8. Put oslobođenja

Stojan Gajicki

NAŠ DEO ODGOVORNOSTI

Stoga će u ropstvo narod moj odvesti) jer nema razumnosti, odličnici njegovi od gladi će umirati, puk njegov od žeđi će gorjeti. (Isaija 5:13)

Laž je uvek bila Sotonino najjače oružje u pokušaju razdvajanja čoveka od Boga i uništavanju Božijeg stvorenja. Sotonske sluge su ovo shvatile i tokom istorije efikasno primenjivale tu metodu. "Laž koja se dovoljno često ponavlja biva prihvaćena kao istina", reći su koje su mnogi upotrebljavali i danas ih upotrebljavaju.

Jer od laži načinismo sebi sklonište i od obmane skroviše. (Isaija 28:15)

Najveća laž u pogledu ovog iskustva je upravo misao koja dođe u ljudske misli o rešenju za razočaranost. Iako je istina da razočarani ljudi mogu da se užasno bedno i nemotivisano osećaju, i budućnost može da izgleda besmislena, ipak kod Boga postoji mnogo bolje rešenje. Bog je na čovekovoj strani, a ne protiv njega. Isusova životna filozofija je sasvim drugačija:

"... Saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jovan 8:32)

Znati istinu o razočaranosti i gde to vodi, je već veliki deo pobede nad tim. Bog nam daje to znanje da bi smo mogli da shvatimo o čemu se radi i da bi mogli da kažemo "ne" daljem razvoju tog doživljaja. S Božijom pomoći možemo da krenemo putem koji će nas izvesti iz zamke ovog iskustva. Izlazak nije uvek jednostavan, jer se radi o jakim osećanjima duboko povezanim s našom dušom i boli koju nam je to iskustvo nanelo. Ali, ako smo voljni da sarađujemo s Božijom istinom u Njegovoj reči i s Njegovim Svetim Duhom, Bog će nas osloboditi i naučiti kako da prepoznamo napade u toj oblasti i živimo zaštićeni od toga u budućnosti.

SLOMITI VLAST RAZOČARANOSTI

Verujem da postoje dve glavne faze oslobođenja od razočaranosti. Prvi korak je slomiti vlast koju razočaranost ima nad našim mislima i osećanjima. Drugi korak je biti isceljen od boli koju nam je razočaranost nanela, i time biti osposobljen za dalji život s pouzdanjem da Bog ima bolju budućnost nego što nam je bila prošlost i bez straha da će nas isto iskustvo opet zadesiti i zarobiti.

Onog momenta kada razumemo da smo razočarani, imamo i mogućnost da odaberemo ili da nastavimo da budemo razočarani ili da potražimo oslobođenje od toga. Još jednom podvlačim da ovo nije uvek tako jednostavno kao što zvuči, ali je naša voljnost da se potčinimo Božijoj volji u tome od velike, ako ne i odlučujuće, važnosti. Ova odluka je lakša ako imamo znanje o ovom iskustvu i njegovim posledicama. Bez znanja o tome ćemo verovatno ostati duže u ropstvu ovog iskustva, jer jedino što nam je onda poznato jesu osećaji razočaranosti i boli. Isti će nam stalno govoriti da imamo pravo da budemo razočarani, bez da razumemo tragične posledice ostajanja na tom pravu. Ustrajati na pravu da budemo razočarani doneće nam duševnu patnju. Niko ne trpi više od osobe koja razočaranost drži u sebi.

ISKRENOST

Prvi korak svakog puta je važan, a iskrenost je verovatno prvi važan korak u svim životnim procesima. Kada je u pitanju oslobođenje od razočaranosti onda je iskreno sagledavanje pravog uzroka razočaranosti prvi važan korak.

Pronikni me svega, Bože, srce mi upoznaj, iskušaj me i upoznaj misli moje: pogledaj, ne idem li putem pogubnim, i povedi me putem vječnim! (Psalam 139:23-24)

U srcu razočarane osobe mora da postoji ponizna otvorenost za mogućnost da sama snosi deo odgovornosti za svoje razočarenje. Bol koju razočarana osoba nosi u sebi može lako da aktivira ponos koji bi mogao da je spreči da uvidi važan detalj moguće lične odgovornosti.

Ponos je jedan od najuobičajenih razloga zbog čega ljudi nisu u stanju da vide stvarnost na objektivan način. Car David izražava nešto što je veoma važno u ovom procesu:

Ali, ko propuste svoje da zapazi? Od potajnih grijeha očisti me! (Psalam 19:13)

Davidovo priznanje je iskreno i odiše poniznošću. David i pored svoje iskrene ubeđenosti da ispravno živi i radi, ostavlja mesta mogućnosti da u njemu postoje loši stavovi kojih ni sam nije svestan. Ovakav stav je neophodan da bi razočarana osoba mogla ispravno da započne put svog oslobođenja od razočaranosti.

Jedna od najvažnijih molitvi koje ikada možemo da molimo za sebe je Davidova molitva:

Evo, ti ljubiš srce iskreno, u dubini duše učiš me mudrosti. (Psalam 51:8)

OPROŠTENJE

"Pogrešiti je ljudski, oprostiti je božansko", rekao je neko. Upravo u tome i jeste problem. Oprostiti kako Bog oprašta, može se jedino na Božiji način. Oprostiti, za nas ljude, nije uvek lako. Ali i ovaj deo puta oslobođenja je neophodan. Nije preterano reći - ako nismo spremni da opraštamo drugima i sebi, nećemo daleko stići u životu. Mi živimo u svetu u kome se iskrenost i pravednost često žrtvuju u međuljudskim odnosima. "Cilj opravdava sredstvo" često podrazumeva upravo prethodnu izjavu.

Život je svuda pun nepravde. Što se svet više udaljava od Boga, i Njegove reči, sve se više nepravda i zlo razmahuju u međuljudskim odnosima. Čak ni u ovom pogledu hrišćanstvo nije uvek najbolji primer. I među verujućom, nanovo rođenom, Božijom decom ima neiskrenosti i nepravde. Apostoli često pišu hrišćanima da ne lažu jedni druge i da iskreno pokazuju ljubav.

Isusov odgovor Petru na pitanje koliko puta je dužan da oprosti najbolje govori o potrebi da razumemo u kakvom svetu živimo i kakav stav moramo da imamo da nas sve nepravednosti ne bi učinile bezdušnim, razočaranim i ogorčenim.

Tada Petar priđe Isusu i upita ga: "Gospode, koliko puta može moj brat da zgreši protiv mene, a ja da mu oprostim? Sedam puta?" "Kažem ti", reče mu Isus, "ne sedam, nego sedamdeset i sedam puta!" (Matej 18:21-22)

Zvuči kao utopija?! Pre svega verovatno nema potrebe za toliko puta, jer ako bi iko povredio drugog samo nekoliko puta, verovatno bi se taj odnos davno završio. Takvo je bar naše ljudsko razmišljanje. Ono što nam Isus kaže je da uvek treba da budemo spremni da oprostimo. Ovo je nemoguće razumeti i još manje praktikovati, ako ne razumemo prirodu odnosa između Boga i čoveka. Bez Božijeg oproštenja čovek je, zbog greha, zauvek odvojen od Boga. Božije oproštenje, zbog žrtve Isusa Hrista, otvorilo nam je vrata u obnovljeno zajedništvo s Bogom. To je zbog Isusa Hrista! Zato nam je Bog oprostio, a ne zbog naše zasluge. Jasnim jezikom govoreći - bez Božijeg oproštenja, zbog Isusa Hrista, svaki čovek je osuđen na pakao! Toliko je Božije oproštenje čoveku. Ogromno, neizmerno, nezasluženo!

Zato Isus nastavlja u svom odgovoru Petru i kaže:

... Stoga je Carstvo nebesko slično kralju koji je odlučio da sredi račune sa svojim slugama. Kad je počeo da obračunava, dovedoše mu jednog koji mu je dugovao deset hiljada talanata. Pošto ovaj nije imao da mu vrati, gospodar zapovedi da se dužnik, njegova zena i deca i sve što ima prodaju i da se dug tako izmiri. Tada sluga pade ničice pred kralja, moleći ga: "Imaj strpljenja sa mnom i sve ću ti vratiti" I gospodar se sažali na tog slugu, otpusti ga i oprosti mu dug. A taj isti sluga, kad je izašao, nađe jednog svog druga u službi, koji mu je dugovao sto dinara, pa ga dograbi i poče da ga davi, govoreći: "Vrati mi dug!" Tada njegov drug pade ničice pred njega preklinjući ga: f,Imaj strpljenja sa mnom i vratiću ti dug" Ali, on to ne htede, nego ode i baci ovog u tamnicu dok ne vrati dug. Kad su druge sluge videle šta se dogodilo, veoma se ražalostiše pa odoše i obavestiše svog gospodara o svemu što se dogodilo. Tada gospodar pozva k sebi onog slugu i reče mu: "Zli slugo! Oprostio sam ti sav onaj dug jer si me molio! Zar nije trebalo da se i ti smiluješ svom drugu kao što sam se ja smilovao tebi?" I njegov gospodar se razgnevi pa ga predade tamničarima da ga muče dok mu ne vrati ceo dug. Tako će moj nebeski Otac postupati s vama ako svaki od vas od sveg srca ne oprosti svome bratu. (Matej 18:23-35)

Ovo je verovatno jedno od najozbiljnijih uputstava koje je Bog dao čoveku za ovozemaljski život. Ova naredba nije neophodna samo radi opraštanja drugima, već i radi nas samih. Stav neopraštanja prouzrokuje mućenje duše osobe koja nije spremna da oprosti. Ujedno izlaže osobu kojoj je oproštenje potrebno napadima tuge koji mogu da budu tragični. Apostol Pavle piše Korinćanima da oproste osobi koja je zgrešila i priznala svoj greh. Bog mu je oprostio, a crkva nije pokazivala voljnost da isto to uradi.

A ako je neko izazvao žalost, nije ražalostio mene, nego donekle - da ne preteram - sve vas. Takvome je dovoljna ova kazna većine pa mu zato radije oprostite i utešite ga da ga prevelika žalost ne satre. Stoga vas molim da prema njemu pokažete ljubav. Radi toga sam baš i pisao da saznam da li ste prekaljeni, da li ste u svemu poslušni. I kome vi nešto oprostite, opraštam i ja. Jer, i ja što sam oprostio - ako je bilo šta da se oprosti - radi vas sam, pred Hristom oprostio da nas Satana ne nadmudri. Jer, znamo njegove namere. (2. Korinćanima 2:5-11)

Ono što Pavle kaže je da neopraštanje nanosi zlo obema stranama i jedini koji ima radosti i koristi od toga je đavo. Interesantno je da ovakvi događaji često mogu da se ponavljaju u našim crkvama. Ponekad se čini da je crkva pravednija od samog Boga. Mi ponekad dajemo sebi za pravo da osobu držimo pod osudom, iako joj je Bog oprostio zbog njenog iskrenog pokajanja. Poneke crkve su čak sebi uzele za pravo da naplaćuju za opraštenje greha prilikom ispovedanja ljudi?! Odakle im je ta ideja došla, stvarno je opravdano pitanje! Isus je platio cenu i rekao nam: "Džabe ste primili, džabe dajite."

Al' u tebe je praštanje da bi te se bojali. (Psalam 130:4)

Nelogičan stih, mogli bi reći. I zaista, nama ljudima je nelogičan. Onih koji opraštaju ne treba se bojati, rekli bi smo. Jer, oni su mekana srca, dobri. Onih koji su tvrdi, koji ne opraštaju, njih se plaše ljudi. Ono što Božija reč kaže jeste da Božije opraštanje izaziva divljenje i strahopoštovanje. Božije opraštanje je takvo da se čovek i divi toj bezgraničnoj velikodušnosti i ujedno oseća strah i poštovanje pred osobom koja je toliko uzvišenija od onoga što mi ljudi smatramo mogućim. Oni koji opraštaju nisu "mekušci" već pravi heroji. Najveći heroizam je ono što je Isus na krstu učinio kada je izgovorio reči koje ni jedan čovek nije u stanju da izgovori: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine."

Oprostiti je pre svega odluka i stav, a ne osećaj. Čak i posle davanja oproštenja bol od povređenosti može jedno vreme da bude prisutan u duši. Oprostiti ustvari znači osloboditi osobu odgovornosti i krivice za moju situaciju. Ako nekog smatram krivim za ono kroz čega prolazim, za ono što me je zadesilo, mogu da oprostim time što ću osloboditi osobu, razvezati je optužbe i odgovornosti. Ako je Bog taj u kome je razočarenje, onda mogu Bogu "da oprostim" time što ću prestati Njega da smatram odgovornim i krivim za ono što mi se dogodilo. Bogu nije potrebno naše oproštenje, jer on nikada nije i neće da uradi nešto što je pogrešno. Taj čin "opraštanja Bogu" je radi nas samih, a ne radi Boga. U protivnom okrivljavanje Boga držaće nas zarobljenima u laži da je sve Božija odgovornost, te ćemo nastaviti da budemo robovi razočaranosti. Na kraju, ako sebe okrivljujemo moramo i sebi da oprostimo. Ovo nekada zna da bude teže od opraštanja drugima. Važno je da ne meditiramo nad starim greškama svo vreme, već da budemo dovoljno ponizni i da primimo oproštenje za nas same i verujemo da Bog nije stavio tačku na svoj odnos s nama.

NOVI POČETAK

Razočaranost je parališuća, ali zdrava duša ide dalje i osvaja nove oblasti u životu. Prihvatiti Božije oproštenje i oslobođenje od razočaranosti je kao novi početak u životu. Koliko puta ljudi kažu: "E, da s ovom pameti mogu da počnem iznova!" To je upravo ono što nam Bog nudi. Kod njega uvek postoji mogućnost da se počne iznova ili da se nastavi i nakon pada, nakon promašaja. Ako iko jeste, onda je On spreman da oprostiti 7 puta 70!

Veoma je lako razmišljati dan za danom o svim promašajima i nepravednostima koje su mi drugi učinili. Time jedino hranim svoju palu, grešnu prirodu, svoj ego koji od takvih stvari i živi. U tome, na žalost, nema nikakvog ohrabrenja za budućnost niti zdrave hrane za dušu. Zato nam Božija reč daje savet druge vrste:

Ne spominjite se onog što se zbilo, niti mislite na ono što je prošlo. Evo, činim nešto novo; već nastaje. Zar ne opažate? Da, put ću napraviti u pustinji, a staze u pustoši. (Isaija 43:18-19)

Sama ideja u ovom tekstu je slična onoj s inventarom kada se kontroliše "ulaz i izlaz" da bi se na kraju videlo da li je saldo plus ili minus. Ovim tekstom kao da Bog želi da nam kaže: Nemoj da pokušavaš da izračunaš koliko se pozitivnog i negativnog dogodilo u prošlosti da bi iz toga mogao da izvučeš zaključak da li vredi ići dalje ili ne. Često nam sve greške iz prošlosti dođu pred oči i onaj poznati glas osuđivanja šapne - previše si puta pogrešio, nema šanse da u nastavku uspeš, a ni Bog nema baš toliko strpljenja s tobom. Ne, Gospod tako ne govori! Umesto da prenosimo stari negativni bilans u sledeću godinu, Bog nam stalno govori da ostavimo prošlost sa svim opterećenjima i da uđemo u nov dan kao da je prvi dan našeg života. Jedino što iz prošlosti sa sobom vredi da se ponese u budućnost jesu pouke koje smo, nadajmo se, naučili iz grešaka. Jedna od najvažnijih pouka je svakako ona koju i molimo u Očenašu: "Oprosti nam dugove naše, kao što smo i mi oprostili dužnicima svojim.." Sve ostalo je nepotreban teret.

Ovo je reč koju Jahve uputi Jeremiji: "Ustani i siđi u kuću lončarovu - ondje ću ti objaviti svoje riječi" Siđoh, dakle, u kuću lončarovu, upravo je radio na lončarskom kolu. I kako bi se koji sud što bi ga načinio od ilovače u ruci lončarevoj pokvario, on bi opet od nje pravio drugi - već kako se lončaru svidjelo da napravi i dođe mi reč Jahvina: Ne mogu li i ja s vama činiti kao ovaj lončar, dome Izraelov? - reč je Jahvina. Evo kao ilovača u ruci lončarovoj, i vi ste u mojoj ruci, dome Izraelov. (Jeremija 18:1-6)

Bog ne posustaje u svom radu s nama, nikada ne zatvara svoju radionicu sve dok mu dolazimo iskrenog i pokajničkog srca. Čak i ako nam život ne izgleda lepše od grudve bezoblične ilovače. Usudimo se da damo novu šansu prekinutim vezama i odnosima. Prijateljima koji su nas izneverili i povredili. Dajmo šansu i drugima i nama i Bogu da dođe do mogućnosti za novi početak. Bog do poslednjeg momenta ne ostavlja čoveka. Za Njega je vapaj jednog razbojnika na krstu dovoljan da mu oproštenjem da mogućnost za promenu u životu. Nije je mogao iskoristiti na pravi način ovde na zemlji, ali je promena toliko dramatična da je bilo vredno zavapiti, jer preći iz večne smrti u večni život u zadnjem momentu nije mala stvar. Isus mu nije rekao - prijatelju prekasno si se trgao, prokockao si svoje mogućnosti. Ne! Njegova odluka je da naš život oblikuje u ono što je od početka s nama zamislio.

BUDI REALAN

Razočaranost u druge, u sebe i Boga trebalo bi da nas je nečemu naučila. Čovek je biće s palom, grešnom, nesavršenom prirodom i zato mu je nemoguće da uvek sve ispravno uradi. Zbog toga je mudro ne zahtevati i ne očekivati od čoveka ono što nije u njegovoj moći.

Ovako govori Jahve: "Proklet čovjek koji se uzdaje u Čovjeka, i slabo tijelo smatra svojom mišicom, i čije se srce od Jahve odvraća. Jer on je kao drač u pustinji: ne osjeća kad je sreća na domaku, tavori dane u usahloj pustinji, u zemlji slanoj nenastanjenoj, Blagoslovljen čovjek koji se uzdaje u Jahvu i kome je Jahve uzdanje" (Jeremija 17:5-7)

To svakako ne znači da treba da budemo sumnjičavi prema ljudima, ali moramo da razumemo da su ljudi samo ljudi. Naša očekivanja od Boga mogu isto da budu pogrešna. Isus je na Sotonsku kušnju da se baci sa vrha hrama odgovorio: "Ne iskušavaj Gospoda, svoga Boga." Pitanje nije da li je Bog u stanju, već šta je motiv i svrha naše molitve i očekivanja od Boga. U Boga se uvek vredi pouzdati, iako ne dobijemo uvek ono što mi mislimo da nam je potrebno. On nagrađuje naše pouzdanje u Njega i sposoban je da učini daleko više nego mi možemo i da pomislimo.

A Onome koji svojom silom, koja u nama deluje, može da učini neuporedivo mnogo više nego što smo mi u stanju da zamolimo ili pomislimo. (Efescima 3:20)

Sledeći savete Božije reči moguće je izbeći i razočaranost u sebe.

Na osnovu milosti koja mi je data, svakom među vama kažem: ne mislite o sebi bolje nego što treba da mislite, nego mislite o sebi trezveno, u skladu sa merom vere koju je Bog odredio svakom od vas. (Rimljanima 12:3)

Bez tvrdnje da su ovi stavovi neka vrsta magične duhovne formule, verujem da su dobri saveti za oslobođenje od razočaranosti i za zaštitu od iste u budućnosti.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
"Nauka koja nas ne dovodi bliže Bogu je beskorisna."
- Simone Weil

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 56
Ukupno: 2600849
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/gajicki/razc08.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.