7. Znaci razočaranosti

Stojan Gajicki

"Po plodu se drvo prepoznaje", Isusove su reči. Postoje znaci po kojima može da se prepozna kakvo će biti vreme, a iskustva takođe imaju svoje plodove i znakove. Biblija govori o plodovima Duha Svetoga i plodovima, delima tela - čovekove grešne prirode, u Galaćanima 5:19-22. Razočaranost ima svoje plodove po kojima može da se prepozna. Posledice neposlušnosti naših praroditelja Adama i Eve su bile i ostale dalekosežne. Neke od tih posledica smo svi dobili u nasledstvo prilikom rođenja. Mogli bi smo reći nezasluženo i bez da je to naša odgovornost. U tom nasledstvu je, između ostalog, osećaj odbačenosti s kojim se celo čovečanstvo bori. To iskustvo nije posledica naših ličnih poteza. Zbog greha su Adam i Eva bili izbačeni iz Raja, iz Božije prisutnosti i odbačeni od svetog Boga. Greh i odbačenost su nasledni, zato i nije na nama odgovornost da nađemo rešenje za njih. Bog je to rešio u osobi Isusa Hrista. Zbog naših greha Isus je umro, time nas izmirio s Bogom, omogućio nam da živimo u zajedništvu s Bogom i da iznova budemo prihvaćeni od Njega. Tu se završava odbačenost, jer onaj koji nas je zbog greha odbacio dao je i rešenje - Isusovu izmirujuću žrtvu zbog koje smo opet prihvaćeni.

Razočaranost, za koju verujem da je pored odbačenosti jedno od najtežih iskustava čoveka u ovom životu, nije nasledna. Niko se ne rađa razoćaran. Istina je da je razočaranost moguća zbog naše grešne prirode, ali nije nasledna kao što su greh i odbačenost. U razočaranosti postoji naš deo, naša odgovornost. Zato je i rešenje za razočaranost velikim delom na našoj strani. Zbog toga je važno da prepoznamo razočaranost kako bi iz nje mogli da izađemo, da joj zatvorimo vrata i da je izbegnemo. Prepoznavanje je moguće po plodovima, znakovima koji su tipični za razočaranost. Ovi znakovi možda variraju od osobe i kulture, ali verujem da su u temelju vrlo slični za sve ljude u svim kulturama.

Razočaranost stvara bol u duši. Zbog toga reagujemo i izražavamo osećaje boli nanete razočaranošću. U nekim kulturama izrazi takvih osećaja su veoma dramatični. U drugim kulturama su na izgled tiši, kontrolisaniji, ali isto tako bolni i duboki. Možda se ne pokažu odmah, ali s vremenom postaju vidljiviji. Svakako je u ovome najvažnija sama osoba, ali i okolnosti u kojima smo rasli i formirali naša vrednovanja. U nekim kulturama korak između osećaja i izražavanja istih je veoma kratak. U nekima, pak, mnogo duži. Važnije od toga je ono što se na kraju pokaže. Ponašanje je način na koji osoba izražava osećaje verbalno i gestikulacijama. Ćutanje i mirnoću tela najčešće ne smatramo izražavanjem osećaja, niti ponašanjem koje nam otkriva nešto o reakciji osobe u datoj situaciji. Ali i to jeste vrsta ponašanja koje u sebi ima svoju reakciju na datu situaciju.

Mnogi ljudi se plaše da verbalizuju ili gestikuliraju svoja osećanja, jer bi na taj način izazvali reakciju drugih i time ušli u konfrontaciju koje se boje i zato radije ostaju tihi i mirni, iako u njima možda "kuva od osećanja" Kod drugih su reči i gestikulacija daleko jači od stvarnosti osećanja. Drugi se, pak, boje tišine jer ih to čini nesigurnima u vezi situacije. Ako niko ne komunicira svoja osećanja kako da se razvijaju odnosi? Nedostatak komuniciranja je smrtna bolest odnosa. Oni koji više izražavaju osećanja reskiraju da lakše budu pogrešno shvaćeni, ili pak smatrani nezrelim. U tome ima istine, ali ni slučajno to nije pravilo za procenjivanje. Ćutanje se ponekad prelako smatra mudrošću i zrelošću. "Ćutanje je zlato", ali nije uvek znak zrelosti i samokontrole. Može da bude i kukavičluk.

Ova problematika je naročito stvarna za ljude koji su iz jednog podneblja, a žive u drugom. Južnjaci u Skandinaviji žive u duplom riziku - da zbog svoje spontanosti (kakvi opet nisu svi) budu pozitivan momenat u dosta osećajno hladnom podneblju, ili da se na njih gleda kao na prebučne i previše intenzivne, grubo rečeno, nesnosne. Spontane osobe u emotivno kontrolisanim kulturama mogu sebe da doživljavaju kao nezrele i nedorasle, a istovremeno ljudi mogu da im se dive jer se usuđuju da budu ono što jesu. Strah od neprihvaćenosti od drugih može vrlo bitno da promeni naše inače prirodno ponašanje u nekim situacijama. U svemu ovome postoje nijanse koje mogu da budu odlučujuće za pozitivnost ili negativnost samog ponašanja. Važnije od "savršenog ponašanja", prema bilo kojim merilima, je istinitost i iskrenost srca.

Evo, ti ljubiš srce iskreno, u dubini duše učiš me mudrosti. (Psalam 51:8)

Tako je i sa manifestujućim znakovima razočaranosti. Kod nekih su očigledni, kod nekih su isti ali prikriveni osobenošću ili, pak, ponašanjem tipičnim za kulturu iz koje osoba dolazi. Zato i dole navedeni plodovi i znakovi imaju svoje različite nijanse, ali su u suštini isti.

LJUTNJA

Ljutnja zna da bude vrlo jak osećaj. Ipak, može da se izrazi na tako mnogo načina. Jedan za mene nezaboravan događaj je bila diskusija jednog bračnog para koji su naši dobri prijatelji. Na izjavu žene u vezi plaćanja za njen rad, koja očigledno nije bilo u redu, muž je reagovao rečima: "Ženo, ovo me čini histeričnim!" Izraz lica je govorio o očiglednoj razočaranosti, ali je ton u rečima bio veoma normalan, čak mlak za neke od nas, bez da je ikakva gestikulacija propratila reči. Meni je to bilo komično, jer moja histeričnost se apsolutno drugačije očituje i izražava. Da li je jedna bolja od druge teško je reći. Mi smo najćešće impresionirani onim reakcijama koje su "sabranije" i malo tiše, ali to ne znači da su iste manje zle i manje destruktivne za odnose. U "niskim tonovima" se isto tako jasno može čuti ljutnja kao i u vici i mahanju rukama. Opovrgavati i suzbijati osećanja može da bude isto toliko opasno kao i nekontrolisano ih izražavati. Postoje momenti kada je ljutnja potrebna i potpuno opravdana ako se izrazi.

Isus ude u Hram, istera sve koji su onde kupovali i prodavali i isprevrta stolove menjačima novca, a prodavcima golubova klupe. "Zapisano je", reče im, "Moj dom će se zvati dom molitve, a vi od njega pravite razbojničku jazbinu!" (Matej 21:12-13)

Druga strana ovoga je opisana u:

M svom gnevu ne činite greh"; neka sunce ne zađe, a vi da ste još gnevni. (Efescima 4:26)

Ljutiti se, ali ne grešiti!

Razočarani ljudi su ljuti i besni na osobu, situaciju i bilo šta što oni smatraju uzrokom njihovog razočarenja i boli koja s tim dolazi.

NEGATIVAN GOVOR

Veoma je teško zadržati ovakva osećanja samo u sebi i nikada pred drugima ne spomenuti takav doživljaj. Svakako, ton govora biva sve negativniji, agresivniji i sve više optužujući. Sva bol i ljutnja koju razočarana osoba doživljava postaje jedno veliko osuđivanje uzročnika razočaranosti. Cela stvar postaje ogovaranje onih, ili onoga, koji su po mišljenju razočarane osobe, izneverili i prouzrokovali svu bol. Mnogo puta je opis svega veoma subjektivan i izražava tumačenje situacije od strane povređenog. Sam Sotona je pred Adamom i Evom ogovarao Boga, tvrdeći da ih je Bog ustvari slagao kada im je rekao da će umreti ako jedu od drveta spoznaje dobra i zla. Time je lansirao laž da Bog nije verodostojna osoba i da u Njega ne mogu da se pouzdaju. Ovakav izveštaj je veoma čest u načinu opisivanja situacija i osoba koje razočarani smatraju uzročnicima njihovog doživljaja. Tipično za razočarane osobe je da šire negativne informacije o drugima. Time često traže sažaljenje i potvrdu od drugih za svoje stavove i izjave. Problem sa ovakvim govorom je da svaki negativan govor o nečemu/nekome, ne mora uvek biti ogovaranje. Ponekad je ljudima teško da nose sve u sebi i treba im neko ko može da ih sasluša i čuje bol njihove duše u takvom govoru. Izraziti osećanje boli i razočaranosti pred nekim može da bude oslobađajuća terapija. Ipak, veoma je važno da ne dozvolimo da nas ta osećanja stalno navode na negativan, ogovarajući govor. Time bi se negativizam ukorenio i s vremenom zadobio vlast nad mislima i osećanjima.

PREKID ODNOSA

Ovo je uobičajena posledica razočaranosti. Možda bi mogla da se stavi kao prvi plod razočaranosti. Uglavnom ovo je neizbežan korak u slučaju kada razočaranost zadobije vlast nad našim osećanjima. Razočarani ne žele da budu LI blizini onih koji su ih razočarali, niti da imaju daljnji kontakt s njima. Na neki način to je, ne samo ljutita reakcija, nego i način da se zaštite od daljnjih emotivnih povreda. U velikom broju slučajeva rastanak se dogodi u obliku konflikta. Ali, ima i slučajeva kada se razočarana osoba jednostavno povuče bez velikih verbalnih ili drugih vrsta sukoba. Kontakt biva sve ređi, a prilikom mogućih susreta drugoj osobi je očigledno da nešto nije u redu, da je sve drugačije nego ranije. Možda još postoji neka formalna ljubaznost i pristojnost, ali je bliskost i toplota u odnosu odsutna. Razočaranost ima tu osobinu da izbegava kontakt sa uzročnikom svoje razočaranosti. Članovi porodice postaju stranci jedni drugima. Oni koji su godinama odlazili u istu crkvu odjednom se više ne pozdravljaju na ulici, čak se ponašaju kao da jedni druge nikad ranije nisu sreli. U trenutku kada se pogledi susretnu glave se odjednom okreću u drugom pravcu. Takvo ponašanje zadaje duboku bol i na mestu je pitanje - kako se mi, koji smo nanovo rođeni i verujemo u silu Božije ljubavi, možemo, i pored svega toga, ovako ponašati jedni prema drugima? Verujemo li da je Božije carstvo drugačije, da je Nebo stvarnost i da ćemo tamo stajati zajedno pred zajedničkim Bogom i Ocem? Možemo li ljudima u svetu da govorimo o Božijoj ljubavi, o izmirenju kroz Isusovu krv, a istovremeno da igramo ovakvu igru? Imamo li pravo da ostajemo na svome shvatanju da je naša povređenost dublja od Isusovih rana koje su radi izmirenja čoveka s Bogom i čoveka s čovekom? Ako zadržavamo pravo na razočaranost, pre svega nismo Bogu ugodni i ujedno otvaramo vrata nečemu što može potpuno da uništi naš duševni život Sirom sveta postoje ljudi izranjivani u crkvama. Iako crkve nisu mesta gde se sastaju anđeli, ipak bi bez preterivanja, crkva trebala da bude mesto gde je moguće ići korak dalje u opraštanju i izmirenju. U ovom procesu duhovne vođe imaju veoma važnu ulogu. Ako vođe nisu u stanju da žive na nivou koji Božija reč opisuje, onda će lični osećaji iz njihovih odnosa i konflikata da utiču na crkvu. Mnoge vođe su svojim autoritativnim načinom vođenja i zahtevanjem od drugih da se potčine bili uzrok razočaranosti ljudi koji su kasnije napuštali crkve, iako nisu ostavili Boga. Odgovornost, svakako, nije uvek samo na strani vođa, ali vođe imaju veliku odgovornost da manifestuju stav pomirljivosti među sobom kako bi i narod mogao to da vidi, veruje i praktikuje. Nije moguće da se Evanđeljem utiče na okolinu ako je Evanđelje samo teorija koju propovedamo, a ne i praksa koju živimo. Zato je mogućnost za razočaranost možda još veća u crkvama, jer nam je ispovedanje na tako visokom nivou. Time i očekivanja bivaju veća. Ako bi današnje vođe crkava zaboravile svoje boli zbog ličnih konflikata s drugim vođama i mislili malo više na Isusovu bol na krstu radi jedinstva Njegovog naroda i ustali u duhu izmirenja, Crkva Hristova bi imala više slave Božije i time i daleko veće poštovanje u ovom svetu.

OBESHRABRENOST

Razočaranost potkrada život. Radost i vera u budućnost lako nestaju, ako razočaranost počne da ispunjava život Razočarani ljudi nisu optimisti, već obično osobe kojima nedostaje motivacija i snaga da idu dalje u životu. Tu je upravo objašnjenje za jedno od značenja reći razočaranost u jevrejskom jeziku - "biti paralizovan u kolenima" Razočaranost može da postane kao živo blato. Čovek tone sve dublje i osećaj obeshrabrenosti da nastavi u tom odnosu, ili uopšte u životu, može da bude parališući. Ako se čovek bori sa razočaranošću i ne razume koje su sile iza tog doživljaja, onda je vrlo lako potonuti u destruktivnu negativnost tog doživljaja. Lično verujem da je čoveku bez Boga nemoguće da pobedi u ovoj borbi na način koji je potpuno oslobađajući.

Interesantna je reakcija apostola Petra nakon svega što se s njim dogodilo u njegovom sleđenju Isusa Hrista. Nakon svih padova i promašaja, razočaranost je toliko ispunila Petrove misli i osećanja, da je za njega postojala samo još jedna mogućnost - napustiti sve i vratiti se nazad svom starom načinu života.

Simon Petar im reče: "Idem da lovim ribu" A oni rekoše: "I mi ćemo s tobom" I izađoše pa uđoše u čamac, ali te noći ne uloviše ništa. (Jovan 21:3)

To nije uticalo samo na Petra, već i na sve ostale učenike. Obeshrabrenost se uvukla u dušu i kolena su klecala i bila preslaba da bi se nastavilo u tom pravcu. I ovo je dokaz da razočaranost ove vrste dolazi od samog Sotone, jer Božija reč kaže da nam je Bog dao duha druge vrste:

Jer, Bog nam nije dao duha plašljivosti, nego sile, ljubavi i razboritosti. (2. Timotiju 1:7)

MAŠTANJE

Maštanje je česta odlika razočaranih osoba. Za njih je obično sve bolje od sadašnjosti, od onoga u čemu se upravo nalaze. Interesantno je da njihovo maštanje nije uvek o boljoj budućnosti, jer smo već rekli da su često obeshrabreni u tom pogledu, nego o starim "dobrim danima". Ponekad je i neslavna prošlost za njih bolja od sadašnjosti. Razočaranost zna da kuša čoveka ne samo da prošlost smatra boljom, već i da želi da mu se ona vrati.

I stade narod zlobno mrmljati u Jahvine uši, Kad to ču Jahve planu gnjevom. Jahvin oganj izbi među njima i spali jedan kraj tabora... Svjetinu koja se oko njih skupila obuzme pohlepa za jelom. Izraelci se opet upuste u jadikovanje, govoreći: "Ko će nas nasititi mesom? Sjećamo se kako smo u Egiptu jeli badava ribe, krastavaca, dinje, prase, luka i češnjaka. Sad nam život vene; nema ničega osim mane pred našim očima" (4. Mojsijeva 11:1, 4. Mojsijeva 11:4-6)

Izraelcima nije trebalo više od ovih neugodnosti da bi smatrali i ropstvo boljim od trenutne situacije. Nakon 430 godina ropstva i užasne potlačenosti, čovek bi mislio da bi sloboda i u pustinji bila bolja, naročito ako se zna da je to prolazna faza. Ali njima nije bilo tako. Maštanje o starim "dobrim danima" ih je obuzelo kao rezultat očigledne razočaranosti u Mojsija i samog Boga, koji se nisu dovoljno dobro brinuli za njihove potrebe. Radije Egipat sa svim mukama i večitim ropstvom, nego dva-tri dana u pustinji bez onoga što su tako želeli.

Nakon ovog događaja dolazi sledeći koji opisuje isto razočarenje u drugoj situaciji:

Zar ti nismo rekli baš ovo u Egiptu: Pusti nas! Služit ćemo Egipćane! Bolje nam je i njih služiti nego u pustinji poginuti. (2. Mojsijeva 14:12)

Upravo ovo govori o prirodi razočarenja. Ova vrsta razočaranosti je Sotonska i destruktivna u takvoj meri da je sposobna da razruši život osobe koja je prihvati. Ovakav slučaj je veoma čest u životima osoba koje su upravo predale svoje živote Bogu. Kada prvobitna ushićenost naiđe na prvo iskušenje, "prvu pustinju" u životu sa Bogom, đavo je odmah tu da pokuša dokazati da nije vredno podnositi ove muke i da je bolje vratiti se u stari život, u Egipat, jer je tamo bar stomak bio pun. Oni koji su bili zavisni od raznih stvari u takvim situacijama mogu da dožive velike kušnje da se vrate starom načinu životu, čak i samoj đavolskoj zavisnosti od stvari koje su im život činile paklom, samo zbog osećaja razočaranosti u sadašnju situaciju. Razočaranost nas čini slepima i nesposobnima da uvidimo šta je bolje za nas i našu budućnost. Čovek mora da se zamisli i da se zapita kakve su to sile u razočarenju koje uspevaju da nas uvedu u "snove na javi" i učine da opet počnemo da čeznemo za onim što nam je ranije bilo odvratno i uništavalo naš život.

SAMOSAŽALJENJE

Razočarane osobe skoro uvek sebe smatraju žrtvom. Drugi ljudi, ili okolnosti, su krivi za njihovo stanje i situaciju u kojoj se nalaze. Pošto sebe smatraju žrtvom često traže neku vrstu kompenzacije i utehe u samosažaljenju. Samosažaljevanjem razočarani se brani, opravdava svoju razočaranost i pokušava da privuče pažnju i simpatije drugih ljudi.

Čak i silne Božije sluge su mogle da padnu u ovu vrstu osećaja. Prorok Jona, razočaran Božijim postupkom prema stanovnicima Ninive dolazi u stanje ljutnje prema Bogu i sažaljevanja sebe, smatrajući se u svemu tome žrtvom.

Joni bi veoma krivo, i rasrdi se. I ovako se pomoli Jahvi: "Ah, Jahve, nisam lija to slutio dok još u svojoj zemlji bijah? Zato sam htio prije pobeći u Taršiš; jer znao sam da si ti Bog milostiv i milosrdan, spor na gnjev i bogat milosrđem, i da se nad nesrećom brzo sažališ. Sada Jahve, uzmi moj život, jer mi je bolje umrijeti nego živjeti" Jahve odgovori: "Srdiš li se ti s pravom?" I Jona iziđe iz grada i sjede s istoka gradu; načini ondje kolibu i sjede pod njom u hlad da vidi što će biti od grada. A Jahve Bog učini da izraste bršljan nad Jonom i pruži sjenu njegovoj glavi, te da ga izliječi od zlovolje. I Jona se bršljanu veoma obradova. Ali sutradan, u osvit zore, Bog zapovjedi crvu da podgrize bršljan i on usahnu. Kad je ogranulo sunce, posla Bog vruć istočni vijetar; sunce je palilo glavu Joninu, te je sasvim klonuo. Poželje umrijeti i reče: "Bolje mi je umrijeti nego živjeti" Bog upita Jonu: "Srdiš li se s pravom zbog bršljana?" On odgovori: "Da, spravom sam ljut na smrt" Jahve mu reče: "Tebi je žao bršljana oko kojeg se nisi trudio, nego je u jednu noć nikao i u jednu noć usahnuo. A meni da ne bude žao Ninive, grada velikoga, u kojem ima više od sto i dvadeset tisuća ljudi koji ne znaju razlikovati desno i lijevo, a uz to i mnogo životinja!" (Jona 4:1-11)

Jona je očigledno insistirao na svome pravu da bude ljut i da sebe sažaljeva, iako za to nije bilo razloga. Jedini razlog je izgleda bio taj da je bio razočaran Božijim postupkom u toj situaciji. Takva ljutnja za tako malu stvar, rekli bi?! Tu i jeste dokaz da razočaranost ima sposobnost da napravi čitavu tragediju i od stvari koje nisu tih razmera, zato što se radi o dubokim i povređenim osećanjima duše.

Drugi interesantan primer je prorok Ilija.

Ondje je ušao u neku spilju i prenoćio u njoj. I gle, eto k njemu riječi Jahvine: "Što ćeš ti ovdje Ilija?" On odgovori: "Revnovao sam gorljivo za Jahvu, Boga nad vojskama, jer su sinovi Izraelovi napustili tvoj Savez, srušili tvoje žrtvenike i pobili mačem tvoje proroke. Ostao sam sam, a oni traže da i meni uzmu život" (1. Carevima 19:9-10)

Ilija se oseća samim i jedinim koji Bogu gorljivo služi u svom narodu. Pored svega toga je i progonjen. Ljudi koji imaju proročki dar lako se nađu u ovakvim situacijama. Lako vide pogreške u crkvama i kod drugih. Mnogo puta iz čistih motiva, kao i Ilija, ukažu na te stvari i susretnu reakcije koje nisu baš pozitivne. Tu kod proročki obdarenih osoba dolazi do osećaja odbačenosti i razočaranosti u one koji ih odbacuju.

Istovremeno, i kod najvećih proroka može da postoji slabost osećanja da su malo bolji od ostalih zbog svoje predanosti Bogu i ujedno doza razočaranosti zato što drugi ne daju toliko za Boga kao on. U takvim situacijama lako se upadne u iskušenje koje razočaranost nudi, a to je samosažaljevanje, koje ponekad zna da bude jedini "prijatelj" razočaranim ljudima.

OGORČENOST

Svi plodovi spomenuti do sada su kao začini za gorak napitak. Razočaranost donosi ogorčenost. Ogorčenost je ustvari produbljivanje predhodno opisanih doživljavanja razočaranosti. Što osoba više razmišlja o stvarima koje su mu se dogodile i onima koje su, po njenom shvatanju, krivi za to, sve više otvara svoju dušu za ogorčenost Pravedni Job je u početku izdržao da ne otvori svoja usta i da ne govori negativno zbog sve nevolje koja ga je snašla. Ali, već u prvom govoru on izražava ogorčenost koja je počela da nadire u njegovu dušu:

Čemu darovati svjetlo nesretniku i život ljudima zagorčene duše. (Jov 3:20)

Ogorčenost duše je takva da ni život više nema smisla za osobu koja je njome ispunjena. Zbog toga nas Božija reč i savetuje da ne dozvolimo gorčini da pusti korene u našoj duši:

Odbacite svaku gorčinu, bes i gnev, viku i hulu, zajedno sa svakom zloćom. (Efescima 4:31)

STRAH, SUMNJIČAVOST, IZOLOVANOST

Ove tri stvari su usko povezane jedna s drugom. Razočaranost ostavlja tragove u čovekovoj duši i u obliku straha, pre svega straha od uspostavljanja novih odnosa s ljudima. Zbog prethodnih negativnih iskustva razočarane osobe znaju da razviju skeptičan stav prema ljudima, naročito onima koji bi pokušavali da im se približe. Oni često vide u ljudima nešto što ih podseća na one koji su ih ranili i zbog toga pokazuju dozu sumnjičavosti čak i prema dobronamernim potezima ljudi.

Sumnjičavost i strah od ponavljanja istih iskustava ih često otera u izolovanost od okoline. Izolovanošću razočarana osoba želi da se zaštiti od mogućih novih doživljaja koji bi joj naneli bol.

DEPRESIJA

Svakako kad se čovek ispunjava ovim stvarima nije moguće da ostane u zdravom duševnom stanju. Sve dublje se zapada u teška osećanja i neraspoloženje. Depresija je stanje u koje razočarane osobe lakše i brže ulaze. Depresija je mračna dolina u kojoj gore navedeni doživljaji i osećanja vladaju. Ako se čovek na vreme ne trgne i ne suoči sa ozbiljnošću ovih osećanja, depresivnost raste i nameću se sve crnje misli.

SMRT - ĐAVOLSKO REŠENJE

Ceo ovaj lanac reakcija i doživljaja koji su plodovi i znaci razočaranosti ima i svoj kraj. Na žalost, kraj tome je ono što je ustvari i cilj onoga koji je autor ovog iskustva. Jedina želja Sotone je da čoveka odvede u smrt. On je otelovljena ogorčenost protiv Boga, sama razočaranost. On dobro zna svoje mesto i da je vreme tome blizu. Njegova ličnost i namere su opisani Isusovim rečima:

... Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i upropasti. (Jovan 10:10)

Razočaranost i osećanja povezana s tim teško je nositi. U razočaranosti nema ničeg pozitivnog. Moguće je okrenuti razočaranost u nešto pozitivno, ali ona sama u sebi ne nosi ništa pozitivno. Zna da razruši zdravlje i duše i tela. Kroz prvog Adama smrt je ušla u svet, drugi Adam - Isus Hristos je pobedio smrt i doneo ponovo život čoveku. Razočaranost ove vrste, o kojoj ovde govorimo, došla je kroz Sotonu i može da se pobedi opet kroz onoga koji je pobedio Sotonu - Isusa Hrista. Kad razočaranost postane Sotonska, ljudska snaga je nedovoljna da je pobedi. Kroz razočaranost Sotona želi da nam predstavi životnu situaciju tako besmislenom i beznadežnom da bi tako mogao da nam predstavi i sledeći po njemu logičan korak, a to je da je najbolje skratiti sve te muke, jer živeti takav život i nije vredno. Sotonino rešenje za patnje koje razočaranost nanosi je isto ono koje je i Jobu predložio kroz usta njegove žene: "Prokuni Boga i umri" "Bog je kriv za sve", kaže đavo. "Bog ti neće pomoći", kaže đavo. "Zato", kaže đavo - "umri, oduzmi sebi život i skrati sve te muke." "Život i tako nije kao što si očekivao, ljudi nisu kakvim si ih zamišljao. Od ove patnje u kojoj si sada bolje nikada neće biti i zato je najbolje da sve završiš..." To su Sotonske laži koje odjekuju u mislima i osećanjima razočaranih osoba. Na žalost, te laži su često toliko jake da razočarane osobe ne mogu da im se suprotstave. Duša im je već toliko izranjavana i oslabljena razočaranošću, da čak i laži te vrste mogu da zvuče oslobađajuće.

Lično verujem, da najveći procenat samoubistava ima svoj povod u razočaranosti. Može da počne veoma rano u životu, da leži negde u dubini duše, a da čovek uopšte nije svestan da se radi upravo o tome. Ljudi se bore s ovim gorkim plodovima razočaranosti i možda nikada ne razmišljaju o samoj prirodi i poreklu ovog iskustva, tako da neshvataju daje to zamka koju neprijatelj čoveka svima postavlja. Žalosna činjenica je da ni hrišćani nisu izuzetci kada je u pitanju ovako tragičan završetak ovog iskustva. Večna nada i večni život koji nam je Bog poklonio u Isusu Hristu trebali bi da budu dovoljno jak povod da nastavimo dalje u životu. On sam nam je obećao da će biti s nama u sve dane našeg života, do samog završetka sveta. On nam je rekao da nas nikada neće izneveriti, niti napustiti, da će se uvek brinuti za nas i opet se mnogi i od Božije dece odluče na ovaj drastičan i tragičan korak. Upravo to govori o jačini destruktivnosti ovog doživljaja ako ga prihvatimo u svoje misli i osećanja. Ako ne vidimo razočaranost onakvom kakva jeste, postaćemo žrtva Sotonske prevare i laži i naći se na putu koji vodi u smrt, ne samo duhovnu, već i fizičku.

Biblija nam daje jedan drastičan primer ozbiljnosti dozvoljavanja da se razočaranost useli u misli i osećanja. Radi se o Ahitofelu, Davidovom savetodavcu, čoveku čiji se savet poštovao skoro kao i Božiji. Čovek mudar, od ugleda i poštovan. Sve do ovog trenutka je živeo samo u slavi svoga imena i poštovanju svoje okoline. Jednog dana njegov savet nije bio prihvaćen. Bez ikakve bučne reakcije Ahitofel je otišao putem za koji verovatno niko nije mogao ni da pretpostavi da će tako da se završi.

Kad je Ahitofel vidio da se nije izvršio njegov savjet, osamari svoga magarca, krenu na put i ode svojoj kući u svoj grad. Ondje se pobrinu za svoju kuču, zatim se objesi i umrije. Pokopaše ga u grobu njegova oca. (2. Samuilova 17:23)

Zvuči skoro neverovatno da čovek koji je imao intelekt profesora, može da se odluči na ovakav korak, znajući posledice po svoju porodicu i cenu onoga što je naumio da uradi. Ipak, postoji nešto jače od zdravog razuma kada je razočaranost u pitanju. To su ranjena osećanja same suštine ljudskog bića. U Ahitofelovom slučaju to je bio ranjen ponos. Nije mogao da podnese istinu da je bio odbijen, on koji je uvek bio prvi među mudrim, uvek jasni pobednik. Budućnost se odjednom pomračila, snaga da podnese jedan poraz i promašaj je nestala. Previše je za takvog čoveka bilo da sledeći dan izađe pred ljude, ponižen i pobeđen. Možda ljudi i nisu tako mislili o njemu, ali je on tako mislio. Bilo mu je preteško da podnese razočaranost zbog svog promašaja i izgubljenog poštovanja od strane drugih.

Videti svoju vrednost u svojoj funkciji i poziciji može da bude tragično, bez obzira koliko zvučne i velike obe bile, jer su obe prolazne i ranjive. Čovek koji svoju vrednost gradi na svojim dostignućima može preko noći da postane žrtva iste razočaranosti koja je pogodila Ahitofela. Bog nikada nije pozvao čoveka da svoju vrednost zadobije. Čovekova vrednost jeste u njegovom poreklu - stvoren na Božiju sliku! Vrednost je čoveku data! "Čovek, kako to gordo zvuči!" Ta se vrednost ne dobija nikakvim titulama i dostignućima. Ne, ona je od rođenja u svakom od nas zatrpana grehom. Verom u Isusa Hrista, prihvatanjem Njegove pomirujuće žrtve na krstu, ta se Bogom-dana vrednost ponovo rađa u nama. Voljeni i vrednovani od Boga možemo i sami da vidimo sebe onako kako nas Bog vidi kao Njegovu voljenu, beskonačno vrednu decu!

Najpromašenija ličnost na svetu je još uvek toliko vredna u Božijim očima da je On dao svog jedinorođenog Sina da plati otkupljujuću cenu za nju i za svaku drugu osobu na svetu. Ovaj doživljaj nanovog rođenja i spoznaje Božije ljubavi za nas je najsnažnija odbrana protiv ovog razarajućeg iskustva o kojem govorimo.

Pre nekoliko godina govorio sam o razočarenju, Sotonskoj nameri s tim i Božijem putu oslobođenja od ovog osećanja. Nakon toga prišao mi je jedan čovek i rekao da mu je ovo spasilo život. Bio je na putu da izvrši samoubistvo, ali mu je Božija reč otvorila oči da vidi ko je iza takvih misli. Ujedno, video je da je Bog moćan i da može da ga iz toga izvuče i oslobodi. S Božijom pomoći podigao se iz svih depresivnih i destruktivnih misli, iz razočarenja i nastavio da živi na nov način. Samoubistvo je Sotonsko rešenje za razočaranost, ali Bogu hvala postoji jedno drugo, daleko bolje! Sa Bogom ima života i posle razočaranosti!

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
"Mir vlada tamo gde vlada Gospod - Princ mira."
- Julian Norwich

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 187
Ukupno: 2600980
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/gajicki/razc07.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.