9. Isceljenje od razočaranosti

Stojan Gajicki

BOŽIJI DEO

Božija želja je da nas oslobodi i isceli od odbačenosti i razočaranosti. Evanđelje je dobra, radosna vest spasenja, ne samo u pogledu dolaska u nebo nego u svim aspektima ljudskog života. Spasenje ustvari znači biti isceljen, postati ceo. Božija namera s Evanđeljem je da nas obnovi i vrati u prvobitno stanje u kome smo bili pre pada u greh. Mnogi Hrišćani obično misle da će sve to da se dogodi u trenutku kada stignemo gore u nebo. Iako će se verovatno najveća promena dogoditi tada kada nam Bog da nova tela, ipak postoji toliko toga što On želi već ovde u ovom životu da vrati u prvobitno stanje, da obnovi ono što je srušeno u našim osobenostima. Taj proces je često pun padova i frustracija, borbe i osećaja beznadežnosti. Uvek je duži nego što mi to želimo, ali Bog nikada od toga ne odustaje.

Pošto je razočaranost jedno od najefikasnijih oružja koje Sotona upotrebljava da bi razrušio naš odnos s Bogom i ljudima, a ujedno i da bi u nama razrušio osećaj vrednosti, zato je i Božija želja da nas isceli od razočaranosti.

Biti isceljen od razočaranosti znači moći živeti nakon svih razočarenja u punini onoga što Bog želi da da i onoga što je Bog naumio s nama. Takođe, to znači da možemo i drugima da pomognemo da sami žive takav život. Imati snage ostaviti za sobom sve negativno iz prošlosti i susresti nove životne situacije, spreman da izbegnem zamku razočarenja, prepoznavajući situacije i dajući mesta Božijem načinu da ih susretnem.

Božije isceljenje od razočaranosti može da bude tako duboko da ukloni i bol koja zna da bude veoma duboko ukorenjena u našim osećanjima. Razočaranoj osobi ovakvo obećanje može da zvuči kao neostvariv san. Bog ipak i želi i može to da učiniti, jer On najbolje zna koliko je razočarenje sposobno da nas sroza u obeshrabrenost i time pokuša da smeta razvoju Božijeg plana s našim životom.

Zar je Jahvi išta nemoguće? (1. Mojsijeva 18:14)

Upravo zbog toga i sam Bog ne dozvoljava osećanju razočaranosti da formira njegova dela prema čoveku.

Jer neću se prepirati dovijeka ni vječno se ljutiti:preda mnom bi podlegao duh i duše što sam ih stvorio. Zbog grijeha lakomosti njegove razgnjevih se, udarih ga i sakrih se rasrđen. Ali on okrenu za srcem svojim, i vidjeh putove njegove. Izlečit ću ga, voditi i utješit one što s njime tuguju - stavit ću hvalu na usne njihove. Mir, mir onom ko je daleko i ko je blizu, govori Jahve, ja ću te izlečiti. (Isaija 57:16-19)

Ako bi Bog naše pogreške stalno kažnjavao i stalno na njih ukazivao s optužujićim tonom, čovek bi postao malodušan i izgubio bi veru i snagu da može dalje da ide, te bi se time Božiji planovi s ljudima poremetili. Bog želi da oslobodi, da isceli, da upotpuni svoj rad u nama. Ako bi Bog dozvolio razočarenju da njime upravlja ni jedan čovek na svetu nikada ne bi bio u stanju da dovrši zadatak koji mu je Bog poverio.

Jer zna građu našu, opominje se da smo prah. (Psalam 103:14)

SUSRET KOJI JE SVE PROMENIO

Isus je bio čovek koji je imao najviše razloga da bude razočaran. Svi najbliži prijatelji su ga izdali i ostavili. Viseći na krstu izgleda da ga je čak i Njegov nebeski Otac izneverio. Njegov krik: "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?" kao da to potvrđuje. Međutim, upravo to Isusovo iskustvo na krstu se desilo zbog naše odbačenosti. On, istiniti Bog, postaje istinitim čovekom, da bi mogao da prođe kroz sve ono što je greh prouzrokovao u čovekovom odnosu s Bogom. U tim Isusovim rečima sažeta je strašna istina čovekove odbačenosti od Boga, ali i Božije rešenje za to. On koji je bio nedužan, postao je čovekom da bi se poistovetio s nama i da bi platio cenu obnove prekinutog odnosa između Boga i čoveka. Našu odbačenost je iscelio time što je uzrok te odbačenosti poneo u svom raspetom telu. Njegov nebeski Otac ga nikada nije izneverio, već je na Njega stavio ono što niko drugi nije mogao da ponese.

Ali, nije Isus iskusio samo tu dimenziju. Kao čovek doživeo je i šta stvarno znači biti izneveren. Činio je samo dobro. Čak i oni koju su ga progonili shvatili su da ni jedno zlo nikome nikada nije učinio. Ipak, isti oni kojima je činio dobro su ga na kraju razapeli. Od protivnika nije ni mogao drugo da očekuje, ali zar i od onih koji su mu najbliži, Njegovih učenika. Oni su mu bili jedini pravi prijatelji koje je imao na zemlji, s kojima je delio sve, za koje je sve dao, koje je ljubio savršenom ljubavlju. Oni su bar znali ko je i kakav je i svi redom su se kleli da ga nikada neće izneveriti. Neki su tvrdili da ga i ne poznaju?! Zar je iko ikada imao više razloga da bude razočaran od Njega? Ne, nije bilo, niti će ikada biti čoveka koji bi mogao da ima više razloga i prava da bude razočaran, nego Isus Hristos. U najtežim trenucima svi su ga ostavili.

I onda nakon mučne smrti na krstu i nakon trijumfalne pobede nad smrću, ustao je iz mrtvih, Car života, Božiji Sin! Kratko nakon toga u Njegovom programu je bio upisan jedan od najvažnijih sastanaka koje će imati dok se ne uznese sa zemlje i ode nazad svom nebeskom Ocu. Ne, nije to bio sastanak sa protivnicima da im dokaže da je bio u pravu. Još manje da bi se obračunao sa farizejima, Rimljanima ili Pilatom. Postojao je jedan važniji sastanak. Sastanak s onima koji su mu nekada bili najbliži, koje je odabrao da ga u budućnosti predstavljaju na zemlji, da Njegovu radosnu vest o pobedi nad smrću nose svetu. Da, s Njegovim prijateljima, koje je voleo, koji su ga izdali, odrekli ga se, zaklinjući se da ga ne poznaju, jezikom proklinjanja.

Njegovo srce ga je vuklo njima. Ne iz želje za osvetom, ne da ih izgrdi ili na bilo koji način da im prebaci za ono što su mu učinili. Želja da im oprosti i da ih rehabilituje, da ih oslobodi od samo-osuđivanja i razočaranosti u sebe. Želja da im kaže, i pokaže, da nije razočaran u njih. Gonila ga je želja da uništi ovo Sotonsko delo, jer je zato i došao - da sva Sotonska dela uništi!

Ko je kao on, taj čisti, uzvišeni, savršeni Božiji Sin? Ko je tako pun gneva prema grehu i svemu što je Sotonsko, a tako pun ljubavi prema svakom čoveku i najvećem grešniku?! Bio je to susret onog koji je mogao, i po svemu ljudskom, trebao da bude duboko razočaran, i onih koji su bili deo sveta koji ga je ranio, razapeo. Oni su ipak bili više nego samo deo sveta, oni su bili Njegovi učenici.

Kakav će to susret biti? Ko će od njih da se usudi da ga pogleda u oči? Šta će im on reći? I oni su se borili sa svojim razočarenjem. Ostavili su sve, svoje poslove, karijere i krenuli za Njim, Mesijom u kojeg su verovali. I sada cela investicija izgleda kao čisti promašaj. Možda je negde u dubini njihove duše postojala razočaranost u Isusa? Da li ih je prevario? Možda je i On bio samo jedan od dosadašnjih lažnih Mesija? Sve to, i još mnogo više, je verovatno punilo njihove misli i stvaralo teška i duboka osećanja zbunjenosti i razočaranosti. I sad, pored svega toga, čuju da je vaskrsnuo. Videli su ga, opipali, ali opet, zbunjenost i težina svega što ih je snašlo, još nije nestala.

I sada, još jedan, neplanirani, iznenadni susret. I posle ovog susreta sve će biti drugačije, jer je ovaj susret Božiji recept za oslobođenje i isceljenje od razočaranosti i svih njenih aspekata. I pre ovog susreta Isus šalje pozdrav svojim učenicima preko Marije iz Magdale koja ga je prva videla kao vaskrslog.

Isus joj reče: "Ne dotiči me jer još nisam otišao gore k Ocu. Nego idi mojoj braći pa im reci Odlazim gore k svom Ocu, i svome Bogu i vašem Bogu." (Jovan 20:17)

Idi i reci mojoj braći, kaže Isus. Zar to nisu oni koji su ga izneverili? Da, izneverili su ga, ali za Njega su još uvek Njegova braća.

Nego, idite i recite njegovim učenicima i Petru: "On ide pred vama u Galileju. Onde će te ga videti, baš kao i što vam je i rekao." (Marko 16:7)

Ovde anđeo prenosi Isusovu poruku ženama da pozdrave Njegove učenike, posebno Petra! Mnogi od nas bi to shvatili pomalo provokativno, hoće samo da nas podseti na ono što smo učinili. Ali, novi susret će pokazati šta Gospod ima u mislima. Ono što je ovde važno da vidimo je da Isus nakon svega što se dogodilo želi što pre da im da do znanja da se odnos između Njega i njih nije prekinuo. Odmah na početku zatvara put razočarenju koje uglavnom prekida odnose. Drugo, imenima kojima ih oslovljava pokazuje da nije ljut i da ih ne odbacuje. Još uvek su to Njegova braća i Njegovi učenici. Poverenje u njih kao prijatelje i kao ljude dostojne poverenja za zamišljeni zadatak nije nestalo.

Poruka je jednostavna - nisam razočaran u vas, sve ove teške greške koje ste napravili nisu kraj svemu. Ima nastavka, ima budućnosti i posle najgorih padova, jer Bog je majstor u popravljanju slomljenih predmeta. Majstor specijalista, naročito za popravku i obnovu slomljenih ljudskih srca. I posle svega dolazi i do tog, trećeg po redu, susreta između uskrslog Gospoda i Njegove braće, prijatelja i učenika. U Jovanovom Evanđelju u 21. glavi opisuje se taj susret koji je ustvari božanska formula za potpunu pobedu nad razočaranošću. To je najbolja dušebrižnička lekcija i najuzvišenija manifestacija Božije psihijatrije.

BOŽIJI PUT OSLOBOĐENJA I ISCELJENJA

I u ovom slučaju, kao i u nebrojenim drugim situacijama, dolazi do izražaja biblijska istina koju prorok Izaija opisuje:

Jer misli vaše nisu moje misli, i puti moji nisu vaši puti, riječ je Jahvina. Visoko je iznad zemlje nebo, tako su puti moji iznad vaših putova, i misli moje iznad vaših misli. (Isaija 55:8-9)

Ovo je božanski put. Nemoguć čoveku, ali Bogu moguć. Nemoguć za nas same, ali i nama moguć zajedno s Bogom. Isus ga je prošao, ne samo kao Bog već kao čovek. On koji se poistovetio s našim slabostima nas poziva da se i mi poistovetimo s Njim kao vaskrslim pobednikom nad istim tim slabostima. Apostol Pavle nakon svog obraćenja uzvikuje istinu koja mu je bila strana pre nego je susreo vaskrslog Pobednika, Isusa Hrista:

Ja, braćo, ne smatram da sam to već dohvatio. Ali, jedno činim: zaboravljajući ono što je za mnom, a pružajući se ka onom što je preda mnom. (Filipljanima 3:13)

Jedino s Njim u nama možemo da krenemo na ovaj put. I jedino s Njim možemo da dođemo do samog kraja tog puta, jer ga je On sa svojim Ocem celog prošao.

RAZOČARANOST JE ZARAZNA

Isus se posle toga ponovo pokaza svojim učenicima na Tiverijadskom moru. A pokazao se ovako: Simon Petar, Toma zvani Blizanac, Natanail iz Kane Galilejske, Zevedejevi sinovi i dva druga učenika bili su zajedno. Simon Petar im reče: "Idem da lovim ribu" A oni rekoše: "I mi ćemo s tobom" I izađoše pa uđoše u čamac, ali te noći ne uloviše ništa. (Jovan 21:1-3)

Učenici su zajedno i atmosfera je teška. Zbunjenost, razočaranost, malodušnost, bez ikakve svetle budućnosti u pogledu nastavka onog u čemu su tri godine bili. Sve izgleda kao veliki pogrešni korak, ružan san. Ali, na žalost, nije samo san već gola stvarnost. Petar, kao i uvek, uzima inicijativu. Njemu je jasno šta on hoće od danas i nadalje - nazad u stari posao. Ribarenje je ono što on zna i može. Ovaj izazov je bio prejak za njega. Snaga za nove izazove je nestala zauvek, tako izgleda. Jedino što je ostalo od tri godine života i druženja s Isusom, su fantastične uspomene o fantastičnim doživljajima i teret njegovih ličnih padova i promašaja. Snovi su bili veliki, priznanja puna velikih reči, ali snaga premalena da se sve ostvari. Srce je htelo, ali sposobnost je nedostajala. Petrov zaključak, kao i mnogih drugih pre njega, Mojsija, Gideona, bio je - Bože, ja nisam za ovo, nađi nekog drugog, boljeg od mene. Petrovo razočarenje je toliko jako da se ono ne može ni sakriti ni suzbiti. On ostavlja sve, priznaje to pred drugima i vraća se svom starom poslu. Ostali se isto tako osećaju. Možda ne tako duboko kao Petar, ali ako on odustaje koji je uvek bio ispred svih, prirodni vođa, pun samopouzdanja, ko drugi onda može da nastavi?

Razočaranost je kao zaraza - brzo i lako se širi. Ne samo kroz ovakav primer. Razočarani ljudi nisu u stanju da zadrže sve u sebi. Osećanja su prejaka i preteška. Unutrašnja borba je puna nemira i boli. Potreba da se s nekim podeli sve kroz šta se prolazi postaje veća svakim danom. Traži simpatiju i potvrdu za svoje tumačenje situacije i razloga za svoja osećanja. Nekoga ko će reći - "pa, u pravu si!" Razočarane osobe retko kad odlaze same iz situacije koja ih je povredila i razočarala. To bi bio poraz i dokaz da nisu u pravu. Ako još nekog povuku sa sobom, lakše im je, nisu sami i to smatraju dokazom da su u pravu. One nose sa sobom virus razočaranosti koji se kao i mnoge druge zarazne bolesti najlakše prenosi preko usta. I to rečima punim svega onoga što smo ranije spomenuli kao plodove razočaranosti. Ako je razočarana osoba još i tip vođe tada će veoma lako da sakupi oko sebe druge razočarane, jer ima sposobnost da verbalizuje i izrazi ono što i drugi osećaju. Ogromna odgovornost leži na vođama da prepoznaju svoje motive u onome što rade.

Naročito u onome što rade u ime Gospodnje i za Boga. Mnogo puta su ljudi s osobinama vode pokrenuti veoma ličnim interesima i neretko povređenim osećanjima u onome što rade "u ime Gospodnje i za dobro većine".

Ono što se pokrene iz razočaranosti nema ni dobrog ploda ni dugog veka. Božije voćke se ne sade s korenjem gorčine, jer ako je koren gorak i grane i plodovi će biti gorki. O ovoj istini svedoči stvarnost mnogih crkava, organizacija svih vrsta i to ne samo religioznih koje su se rodile iz razočaranosti i konflikta.

"...Ali te noći ne uloviše ništa."

Negde na putovanju se takvo delo mora suočiti s Božijim nepristrasnim sudom. Ako sud prođe kroz srce inicijatora, onda ima nade i za delo i milosti za nastavak. Ako srce ostane pri svojoj gorčini, problemi i konflikti se radaju sve više i na kraju pad biva velik. Na hiljade ljudi svuda oko nas nosi u sebi virus razočaranosti. I oni ga svakodnevno šire, ako nisu oslobođeni i isceljeni. Velike laži mogu da se šire kroz usta razočaranih uz ubeđenje da su procene njihovih ranjenih osećanja koje širi oko sebe o drugima istinite. Hiljade i hiljade ljudi u hrišćanskom svetu širi istu zarazu, nikada se ne pitajući da li je to stvarno ono što Bog od njih želi.

Zar Isus nije mogao, još i s punim pravom, da počne da širi glasine o svojim učenicima, "bivšim prijateljima", kako su loši ljudi, kako su ga izneverili, lagali, povredili. Ko je od nas slobodan od ovog greha? Ko je uspeo da zbog Isusove boli spreči svoju bol razočaranosti da ne postane negativna reč i govor o nekome. Ja moram iskreno da priznam da nisam među onima koji je u svakoj ranijoj situaciji u kojoj su osećanja bila povređena, uspeo da kontroliše usta da se virus ne bi širio.

Danas kada više shvatam o čemu se radi kajem se pred Bogom za učinjene greške i molim za Božiju pomoć da budem voljan da se radi Njega podredim Njegovom načinu i putu. Da bi Hrišćanstvo privuklo ljude Bogu mora da se usudi da raščistiti sa starim ranama razočaranosti, ne samo na globalnom nivou, već i pojedinačno. Crkva Isusa Hrista je u velikoj potrebi za oslobođenjem i isceljenjem u ovom pogledu. Potrebno nam je duboko i iskreno izmirenje, onakvo kakvo je Isus postigao za nas s Bogom, svojom smrću na krstu.

IZNEVERENI / "RAZOČARANI" UZIMA INICIJATIVU

A rano ujutro, Isus je stajao na obali, ali učenici nisu znali da je to on. "Dečice", upita ih Isus, "zar nemate šta za jelo?" "Nemamo", odgovoriše oni. A on im reče: "Bacite mrežu sa desne strane čamca i naći ćete je." (Jovan 21:4-6)

Veoma je važno da zapazimo da je Isus bio taj koji je uzeo inicijativu u procesu koji je vodio u oslobođenje i isceljenje učenika od razočarenja u sebe i verovatne sumnje da je i Isus bio u njih razočaran. Mogao je to da ostavi njima, jer oni su ga izneverili, pa je onda valjda i njihova odgovornost da dođu i da se izvine i srede stvar. Tako bar većina nas misli kada nas neko izneveri i povredi. Obično kažemo: "ako hoće da bude bolje neka se javi, ja ne mislim ništa da preduzmem, jer on/ona je zabrljao/zabrljala."

Ono što je isto interesantno i važno je da do ovog susreta nije došlo slučajno, već da je sve bilo unapred i u detalje planirano od Isusa. Izgleda da ih je Isus stalno pratio u onome što im se događalo i čekao na pravi čas da započne ono što će biti pobeda nad razočaranošću. Već rano ujutro je bio na obali gde oni s čamcima dođu nakon ribarenja. Već taj mali gest govori o Njegovoj čežnji da ih sretne. To nije karakteristično za one koji su razočarani i ne žele ništa da imaju s onima koji su ih izneverili. Učenici ga nisu prepoznali, iako nije bio daleko od njih, jedva sto metara. Nije ovo ni prvi put da ga vide nakon vaskrsnuća. Dva puta su ga pre toga videli i razgovarali s njim. Postoji možda neko drugo ljudsko objašnjenje, ali možda jednostavno nisu imali hrabrosti da ga prepoznaju. Očigledno su se predali i na neki način već stavili tačku na sve događaje s Isusom. Svaki od njih je imao svoju unutrašnju borbu i razmišljanja oko svega što se dogodilo. Na kraju, Isus je još tu među njima.

Niko, koji drugog izneveri ne trči u susret osobi koju je time razočarao i povredio. Obično takvi ljudi izbegavaju susret i pokušavaju da "ne prepoznaju" žrtve svog ponašanja. Strah od suočavanja sa svojom greškom i odgovornošću može da učini ljude "nesposobnim da prepoznaju" one kojima su naneli bol. Stid i ponos čine da ljudi zaobilaze jedni druge u takvim situacijama. Čak i oni koji su bili najbolji prijatelji "ne prepoznaju" jedni druge.

Ovakvo ponašanje je ljudski govoreći razumljivo, ali među nama hrišćanima koji imamo tako visok ideal i ispovedanje bi trebalo da i u ovoj oblasti bude drugačije, bolje. U nebu nećemo moći da kažemo - "O, pa je te ne prepoznajem?!" Razočaranost zaslepljuje i pored otvorenih očiju! A ne tako retko, ako se oči i usude da se susretnu pogledi nisu baš uvek puni ljubavi.

Ja sam bio na molitvama gde se žarko molilo za probuđenje, a osobe nisu bile u stanju da razgovaraju jedna s drugom?! Kako uopšte možemo tako da razmišljamo? Zar mislimo da Bog ne čuje i ne vidi? Da bi u nekoj zemlji došlo do duhovnog probuđenja hrišćani pre svega moraju da imaju odnose koji svetle u tami.

"Dečice, zar nemate ništa za jelo?" Jeste li ulovili šta? Kako vam ide? Ova pitanja nisu provokativna već odraz Isusove duboke brige za njih. Njihov odgovor da nisu ništa ulovili nije bio Isusu na zadovoljstvo. Nas ponekad raduje da onima koji su nam krivi za nešto, ne ide baš dobro. Znamo da osećamo ono prikriveno zadovoljstvo, zato što mislimo da njihova loša situacija potvrđuje da ispaštaju zbog onoga što su nam učinili. Božija reč nas savetuje da tako ne radimo.

Ne naslađuj se bratu u dan nesreće njegove! Ne likuj nad sinovima judejskim u dan propasti njine! Ne razvaljuj usta u dan tjeskobni! Ne provaljuj na vrata naroda moga u dan nesreće njegove! Ne pružaj ruke na imanje njegovo u dan nesreće njegove! Ne stoj na raskršćima da pobiješ njegove bjegunce! Ne izdaji preživjelih njegovih u dan tjeskobni! Jer blizu je Jahvin dan svima narodima! Dat će ti se milo za drago, tvoja će djela na tvoju glavu pasti. (Avdija 1:12-15)

Isus ne samo da se ne raduje što im ne ide dobro, već im daje savet kako da uspeju! Kaže im gde da bace mreže da bi ulovili ribu. Još jedan korak dalje u božanskom načinu ophođenja izneverenog prema onima koji su ga izneverili. Još jedan dokaz da Isus želi na Božiji način da susretne situaciju koja je mogla da bude Njegovo veliko razočarenje, ali koja će postati nešto sasvim drugo zbog Njegove svesnosti odakle ova vrsta razočaranosti dolazi i šta joj je cilj. Dati savet za uspeh onome koji te je ranije izneverio, razočarao je deo Božijeg recepta za pobedu nad razočaranošću, za isceljenje i za nastavak života na nivou koji je visoko iznad onog na kome đavo želi da se ljudi kreću.

Čuli ste da je rečeno: "Voli svoga bližnjeg, a mrzi neprijatelja" A ja vam kažem: volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone, da budete sinovi svoga Oca, koji je na nebesima. On čini da njegovo sunce izlazi i zlima i dobrima, i šalje kišu i pravednima i nepravednima. Jer ako volite one koji vole vas, kakva je vaša nagrada? Zar to ne rade i carinici? I ako pozdravljate samo svoju braću, zar činite nešto naročito? Zar to ne rade i pagani? Zato budite savršeni kao što je vaš nebeski Otac savršen. (Matej 5:43-48)

Isus je dobro poznavao svoje učenike. Izneverili su ga nakon tako dubokog i intenzivnog prijateljstva, a On ipak želi da ih sretne i da im pomogne. Želi da ih vrati iz onog što im je đavo pripremio u ono što je Bog za njih planirao. Znao je da to može da uradi samo ako ne da mesta razočarenju i ako njima pomogne da sami uvide koliko je opasno da nastave da žive razočarani. Mnogi nikada nisu ispunili ono što je Bog planirao s njima samo zbog razočaranosti u sebe i razočaranosti drugih u njih. Ako Isusov stav počne da zauzima veće mesto u našim mislima i stavovima videćemo kako se Božije carstvo širi među nama i ljudima u svetu. Moramo jedni drugima da pomognemo da prevaziđemo naša razočarenja da bi smo svi zajedno mogli da ispunimo ono što je Bog svakome pojedinačno dao u zadatak.

SNAGA DOBRE INICIJATIVE

Nemoj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo dobrim. (Rimljanima 12:21)

Kada zakoračimo u pravcu koji je Bogu ugodan, kada smo spremni na izmirenje, onda nas i Bog potpomaže svojom snagom i blagoslovom. A s Bogom je sve moguće. Neprijatelj ljudske duše će nam uvek šapnuti da se ne isplati, da ovo nije moguće, da je najbolje sve jednostavno da ostavimo. Uz sve to će nam servirati i ono što nam najviše godi da čujemo - nije tvoja krivica neka on/ona uzmu inicijativu. Usudimo se više s Bogom i zbog Njegovog imena. Zbog toga što znamo Sotonine namere s ovim iskustvom. Usudimo se više zbog onih koji su nam braća i sestre u Isusu Hristu. Usudimo se češće s ovakvim inicijativama zbog sveta u kome živimo, koji sve više i više tone u neizmirenost i mržnju.

Ko će, dakle, da vam naudi ako žarko želite da činite dobro? (1. Petrova 3:13)

Pre nekoliko godina supruga i ja smo počeli da primećujemo da se odnos s nekim prijateljima pogoršava iako se nikakav konkretan konflikt nije dogodio. Bili smo svesni njihovog povlačenja i naše iritiranosti u vezi nekih njihovih stavova. Nakon što smo u molitvi stavili to pred Gospoda, pozvali smo ih na večeru. Iako nismo razgovarali o našem odnosu ipak je ovaj susret bio velik korak u ispravnom pravcu. Kasnije smo dobili priliku da jedni drugima priznamo iritiranost koja je postojala u nama oko obostranih stavova i time uklonili ono što je pokušavalo da nas razočaranošću jednih u druge razjedini.

Sećam se jednog bogosluženja kada su ti isti prijatelji stajali tokom slavljenja pred nama i kada sam ga taknuo po ramenu da se okrene. Hteo sam samo da mu kažem koliko sam zahvalan Bogu i radostan zbog našeg obnovljenog odnosa i zajedništva. Ono što je izgledalo kao tragedija još jednog prijateljstva Bog je svojom ljubavlju okrenuo na ono što ne bi trebalo da bude tako retko među nama hrišćanima - na izmirenje i obnovljenje prijateljstva.

Prava inicijativa se isplati, Bogu je ugodna i zaustavlja negativan proces koji je započet. Bog čini čudesa na ovom polju i treba više mogućnosti da damo onim putevima koje nam je Bog dao za pobede u ovakvim situacijama. Treba da koristimo više od Božijih sredstava, a ne samo ljudske sposobnosti koje su u većini ovakvih konfliktnih situacija potpuno nedovoljne.

ZNAK PREPOZNAVANJA

I oni baciše, ali više nisu mogli da je izvuku od mnoštva riba. Tada onaj učenik koga je Isus voleo reče Petru: "To je Gospod!" (Jovan 21:6-7)

Na Isusovu reč bacili su mreže i ulovili više ribe nego ikada ranije. Najveći blagoslov su dobili kada su to najmanje zaslužili. Kao što jedna izreka i kaže: "Voli me najviše kada to najmanje zaslužujem, jer mi je tada to najviše potrebno" I učenicima je verovatno ovaj dokaz Božije ljubavi najviše trebao upravo u ovom momentu, kada su se osećali nevrednima bilo čega dobrog od Boga. Ovo je česta Božija praksa. Sećam se jednog (od mnogih) takvog doživljaja u mom životu. Osećao sam se grešnim pred Bogom, promašenim u mom hrišćanskom životu, malodušan i bez vere da Bog uopšte ima strpljenja sa mnom. Tog dana je poštom stiglo jedno pismo u kome je bio ček na dosta veliku sumu novca. Dar od osobe koju sam samo jednom ranije u životu sreo. Kad sam video ček i pozdrav od te osobe, shvatio sam da je po sredi nešto više od ljudskog poteza da je Bog u svemu tome. Moje srce je bilo slomljeno Njegovom dobrotom i brigom za mene i moju porodicu iako sam osećao da sam bio, u najmanju ruku, nedostojan i nezaslužan svega ovoga. U mislima sam rekao: "Gospode zašto si ovako dobar prema meni baš sada kada sam zaslužio kaznu, a ne tvoju dobrotu?", Odgovor je bio: "Zato što hoću da te naučim da se radi o mojoj dobroti, a ne tvojoj."

Kada su učenici videli veličinu ulova jedan od njih, onaj koji je uvek bio blizu Isusa, je rekao Petru: "To je Gospod!" Kako je mogao da prepozna da je to Gospod? Pa, ko bi inače mogao ovako nešto da učini za njih? Ko bi u ovakvoj situaciji mogao da blagoslovi umesto da izgrdi? Ko bi mogao tako da ohrabri umesto da odbaci? Setili su se, Gospod je uvek bio takav. On je i sada isti i ostaje isti zauvek!

Ili možda prezireš bogatstvo njegove dobrote, trpeljivosti i strpljenja, ne shvatajući da te njegova dobrota vodi pokajanju? (Rimljanima 2:4)

Bog želi da nas menja svojom dobrotom, želi da verujemo u Njegovu dobrotu i da tako bliže dođemo Njemu. I to je Božija logika koja je mnogo drugačija od naše. Bog je dobar i mi treba da se usudimo da verujemo i da primimo Njegovu dobrotu u naš život. Snaga Njegove dobrote je veća od svega ostalog i potrebna nam je više od svega ostalog da bi smo nastavili da hodamo s Njim i da verujemo da nas On nikada ne odbacuje zauvek.

Mi bez Njegove milosti i snage nismo sposobni da se ovako odnosimo prema onima koji su nas povredili i izneverili. Pitanje ustvari i nije da li smo sposobni ili ne, već da li smo voljni da dozvolimo sili njegove ljubavi da deluje kroz nas. Često se plašimo da će se naša dobra dela prema onima, koji su prema našoj oceni krivi, tumačiti kao naša slabost i priznanje da oni nisu krivi?! Isus se toga nije plašio, a ne moramo ni mi, jer je u Božijim očima to ispravno.

REAKCIJA

Kada je čuo da je to Gospod, Simon Petar se opasa ogrtačem jer je bio go, i skoči u more. A ostali učenici stigoše čamcem, vukući mrežu sa ribom jer nisu bili daleko od obale - svega oko dvesta lakata. (Jovan 21:7-8)

Petrova reakcija je tipična za ovakve situacije. Mnoga različita osećanja su se pojavili u ovom momentu u Petru. Verovatno zbunjenost, jer je Isusova pojava i način na koji se ophodi prema njima pokrenula mnogo toga i u Petru i drugim učenicima. Strah, sram, nesigurnost kako da dođe do Isusa. Ali, sama fizička reakcija otkriva još nešto verovatno jače od svega ostalog u njemu. Nada, koja se ovakvim Isusovim ponašanjem prema njemu i drugima, rodila u Petrovom srcu je toliko jaka da se Petar jednostavno baca u vodu i pliva prema Isusu. Toliko je silna ta nada bila, da je nadvladala sva ostala osećanja u njemu. Petar je bio nošen ogromnom snagom nade koju je Isusova ljubav u njemu opet probudila.

On ne lomi napuknutu trsku niti gasi stijenj što tinja. (Isaija 42:3)

To je Božiji način pobeđivanja razočaranosti. Teški vetrovi razočaranosti su udarili po toj maloj grupi promašenih ljudi. Lako bi bilo dotući Petra osudom za ono što je učinio. Ali, Isus ima druge planove sa svakim čovekom. Ono što je slabo On ojačava. Ono što je napuklo to isceljuje. Ono što se oseća malodušnim to ohrabruje. Ono što je blizu smrti On snagom svog života obnavlja. Takav je Isus, naš Spasitelj i Iscelitelj naših duša! Negde u dubini duše Petar je to i osećao, naslućivao i razumeo. To ga je i "bacilo u vodu"! To mu je i bila jedina nada, jedino pristanište u koje je mogao da uplovi i da nađe mir svojoj duši. Isusov zagrljaj je bila poslednja stanica Petrove borbe i lutanja između beznadežnosti i tračka nade koja je ipak negde duboko u njemu živela. Tu je i završio, tu su se svi talasi sumnje, samo-osude i razočaranosti zaustavili i smirili.

Mnogim ljudima treba ovaj doživljaj nakon svega kroz čega su u životu prošli. Mnogi treba da čuju ohrabrujuće reči da ih Bog nije odbacio, niti zaboravio. Mnogi treba da čuju reči koje je Isus tako mnogo puta izgovorio: "Ni ja te ne osuđujem!" On svojom dobrotom i ljubavlju želi da nas vrati sebi i u onaj plan koji je imao s našim životima od samog početka našeg života.

Ustani i otresi sa sebe svu razočaranost! Prihvati Božije oproštenje za sebe, daj ga drugima i nastavi u onom pravcu u kojem te je Bog pozvao. Ako su te ljudi i crkve odbacili - Bog nije! Veruj Njemu i Njegovoj reći i dobroti. Bog je za nas, a ne protiv nas! Naša reakcija na Njegovu dobrotu je odlučujuća u ovom procesu. Nama je često teško da na praktičan način definišemo i da primenimo ove aspekte Božije dobrote. Jedna od najlepših definicija koju sam ikad čuo o milosti i milosrđu je ova: "Milost je da primamo ono što nismo zaslužili. Milosrđe je da ne primamo ono što smo zaslužili."

Taj način Božijeg ophođenja prema nama je ono što nas održava u životu i posvećuje. Kada mi u našim međusobnim odnosima idemo istim putem onda štitimo jedni druge od svih podmuklih Sotonskih napada na nas i naše odnose. Dobri postupci onih koje smo na neki način povredili nas najčešće toliko zbune da nismo u stanju to ni da primimo. Mislimo da nam to rade iz želje da nas još više ponize i zbog našeg ponosa to odbijamo. Zato nas možda i Božija dobrota tako zbuni da nismo u stanju da je primimo. Isto tako reaguju oni koji su nas povredili kada im činimo dobro uz pomoć Božije ljubavi. U ljudskoj prirodi je duboko ukorenjena misao da je samilost od strane nekog drugog ponižavajuća. Jer primiti nešto za šta nismo ništa uradili da to zaslužimo nam je ispod časti. Osećamo se inferiorno i to nam ne godi. Mi ljudi želimo da stvorimo našu ličnu pravednost i da zaslužimo stvari u životu. S tom pravednošću niko neće stići u nebo. Upravo zbog toga treba da naučimo da prihvatimo da je Božija dobrota dar, a ne zasluga! Za uzvrat možemo Bogu da damo zahvalnost i želju da ga još više volimo.

Petrova reakcija je opis te jake želje u čoveku da ipak prihvati Božiju ljubav u obliku milosti i milosrđa koje mu Isus tako velikodušno daje. Upravo to je ona reakcija na Njegovu ljubav koju Bog od nas očekuje. Njegovo je očinsko srce prepuno ljubavi i čežnje da ispuni naše živote Njegovom dobrotom.

PROMIŠLJENO I PLANIRANO

Kad su pristali uz obalu, ugledaše već pripremljen žar i na njemu ribu i hleb. Isus im reče: "Donesite nekoliko riba od ovih koje ste sada ulovili" Tada se Simon Petar pope u čamac i na obalu izvuče mrežU) punu velikih riba - stopedeset tri Ali, iako ih je bilo toliko, mreža se nije pocepala. (Jovan 21:9-11)

Što čovek više čita ovaj tekst sve je veća Božija ljubav koju može da vidi u Isusovom postupanju prema učenicima. On nikada ne diže ruke od nas. Istrajan je i strpljiv u svom očinskom ophođenju s nama. Nema beznadežnih slučajeva za Boga. Očigledno je da je sve što je Isus radio nakon svega što se dogodilo promišljeno i planirano, a ne samo neki osećajni potez koji se, eto, pojavio zbog boljih okolnosti. Nije ga čak ni to iznenadilo, rekao im je da će ga svi ostaviti i izdati. Zato je u Njegovom srcu i postojao plan za ono što će i preduzeti da bi ih zaštitio i obnovio, Stalno je imao cilj pred sobom i to mu je davalo motivaciju za sve što je radio za njih. Pripravio im je obrok rano ujutro kada su trebali da budu gotovi sa svojim poslom. Učenici su umorni nakon noći provedene na jezeru i malodušni zbog neuspeha. Tu ih dočekuje iznenađenje. Isus im prvo daje savet da noćni trud mogu da završe najvećim uspehom i onda im još priređuje ono što bi svaki od njih poželeo - topao i bogat doručak. Korak po korak, svojim delima ljubavi ih oslobađa verovanja da je ljut na njih i da ih je odbacio. Vraća im veru u budućnost i nastavak onog za čega su dali svoje živote. Tokom godina od više ljudi sam čuo da su primenili ovu Isusovu metodu, pozvali su ljude na obrok i doživeli da je sila dobre inicijative i Božije ljubavi okrenula na dobro ono što je izgledalo kao tragedija za odnos i zajedništvo.

Sotonina namera je da nas odvoji i izoluje jedne od drugih, kako bi lakše činio ono što mu je posao - da ukrade, zakolje i uništi svako zajedništvo između ljudi. Gledajući svet u kojem živimo očigledno je da mu je to u velikoj meri uspelo i kao da mu u ovim danima to sve više i uspeva. Time mu ujedno i smeta onaj plan koji Bog ima i želi da ostvari kroz jedinstvo svog naroda. Ali, Isusova pobeda na krstu je potpuna. Isusovo uskrsnuće iz mrtvih je i naše uskrsnuće iz ove mrtve ljudske prirode koja nije u stanju da se pobedonosno nosi s ovim problemom u ljudskom životu i međuljudskim odnosima. Recept, strategija kako pobediti razočaranost postoji u Božijoj reči i u ovom tekstu je opisana na tako jasan način.

NEODOLJIVA PONUDA BOŽIJE LJUBAVI

"Dođite i doručkujte", reče im Isus. I nijedan od učenika se nije usudio da ga upita: "Ko si ti?" jer su znali da je to Gospod. Tada Isus uze hleb i dade im ga, a isto tako i ribu. (Jovan 21:12-13)

Kada su došli dovoljno blizu do obale razumeli su i videli ko ih dočekuje. Sigurno je to za njih bilo veliko iznenađenje. A obrok, zašto to? Za nas?! Zar nisu zaslužili nešto drugo, možda jednu poštenu lekciju o vernosti u prijateljstvu? Da, to su zaslužili i bili su verovatno svesni toga. Ali, milosrđe je ne dobiti ono što smo zaslužili. A naš Bog je pun milosrđa i opraštanja. Sada je sve tu pred njima, On i sve što im je pripremio. Isus ih poziva na zajedništvo, onako kao što su ga uvek imali "oko stola", svi zajedno. Prepoznali su ga po delima ljubavi. Po tome će i danas da prepoznaju Isusa u nama i među nama. Samo jedan je nedostajao, sin propasti, Juda Iskariotski, čije je srce đavo prevario upravo onom starom lažju o rešenju za razočaranost - oduzeti sebi život.

Pomislimo kolikim delima ljubavi je Bog zasuo čovečanstvo tokom istorije. Kakav svet nam je dao, kakve mogućnosti da sa njim i jedni s drugima u ljubavi živimo. Sunce Njegovo sija i nad zlima i nad dobrima. Ponekad se pitamo zašto On ne spreči svo zlo na svetu? On je to već uradio - razoružao je Sotonu silom svoje ljubavi za čoveka. Ista ta ljubav i danas može da zaustavi zlo. Jedna pesma kaže: "Jedino ljubav pobeđuje zlo i mržnju. Nikada ne možeš pobediti sve dotle dok mrziš." Bog još uvek primenjuje istu metodu - silu svoje ljubavi i dobrote. Njegova želja je da niko ne bude izgubljen i da niko ne završi večno odvojen od Boga.

Jer, Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina da niko ko u njega veruje ne propadne, nego da ima večni život. (Jovan 3:16)

A jednog dana će i Božiji pravedni sud da dođe do izražaja isto kao izraz Njegove ljubavi prema čoveku, jer tada će svo zlo dobiti svoj zasluženi poslednji sud.

"Dođite i jedite" je poziv u zajedništvo s Njim. Isti takav gest može da bude i naš poziv nekome, nazad u zajedništvo.

...neću odbaciti onog ko mi dođe. (Jovan 6:37)

Kao hrišćanima i sledbenicima Isusa Hrista ovaj stav bi trebao da bude jedan od najvažnijih delova našeg stava jednih prema drugima. To je deo našeg duhovnog rasta i sazrevanja. Takav stav je plod uticaja Evanđelja na naše živote. Kada se ponašamo na ovaj način jedni prema drugima i prema ljudima oko nas, onda je Isus stvarno među nama i Njegovo carstvo se manifestuje kao stvarnost na ovoj zemlji. Ljudi će takođe razumeti da takva velikodušnost nije obična, ljudska, već daleko više od toga i time će razumeti da je Bog izvor toga i da je Bog stvaran.

NASTAVITI SLUŽITI I ČINITI DOBRO

Tada Isus uze hleb i dade im ga, a isto tako i ribu. (Jovan 21:13)

Sve što Isus za njih radi u ovoj situaciji podseća na dane kada je između njih sve bilo u redu. On ih je uvek posluživao svojom ljubavlju i dobrim delima. Čineći iste dobre stvari prema njima sada u ovoj situaciji želi da im kaže da je Njegov odnos prema njima isti kakav je bio i pre ovih negativnih događaja.

Jer, ni Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge." (Marko 10:45)

Rast i zrelost u spoznaji Isusa Hrista najviše se odražava u služenju drugima. Sam Gospod Isus je služio ljudima na zemlji, bez razlike - svima! Sa Božijeg stanovišta to je najviši oblik duhovnosti, naročito u odnosu s ljudima. Ići Isusovim stopama je činiti drugima dobro, želeti im i mislima i delima najbolje zato što su Božije stvorenje i zato što je Isus dao svoj život za svakoga. Isusovo služenje u ovoj situaciji je ipak za nijansu jače od prethodnih. Ne s Njegove strane, već za učenike. Time im On pokazuje da je služenje i činjenje dobra drugima Božiji stav uvek i prema svima, a ne samo u dobrim trenucima i prema onima s kojima su odnosi dobri.

Nego, "ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, daj mu da pije. Jer, ako to učiniš, posućeš mu glavu užarenim ugljevljem." (Rimljanima 12:20)

Pazite da niko nikom ne uzvrati zlo za zlo, nego se uvek trudite da činite dobro jedan drugom i svim ljudima. (1. Solunjanima 5:15)


Motivacija i snaga za ovakva dela jedino može da dođe od samog Boga. Takav način ponašanja jednih prema drugima u situacijama kada je razočarenje ranilo naše odnose može da bude i jeste kao melem na ranu. Isceljujuće, izgrađujuće i obnavljajuće.

IŠČUPATI KOREN RAZOČARANOSTI

Ceo ovaj susret je bio dušebrižništvo za grupu ljudi koje je razočaranost duboko ranila i povela pogrešnim putem. Nekima od njih je to bilo dovoljno. Možda Jovan nije ni pao u neku duboku razočaranost. Ali mnogima od njih je ovaj susret verovatno bio isceljujući i nov početak u njihovim životima. Nekima je trebao još jedan korak, posebna terapija Isusove ljubavi. Poznavajući ih do dubine njihove duše Isus je znao šta je kome potrebno. Zato i nastavlja s jednim od njih, na poseban način.

Petru je trebalo više. On je "više pogrešio" od svih drugih, ljudski govoreći. Njegove greške su bile i veće i češće od ostalih. On je uvek hteo da bude bolji od drugih, njegova obećanja Isusu su uvek nadmašavala predanost drugih. A upravo on je izdao Gospoda tako konkretno i dramatično. Isus ide do kraja do samog dna Petrove duše. On bolje od svih ostalih poznaje snagu ove "bolesti" i njenu sposobnost da se zavuče u duboke krajeve naše duše i ostane tamo u obliku sećanja koja nisu potpuno mrtva. Pojavljujući se s vremena na vreme u našim mislima ta sećanja imaju sposobnost da nas podsete da ipak sve još nije nestalo od razočaranosti. Božija reč zato i govori o potrebi da u nama nema "nikakvog korena gorčine" Jer ako je koren još uvek prisutan biljka će opet izrasti. Ono što Isus radi s Petrom je onaj ekstra korak kure lečenja njegove duše koji je njemu bio potreban i koji je mnogim drugima danas još uvek potreban.

Razočaranost zadire duboko u dušu. Put oslobođenja i isceljenja je nekada duži nego što želimo. Sarađivati s Bogom u tom procesu nije uvek bez problema. Povređeni ego u nama reaguje na izazove Božije reči i Njegovih principa. Čak ako je i došlo do oslobođenja od lanaca razočaranosti, potrebno je i isceljenje osećanja duše koji znaju da ostanu u nama. Način na koji Isus čini taj završni deo isceljenja u Petru je sasvim drugačiji od bilo koje metode koju bi mi ljudi primenili. Dugo nisam mogao da shvatim ovaj Isusov način ophođenja prema Petru. Ljudski mi se činilo kao provokacija koja samo pogoršava Petrovu mogućnost da bude obnovljen.

Kada su doručkovali, Isus upita Simona Petra: "Simone, sine Jovanov, voliš li me više nego ovi?" "Da, Gospode", odgovori mu Petar, "ti znaš da te volim" A Isus mu reče: "Napasaj moju jagnjad" Onda Isus upita po drugi put: "Simone, sine Jovanov, voliš li me?" "Da Gospode", odgovori mu Petar, "ti znaš da te volim" A Isus mu reče: "Čuvaj moje ovce" Onda ga Isus upita treći put: "Simone, sine Jovanov, voliš li me?" pa mu reče: "Gospode, ti znaš sve, i znaš da te volim" A Isus mu reče: "Napasaj moje ovce." (Jovan 21:15-17)

Zašto ovakva pitanja? Zašto toliko puta? Zar to nije otkopavanja starih Petrovih greha? Isuse, ako si oprostio zašto sad opet o tome, što ga samo podseća na njegove promašaje i greške koje je učinio? Dugo mi se činilo da je to ono što je Isus u ovoj situaciji ustvari uradio. Tako mi je izgledalo zato što sam ljudski razmišljao i tumačio ovaj tekst. Božije misli su daleko iznad naših, kao što je nebo iznad zemlje. U ovoj situaciji ta istina je naročito vidljiva. Zašto baš to pitanje, zašto baš tri puta? Nakon svega što se Petru dogodilo njegov osećaj poverenja u sebe kao osobu i vera u Isusovo poverenje u Njega je verovatno bilo na nuli. Želeo je da veruje da je moguće, ali nije imao snage da u to poveruje.

Da bi se to poverenje obnovilo većina nas bi tražila od Petra potvrdu da se neke stvari neće ponoviti koje su se ranije dogodile i koje su bile uzrok razočarenju. U skladu s tim mi bi verovatno postavili druga pitanja Petru. Na primer, rekli bi ovako: "Dobro Petre (ili ime onoga koji nas je povredio), ja ti opraštam sve što si uradio i želim da se obnovi naše zajedništvo i prijateljstvo! Možeš li da obećaš da ćeš se od sada moliti sat dnevno? Jesi li sad stvarno odlučio da me slediš? I ono što mi je najvažnije, mogu li da budem sasvim siguran da me više nećeš izdati? Ako si jednom to učinio na ovako bolan način, kako sada da budem siguran?" Tako bi otprilike moj, naš, razgovor izgledao s Petrom, prijateljem, ženom ili mužem koji su izneverili, ranili odnos koji smo imali i imamo.

Ni na jedno od ovih pitanja Petar (verovatno ni mi) nije mogao da odgovori pozitivno. Njegovo samopouzdanje je bilo potpuno uzdrmano, slomljeno. Shvatio je slabost svoje osobe. Shvatio je da sva iskrena želja da čini dobro, bude veran, bude predan Isusu, nije bila u njegovoj moći. Mogao je da krivi druge, okolnosti, da je imao loš dan. Ništa od toga ne bi bilo isceljujuće. Istina o njemu ga je stigla i bila otkrivena. Ali Isus je Petra poznavao bolje od svih drugih, bolje nego što je on sebe poznavao. Isus je poznavao još jednu stranu Petrove osobe, još nešto je bilo istina o njemu. Znao je da su Petrovi pokušaji bili iskreni. Zato mu i postavlja jedno te isto pitanje: "Petre, ljubiš li me?" Isus je znao da ga je Petar voleo! Nije u to ni sumnjao niti je to porekao kada mu Petar potvrdno odgovara na to pitanje. Ne moram da se naprežem da bih se setio svojih reakcija na takav odgovor onih koji su me povredili. "Pa, ako me voliš, zašto se tako ponašaš prema meni?", bila bi najčešća reakcija.

Sva ta pitanja su bila na svom mestu za ljudski način razmišljanja. Ali ovde je neko veći od čoveka, Isus - Sin čovečiji, ali i Sin Božiji. Sin čovečiji koji se podvrgnuo principu za život koje mu je Njegov Otac nebeski dao. Razočaranost, zbog dubine boli koju nanosi, zna čoveka da učini neosetljivim za iskreno pokajanje i priznanje onog koji ga je razočarao. Jedino što je stvarno jeste bol razočarenja i želja da se od toga udalji razilaženjem i prekidanjem bilo kakvog daljeg kontakta.

Isus je slobodan od razočaranosti i zato je u stanju da Petru pomogne da se izvuče iz kandži istog doživljaja. Na svaku Petrovu tvrdnju da i dalje ljubi Isusa, Gospod mu odgovara s jako važnim rečima: "Pasi jaganjce, ovce, moje" Ovo je sama kruna procesa oproštenja, isceljenja i potpune obnove Petra. Isus mu ustvari kaže: Petre, ne samo da ti opraštam i da te isceljujem od razočaranosti, već hoću da znaš da se moje poverenje u tebe nije promenilo ni u pogledu poziva i zadatka koji sam ti dao. Nastavi kao moj učenik i apostol, kao moj saradnik u svemu što ja na zemlji želim da uradim. O, kako je ova poruka potrebna danas hiljadama ljudi. Pastorima koji su zgrešili i koje su crkve nemilosrdno izbacile iz službe. Svakako postoje posledice greha, potrebno je da se zastane i da se uzme pauzu ako je neophodna. Ali Božiji darovi i pozivi su neopozivi. Božija namera nije da "škartira" one koji su pali, već da oprosti i da vrati u službu ako postoji iskreno pokajanje. Ako nije tako onda bi mnogi Božiji ljudi bili isto tako diskvalifikovani, kao na primer Noja, David, Petar i mnogi drugi.

Jer padne li pravednik i sedam puta, on ustaje, a opaki propadaju u nesreći. (Priče 24:16)

Ovaj korak je bio i završna potvrda Petru da Isus nije u njega razočaran. Isus je hteo da mu pokaže da ono što Bog pre svega traži kod čoveka jeste njegovo srce, a ne njegove sposobnosti. Sposobnosti i darovi i tako dolaze od Boga i On ih daje onima koje poziva u svoju službu. Upravo ovde se mi spotaknemo u našim odnosima. Naši se sudovi često zasnivaju na onome što vidimo fizičkim očima, a ne na poznavanju ljudskih srca. Zbog toga često smatramo da ljudi nisu vredni našeg daljeg poverenja, te prebrzo ostavljamo prekinute odnose. Time ne dajemo dovoljno mogućnosti isceljenju, već nastavljamo u nadi da će sledeći put da bude bolje. Na žalost, takav životni stil najčešće vodi u nova razočarenja, jer u takvoj duši još uvek postoje rane koje nisu zaceljene. Isusov način ophođenja s Petrom i drugim učenicima dao je novu nadu i novi život njihovom predanju i ljubavi prema Isusu. Reći da razočaranost više nije prisutna, a ne biti spreman ukazati novo poverenje znači ići samo polovinu onog puta koji Isus s nama ide. On je odlučan da s nama upotpuni ono što je od početka zamislio.

ZAVRŠNO OBJAŠNJENJE I SAVET PETRU

Istinu ti kažem: kad si bio mlađi, opasivao si se sam i išao si kuda si hteo. Ali, kad ostariš, raširićeš ruke pa će te drugi opasati i odvesti kuda nećeš, To je rekao nagoveštavajući kakvom će smrću Petar proslaviti Boga. I kad mu je to kazao, reče: "Pođi za mnom." (Jovan 21:18-19)

Ove reči su kao rezime svega što se Petru dogodilo. Isus mu objašnjava da problem nije bio u njegovoj želji da bude odan Isusu i da ga sledi. U to Isus nikada nije sumnjao. Problem koji je prouzrokovao sve što se Petru i ostalima dogodilo je bilo njihovo nerazumevanje činjenice da nisu u stanju da to u svojoj snazi učine. Isto se dogodilo i Mojsiju. Iako je bio od Boga pozvan da izvede Izrael iz Egipta krenuo je u svojoj snazi i nije uspeo. Ovo i jeste karakteristično za čoveka kada je u godinama u kojima mu je prirodna snaga njegova uzdanica. Kada je Mojsije uvideo da nije sposoban za takav zadatak, ostavio je sve i pobegao i od Egipta i od poziva koji mu je Bog dao. Ali posle mnogo godina, Bog ga opet poziva i objašnjava da se ne radi o njegovoj snazi i sposobnosti, već o voljnosti da bude Bogu na raspolaganju. Petar čak dobija i objašnjenje šta će mu se dogoditi kada ostari. Ljudski nemoćan, Božijom milošću će dobiti snage da proslavi Boga čak i momentima svoje smrti.

On mi tada odgovori ovako: Evo riječi Jahvine Zerubabelu: "Ne silom niti snagom, već duhom mojim!" - riječ je Jahve nad Vojskama. (Zaharije 4:6)

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
"I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca."
- Jovan 1:14

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 226
Ukupno: 2599241
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/gajicki/razc09.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.