5. Razočaranost u sebe
Mi ljudi smo stvorili sistem vrednovanja koji je postao jama u koju sami padamo. Životi ljudi su često opterećeni nerealnim očekivanjima od strane drugih, ali i očekivanjima koja smo sami sebi nametnuli. Pokazati sebi i drugima da smo sposobni, je jak motor koji nas tera na mnoge poteze i procese koji mogu da budu vrlo negativni za naš život. Upoređivanje sa drugima i potreba da budemo bolji od drugih je mnogo puta pokretačka snaga za ono što radimo.
Samo nabolji se traže za poslove, o njima se govori i piše. Uspeh čoveku pričinjava veliko zadovoljstvo. Stojati na pobedničkom postolju i biti hvaljen daje čoveku osećaj vrednosti i nadmoćnosti. Za nebrojena mnoštva ljudi život je stalna trka za uspehom koji će im otvoriti vrata za lagodan život bogatstva i slave. Od samog početka života uvučeni smo u ovu igru takmičenja i borbe za pobedu nad nečim i nekim, kako bi smo došli do onoga što smo sami proglasili vrednostima koje nam daju priželjkivani status u životu. Niko od nas ne voli da bude pobeđen ili postiđen. Niko ne želi da izgleda lošije od drugih, niti da ima manje od komšije. Od rođenja smo uvučeni u beskonačno takmičenje koje ima jasna i jaka očekivanja od nas, bilo da su od strane drugih ili od nas samih.
Ta očekivanja su često neljudska i nepotrebna, velika i nedostižna, te život čine teškim i punim stresova. Mogli bi reći da je sa ovakvim sistemom vrednovanja samo pitanje vremena kada će razočaranost da postane stvarnost. Druga mogućnost je da po nekim kriterijumima uspemo i padnemo u drugu zamku - dokazivanje i oholost. Mali je broj ljudi koji uspeju da izbegnu obe zamke. Uspeti u nečemu stvara osećaj da smo neko i nešto i lako vodi do samo-oduševljenja. Počnemo da letimo previsoko, da precenjujemo sebe i svoje sposobnosti. Jedan uspeh sa sobom nosi i zahteve za još bolja dostignuća sledeći put. Ako se upustimo u ovu trku, zanemarujući činjenicu da smo ipak ljudi puni ograničenja, lako možemo da završimo u razočaranosti u sebe.
Tipičan primer ovoga je Petar, Isusov učenik i apostol.
Kada je Isus došao u okolinu Kesarije Filipove, upita svoje učenike: "Šta kažu ljudi, ko je Sin čovečiji?" Oni mu odgovoriše: "Jedni kažu - Jovan Krstitelj; drugi - Ilija; a treći - Jeremija ili jedan od proroka" Tada ih on upita: "A šta vi kažete, ko sam ja?" Simon Petar mu odgovori: "Tu si Hristos, Sin Boga živoga." "Blago tebi, Simone, sine Jonin", reče mu Isus, "jer ti to nije objavio čovek, nego moj Otac, koji je na nebesima. A ja ti kažem: ti si Petar i na toj steni sagradiću svoju Crkvu, i vrata Podzemlja neće je nadjačati. Daću ti ključeve Carstva nebeskog pa sve što svežeš na zemlji, biće svezano na nebu, i sve što razrešiš na zemlji, biće razrešeno na nebu." (Matej 16:13-19)
Isus pita svoje učenike ko je on. Petar daje pravi odgovor. Isus mu naglašava da je to otkrivenje koje mu je sam Bog dao, a ne njegova mudrost. I pored toga Petar se ipak oseća malo boljim i duhovnijim od drugih. Ako bi smo mi ljudi razumeli da su sve naše sposobnosti i darovi od Boga, već bi nas to zaštitilo od iskušenja da sebe izdignemo iznad ostalih. Zbog velike potrebe da budemo potvrđeni i cenjeni od drugih, i da u svojim očima osećamo vrednost, često nismo u stanju da se nosimo sa uspehom na ponizan način već nam "slava udari u glavu". Posle takvih uspešnosti lako je umisliti da ćemo u svakoj narednoj situaciji biti isto tako dobri i bolji od drugih.
Otada Isus poče učenicima da objašnjava da treba da ide u Jerusalim i da mnogo prepati od starešina, prvosveštenika i učitelja zakona, da bude ubijen, i da trećeg dana vaskrsne. A Petar ga odvede na stranu pa poče da ga prekorava govoreći: "Bože sačuvaj, Gospode! Neće ti se to dogoditi!" Isus se okrene pa reče Petru: "Beži mi sa očiju, Satano! Ti si mi sablazan jer ne misliš na Božije, nego na ljudsko." (Matej 16:21-23)
Petar, ponesen uspešnim nastupom pre nekoliko minuta, sada pokušava i samom Isusu da ukaže na pogrešno razmišljanje. Biti oduševljen sobom i svojom uspešnošću je veoma lako, upravo zbog te duboke potrebe za osećajem vrednosti i sposobnosti, koju svi nosimo u nama. A i sam Isus ga je potvrdio pred drugima, kao onog koji je čuo Božiji glas i primio otkrivenje. Petar u svojoj ljudskosti i slabosti uzima to kao malu prednost nad drugima, bar iz svog ugla gledano. Još uvek nošen osećajem uspešnosti, izgubio je sposobnost procenjivanja sebe i svojih stvarnih sposobnosti. Uspeh, čak ako je i jedan, ponekad nas podigne na visine sa kojih nam nije lako sići. Nekad nam je potrebno više krahova i promašaja da bi smo ponovo došli do trezvenog razmišljanja o sebi. Mnogi ljudi doživljavaju stvari obratno. Dovoljan im je samo jedan promašaj da se sruče u svojim očima.
Petar jer bio osoba kojoj je trebalo toliko potvrde da mu je i jedan uspeh dao povoda da sebi uobrazi stvari.
Tada im Isus reče: "Svi ćete se noćas o mene sablazniti. Jer, zapisano je: 'Udariću pastira i ovce iz stada će se raštrkati'. Ali, kada vaskrsnem, otićiću pred vama u Galileju" A Petar mu reče: "Ako se svi i sablazne o tebe, ja se nikad neću sablazniti!" "Istinu ti kažem", reče mu Isus, "još noćas, pre nego što se petao oglasi, ti ćeš me se tri puta odreći" Petar mu reče: "Ako treba i da umrem s tobom, neću te se odreći" A tako rekoše svi učenici. (Matej 26:31-35)
Nova proba za Petra o tome koliko sebe poznaje. Na Isusovu tvrdnju da će ga svi izdati Petar garantuje Isusu vernost do same smrti. Čak ako svi drugi nisu sposobni da ostanu verni, Petar ne sumnja u svoju snagu i sposobnost. Možda je i ovo znak Petrove potrebe za potvrdom njegove vrednosti, da to želi da oseti izdvajajući sebe od celine i time da bude poseban. Njegova želja je sigurno istinita, ali još nije upoznao sebe i svoje (ne)mogućnosti. Naročito ne kada se tiče ovakvog posla i poziva.
Apostol Pavle govori o konfliktu koji je stalno u njemu - želja da živi ispravno i stalno suočavanje sa svojom slabošću da to i ostvari. Celo sedmo poglavlje Poslanice Rimljanima govori o tome. Naše ambicije i pokušaji postaju sve veći svakim malim uspehom. Ako svoja ograničenja nismo upoznali negde će doći do momenta kada, najčešće posle nekog kraha, upoznamo istinu o nama i našoj ograničenosti. Proces upoznavanja i prihvatanja naših ograničenosti može biti dug i bolan. Čest saputnik u ovom procesu jeste doživljavanje razočarenja u sebe.
Tada odoše na mesto koje se zove Getsimanija. "Sedite ovde dok se ja pomolim", reče Isus svojim učenicima pa sa sobom povede Petra, Jakova i Jovana, Obuzeše ga veliki strah i teskoba pa im reče: "Duša mi je nasmrt žalosna. Ostanite ovde i bdite" Onda ode malo dalje, pade ničice, moleći se da ga, ako je moguće, taj čas mimoiđe. "Aba, Oče", govorio je, "ti sve možeš" Otkloni ovu čašu od mene, ali neka ne bude moja volja, nego tvoja" Potom se vrati i zateče ih kako spavaju. "Simone", reče Petru, "zar spavaš? Zar nisi mogao nijedan sat da probdiš? Bdite i molite se da ne padnete u iskušenje. Duh je, doduše, voljan, ali je telo slabo." (Marko 14:32-38)
Jedan novi poraz Petrovog samopouzdanja. Toliko samouveren u svoju sposobnost da bude jači od ostalih u sleđenju Isusa, Petar se susreće sa novim aspektom svoje nesposobnosti - ni jedan sat nije u stanju da moli sa Isusom, svojim prijateljem, u Njegovim najtežim životnim trenucima, Isus mu daje informaciju koja će mu biti od koristi za budućnost: "Duh je, doduše, voljan, ali je telo slabo" Drugim rečima, Petre, želja koju imaš je isto od mog nebeskog Oca, ali je za njeno ostvarivanje potrebno više od one prirode koju imaš kao čovek. Greška nije u iskrenosti želje, već u načinu na koji želiš to da ostvariš. Stavljaš previše pouzdanja u sebe. Trebaju ti drugi resursi od onih koje imaš u svom prirodnorn čoveku.
Petar je bio spontan i impulsivan, ali i čovek koji se nije plašio izazova i koji je hteo nešto da uradi sa svojim životom. Zbog tih osobina napravio je mnoge prebrze korake i pogrešne procene svojih mogućnosti, ali bio je i odvažan u situacijama iz kojih su se drugi povlačili. Usudio se da izađe iz lađice i da krene po vodi na Isusov poziv. Možda su mu motivi bili mešani, hteo je da bude i najveći i najbolji, ali je bio spreman i da susretne istinu o sebi.
A Simon Petar je imao mač pa ga poteže, udari prvosveštenikovog slugu i odseče mu desno uho. Sluga se zvao Malh. Isus reče Petru: "Vrati mač u korice. Zar da ne ispijem čašu koju mi je Otac dao?" (Jovan 18:10-11)
Greške koje Petar u svom zanosu pravi izgledaju sve gore. Želja da Isusu ugodi, da bude vredan u Njegovim očima, da napravi još jedan podvig koji će ga izdići iznad niza promašaja, kao da ga tera da ide dalje putem koji završava samo na jedan način - razočarenjem u sebe. Ovakva greška otkriva još jednu stranu njegove ličnosti. Ova je možda još gora od prethodnih, možda izaziva reakcije kod okoline koje ga još više srozavaju kao čoveka i obeshrabruju. Potreba da bude potvrđen, zapažen za nešto dobro i goruća želja da Isusu bude ugodan goni ga na prebrze i neuračunljive korake i teške greške koje štete njemu i sve više ljudima oko njega. Ovde negde i Petar možda više nije od kamena, on kojem je Isus rekao da će biti stena Božijeg rada. Verovatno i njegovo shvatanje sebe počinje da se menja. Greške su sve češće i optimizam za budućnost tinjava. Možda je granica njegovih mogućnosti dostignuta na način na koji i on počinje da shvata.
A Petar je sedeo napolju, u dvorištu. Priđe mu jedna sluškinja i reče: "I ti si bio sa Isusom Galilejcem!" Ali, on to pred svima poreče rekavši: "Ne znam o čemu govoriš" Kada je izašao u predvorje, ugleda ga jedna druga pa reče onima koji su onde stajali: "Ovaj je bio sa Isusom Nazarećaninom!" A Petar to opet poreče, zaklevši se: "Ne poznajem tog čoveka" Malo kasnije, oni koji su onde stajali priđoše Petru i rekoše: "Ti si zaista jedan od njih. Odaje te govor" A on poče na sebe da priziva prokletstva i da se zaklinje: "Nepoznajem tog čoveka!" Istog časa oglasi se petao i Petar se seti reči koje je Isus izrekao: "Pre nego što se petao oglasi, ti ćeš me se tri puta odreći" pa izađe napolje i gorko zaplaka. (Matej 26:69-75)
I evo ovde dolazi do onoga čime je ceo ovaj proces, na žalost, morao da se završi. Odriče se svog prijatelja, svog Spasitelja i Gospoda, tri puta. Pred svima onima koji su čuli njegove prethodne izjave i onima koji su ga manje poznavali, ali ipak znali ko je on bio. Reči koje upotrebljava su čak jače i veće od onih koje je u pozitivnom smislu upotrebljavao, dok se oslanjao na svoje samopouzdanje. Da bi sebe sačuvao od mogućih posledica zbog poznavanja Isusa, Petar se kune i proklinje. Ovde u ovom momentu se ruši sav Petrov svet Njegova snaga je susrela situaciju za koju je bila toliko nedovoljna, da sada čak i Petar kapitulira. Kako može, rekli bi smo, tako da govori? Zar se ne seća šta je govorio do nedavno? Svi snovi o velikoj ulozi u Božijem carstvu, posebnosti njegove uloge, neophodnosti njegove osobe, sve je palo u vodu. Petao je zakukurikao i Petar je odjednom shvatio, trgao se iz sna, shvatio stvarnost i susreo istinu o sebi. Najveći san njegovog života postao je i najveće razočarenje. Jačina tog razočarenja se čuje u rečima: "...pa izađe napolje i gorko zaplaka."
Posle ovoga ostao je još samo jedan korak, korak tako tipičan za ljude koji dožive razočarenje u sebe.
Isus se posle toga ponovo pokaza svojim učenicima na Tiverijadskom moru. A pokazao se ovako: Simon Petar, Toma zvani Blizanac, Natanail iz Kane Galilejske, Zevedejevi sinovi i dva druga učenika bili su zajedno. Simon Petar im reče: "Idem da lovim ribu" A oni rekoše: "I mi ćemo sa tobom" I izađoše pa uđoše u čamac, ali te noći ne uloviše ništa. (Jovan 21:1-3)
Ostavlja sve u čega je samo do nedavno verovao, za čega je sa takvim žarom goreo. Sve ovo nije za mene. Ja nisam dorastao ovakvom zadatku. Verovatno se osećaj nesposobnosti za bilo šta, nametao mislima. Bezvredan sam i neupotrebljiv, promašen slučaj. Jedino što još možda jeste za mene je da se vratim starom, onom što je u mojoj moći.
Hrišćanski život zna da postane pun zahteva. Propovedi mogu ponekad da budu takve da mislimo da ako samo primenimo ovu ili onu metodu, stisnemo zube i krenemo odlučno, sve će biti bolje. Oni koji su i onako jaki uspeju, bar nam se tako čini, dok mi drugi, slabići, zaključujemo da nam je vera premala i preslaba. Samoosuđivanje i nepoverenje prema sebi u mnogima izaziva obeshrabrenost. Izgleda, po nekim naučavanjima, da sve zavisi od mene, moje vere, moje sposobnosti i dostignuća. Božiji blagoslov biva uslovljen mojom... mojim... od mojeg... Ja postajem centralna stvar u svom hrišćanskom životu. Međutim, hrišćanski život je sušta suprotnost ovome, od početka do kraja je Božiji rad. Za spasenje nismo ništa mogli da učinimo, a mnogo više ne možemo da učinimo ni za bilo šta drugo.
"Jer bez mene ne možete ništa", Isusove su reči. Ništa! Ništa što bi imalo ikakve vrednosti u Božijim očima. Hrišćanski život je od početka do kraja čudo, natprirodni rad koji Bog čini u nama, u svakom detalju, za najmanji korak napred. Sve što je u našoj moći da od božanskih zahteva ostvarimo pripada oblasti religije, a religija je bezvredna stvar pred Bogom. Svakako, to ne znači da ne moram da maknem malim prstom i još manje da mogu da živim kako hoću, jer je svaka promena i tako samo u Božijoj moći. Ne, ali ono što treba da shvatimo je ono što je Petar na kraju razumeo - želja je jedno, a sposobnost je druga dimenzija. Ovo je teška lekcija, dugotrajna i bolna, ali je neophodna i oslobađa od sila zakonstva koje su svezale tako velik broj iskrene Božije dece.
Oholost bi bila reći da sam ovu lekciju savladao, ali usudiću se da podelim iskustvo koje je bilo početak ove lekcije u mom životu. Bio je to jedan od onih dana kada je sve izgledalo beznadežno i besmisleno. Načinio sam još jednu grešku i iako možda nije bila veća od predhodnih bila je dovoljna da se čaša prelije. Svi gresi i promašaji prošlosti su bili ispred mene kao gusta magla koja je zamračivala pogled u bilo kakvu svetlu budućnost. Iz potištenog srca oteo se bolan krik Bogu: "Ne mogu više! Ne mogu da verujem da Ti Bože još uvek imaš strpljenja sa mnom, i da još uvek želiš da računaš na mene u tvom radu" Hteo sam da ostavim sve što se ticalo rada za Boga. Ne zato što sam nešto drugo više želeo, već zato što nisam više mogao da verujem da za takve kao što sam ja ima mogućnosti da nastave u takvom radu. Previše puta sam pao, izdao Boga, svojim ponašanjem naneo štete njegovom imenu. Izdao sam poziv koji mi je Bog dao, pokvario plan koji je imao sa mojim životom. Sve je izgledalo beznadežno, sve je bilo samo promašena investicija, velik fijasko. Nikakve snage, vere ili inspiracije nisam imao za korak napred. Kao da sam bio paralizovan od svega što mi se do sada događalo.
U trenucima te teške borbe u meni, odjednom sam čuo tihi glas u mojoj nutrini: "Jer su Božiji milosni darovi i poziv neopozivi", (Rimljanima 11:29). Od tebe zavisi da li će biti nastavka. Ja se ne predajem u pogledu tebe i onoga što sam sa tobom naumio.
Ove reći su bile kao injekcija nade za moju beživotnu dušu. Svetlo je zasjalo u tami moje duše. Odjednom sam video da ono što je za mene bio kraj, može da bude novi početak sa Bogom. Kao da sam shvatio da Bog ustvari i nije toliko šokiran mojim pogreškama koliko sam ja bio. Naš kraj može biti Njegov početak. Tako je bilo sa Petrom, sa Avramom, sa mnogim drugima. Iznenađivati se nad svojim greškama i padovima može da bude i znak da sebe ne poznajemo, da o sebi još uvek previsoko mislimo. U ovakvom poslu nikada po svojim sposobnostima neću biti dovoljno dobar. Neuspeh je jedini rezultat kada čovek hoće da radi Božiji posao u ljudskoj snazi, kada polazi od svojih mogućnosti. Ali, ako nakon svih grešaka koje su napravljene zbog oslanjanja na sebe, kažemo da je svemu kraj i ne prihvatimo Božiju ponudu da sa Njegovom snagom nastavimo, to je kao da kažemo Bogu - ako ja nisam uspeo onda ni ti ne možeš. Razočaranost u sebe može da bude spašavajući uvid. Nama je uvek takvo saznanje teško, zato što pogađa naš ponos, ali može da nas uvede u novi način razmišljanja i drugačiji odnos prema našoj ulozi u zadatku u koji nas Bog poziva. Najveća korist od takvog saznanja je prihvatanje veće zavisnosti o Bogu u svemu što treba da budemo i da radimo.
Zato je i Božiji odgovor Pavlu na njegovu molitvu o oslobođenju bio da mu je dovoljna milost koju mu Bog ukazuje, jer se Božija snaga najviše očituje u našoj slabosti.
...a on mi reče: "Dosta ti je moja milost, jer sila se usavršava slabošću" Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima, da se u meni nastani Hristova sila. (2. Korinćanima 12:9)
Evanđelje nije usklađeno da odgovara čoveku i njegovoj religioznoj potrebi da zaradi svoje spasenje. Ali, Evanđelje je za čoveka, jer iako ne može da se živi ljudskom snagom sve je ispunjeno delom Isusa Hrista i time svakom potpuno pristupačno i dohvatljivo. Bog ne traži od nas savršenost u onom smislu u kom mi to zamišljamo. Za Boga je iskrenost srca i iskrena čežnja za savršenošću važnija od pokušaja da je dostignemo svojim odricanjima i naprezanjima. Naš stalni problem s Evanđeljem je upravo u Božijoj velikodušnosti i milosti, jer mi uvek želimo da imamo neka dela s kojima i pred ljudima i pred Bogom možemo da se ponosimo. U tome leže motivi za mnoga naša nastojanja da uspemo, kako bi mogli da osećamo da smo bolji od drugih i da imamo s nečim da stanemo pred Boga, a ne samo da živimo od Njegove milosti.
U svemu tome moramo da mislimo i na to šta sam Bog misli o našim delima koja su motivisana željom za samopravednošću i zaradom spasenja kod Boga:
Tako svi postasmo nečisti, a sva pravda naša ko haljine okaljane. (Isaija 64:5)
Reč koju Jevrejski jezik upotrebljava u ovom tekstu za "nečiste haljine" je snažna i neugodna. Radi se ustvari o krpama koje su žene u tom vremenu koristile u danima svoje menstrualne nečistoće. Takva je naša samopravednost u očima svetoga Boga. Koliko god nastojali, nikada nećemo doći do momenta zadovoljstva i potpunog osvedočenja da smo potpuni u Božijim očima. Zato je spasenje dar od Boga, a ne zasluga. Zato je i sve drugo što treba da se dogodi s nama plod Božijeg milosnog rada u našim srcima. I zato, u životu s Bogom postoji uvek mogućnost za nastavak. Naš kraj je Božiji početak. Tu je naša nada i mogućnost za sledeći korak koliko god nam se greška činila velikom. Nema greha koji Isusova krv nije već pokrila.
Hajde, dakle, da se pravdamo, govori Jahve. Budu V vam grijesi kao grimiz, pobijeljet će poput snijega; kao purpur budu li crveni, postaće kao vuna. (Isaija 1:18)
Đavo će uvek pokušavati da nas ubedi da je došao kraj i da treba sve da ostavimo - da kapituliramo. To je delimično i istina - jer treba da potpišemo kapitulaciju svoje snage, da se okrenemo Bogu i da u Njega stavimo svo pouzdanje da će On to da učini. Predati se, u ovom slučaju ne znači da odustanemo od svega i postanemo potpuno obeshrabreni, već da razumemo da su naša nastojanja samo prepreka Bogu da On uradi u nama i kroz nas ono što smo mi hteli da uradimo za Njega. Razočaranost u sebe ne treba da bude povod da slušamo Sotonin glas i njegovo rešenje, već Božiji glas i Njegovu ponudu da s Njim nastavimo. Treba da samopouzdanje zamenimo s pouzdanjem u Boga.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
