6. Božija razočaranost u mene
Ovaj aspekt razočaranosti je sličan prethodnom u istom smislu kao što je razočaranost u Boga slična razočaranosti u druge. Mogli bi reći da su ta iskustva jedna sa drugim povezana i posledična. Razočaranost u sebe zna biti jak povod verovanju da je i Bog razočaran u mene. Da li Bog može da bude razočaran u nas ljude? Zar on nije savršen u svom karakteru i osobi? On koji sve zna, da li bude iznenađen našim padovima i situacijama u kojima ga izneverimo? Zar takve stvari utiču na savršeno biće kao što je Bog?
Naše shvatanje Božije savršenosti ponekad je takvo kao da Bog nema osećaje i da na njega ništa ne može da utiče u emotivnom smislu. Naročito ne takvo osećanje kao što je razočaranost. Ne možemo sebi da predstavimo Boga koji je razočaran i komentariše naše postupke na način koji je uobičajen nama ljudima kada smo razočarani: "Kako si mogao ovako nešto da mi uradiš?" Ili: "O, pa kako sam mogao ovako glupo da postupim?" Bog ipak može da bude razočaran. Postoje događaji u Bibliji koji nedvosmisleno govore o Božijoj razočaranosti. Ipak velika je razlika između Božijeg i našeg doživljavanja razočaranosti. Nama je veoma teško da se ophodimo s tim osećanjima na jedan za nas pobedonosan način. Razočaranost snažnim negativnim osećanjima utiče na naše razmišljanje i ponašanje, dok je Bog u stanju da se odnosi prema tom doživljaju na jedan potpuno drugačiji način. Razočaranost kod Boga nikada ne dobije mogućnost da bude kanalisana kao što se događa sa nama ljudima, niti upravlja Božijim načinom razmišljanja i delovanja na isti način. Već u početku biblijskog izveštaja o istoriji čovečanstva susrećemo se sa događajem koji opisuje Božije doživljavanje situacije.
Vidje Jahve kako je čovjekova pokvarenost na zemlji velika i kako je svaka pomisao u njegovoj pameti uvijek samo zloća. Jahve se pokaja i u svom srcu ražalosti što je načinio čovjeka na zemlji. (1. Mojsijeva 6:5-6)
Osećaji koji se ovde opisuju su nam svima poznati upravo u slučajevima razočaranosti. Bog nije bezosećajna osoba, što se već dovoljno vidi po tome što smo mi stvoreni na Njegovu sliku. U Bogu postoji čitav spektar osećaja koji su nam poznati i mnogo više od toga. Bog doživljava stvari sa mnogo većom dubinom i jačinom nego mi. Shvatanje da je Bog hladna i bezosećajna ličnost dolazi od ljudskog pokušaja da definiše božanstvo. Bogovi većine religija su kipovi čiji izrazi lica nemaju života u sebi, bezlični, mrtvi kipovi. Biblija ih na mnogo mesta opisuje kao beživotne idole, koji niti čuju, niti vide, niti imaju snage da drugima pomognu.
Bezosećajni idoli, sa životinjskim licima, su u najvećem broju slučajeva izraz ljudskog straha od mogućnosti da postoji biće koje ima više snage i moći od ljudi. Takav nije Bog Biblije i hrišćanstva! Ne, On je Otac pun ljubavi i saosećanja i čežnje za svojim stvorenjem. On je čist i svet, pravedan i milostiv, u Njemu je sve ono što u stvorenju postoji.
Reče: "Dosta, oni su narod moj, sinovi koji se neće iznevjeriti!" I on im posta Spasiteljem u svim njihovim tjeskobama. Nije slao poslanika ni anđela, nego ih je sam spasio. U svojoj ljubavi i samilosti sam ih je otkupio, podigao ih je i nosio u sve dane od davnine. Ali se oni odmetnuše, ožalostiše sveti Duh njegov. Zato im je postao neprijatelj i sam je na njih zavojštio. (Isaija 63:8-10)
U ovom tekstu se vidi Božije proživljavanje kada se Njegov narod odnosi prema Njemu na način koji nije dostojan Njegove ličnosti. Reakcija je vrlo snažna, rekli bi smo veoma ljudska. On koji je njihov Stvoritelj, Otac, Spasitelj, postaje njihov neprijatelj u momentu kada je njihovo preziranje Njegove dobrote došlo do mere prema kojoj više ni Božija ljubav ne može drugačije da se ponaša. Bog je učinio sve za njih. Oslobodio ih ropstva u Egiptu, dao im najbolje Zakone da po njima žive fantastičan život. Nosio ih je u svom naručju kroz najteže životne situacije i učinio čuda među njima koja ni jedan drugi narod nikada nije video.
I posle svega oni Boga sve vreme odbacuju i okreću se ka bezvrednim idolima. Nama ljudima je teško da shvatimo kakva je to provokacija prema Stvoritelju neba, zemlje i života, onome koji ljubi čoveka savršenom ljubavlju, kada kao zahvalnost za sva dobra koja čini čoveku, bude zamenjen praznoverjem i verom u laž. I naša ljudska iskustva u ovoj oblasti potvrđuju istinu da najbolji prijatelj može da postane najljući neprijatelj, ako dođe do prekida prijateljstva zbog razočaranosti. I pored svog razumevanja za našu nesavršenost i Bog može da se oseća tužnim i povređenim zbog načina na koji mu uzvraćamo za svu Njegovu dobrotu. Božije srce je očinsko srce i zato ranjivo i u stanju da oseća razočaranost.
Tada Natan reče Davidu: "Ti si taj čovjek! Ovako govori Jahve, Bog Izraelov: Ja sam te pomazao za kralja nad Izraelom, ja sam te izbavio iz Šaulove ruke. Predao sam ti kuću tvoga gospodara, položio sam žene tvoga gospodara na tvoje krilo, dao sam ti dom Izraelov i dom Judin; a ako to nije dosta, dodat ću ti još ovo ili ono. Zašto si prezreo Jahvu i učinio ono što je zlo u njegovim očima? Ubio si mačem Uriju Hetita, a njegovu si ženu uzeo za svoju ženu. fest, njega si ubio mačem Amonaca" (2. Samuilova 12:7-9)
Davidov pad u greh zbog slabosti nije ono što je Boga najviše ožalostilo. Božije razumevanje naših slabosti nije isto što i tolerisanje istih, što bi smo mi ponekad želeli. Ono što je Boga ožalostilo u Davidovom slučaju je činjenica da je David uzeo stvar u svoje ruke bez da se prvo posavetuje s Bogom. Bog je ipak onaj koji zna šta je najbolje za nas i želi nam najbolje. David je sve najbolje u životu dobio od Boga, ali u ovoj situaciji je odabrao da se više pouzda u svoj razum i izbor, nego li u Božiji. Ovakve odluke su česte kada se bojimo da nam Bog neće dati ono što priželjkujemo, što znači da ipak ne verujemo toliko u Božiju dobrotu i želju da nam da najbolje, ili znamo da je stvar pogrešna i zato se plašimo da je iznesemo pred Boga. Ponekad nam je teško da verujemo da nas Bog više voli nego li mi sebe volimo. Zbog toga se uvek ne usuđujemo da verujemo da će nam dati ono što priželjkujemo.
Ako bi naša deca svaki dan odlazila da od komšija uzimaju hranu, nama roditeljima, svakako, to ne bi bilo drago. Sigurno bi i povredilo naše roditeljsko srce, ako bi naša deca verovala da je ljubav komšije prema njima veća od naše. Ako to boli nas koji smo nesavršeni u ljubavi, koliko više to može da boli našeg nebeskog Oca koji je savršen u svojoj ljubavi prema nama ljudima.
Kako Ahazja bijaše pao preko prozorske rešetke svoje gornje odaje u Samariji i ozlijedio se, posla glasnike, kojima reče: "Idite pitajte Baal Zebuba, boga ekronskog, hoću li ozdraviti od ove bolesti" Ali je anđeo Jahvin rekao Iliji Tišbijcu: "Ustani! Idi u susret glasnicima samarijanskog kralja i reci im: Zar nema Boga u Izraelu te se idete savjetovati s Baalom Zebubom, bogom ekronskim? I zato veli Jahve ovako: Nećeš sići s postelje u koju si se popeo; sigurno ćeš umrijeti" I ode Ilija. (2. Carevima 1:2-4)
Svemogući Bog, Otac pun ljubavi i brige za svakog od nas, zameni se idolom koji nema nikakve sposobnosti da saoseća, ni snage da pomogne. Nije čudno da takvo ponašanje ljudi, naročito nas koji smo Božija deca, može u Božijem srcu da izazove tugu i dozu razočarenja.
Ali, postoji jedna veoma velika i važna razlika između razočarenja o kome mi ovde govorimo i Božijeg razočarenja. Jedan drugi momenat je još važniji, a to je da razočaranost nikada ne može da kontroliše Božije misli i dela u onoj meru u kojoj na nas utiče. Savršenost Božije osobe je odlučujući momenat, jer razočaranost o kojoj ovde govorimo ona destruktivna kojoj je Sotona autor, ne može nikada da utiče na Boga niti da ga kontroliše. Zbog toga, iako može da bude razočaran u naše postupke, pa i u nas same, Bog nas nikad ne odbacuje zauvek, niti prekida svoj savez sa nama. On je veran prema nama i onda kada mi nismo prema Njemu. To se temelji na istini da je Bog ljubav!
Ako smo neverni, on ostaje veran, jer samoga sebe ne može da se odrekne. (2. Timotiju 2:13)
Jedan prijatelj mi je jednom ispričao kako je u trenucima razočaranosti doživeo da mu je Gospod rekao: "Ja ne znam da li ti još uvek veruješ u mene, ali ja i dalje verujem u tebe." Zvuči skoro neverovatno da Bog može da ima više poverenja u nas nego mi u Njega?! Ali upravo zato što je On večna ljubav nikada nas ne odbacuje zauvek, nego je uvek spreman da ide dalje s nama.
Mi smo svi osuđeni na smrt, slični smo vodi koja se prolije na zemlju i više se ne može skupiti, i Bog ne podiže mrtvaca: neka dakle kralj misli na to da prognanik ne ostane izagnan daleko od njega. (2. Samuilova 14:14)
Zato ne moramo da budemo prevareni lažju koju Sotona tako često želi da nam namete - a to je, da je Bog razočaran u nas u smislu u kojemu je on sam bio i ostao razočaran, i time večno ogorčen i nesposoban da ikome ikada poželi bilo šta dobro. Njegova razočaranost ga je učinila osobom koja je sušta suprotnost Božijoj. Time je postao ne samo Božija suprotnost, već i neprijatelj svemu što je Bog stvorio, naročito čoveku. Zbog toga je jedna od najvećih Sotonskih želja da čoveku proda ovu laž kako bi Boga okrivio i ocrnio za ono što on sam radi. Ali hvala Bogu, Bog je svemoguć i nenadmašan u svojoj mudrosti i u tome je i naša nada. Svakako, On se ne da prevariti tom lažju i nikada ne može da dođe pod uticaj ove razočaranosti, jer ona je iz sveta tame, a u Bogu nema mešavine svetla i tame! Slava i hvala našem Bogu za to! Bez toga bi svaki od nas i celo čovečanstvo bilo izgubljeno. Dokle god čovek želi da dođe nazad svome Stvoritelju i Ocu, Bog ga nikada neće zauvek odbaciti.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
