4. Razočaranost u Boga
Mnogi izražavaju svoju razočaranost u Boga. Smatraju ga krivim za promašaje u životu i za stanje u kojem se njihov život nalazi. Sama pomisao da je Bog taj koji ih je izneverio je nemoguća. Ako Bog postoji, i jeste savršen i ljubav, onda je ta misao nemoguća. Bogu je, kao što smo u početku citirali, nemoguće da izneveri, jer u Njemu nema prevare i izdajstva. Kako nas onda takav Bog može izneveriti? U razgovoru s ljudima koji kažu da su razočarani u Boga može brzo da se primeti da se najčešće radi o razočaranosti u ljude i crkvu, koji su deo onoga što ustvari predstavlja Boga na ovoj zemlji.
Postoje i razlozi koji se više direktno odnose na Boga. Neke od njih ćemo spomenuti kao najčešće optužbe, koje se od ljudi razočaranih u Boga, čuju na Njegov račun.
SLUŽITI BOGU SE NE ISPLATI
Ulaziti u odnose prevashodno radi ličnih interesa, je stav koji je osuđen da kad-tad doživi krah. Ako je iko izložen ljudskom stavu da iz odnosa izvuče korist, onda je Bog svakako na prvom mestu. Ne bi bilo previše reći da većina nas ima takav stav u svom odnosu s Bogom. On će nam pomoći, On će nas zaštiti, On će nas isceliti, blagosloviti. Dovoljno je da slušamo naše molitve pa da vidimo koliko ličnog interesa ima u njima. Ljudi su spremni da ulože dosta ako veruju da će im još više biti vraćeno. Bog i odnos s njim nije izuzetak.
Žena u pedesetim godinama, naša poznanica, nakon dvadesetak godina života s Bogom zapala je u tešku krizu. Razlog za to je bio što je nakon svih tih godina predanog služenja Bogu došla do zaključka da je mnogo manje dobila nego je uložila u taj odnos. Nije dobila supružnika i neki neugodni doživljaji su poremetili normalan tok života. Razočaranost je bila očigledna, a krivac je na neki način bio i Bog. Za Boga je živela, zbog Njega je sve radila i, očigledno, očekivala je da joj se nešto od svih investicija i vrati. Ne kaže li i Božija reč da ako tražimo najpre carstvo Božije i Njegovu pravednost da će nam se sve ostalo nadodati, Matej 6:33?!
U hrišćanskim krugovima se ponekad tako naučava da ljudi počnu da veruju da je život sa Bogom neka vrsta trgovine sa garantovanim dobitkom. Ako damo veliki dobrovoljni prilog, dobro seme posejemo, onda će nam i veliki rod roditi. Pošto Božija reč tako i kaže, smatramo da je Bog vezan svojom Rečju i obećanjima, te mnogi od toga naprave neku vrstu magične formule koja mora da funkcioniše. Iza takve teologije mnogo puta se kriju neiskreni motivi onih koji o tome govore, ili pak nezreo pristup Bogu i Njegovoj reči. Istina je da su mnoga takva obećanja zapisana u Božijoj reči. Problem nije u Bogu ili Njegovoj reči, već u našem pristupu Njemu i Njegovim obećanjima. Bog ipak nije samo poslovni partner. Bog je vredan pouzdanja i predanja zato što je Bog koji nas ljubi i koji nam je darivao oproštenje svih naših greha i večni život. Već to je dovoljno da mu služimo bez da ikada dobijemo bilo šta više.
Ako imamo takav stav, Bog nas nikada neće izneveriti. Njegova predanost nama je večna i bez promene. On se verno i čvrsto drži Njegovog dela saveza s nama. Bog, kao ni mi, ne voli da bude iskorišćen. On je već dovoljno dao čovečanstvu bez da mu iko od nas kaže hvala. Niko ne može čoveku da želi više dobra od Boga. On nas ljubi ljubavlju koju nikada ni od koga ne možemo dobiti i Njegove su misli za nas samo dobre. Problem je što naše razumevanje onoga što je dobro za nas nije potpuno i nije u skladu sa Božijim načinom ili vremenskim planiranjem.
Ovu lekciju nije lako naučiti U 73. Psalmu Asaf opisuje svoju borbu u vezi ovoga. On koji je celog života služio Bogu i u Njega se pouzdao, zapaža da nevernicima ide bolje nego njemu. Zdraviji su i bogatiji od njega. Zbog tih vidljivih činjenica on izražava svoju razočaranost i pita se da li vredi da tako nastavi da živi i da služi Bogu.
Za isti problem Izraelski narod je optuživao Boga:
Teške su besjede vaše protiv mene - govori Jahve. Vi ipak pitate: "Što smo između sebe govorili protiv tebe?" Govorili ste: "Zaludu je Bogu služiti i kakva je korist što njegove čuvamo propise i žalosni hodimo pred Jahvom nad Vojskama. Od sad ćemo sretnim zvati oholice: napreduju oni koji zlo čine, i premda Boga iskušavaju izvuku se!" (Malahija 3:13-15)
Ja lako mogu da se poistovetim s ovim komentarima. Celog svog života kao hrišćanin sam nebrojeno puta doživeo Božiju vernost i dobrotu. Ali bilo je i perioda kada sam se borio upravo sa istim stvarima koje su spomenute u prethodna dva teksta. Činilo mi se, u situacijama velikih potreba kada sredstva nisu bila ni na dohvat ruke ni na vidiku, da nas je Bog zaboravio i da bi bilo lakše dati se u drugu vrstu posla nego li stalno biti zavisan od Njegove milosti i dobrote. Jednom prilikom sam se tako tužio pred Bogom i pitao ga zašto i ja ne mogu biti tata koji svojoj deci kupuje nove bicikle kada im je potrebno. Bog mi je odgovorio na način koji je bio dobra lekcija za mene: "Ti želiš da živiš kao i svi drugi ljudi, nezavisan od mene i drugih. Ali, u mom Carstvu uvek ćeš biti zavisan od drugih" Ovo su jedne od reči koje mi ljudi najteže prihvatimo - biti zavisan od drugih! To nam je ponižavajuće i nepoželjno. Čovek zato i želi Boga samo kao pomoćnika kada mu je to potrebno. Upravo je to i bio Sotonin greh, hteo je Božije darove i silu ali bez da mora da zavisi od Boga. I upravo tu leži odlučujuća razlika između pravih Božijih slugu i Sotonskih slugu - imati darove koje je Bog dao, imati koristi od njih, bez da si odgovoran Bogu ili nekom drugom. Čovekova želja je samostalnost, iako je stvoren za zajedništvo. Hemingvej je kroz život i iskustvo shvatio ovu istinu kada je rekao: "Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina. Svaki čovek je deo kontinenta. Zato, ako čuješ da zvona zvone, ne pitaj za kim zvone, jer ona zvone za tobom."
Kao roditelji znamo da nas retko šta više počasti od ljubavi dece zato što smo im roditelji, a ne zato što dobijaju sve što hoće. Druga stvar koja nam godi je kada se deca pouzdaju u našu roditeljsku ljubav i veruju da im uvek želimo najbolje. Niko od nas ne voli da bude popularan i omiljen ako primeti da to nije iskreno i zbog nas samih, već iz drugih interesa i namera. Zato, ako se razočaranost u Boga iz ovog razloga pojavi u nama, treba da se iskreno zapitamo sta nas motiviše da služimo Bogu i da se podsetimo svih dobara koja nam je do sada poklonio bez da smo išta od toga zaslužili.
NEODGOVORENE MOLITVE
Da nam je Bog, pre svega, pomoćnik u nevoljama možda se najviše pokazuje u našem shvatanju molitve. Poznata je istina da i ljudi koji ne veruje znaju da zavape Bogu u teškim životnim situacijama. Kada je očigledno da druge pomoći nema onda i ateisti mole. Bog u svojoj dobroti odgovara mnogo puta na molitve ljudi koji ustvari nemaju nikakve ozbiljne namere ni da mu za to zahvale, a još manje da zbog toga nastave da žive s Njim i za Njega. Suprotnost tome je da postoje mnogi koji veruju u Boga i vole ga, a ipak dožive da im molitve ne dobiju odgovor. Razlozi za neke od neodgovorenih molitvi mogu zauvek da ostanu tajna. Neki drugi su možda očigledniji.
Jedan mladić je jednom prilikom rekao da ako mu Bog ne da za suprugu jednu izvesnu devojku da će ostaviti i crkvu i Boga. Devojka koja je bila u pitanju je bila skoro duplo starija od njega, a on sam nije bio stariji od početnih tinejdžerskih godina. Pored toga postojale su i druge okolnosti koje su govorile da je želja možda malo nerealna. Njegova molitva, ili uslov da nastavi da služi Bogu, je zvučala kao šala, ali na žalost to je bila veoma ozbiljna izjava sa njegove strane. Pošto ta "molitva" nije dobila željeni odgovor, on je ostavio crkvu i na neki način i Boga. Koliko je vera u Boga ostala u njegovom srcu teško je nekom drugom da prosudi. Ostaje nada da je sam uvideo da taj način proveravanja Božije dobrote nije bio najbolji. Njegov zaključak je bio da Bog nije dobar prema njemu jer mu nije dao ono što je on od njega tražio. Ništa od mogućih objašnjenja nije pomoglo.
Molitva ponekad može da bude nerazuman izazov, a ne molitva. Đavo je pokušao da navede Isusa na takvu vrstu molitve, da iskušava Boga. Isus je odbio taj izazov rečima: "Ne iskušavaj Gospoda, svoga Boga". (Matej 4:7).
Pouzdanje u Boga podrazumeva poverenje u Njegovu sposobnost da odluči šta i kada nam nešto treba, šta je ustvari korisno za nas, i da li to što mi molimo služi Njegovom planu uopšte i sa nama.
Car David je jednom prilikom u životu hteo sebi da priušti nešto za šta nije hteo da pita Boga da mu to da. Uzeo je tuđu ženu (svakako da za to nije hteo da pita Boga) i legao s njom. Nedugo zatim, pokazalo se da je ona zatrudnela. Da bi izbegao odgovornost, David je pokušao to da prekrije time što bi njenog muža pozvao s ratišta kući i pridobio ga da s njom ima seksualni odnos, kako bi se začeće moglo smatrati njegovim delom. Pošto u tome nije uspeo, odlučio je izdejstvovati njegovu smrt kao nešto što se dogodilo u ratu. Jedino što je David, taj izvanredni ljubitelj Boga, u svojoj zaslepljenosti za momenat zaboravio, je bilo da je i Bog sve video. Bet-Šeba je postala njegova žena i rodio se sin. Dete se ubrzo razbolelo na smrt i David je postio i molio za detetov život. Molitva nije dobila za njega priželjkivani odgovor, i dete je umrlo. Način na koji je David prihvatio ovakav, rekli bi smo negativan odgovor, na svoju molitvu vredan je razmišljanja:
Potom Natan ode svojoj kući A Jahve udari dijete koje je Urijina žena rodila Davidu, i ono se teško razbolje, David se molitvom obrati Bogu za dijete: postio je, vraćao se kući i ležao preko noći na goloj zemlji, pokriven vrećom. A stariješine njegova doma stajahu oko njega da ga podignu sa zemlje, ali on ne htjede i ne okusi s njima nikakva jela. A sedmi dan umrije dijete. Davidovi dvorani ne usudiše se javiti mu da je dijete umrlo. Jer mišljahu: "Dok je dijete bilo živo, govorili smo mu, a on nas nije htio slušati a kako ćemo mu kazati daje dijete umrlo? Učinit će zlo!"A David opazi da njegovi dvorani šapću među sobom, i on shvati da je dijete umrlo. I upita David svoje dvorane: ,Je li dijete umrlo?" A oni odgovoriše: "Umrlo je." Tada David usta sa zemlje, okupa se, pomaza se i preobuče se u druge haljine. Zatim uđe u Dom Jahvin i pokloni se. Vrativši se potom svojoj kući, zatraži da mu dadu jela; i jeo je. (2. Samuilova 12:15-20)
Očigledno je David prihvatio Božiji odgovor kao ispravan. Mi bi smo rekli da je ovo besmisleno jer dete nije krivo i moglo je da nastavi da živi. Zašto Bože ovakav odgovor? Božije misli i planovi su ponekad mnogo drugačiji od naših zamisli. Ako Boga poznajemo dovoljno, onda ćemo i prihvatiti da nisu samo drugačiji već mnogo bolji i jedini dobri za nas.
Jedno petogodišnje dete je zbog teških srčanih komplikacija došlo kod doktora na pregled. Nakon kraćeg pregleda doktor je rekao detetu: "Moraću da otvorim tvoj grudni koš da bih mogao da vidim šta ću naći u tvom srcu." "Ja znam šta ćete naći!", odgovorilo je dete. "Šta ću naći u tvom srcu?", upitao je pomalo iznenađen doktor. "Tamo, u mom srcu naći ćete Isusa", odgovorilo je dete. Tokom operacije doktor je shvatio da je bolest neizlečiva, i iako nije bio vernik, postavio je Bogu pitanje: "Kakvog smisla ima smrt ovako malog deteta?" Na njegovo veliko iznenađenje Bog mu je odgovorio ovim rečima: "Svaki čovek ima zadatak u svom životu. Kada je taj zadatak ispunjen onda je i smisao s tim životom upotpunjen. Ovo dete je ispunilo svoj zadatak - pokazalo ti je da ja postojim, i zato je spremno da dođe meni." Nakon operacije mališan je upitao doktora: "Šta ste našli u mom srcu?", "Našao sam Isusa!", odgovorio mu je doktor.
Bez večne perspektive teško je prihvatiti ovakva objašnjenja na neodgovorene molitve. Ali, Bog je večan Bog, i Njegova perspektiva je veća od naše. Zato je vredno verovati da ako odgovor na molitve nije onakav kakav smo priželjkivali da to nije znak da nas Bog ne voli, ili da se ne brine za nas i naše dobro. Sa takvim poverenjem u Boga možemo da imamo mir u situacijama za koje nećemo imati objašnjenja.
Jedan drugi primer govori da insistiranje na odgovoru na našu molitvu može da bude vrlo loše za nas. Car Ezekija se razboleo na smrt. Bog šalje proroka Izaiju da mu saopšti vest o predstojećoj smrti, da mu ne bi došla kao iznenađenje. Ezekija se buni, plače i moli Boga za produžetak života. Na njegovo insistiranje Bog mu daje još petnaest godina, iako je Bog imao drugi plan. Ezekija je ispunio svoj zadatak i bio je zreo da ode u nebo i nastavi da živi pred Božijim licem. Tokom tog produžetka Ezekija je načinio greške u svom životu koje su imale posledica ne samo po njega već i po dolazeću generaciju.
Bog zna bolje od nas šta je za naše dobro. On je naš dobri Otac i zato je poverenje u Njega i u Njegove (ne)odgovore na naše molitve opravdano i Njemu ugodno. Isus je u svojoj molitvi u Getsimanskom vrtu izgovorio jedne od najteže izgovorenih reči za nas ljude: "Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali, neka ne bude moja volja, nego tvoja". (Matej 26:39)
Bilo je moguće, Boguje sve moguće. Ali, u ovoj situaciji drugi odgovor je bio mnogo bolji. Bez Isusove poslušnosti i prihvatanja Očeve volje ne bi bilo spasenja za čoveka. Razočarenje u Boga je ustvari konflikt između našeg shvatanja Boga, i kako bi On trebao da deluje, i Božijeg stvarnog karaktera i načina delovanja u svetu i u našim životima. Neispravno naučavanje o tome šta je vera u Boga je isto uzrok razočarenja zbog neodgovorenih molitvi. Mnogi kažu - "Ali ja sam stvarno verovao..." Jaka vera nije jak osećaj ili jaka želja. Mnogi su doživeli krah vere zbog toga što im se vera predstavljala kao nešto što zavisi od njih samih. Biblija/govori o ulozi naše vere u Boga i u Njegovu reč, ali Bog je veći od naše (ne)sposobnosti da verujemo na savršen način.
Pre nekoliko godina moja supruga je dobila jaku upalu uha. Uho joj se sasvim zatvorilo i svaka reč koju je čula prouzrokovala je bolne zvuke unutar uha. Lekar joj je rekao da je upala verovatno hronična i da će se celog života boriti s tim. I pored svih naših molitvi stanje se nije poboljšavalo. Mnogo puta smo postavili Bogu to uobičajeno pitanje - Bože, zašto ne isceliš kada molimo, verujemo i ispovedamo našu veru u isceljenje? Zašto ovo ne funkcioniše? Uvek je lako zaključiti da je pogreška kod nas, a ne kod Boga. Ipak, negde u dubini, čovek oseća izvesnu razočaranost da Bog više ne radi u nekim situacijama. Na jednom bogosluženju izašla je napred da se mole za nju, iako je sama rekla da ne veruje da će je Bog isceliti ovog puta. Osoba koja je molila za nju joj je rekla par ohrabrujućih reči. Iako nije bila isceljena otišla je kući ohrabrena i na putu rekla Gospodu: "Zdrava ili bolesna ja želim da Te ljubim Gospode celog života. Nije mi ni važno da li ćeš me isceliti ili ne" Došla je noć i legla je da spava. Ujutro se probudila sasvim zdrava.
Bog želi da mu verujemo i da se u Njega uzdamo, ali i kada naša vera nije tako jaka kako mi to zamišljamo da bi trebala da bude, Božija milost je još uvek na našoj strani. Ako se naš hrišćanski život stalno vrti oko toga da nam Bog uradi ovo i ono, lako će doći do razočarenja. Njegova savršena očinska volja je da ne budemo bolesni i da nas zaštiti od svakog zla. Ako nas nešto od toga i zadesi to nije dokaz da nas ne voli i da nas kažnjava. Ako ne dobijemo odgovor na molitve koje smo molili ne znači da nas ne čuje i da ne želi da nam pomogne. Možda treba da naučimo da stavimo sve u njegove ruke i da naučimo da imamo poverenja u Njega.
Neprijatelj naših duša želi svaku takvu situaciju da upotrebi da bi Boga ocrnio kao nevernog i nepouzdanog životnog saputnika. Bog je veći od naših misli i sposobnosti da molimo na način koji je najbolji za nas.
Jer misli vaše nisu moje misli, i puti moji nisu vaši puti, riječ je Jahvina. Visoko je iznad zemlje nebo, tako su puti moji iznad vaših putova, i misli moje iznad vaših misli. (Isaija 55:8-9)
BOG JE PRESTROG
U humanističkom pogledu na svet i život, čovek i njegovi interesi su u centru. Praktično, to znači da sve ono što služi našim interesima, i mi osećamo da nama godi, jeste i ispravno. Ono što nam najviše nudi i najmanje od nas zahteva je veoma dobrodošlo. Ovo razmišljanje bi onda
trebalo da bez problema prihvati Evanđelje. Ono je besplatno, Isus je platio cenu za naše spasenje, i ne traži od nas ništa više osim da verujemo Bogu za ono što želi da nam da. Poruka Evanđelja da posle prihvatanja spasenja život treba da bude drugačiji nije ništa drugo nego poziv da ne budemo više egoisti, već da činimo dobro drugima iz zahvalnosti Bogu za ono što je On nama učinio. Zar je moguće da čoveku više odgovara da nešto zaradi nego da od Boga primi besplatan dar?!
Zbog naše nesposobnosti da razumemo Božije misli i puteve, često puta pogrešno tumačimo i procenjujemo Božiji način rada. Kad Bog čini nešto što ne odgovara našoj zamisli obično to odbacujemo kao mogućnost da je to od Boga, i na kraju pripišemo Bogu krivicu za ono što se dogodilo.
Jednoga dana David opet skupi svu izabranu momčad u Izraelu, trideset hiljada ljudi. Zatim David i sva vojska što je bila s njim krenu na put i odoše u Baalu Judinu da odande donesu Kovčeg Božiji, što nosi ime Jahve Sebaota, koji stoluje nad kerubinima. Kovčeg Božiji metnuše na nova kola iznijevši ga iz kuće Abinadabove, koja je stajala na brežuljku. Uza i Ahio, Abinadabovi sinovi, pratili su kola. Uza je stupao kraj Kovčega Božijeg, a Ahio išao pred njim. David i sav dom Izraelov igrahu pred Jahvom iz sve snage pjevajući uza zvuke citara, harfa, bubnjeva, udaraljki i cimbala. Kad su došli do Nakonova gumna, posegnu Uza rukom za Kovčegom Božijim da ga pridrži jer ga volovi umalo ne prevrnuše ali se Jahve razgnjevio na Uzu: Bog ga na mjestu udari za taj prijestup, tako da je umro ondje, kraj Kovčega Božijega. Davidu bješe žao što je Jahve onako udario Uzu, i on prozva ono mjesto Peres Uza, kako se zove i dan-danas. Toga se dana David uplaši Jahve i reče u sebi: "Kako bi mogao doći k meni Kovčeg Jahvin?" Zato David ne htjede dovesti Kovčeg Jahvin sebi, u Davidov grad, nego ga otpremi u kuću Obed-Edoma iz Gata. (2. Samuilova 6:1-10)
Davidu se nije svideo način na koji je Bog reagovao u ovoj situaciji. Zašto tako ozbiljna kazna Bože? Pa zar je to što je Uza uradio stvarno bilo tako strašno? On je samo hteo da pomogne. Kada su kasnije pogledali instrukcije koje im je Bog dao za nošenje kovčega shvatili su da Bog nije reagovao tako zato što je neki bezosećajni, tvrdi Bog. On je Bog i mi ne možemo da promenimo Njegove osobine onako kako to nama odgovara. Ja ne verujem da je Uza otišao u pakao zbog ove greške, isto kao što ne verujem da su Ananija i Sapfira otišli u pakao. Ali je njihov način ophođenja sa Božijim naredbama bio takav, da ako bi to prošlo, ljudi bi mislili da je sve u redu samo kad se radi s velikim oduševljenjem, ili se laže onako, samo delimično. Bog je dobar Bog, ali i svet Bog. Bog nas ljubi, ali Njegova ljubav ide zajedno sa Njegovom svetošću i pravednošću. Naše razmišljanje je često veoma kratko, ono što na momenat izgleda dobro. Božija perspektiva je mnogo veća, i ono što se nama čini dobro na momenat, može u Njegovim očima biti pogubno za sutra.
Na jednom bogosluženju kada sam o ovome govorio prisustvovala je i jedna starija žena. To joj je bila prva poseta crkvi posle dužeg vremena. Razlog ne odlaženja u crkvu je bio taj što joj je kćerka, sa svoja dva deteta, poginula u saobraćajnoj nesreći. Da stvar bude još teža za nju, to se dogodilo kada je htela da poseti jednu osobu iz crkve. Zašto je Bog nije zaštitio, zašto je dozvolio da se ovakva tragedija dogodi njenoj kćerki i unucima, kada je ona ljubila Boga i Njemu služila? Teško je naći dobar odgovor na ovakva pitanja. Možda i nije potrebno, jer je skoro nemoguće naći dobar odgovor. Dok je slušala propoved o razočarenju i Sotoninom namerom s tim iskustvom, Bog ju je oslobodio od sve gorčine i razočarenja.
Dvoje prijatelja je tokom rata došlo da živi sa nama. U svojoj mladosti bili su ubeđeni ateisti. Tokom vremena promenili su svoje shvatanje, doživeli stvarnost Evanđelja i postali hrišćani. Nakon nekoliko godina odselili su se u drugu zemlju i tamo dobili odličan posao. Život je postao kao san. Sve je poprimilo novi smisao i Božija dobrota je bila očigledno prisutna u njihovoj svakodnevnici. I onda jednog dana dolazi ona neverovatna vest da su oboje poginuli u saobraćajnoj nesreći. Dvoje dece u tinejdžerskim godinama ostaju bez majke i oca u dalekoj zemlji bez ikoga od bliske rodbine blizu njih. Neizbežno prvo pitanje - "Zašto Bože? Zašto sada kada je život po prvi put dobio svoj smisao, kada je sve postalo onako kako je čovek samo mogao da priželjkuje? Zašto dvoje dece samih... zašto...?" Još je mnogo takvih doživljaja koji neće dobiti svoja objašnjenja.
A u svemu tome, umesto razočarenja, postoji velika uteha. Večnost ima odgovore. Ja ne mogu da kažem da je to bila Božija volja sa njihovim životima, niti mogu da objasnim onima koji kažu da ako nije Božija volja zašto Bog to nije sprečio. Ali, ono što je utešno u svemu tome jeste istina da je Bog, u Isusu Hristu, rešio sve ono što je trebalo da bude rešeno. Ako večnosti nema, zašto onda kriviti Boga? Ako je sve samo slučajnost onda se s tim moramo pomiriti. Bogu hvala za bolji odgovor u kome postoji uteha i pored neobjašnjivosti svega što se događa. Kad danas mislim na te moje drage prijatelje znam da nisu samo besmisleno nestali. Došli su Bogu, Ocu, Stvoritelju, svojoj pravoj kući i domovini. Ono što bi stvarno bilo strašno je da su otišli s ovog sveta bez da su u ovom životu upoznali onoga koji je pobedio smrt - Isusa Hrista. Meni i mnogima nedostaju sada i ovde, ali je uteha još veća upravo zbog poruke Božije reči o večnosti.
Supruga i ja smo našu decu već nakon rođenja predali u Božije ruke i molili za Njegovu zaštitu od nesreća, povreda i ostalih negativnih događaja u životu. Jedan od njih je bio više živahan i dogodilo mu se nekoliko stvari koje su povredile njegovo maleno telo. Jednom prilikom kada je trčeći pao i razbio zube, ljutito sam reagovao prema Bogu pitajući ga zašto sve ovo kada smo molili za zaštitu. Protest je bio glasan, propraćen šutiranjem stvari oko mene. Sve je to bio izraz moje razočaranosti u Boga, koji mi se činio pretvrdim i nepoverljivim. Umesto da sam zahvalio Bogu što ga je verovatno sačuvao od mnoge veće moguće povrede, ja sam izrazio razočaranost zbog ove nelagodnosti. Ovakve i slične događaje đavo želi da upotrebi i da preko razočarenja okrene ljude protiv Boga. Sve želi da prikaže kao Božiju krivicu i nezainteresovanost da ljudima pomogne. A, ustvari, on je taj koji "ukrade, zakolje i upropasti", (Jovan 10:10).
Mnogo puta umislimo da će život s Bogom da bude bez problema. Život nije bez problema i bez Boga bi bio bezbroj puta teži i gori. Idealisti su zato veoma laka žrtva za ovaj doživljaj. Najgore što takvima može da se dogodi jeste da žive sa razočarenjem. Razočarenje je rak duše koji posiše svu životnu radost iz nas.
BOG JE PREBLAG
Zvuči nelogično da nečija dobrota može da bude uzrok nečijeg razočarenja. Čovek ne može da bude toliko dobar da to nekome bude kamen spoticanja i povod razočarenju. Ali, na žalost i to je moguće. U mnogim zemljama današnji sudski sistem je skoro više naklonjen onima koji naprave prekršaje, nego li zainteresovan da pomogne onima koji su žrtve. Lično, verujem da je i to deo Sotonske taktike da poseje strah i zbrku. Biblija govori osuđujuće o onima koji izvrću pravo radi svojih interesa.
Jao onima koji zlo dobrom nazivaju, a dobro zlom, koji od tame svjetlost prave, a od svjetlosti tamu, koji gorko slatkim čine, a slatko gorkim! (Isaija 5:20)
Ovakav način deljenja pravde je uzrok razočaranosti hiljade ljudi širom sveta. Bog je dobar i nepristrasan Bog. Bog ljubi svakog čoveka podjednako! Međutim upravo to može da bude problem za nekoga. Prorok Jona je bio jedan od onih koji su bili razočarani u Boga zbog toga što je Bog bio (pre)dobar prema onima koji to, po Joni, nisu zaslužili. Kada se narod Ninive pokajao i obratio od svojih zlih puteva, Bog se ražalostio i promenio nameru da ih kazni. To se Joni nije svidelo.
Joni bi veoma krivo, i rasrdi se. I ovako se pomoli Jahvi: "Ah, Jahve, nisam li ja to slutio dok još u svojoj zemlji bijah? Zato sam htio prije pobeći u Taršiš; jer znao sam da si ti Bog milostiv i milosrdan, spor na gnjev i bogat milosrđem, i da se nad nesrećom brzo sažališ. Sada Jahve, uzmi moj život, jer mi je bolje umrijeti nego živjeti" (Jona 4:1-3)
Čudna reakcija mogli bi reći. Umesto da se raduje, on je ljut zbog Božije dobrote prema Ninivljanima. Jona je čak pred Bogom tvrdio da je njegova ljutnja opravdana, razočaran u Božiji način ophođenja prema Ninivljanima. Ono što je Bog uradio nije bilo u skladu sa Joninim shvatanjem onoga šta je trebao da uradi. Jona, kao i mnogi drugi, nalazi ponekad više radosti u Božijem kažnjavanju onih koji nisu po njegovom ukusu, nego u tome kada Bog za njih uradi nešto dobro. Bože, baš tako dobar, prema njima ne moraš da budeš. Ovo je preblaga kazna za takve.
Ako ne razumemo Božiju ljubav prema svakom čoveku, i želju da se svi ljudi obrate, i tako umesto pakla dođu u Nebo, onda će nam se neka od Njegovih dela prema ljudima činiti preblaga. Dobrota Božija prema zlima nije potvrda da su oni u redu, već Božiji pokušaj da ih ljubavlju vrati sebi.
Ili možda prezireš bogatstvo njegove dobrote, trpeljivosti i strpljenja, ne shvatajući da te njegova dobrota vodi pokajanju? (Rimljanima 2:4)
Iako je jedino Bog savršen u svemu što jeste i radi, opet nam je teško da verujemo da iza svih Njegovih dela stoji pre svega ljubav i Njegovo potpuno poznavanje situacije u kojoj se nalazimo. Naše reakcije, protesti i razmišljanja nisu nenormalni. Ne verujem da iko od nas može u svakoj situaciji da bude toliko pun vere i pouzdanja da nikada ne oseti ništa negativno. To što se pitamo, i izražavamo svoju ljutnju, pripada nesavršenosti u kojoj se nalazimo i živimo. Ono što je opasnije je da se sve to pretvori u razočaranost čiji plodovi budu gorčina, osuđivanje i raskidanje zajedništva sa Bogom i drugima. To je ono što je Sotonina svrha sa razočarenjem. Bog želi da i pored svega što nam je teško da shvatimo i prihvatimo, ipak imamo poverenja u Njega i Njegovu ljubav prema nama. Svi ovi detalji su malenkost u poređenju sa večnošću koju ćemo sa Njim da provodimo. Tamo će biti obrisane sve suze, na sva pitanja odgovoreno i sva bol zaboravljena.
SUDBINA ILI BOG
Ova dva izraza međusobno se isključuju. Ako Bog postoji onda je mogućnost sudbine isključena. Ako je sudbina stvarnost onda je ona jača od Boga, a to je nemoguće. Sudbina kaže da je nešto izvan ičije moći da kontroliše i promeni stvari odredilo tok događaja u životu. Mnoge religije veruju da je život koji ljudi žive unapred određen. Tako mu je bilo suđeno, kaže narod. Međutim, nije tako. Bog ima plan sa svakim čovekom, ali se ni taj plan ne ostvaruje automatski, već u saradnji sa osobom. Roditelje i zemlju u kojoj smo se rodili ne možemo da odaberemo, ali mnoge druge situacije u životu nisu predodređene. Bog je moćniji od svih okolnosti, čak i od onih koje su nam nametnute i izgledaju nesavladive. Znati da je moj život u Božijim rukama i da je sadašnja situacija Njemu poznata daje nadu i sigurnost. Vera u sudbinu nelogično objašnjava teško objašnjive situacije u životu. Filozofija uzroka i posledica pada u vodu ako sudbina postoji.
Ljudi znaju da budu razočarani zbog detalja u životu koje nisu sami izabrali, a zapali su njima. Detalji u izgledu su vrlo čest razlog nezadovoljstva. Ako su u pitanju hendikepi koji su teški i nepromenljivi, traume mogu da budu teške i da se razviju u razočaranost koja može da pokvari ceo život. Zašto baš ja, zašto uopšte takve stvari ako je Bog ljubav i želi čovekovo dobro?
Job je bio pravedan čovek u Božijim očima. Živeo je ispravno pred ljudima i Bogom, te je sam Bog rekao Sotoni da takvog čoveka nema koji se Boga boji i zla se kloni. Jednog dana, bez ikakvih vidljivih i razumljivih razloga, nesreća za nesrećom pogađaju njegov dom i život. Ne samo da mu svo imanje nestaje, već su deca koju je imao poginula. Job koji se pouzdao u Boga lako je mogao da bude razočaran zbog ovoga. "Zar je ovo nagrada za moju iskrenu želju da služim Bogu i Njegovih se zakona pridržavam?" Upravo tako to doživljava Jobova supruga i zato je njena reakcija puna gorčine i razočaranosti:
Tada mu njegova žena reče: "Zar si još postojan u neporočnosti? Prokuni Boga i umri!" (Jov 2:9)
Neizbežno je zapaziti jačinu razočaranosti u ovim rečima. Ujedno se u njima razotkriva i Sotonina krajnja namera sa razočarenjem - "Prokuni Boga i umri!" Bog je, prema njenom shvatanju, kriv za ovo i ne vredi se u Njega uzdati. A posle toga šta će ti život kada je ovakav. Upravo je ovo Sotonina skrivena namera sa razočaranošću - da nas razdvoji od Boga, jer je On krivac za ono što nam se dešava i onda "da skratimo muke" samoubistvom.
Usudio bih se reći da je razočaranost glavni uzrok velikom procentu sarnoubistava.
To je Sotonina priroda, Isus je rekao da je on ubica i lažov od početka, i zato je njegovo rešenje za čoveka uvek destruktivno. Razočaranost je njegov proizvod i zbog toga ona može da bude destruktivna i opasna ako se čovek ne suoči sa njom na Božiji način.
Job je u svom razmišljanju i proživljavanju situacije došao do momenta kada i sam izražava svoju razočaranost zbog svega što mu se dogodilo:
Napokon otvori Job usta i prokle dan svoj; poče svoju besjedu i reče: O, ne bilo dana kad sam se rodio i noći što javi: "Začeo se dječak!" U crnu tminu dan taj nek se prometne! S visina se njega Bog ne spominjao, svjetlost sunčeva ne svijetlila mu više! Mrak i sjena smrtna o nj se otimali, posvema ga tmina gusta prekrila, pomrčine dnevne stravom ga morile! O, da bi ga tama svega presvojila, nek se ne dodaje danima godine, nek ne ulazi u brojenje mjeseci! A noć ona bila žalosna dovijeka, nečulo se u njoj radosno klicanje! Prokleli je oni štono dan proklinju i levijatana probudit su kadri! Pomrčale zvijezde njezina svanuća, zaludu se ona vidjelu nadala, i zorinih vjeđa ne gledala nigda! Što mi od utrobe ne zatvori vrata da sakrije muku od mojih očiju! Što nisam mrtav od krila materina, što ne izdahnuh izlazeć iz utrobe? Čemu su me dva koljena prihvatila i dojke dvije da me nejaka podoje? U miru bih vječnom počivao sada, spavao bih, pokoj svoj bih uživao s kraljevima i savjetnicima zemlje koji su sebi pogradili grobnice, ili s knezovima, zlatom bogatima, što su kuće svoje srebrom napunili. Ne bih bio - ko nedonošče zakopano, ko novorođenče što svjetla ne vidje. Zlikovci se više ne obijeste ondje, iznemogli tamo nalaze počinka. Sužnjeve na miru tamo ostavljaju: ne slušaju više poviku stražara. Malen ondje leži zajedno s velikim, rob je slobodan od gospodam svoga. Čemu darovati svjetlo nesretniku i život ljudima zagorčene duše, koji smrt ištu, a ona ne dolazi, i kao za blagom, za njome kopaju? Grobnom bi se humku oni radovali, klicali od sreće kad bi grob svoj našli Što će to čovjeku kom je put sakriven, koga je Bog sa svih strana zapriječio? Zato videć hranu, uzdahnuti moram, ko voda se moji razlijevaju krici. Obistinjuje se moje strahovanje, snalazi me, evo, čega god se bojah. Pokoja ni mira meni više nema, u mukama mojim nikad mi počinka. (Jov 3:1-26)
Nije teško razumeti Joba i one kojima je život pun neobjašnjivih teškoća. Mnogo puta se pitam da li bih ja izdržao mnogo manje teškoće bez da budem iskušan da krivim Boga za to? Osećam sram kada pomislim za kakve male i neznatne probleme ponekad znam da prigovaram Bogu i da osećam kako razočaranost počinje da me obuzima. Sresti ljude koji su teško hendikepirani i žive u teškim okolnostima, a da nisu razočarani, je snažan doživljaj. Jedna od osoba koja je na mene ostavila veoma snažan utisak je Šveđanka Lena Maria Klingval. Rođena bez ruku i sa samo jednom celom nogom, ona je postigla zadivljujuće stvari u životu. Umetnica je u slikanju i pevanju, supruga, osvajač mnogih medalja u sportskim takmičenjima, vozač automobila i verovatno mnogo drugo što meni lično nije poznato.
Prilikom jedne posete Japanu prvi put sam čuo o njoj od jednog para Švedskih misionara. Njeni koncerti su bili toliko posećeni i njeno svedočanstvo o Božijoj ljubavi i dobroti u njenom životu toliko cenjeno, da su nedavno napravili strip o njenom životu. Kroz njen slučaj jedna biblijska istina mi je postala tako jasna.
Nego, Bog je izabrao ludo sveta da postidi mudre, i slabo sveta da postidi jake, i neplemenito sveta i prezreno je izabrao Bog, i ono što nije da uništi ono što jeste. (1. Korinćanima 1:27-28)
Poslati osobu kojoj je život uskratio ono najpotrebnije da bi mogla da živi normalno, u zemlju u kojoj se efektivnost i produktivnost traže i cene do te mere da ljudi sebi oduzimaju život ako ne postignu tražene rezultate, da bude svedočanstvo Božije, je "lud izbor", rekli bi smo. I jeste, Božija ludost je jača od ljudske mudrosti! Sve to da bi svi znali da je Bog onaj koji kroz nju radi, da su njegovi putevi daleko viši od naših. Umesto da provodi dane u stalnom sanjarenju o tome kako bi život mogao da izgleda da je sve normalno, ona je ono što je dobila dala u Božije ruke i postala blagoslov mnogim ljudima. Okolnosti mogu da budu kao planina, ali ako se daju u Božije ruke može se naći put preko nje u život vredan življenja. Izgleda da je put do razočaranosti u Boga vrlo kratak. Ceo život može da bude ispunjen Božijim dobrima, a ponekad je samo sitnica potrebna da bi oblak razočaranosti zaklonio sunce Božije dobrote.
Ipak istina je da Bog nikada nikoga nije i neće razočarati. On je Bog u kome nema iznevere i zloće, veran, pravedan i savršen u svim svojim delima. Što ga više budemo upoznavali sve manje ćemo ga spominjati kao uzrok našem razočarenju. On je vredan našeg potpunog poverenja, bez i najmanjeg straha da ćemo se razočarati.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
