrivaju svoje slabosti i osećaje koji pripadaju oblasti tame, pre ili kasnije postanu instrument za nešto destruktivno u zajedništvu. Postanu kanali za tamu.
Razdvojiti svetlo od tame u svom životu nije uvek jednostavna stvar. Ponekad se znamo ponašati duplo u različitim situacijama. Ne usuđujemo se da radimo u skladu s onim što znamo da je ispravno iz straha da nas ljudi neće voleti i prihvatiti. Apostol Petar je sam bio žrtva tog straha od ljudi, te je dozvolio sebi u nekim situacijama da bude dvoličan, i to nakon što je sam bio instrument u Božijoj ruci da razotkrije istu dvoličnost u životima drugih.
"A kad je Kifa došao u Antiohiju, ja sam mu se suprotstavio u lice jer je zaslužio osudu. Naime, pre nego što su neki došli od Jakova, Petar je jeo s paganima. A kad su ovi stigli, on se povukao i odvojio, plašeći se obrezanih vernika. U dvoličnosti su mu se pridružili i drugi Judeji, tako da je i Varnava bio zaveden njihovom dvoličnošću. Kad sam video da se ne ponašaju u skladu sa istinom evanđelja, rekao sam Kifi pred svima: Ako ti, Judejin, živiš po paganskim običajima, a ne po judejskim, kako možeš da prisiljavaš pagane da žive po judejskim!" (Galatima 2:11-14)
Bog je od samog početka pokazao koliko mu je svetlost i čistota Crkve važna.
"A neki čovek po imenu Ananija sa svojom ženom Safirom prodade imanje pa sa ženinim znanjem zadrža deo novca za sebe, a ostatak donese i položi apostolima pred noge. Tada mu Petar reče: 'Ananija, zašto ti je Satana ispunio srce pa si slagao Svetog Duha i zadržao deo novca od zemlje? Zar ti nije pripadala pre nego što si je prodao? A kad si je prodao, zar ti novac nije bio na raspolaganju? Zašto si u svoje srce stavio takvo delo? Nisi slagao ljude nego Boga! Kad je Ananija čuo ove reči, pade i izdahnu, a silan strah obuze sve koji su to čuli. Neki mladići ustadoše i uviše ga pa ga izneše napolje i sahraniše. Posle otprilike tri sata, uđe i njegova žena, neznajući šta se dogodilo. Petar je upita: 'Reci mi, da li ste zemlju prodali za toliko i toliko?' 'Da, odgovori ona, 'za toliko! 'Zašto ste se dogovorili da iskušate Gospodnjeg Duha?' reče joj Petar 'Gledaj! Pred vratima su noge onih koji su sahranili tvog muža; a i tebe će izneti! I ona istog časa pade pred njegove noge i izdahnu. Tada uđoše oni mladići i nađoše je mrtvu, pa je izneše i sahraniše pored njenog muža. A silan strah obuze svu crkvu i sve koji su to čuli." (Dela 5:1-11)
Ananija i Safira pokušali su da proture laž kao prihvatljiv deo života u Crkvi. Đavo im je u srce stavio istu prevaru kao i Adamu i Evi - da mogu uraditi nešto što nije u skladu s Božijom voljom bez tragičnih posledica. Greška nije bila u tome što nisu hteli da daju sav novac. Niko ih na to nije ni prinuđivao. Greška je bila u tome što su hteli da slažu - da odaju utisak da su jedno, a u suštini su bili drugo. Upravo je to suštinska suprotnost onome na šta nas tekst u 1. Jovanovoj poslanici 1:5-9 poziva. Da su uspeli u tome, uneli bi u crkvu "sivu ekonomiju" i "sivu duhovnost".
Sivo nije Božija boja. Sivo je mešavina dve prirodne boje. I u duhovnom smislu je sivilo mešavina - svetla i tame. To je upravo ono što đavo želi. U sivilu se može i jedno i drugo raditi. Verovati u Boga i istovremeno se moliti drugim bogovima. Verovati u Boga i istovremeno se baviti stvarima za koje je Bog rekao da su zabranjene i proklete. Mešavina Božije reči i duhovnosti koja nam paše iako nema nikakve veze sa Bogom i onim što je on rekao.
Veliki strah je obuzeo celu Crkvu! Da, prvo Crkvu! Sud Božiji uvek počinje od njegove Crkve. "Strah Gospodnji je početak mudrosti", kaže Solomon. Ako Crkva nema poštovanja prema Bogu, kako će ga ostali narod imati? Trebalo bi malo manje da se zgražavamo nad gresima ljudi koji su u svetu. Apostol Pavle kaže da nije naše da sudimo onima koji su napolju, već onima koji su unutra (1. Korinćanima 5:12-13).
Prva Crkva kroz ovaj događaj doživela je potvrdu od samog Boga da je život u svetlosti nešto što On zahteva od onih koji u njega veruju. Ništa se nije moglo sakriti.
Sve što je zajedništvo bilo čistije, time se i sila Božija više ispoljavala. Respekt prema imenu Božijem bio je velik, a Božija prisutnost medu vernicima toliko stvarna da su se velika čuda događala.
"Apostoli su činili mnoga znamenja i čuda u narodu... tako da su iznosili bolesne na ulice i stavljali ih na postelje i prostirke, ne bi li, kad Petar naiđe, bar njegova senka pala na nekog od njih. A nagrnuše i mnogi iz gradova oko Jerusalima pa su donosili bolesne i one koje su mučili nečisti duhovi. I svi su bili izlečeni." (Dela 5:12, Dela 5:15-16)
Jedan drugi aspekt ovog događaja veoma je interesantan, naročito za nas koji živimo u vremenu u kome je hrišćanstvo pokušalo na sve načine privući ljude Bogu i Crkvi.
"Niko drugi nije se usuđivao da im se pridruži, ali ih je narod veoma hvalio. A broj muškaraca i žena koji su poverovali u Gospoda bivao je sve veći..." (Dela 5:13-14)
Ovaj tekst je na jedan način apsurdan, nelogičan rekli bismo. Sve što je situacija bila ozbiljnija, mogli bismo reći, sve što je bilo teže ući u ovakvo zajedništvo, sve je više ljudi dolazilo Bogu i u Crkvu! To je ona logika koju današnje hrišćanstvo mora iznova prihvatiti.
Hrišćanstvo našeg vremena napravilo je neke pogrešne korake. Nakon što smo razumeli da smo u prethodnim decenijama zapali u zakonsko hrišćanstvo i time se odvojili od sveta na pogrešan način ali i odvratili svet od nas i Boga, pokušali smo to ispraviti prilagođavanjem Crkve svetu. Mislili smo da ćemo time sniziti prag ulaska u Crkvu i olakšati ljudima da dođu do Boga.
Boga smo prilagodili ljudskom razumevanju i ukusu, misleći da ćemo time postati savremenija Crkva i zadobiti veće simpatije i poštovanje kod ljudi.
Činjenica je da je efekat našeg prilagođavanja svetu bio sasvim suprotan. Jer ljudi, bez obzira na to da li su vernici ili ne, imaju izvesno razumevanje o tome kakvi bi Crkva i Hrišćanstvo trebalo da budu. Prilagođavanje svetu se uvek događa na račun božanske dimenzije u Crkvi.
"Progutan je Izrael, evo ga među narodima poput nevredne posude..." (Osija 8:8)
Svojom asimilacijom među ostale narode, Izrael je izgubio svoj specifičan duhovni profil i ukus. Izgubio je atraktivnost da svojim drugačijim načinom života privuče druge narode Bogu.
"Prezreli su njegove zakone... pa su i sami postali isprazni sledeći narode oko sebe..." (2. Carevima 17:15)
Ne radi se tu pre svega o nekom "antičkom životnom stilu" koji u svojim spoljašnjim manirima odbacuje modernizaciju u koju je svet upao. Živeti s petrolejkama i voziti se kočijama u 21. veku može imati svojih čari, čak i prednosti u vremenima energetskih kriza, ali to nije onaj kvalitet koji manifestuje Božiju prisutnost. U bilo kojim materijalnim okolnostima ljudima je moguće živeti grešnim životom.
Kao što jelo koje jedemo ne uprlja dušu, tako ni spoljašnji faktori našeg načina života nisu garancija da duhovno ispravno živimo. Oni mogu biti odraz onoga čime je srce opčinjeno, ali nisu odlučujući znak naše duhovnosti.
Duhovne su vrednosti večne i ne podležu promenama različitih vremenskih i kulturnih epoha. Umesto da se okrećemo pritisku trendova našeg vremena, trebalo bi se opet okrenuti Bogu i njegovoj Reči. Sve ostalo će proći, ali Božija reč neće.
Sve što se Crkva više pridržavala Božijih principa, sve ih je narod više cenio. Sve je više rastao njihov ugled medu ljudima i ljudi su se sve više okretali Bogu i Crkvi.
Ja sam ubeđen da živimo u vremenu kada će se ovo opet dogoditi. Nakon nekoliko decenija Crkvinog razvodnjavanja Isusovog jevanđelja, liberalizacije Božijih istina, Crkva je izgubila poštovanje među ljudima. Nažalost, u velikoj meri opravdano.
Međutim, svuda po svetu se Crkva budi i shvata svoju pogrešku. Doći će do neminovne podele na vernike koji su to ustima više nego delima i one koji imaju straha Gospodnjega i prilagođavaju se Božijoj reči. Hristova Crkva će biti onakva kakvu je poslanica Efescima opisuje - čista i bez mane, puna Božije sile i slave!
Svet će gledajući Crkvu, shvatiti iznova da postoje večne istine, večne vrednosti i sama večnost. Ljudi će ponovo shvatiti da je Bog naš pravi Otac i da je svetlost bolja od tame.
Crkva Božija će iznova postati faktor razdvajanja svetla od tame u svetu i time još jednom postati so i svetlo sveta, što je Gospod Isus i rekao da jesmo.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
