5. Gde je nevesta?
Ovo pitanje je prilično kompleksno. Božije pitanje Adamu, nakon pada u greh, "Adame, gde si?", nije bilo pitanje o Adamovoj fizičkoj poziciji. Adam se nije mogao sakriti od Boga. Pitanje se odnosilo na stanje njegovog odnosa sa Bogom. Isto pitanje postavlja se i pojedinačno svakom od nas, kao i Božijem narodu, u celini. "Gde si Crkvo, Nevesto moja?", moglo bi biti Božije pitanje danas. U kom stanju je Isusova Nevesta? Gde se ona nalazi u odnosu na njegovu volju i svrhu koju joj je on namenio?
STANJE NEVESTE
Ako bi neko primetio da se nevesta, pre venčanja ne oseća dobro, svakako da bi to zapažanje stvorilo zabrinutost. Razmatranje današnjeg Hrišćanstva daje povoda za zabrinutost. Kada čitamo Bibliju i vidimo šta je Bog planirao za svoju Crkvu, a potom to uporedimo sa stanjem u kome se Crkva danas nalazi, očigledno je da smo daleko od onoga što je Božija zamisao za nas. Istovremeno, bez obzira na sve nedostatke, moramo verovati da Bog postepeno ostvaruje svoj plan za Crkvu, uprkos svim stranputicama kojima Crkva hoda, ponekad i u dužem vremenskom periodu.
Želim ovde da izjavim, da motiv pisanja ove knjige nije ništa drugo do dobrobiti Crkve Neveste i ljubav prema njoj. Teško je govoriti o stvarima koje se tiču stanja Crkve. Moja je molitva je da to činim u ljubavi a ne u duhu destruktivne kritike. Svestan svojih greška u životu i svih nedostataka moje ličnosti i mog odnosa sa Bogom, moja molitva je da ni najmanja gorčina ne bude prisutna u ovim pisanim rečima. Znajući da me Bog poznaje, da zna najdublje namere mog srca u vezi ovog što pišem i da mi ne uskraćuje svoju ljubav i milost kroz Isusa Hrista, moja je molitva da sve bude na izgradnju i ohrabrenje, a ne povod negativizmu koji ruši Crkvu. Ja čvrsto verujem u obnovu Hristove Crkve i njenu slavnu budućnost u okviru ovozemaljske istorije! Ta perspektiva je važan deo motiva pisanja ove knjige.
Moja supruga i ja želimo da ostanemo verni pozivu koji nam je Bog dao u pogledu Neveste. Pre više godina prilikom posete jednoj zemlji, bili smo na ručku sa jednom osobom, koja ima poštovanu proročku službu u Hristovom telu. Nikada se ranije nismo sreli. Kada smo seli za sto, ova osoba nas je pogledala i rekla: "Gospod vam je dao iglu i konac da šijete Nevestinu haljinu!". Čak i u momentu pisanja ovoga, moje srce je duboko dotaknuto ozbiljnošću ovih reči i odgovornošću tog zadatka. Naša molitva je da tamo gde živimo budemo verni ovom pozivu. Svesni smo da je ovaj zadatak velik i da smo samo jedan mali deo ovog rada. Veličina ovog zadatka prevazilazi mogućnosti bilo koje pojedinačne službe ili neke posebne grupe u hrišćanstvu. Radi se o celokupnosti Božijeg rada na zemlji i zbog toga je jedinstvo svih udova u Hristovom telu neophodno. Zato je i naša molitva da razumemo koji je naš deo i da u tome budemo verni Gospodu, koji nas je na to i pozvao.
Ljubav prema Crkvi Nevesti neophodan je uslov za ispravno zapažanje njenih nedostataka. Bez ljubavi koju Isus ima za svoju Nevestu, osoba postaje kritičar i rušilac onoga što je Bog naumio za nju. Reči takvih osoba pune su sadržine koju Gospod ne izgovara svojoj Nevesti. A ako on, koji sve zna i koji jedini može sve da proceni na ispravan način, ne udara svoju Nevestu rečima i stavovima, odakle bilo kome drugom pravo da to čini? Stanje Crkve može biti veoma različito u različitim delovima sveta. Ipak situacija je najčešće veoma slična bez obzira o kom delu sveta se radi. Crkva je Hristovo telo i koliko god da varira kultura u različitim delovima Crkve, ipak je stanje u jednoj lokalnoj zajednici veoma slično stanju "celog tela". Celokupnu sliku teško je dobiti iz samo lične perspektive. Kroz kontakt sa Crkvom u drugim delovima sveta neko lakše vidi celinu, ali ni to nije garancija za objektivnu procenu, jer osoba najčešće vidi ono što joj dar koga ima ukazuje. I pored specifičnosti situacija u različitim krajevima sveta opis stanja Crkve u jednom delu sveta može manje više biti opis stanja cele Crkve, uz napomenu da izuzeci uvek postoje.
IZGUBLJENA PRVA LJUBAV
Emocionalni aspekt ljubavi je promenljiv. Osećaji variraju, mogu biti jaki i topli, znaju da nabujaju, pa splasnu i vremenom se ohlade. Ljudsko biće nije u stanju da stalno živi sa pozitivnim osećajima na "visokom nivou". Ono što je još važnije kada govorimo o ljubavi, jeste da ljubav nije samo osećaj, iako su osećaji vrlo važan način izražavanja ljubavi. Odnosi posle jednog vremena mogu da izgube na svojoj uzbudljivosti. To nije čudno i to moramo razumeti. Razlozi za to mogu biti mnogi.
U današnjem svetu se više nego ikada ranije daje mesto senzualnosti. Doživljaj i uživanje česti su motivi mnogih stvari koje ljudi čine. Mediji su puni podsticaja i reklama koje su direktno usmerene na osećanja. Mnogima su osećaji postali glavna mera u odlučivanju da li je nešto ispravno i prikladno za njih. "Osećam da je ovo dobro" ili "ne osećam da je..." su vrlo česti komentari u situacijama kada je potrebno doneti neku odluku. Koliko god da je intuicija važna, donošenje odluka po osećanjima može imati ozbiljne posledice kada su u pitanju odnosi, naročito brak. Odsutnost osećanja može lako u naš odnos uvući sumnju da osoba sa kojom živim i nije prava za mene, jer ne osećam ono što sam u početku osećao. Razlog hlađenju osećanja mogu biti konflikti, ali isto tako i pogled na drugu osobu, koja se naročito u konfliktu čini mnogo "privlačnijom i adekvatnijom". U takvim momentima iskušenje da pomislimo da nešto drugo, ili neko drugi, može doprineti uzbudljivosti života, je veoma veliko. Tada se rađaju misli i osećanja da su promene potrebne u onim oblastima u kojima nema tolike uzbudljivosti kao što je ranije bilo, pa i "potreba da se životni partner promeni". Zbog ovoga je seksualni život tako čest razlog razvoda braka.
Govoriti o nedostatku uzbudljivosti u odnosu između Boga, koji je stvorio život, i njegove Neveste - Crkve, zvuči čudno. Ako postoji odnos koji ima sve mogućnosti da bude uzbudljiv, onda je to odnos između Boga i pojedinca, i Boga i Crkve. U slučaju da nije tako, odgovornost za "dosadu" ne može biti na strani Stvoritelja svega. Bog nije osoba bez mašte, a ni bez sredstava za život prave uzbudljivosti, koja se ne sastoji samo od osećajnih stimulacija. Govorimo o svemogućem Bogu, vlasniku svega stvorenog, Bogu koji je ljubav! Nepotrebno je dodavati druge epitete imenu kao što je ime Isus Hristos. I pored toga Božiji narod je kroz istoriju mnogo puta učinio ono što je neverovatno, i nelogično - život sa Bogom je smatrao neatraktivnim, te je iz tog razloga trčao za drugim bogovima verujući da će mu život sa njima biti zanimljiviji. Tražio je "boljeg boga" od Boga koji je jedini Bog, i koji je sve stvorio? Kada bi okrenuo leđa Bogu, koji ih je jedini mogao voleti na način koji su tražili, koji mu je bio potreban, smatrao bi to slobodom: "Zašto moj narod govori: Slobodu hoćemo, nećemo više k tebi." (Jeremija 2:31, Jeremija 3:20) Svako upoređivanje bogova, koji zahtevaju žrtvovanje dece i svezuju ljude besmislenim ritualima i strahom, sa Bogom koji iz ljubavi prema ljudskom biću daje i daje izobilno, mir, smisao života i zadovoljstvo, nelogično je i besmisleno!
Knjiga proroka Osije opisuje odnos Izraela prema Bogu. Njihova ljubav počela je da hladni. Interes za ljubavnike, "druge bogove" rastao je iz dana u dan. Taj stav prelazio je ponekad u otvoreno poricanje istinitoga Boga i ispovedanje i praktikovanje idolopoklonstva. Biblija to ponašanje naziva neverstvom i upoređuje ga sa bludničenjem (Osija 1:2). Izraelci su videli Božija čudesa kakva ni jedan drugi narod nije video. Božija čudesna sila i briga za njih, dnevno se očitovala pred njihovim očima. Pored svega toga izraelski narod je u nekim periodima Boga sve manje ljubio i manje pažnje mu pridavao. Činilo se da je život drugih naroda bio interesantniji zbog njihovih "strašnih i mističnih" bogova i religiozne prakse. Oni su sami pravili svoje bogove od drveta i kamena, čak su ponekad i svoju decu žrtvovali njima. Sebe su sekli i ranjavali, da bi ugodili lažnim bogovima. Sve ovo bilo je nerazumno, više od toga - ludo i neshvatljivo! Raditi takve ludosti i gadosti umesto zajedništva sa Stvoriteljem univerzuma, neobjašnjivo je. Ali, logici nema mesta u razmišljanju koje je motivisano pogrešnim stvarima. Upravo se to kroz istoriju ponavlja u odnosu između Boga i njegovog naroda. Zbog čega se ovo događa, i ima li objašnjenja ovoj toliko uobičajenoj praksi Božijeg naroda, ne samo u davnom vremenu, već i danas? Možemo pomenuti nekoliko razloga. Oni, svakako nisu jedini razlozi, ali spadaju u najčešće i u one razloge koji se lako usele u naša srca.
Odnos sa Bogom lako postane rutinski, sistem navike. U početku, kada su osećaji topli, stalno želimo biti zajedno sa osobom koju volimo i koja nas voli. Vremenom osećaji počnu da gube svoj intenzitet, bilo da je u pitanju prijateljstvo, brak ili odnos sa Bogom. Neke stvari postanu navika i bez njih bi život bio "nezamisliv". Navike upravljaju našim životima mnogo više nego što smo mi toga svesni. Među njima ima dobrih i onih koje nisu uvek korisne. Dinamičnost koja je zaplenila život fantastičnim iskustvom sa Bogom, punim doživljaja i do tada nepoznatih osećaja mira, smisla i nade, počinje da se gubi. Osećaji Božije prisutnosti, brige i vođstva nisu više tako učestali i jaki kao u početku. Stare strane života se opet pojave i čini se kao da ni ovo novo nije uvek sjajno. Ljudi ponekad kažu: "Ne osećam više ništa, ne osećam da sam spašen". Kao kad bi neko rekao: "Ne osećam da sam oženjen/udata". Bogosluženja koja su bila kao "novi svet" zajedništvo sa novim ljudima, sve više počinju da liče na sistem poznatih ceremonija. Bilo je neverovatno uzbudljivo izraelskom narodu da dožive oslobođenje iz ropstva u Egiptu, da vide Crveno more razdvojeno Božijim čudom ali, posle toga je nastupila pustinja! Uh, šta će ona tu? Mi bismo hteli palme i zelenu travu celim putem do obećane zemlje, sa hladnim pićem na svakom koraku, ako već moramo na tako dug put.
Čuda nisu svakodnevna pojava. Kada je svakidašnjica tu sa svojim rutinskim obavezama, teško je zadržati osećanja, i prihvatiti da je "pustinjski period" deo života sa Bogom. Mi bismo voleli da je svaki dan pozitivno uzbudljiv, iako život nije takav i niko od nas ga ne bi mogao živeti na takav način. Ljudskoj duši i telu potrebni su mirniji periodi. Osećanja nisu jedino merilo u životu. Ako to postanu onda to može da postane velika opasnost po život. Reći Bogu da ga volimo, u pustinji, kad život nema uzbudljivih osećanja ne mora da znači da naša ljubav nije jaka, kao što ni jaki osećaji ne moraju uvek biti dokaz velike ljubavi. Međutim, ako tom merom procenjujemo život sa Bogom, onda nam periodi, kada osećanja nisu dovoljno jaka, postanu iskušenje da sumnjamo u vrednost takvog života. Druge stvari postaju interesantnije a odnos sa Bogom se pretvori u navike koje upražnjavamo bez uključenosti našeg srca. Isus kaže da "tamo gde nam je blago tamo će nam i srce biti" (Matej 6:21).
Neki u takvim situacijama potpuno okrenu Bogu leđa, razočarani jer im nije ispunio sve želje, te se daju u potragu za stvarima koje se "više isplate u ovom životu", kao što su Izraelci činili. Predanje i ljubav prema Bogu počeli su da zamenjuju formama koje su sledili iz navike, bez veće angažovanosti srca. Bog je to primetio i rekao da ga narod "ustima i usnama poštuje ali srce njegovo daleko je od mene" (Isaija 29:13). Ova praksa je česta i karakteriše živote mnogih u crkvi.
Čak i kada se Božija dela manifestuju među nama mi znamo brzo da od njih napravimo kalup i mislimo da je to onda "način za sva vremena". Time napravimo formu koju sledimo, a vremenom za to sleđenje nije ni potrebna duhovna budnost, već samo rutinsko sleđenje i primenjivanje onoga što mislimo da je pravo. Svaki pokret obnove upadne u ovu zamku i zato vremenom postane isto toliko formalan i "dosadan" kao i pokret od koga su se, zbog "duhovne dosade" i tradicije, sami ranije odvojili.
Stvaranje sistema koji nam se čini ispravan, da bi Boga zadovoljili i sami bili zadovoljni, ima svoje razloge. Neki su jednostavni, dok se drugi sakrivaju duboko u ljudskom srcu i prirodi. Sistem, kao što smo već spomenuli, daje izvesnu sigurnost. Ima fizičke oblike koju su nama opipljivi i ako ih sledimo daje nam određeni osećaj da je sve u redu sa nama i našom verom. Ujedno, u našem revnosnom sleđenju sistema drugi mogu da zapaze našu spoljašnju ispravnost, bez da imaju pravi uvid u naše srce. Sleđenje sistema je pokušaj smirivanja savesti. Zbog toga je religija privlačna jer daje ljudima lažnu mogućnost da druge "zadive" svojom "svetošću". Tragedija religije je u tome da ljudima da povoda da poveruju da je i Bog impresioniran njihovom predanošću sistemu. Bogu ipak nije toliko stalo do učestalih odlazaka na mise i bogosluženja i držanja drugih tradicija, koliko mu je drago i ugodno srce koje ga ljubi. Ako se osoba drži nekih formi i to čini iz ljubavi prema Bogu, onda je to Bogu i ugodno. Čak ako razumevanje i stvarni uvid u nepotrebnost tih formi nisu potpuni. Urađeno od srca, iz ljubavi prema Bogu važnije je od savršenosti naše teologije.
Biblijska definicija srca je da je ono centar svih ljudskih apetita i želja. Bog, koji nas voli svim srcem, spreman je da nam da sve što nam je potrebno za blagosloven život. On želi da naša srca budu njemu privržena. Ljudi osećaju i vide kada je jedan odnos srdačan i kada je samo formalan. Niko ne voli odnose u kojima je osoba fizički prisutna a srcem odsutna. Mnogo puta, čak i u običnom razgovoru, može se primetiti odsutnost sagovornika, te se onda i postavi pitanje: "Hej, jesi li još tu?" Tako je ponekad i sa našim odnosom sa Bogom - forme pobožnosti zadržimo, sve ide kao i pre, ali nam je srce negde na drugom mestu. Kada pravila i forme postanu važniji od odnosa, razlog je verovatno to što je ljubav počela da se povlači. Ovo se lako dogodi u crkvama koje naglašavaju važnost formi i pravila, umesto da grade zajedništvo sa Bogom i jedni sa drugima.
Analizirajući stanje crkava u Otkrivenju, Isus im se obraća i opomenama i ohrabrenjem. Crkva u Efesu dobila je mnoge pohvale od Gospoda. Imala je ispravnu teologiju, prepoznavala je ono što je bilo lažno i primereno je radila za Božije carstvo. Mnoge su pohvale izrečene o njoj od strane samog Gospoda. Ali u svom spoljašnjem sjaju postojala je jedna, na izgled mala, ali veoma važna opomena: "Ali imam nešto protiv tebe, što si ostavio svoju prvu ljubav" (Otkrivenje 2:4). Na izgled fantastična crkva, sa mnogo dobrih aktivnosti i sa "čistom i zdravom naukom". Mnogi bi mogli pomisliti da je to crkva koja je Bogu ugodna. Međutim u svemu tome što je bilo dobro, falilo je ono što je Bogu najvažnije - ljubav u odnosu. Sve, pa i religiozne aktivnosti, bez ljubavi, postaju beznačajne. Kada bogosluženje, koje bi trebalo da bude susret između živoga Boga i njegovog naroda, postane program koga ljudske misli sastavljaju i kontrolišu, onda se gubi na božanskoj dinamici i sam život se gasi.
Prorok Isaija, Božijom procenom, to naziva "ljudskim uredbama" (Isaija 29:13). Kada ljudski rezon upravlja onim što bi trebalo da bude manifestacija Božije prisutnosti, onda se uskraćuje mesto za delovanje Duha Svetog. On je jedini sposoban da od bogosluženja napravi ono što bi ono i trebalo da bude. Danas su retka bogosluženja na kojima Duh Sveti ima potrebnu slobodu, već se u većini slučajeva naprave programi za koje molimo da ih Bog blagoslovi. Zbog toga bogosluženja i nisu privlačna za ljude koji nisu hrišćani a sve manje i za mnoge vernike. Ljudi stiču utisak da su crkve dosadna mesta i da biti hrišćanin znači živeti dosadnim životom.
Ovo svedočanstvo engleskog pastora, čuo sam pre nekoliko godina u jednoj crkvi u Švedskoj: U jednoj tradicionalno duhovno otvorenoj crkvi, bogosluženja su godinama išla po svojoj poznatoj formi. Na jednom od bogosluženja, pastor crkve je upravo privodio službu kraju, kada je "čuo glas u svom srcu" koji ga je upitao: "Gde je moja tačka u programu?". Prepoznao je u tom pitanju glas Duha Svetog, koji mu je rekao: "Daj mi dvadeset sekundi od programa i ja ću ti pokazati šta ja mogu da učinim". Iako je ova crkva imala dugu tradiciju verovanja u stvarnost Duha Svetoga i njegov rad, ovo je ipak bio jak izazov za pastora. Sa dosta straha odlučio je da kaže crkvi ono za šta je verovao da mu je Duh Sveti govorio. Pomislio je kako ga ovaj korak može koštati njegove dalje službe u crkvi. Kada je to objavio na kraju bogosluženja, ućutao je i dao priliku Duhu svetom da deluje. Odjednom, bez ikakve molitve, jedna potpuno paralizovana osoba, koju su doneli na ležaju u crkvu, podigla se, isceljena Božijom silom. Par sekundi nakon toga tumor koju je druga osoba imala, nestao je. Ljudi su za dvadesetak sekundi doživeli isceljenja koja niko nije mogao planirati i još manje ih ostvariti. Takvo nešto nije u moći dobrog programa.
Biblija govori o duhovnoj dinamici prve Crkve i daje izveštaj da su Isus i njegovi učenici posle njega, okrenuli celo Rimsko carstvo "na glavačke" i uzbunili ceo svet! (Dela 17:6) Život, sa svom snagom koja u njemu postoji, preplavio je svet i ljudska srca u Isusovo vreme. Bolesni su ozdravljali, opsednuti bili oslobođeni, mrtvi bili oživljeni, gladni nahranjeni, neprijatelji izmireni, ljudi rehabilitovani posle teških životnih promašaja i tragedija. Može li se uzbudljiviji život od ovoga zamisliti? Ne, sigurno ne! Jevanđelje je radosna vest o živom Spasitelju, koji je rekao zašto je došao na ovaj svet: "Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju." (Jovan 10:10) Ko ne bi poželeo da ima ovakav život i ovakvog prijatelja u životu?
Što je vreme više odmicalo, ovaj dinamični duhovni pokret prve Crkve počeo je sve više da dolazi pod ljudsku kontrolu i upravljanje. Posle Isusa i prve Crkve, od ove dinamične duhovne stvarnosti, ljudi su stvorili državnu religiju, kontrolisanu formama koje je čovek odredio. Isto jevanđelje se čitalo, ali je sila života, koja je bila očitovana u prvoj Crkvi, sve više i više bila potiskivana tradicijom i religioznim formalnostima. Odnos sa Bogom zamenjen je sistemom po kome se moglo živeti, bez da je srce bilo uključeno. Bez predanog srca nestaje uzbuđenje, odnos zamire i ljubav se hladi.
Iako ljubav ohladni sistem u kome su forme u prvom planu može da se održava. Izraelski narod izgradio je hram, koji Bog nikada nije tražio od njih, niti mu je bio potreban. Ogroman broj aktivnosti bio je time pokrenut. Umesto prvobitne jednostavnosti, koja je bila Božija zamisao, započet je veliki aparat oko religioznog sistema koji je zahtevao mnoštvo aktivnosti i ljude koji će sve to održavati. Veliki broj ljudi bio je uključen u programe i aktivnosti oko hrama i ceremonija u hramu. Mnoge crkve i danas tako žive. Jedna grupa za jednu aktivnost, druga za ono, jedno veče za ovaj sastanak i drugo za opet neki drugi. Sve pod parolom da se to radi za Gospoda, iako većina toga mora da se radi zbog sistema koji smo mi izgradili i verujemo da su forme koje ga sačinjavaju neophodne za život pojedinaca i crkve.
U ovome postoji atraktivan ali i varljiv momenat. Ispunjavanje obaveza, na neki način, odgovara našoj ljudskoj prirodi. U nama postoji duboko usađen nagon da radimo nešto što nam donosi priznanje i doprinosi osećaju vrednosti. Čovek svoju vrednost stalno traži u svojim dostignućima. Tu i jeste razlika između hrišćanstva i bilo koje druge religije. U hrišćanstvu, onakvom kako ga Biblija opisuje, pojedinac ne mora svojim dostignućima da zaradi Božiju potvrdu i ljubav. Čovek je voljen od Boga zbog toga što je Božije stvorenje, a ne zato što je uradio nešto za Boga. Vera u Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja ključ je koji otvara vrata za sve Božije blagoslove i za posinaštvo svakog vernika. Ovo nikako ne stoji u suprotnosti sa činjenjem dobra, ali iz zahvalnosti za ono što nam je Bog dao kroz spasenje, a ne radi postizanja istog. Religija, na suprot tome, stvara sistem koji od osobe stalno zahteva činjenje "ispravnih dela" koja će biti garancija da je ta osoba prihvaćena od Boga. U kontekstu ovoga izrazu "biti voljen" nema mesta, jer ljubav i dostignuće ne idu zajedno. Dostignuće, naš rad, očekuje platu, zaradu. Ljubav dolazi zbog onoga što osoba jeste, a ne u prvom planu zbog onoga šta ona radi. To je jevanđelje, radosna vest ljudskom rodu - Bog nam daje svoju ljubav pre nego što bilo šta uradimo za njega. Ljubav, koju nam Bog iskazuje u Isusu Hristu, motiviše nas da živimo njemu ugodno i da činimo dobra dela. Dela ne odlučuju o spasenju i odlasku na Nebo!
Ja sam ostao bez oca u svojoj šestoj godini. Moja starija braća bila su autoritet pod kojim sam odrastao. Braća su me volela kao najmlađeg brata i pružili su mi mnoge nezaboravne momente u životu. Ali, oca niko i ništa ne može da zameni. Bratska ljubav je divna i ja sam Bogu zahvalan za svoju braću, koju volim i koji me vole. Ali, ljubav između roditelja i deteta ima dimenziju koja je nezamenljiva.
Pored bratske ljubavi poslušnost i poštovanje bili su najvažniji u mom odnosu prema starijoj braći. Iskustvo u ovoj oblasti duboko se urezalo u moju svest i uticalo je i na razvoj mog odnosa sa Bogom i našom decom. Vremenom sam počeo da primećujem da sam od dece očekivao isto što sam u odnosu prema mojoj starijoj braći sam pokazivao. Počeo sam da shvatam da su mi poslušnost i poštovanje mene kao oca bili važniji od svega drugog u njihovom odnosu prema meni. Ponašanje, koje sam ja doživljavao kao neposlušnost i nepoštovanje, bi me povredilo. U jednoj, naizgled bezazlenoj situaciji, reagovao sam dosta oštro. Deca su me u tom momentu smirivala i kazala mi: "Tata, nemoj tako to uzimati, ti znaš da te mi volimo!". Očigledno da su moje reakcije u toj oblasti bile prouzrokovane nečim što je bilo duboko u mojoj duši.
Isti problem sam imao i u odnosu sa Bogom. Za mene je Bog pre svega bio Gospod koga sam pokušavao zadovoljiti svojim dostignućima. Kada bih uspevao da se ponašam prema onome što sam mislio da on od mene očekuje bilo mi je lakše da verujem da je bio zadovoljan sa mnom. U suprotnom bih osećao samoosudu i nedovoljnost u Božijim očima i živeo bih pod pritiskom da svojim dostignućima zaradim njegovu ljubav. Ljubav i dostignuća nikada ne mogu ići zajedno. Jevanđelje je, za razliku od svih religija, radosna vest, što znači da odnos sa Bogom nije odnos poslodavca i radnika, već Oca i deteta! Božija ljubav nije plata već roditeljski stav Boga prema njegovom stvorenju.
Isceljenje u ovoj oblasti mog života počelo je jednim snom. Sanjao sam svog tatu i u tom snu video samo njegovo lice. Nije mi rekao ni jednu reč, ali ljubav koja je bila u njegovim očima, dok me je gledao, bila je kao talas mojoj duši. Ja sam samo uzvratio rečima: "Tata, volim te! Tata, volim te!" To je bio početak isceljenja u ovoj oblasti, koje sve više doživljavam.
Jedno od mojih najtežih iskustava, kao oca, bio je događaj između mene i jednog od naša tri deteta. U jednoj praktičnoj situaciji, savet koji sam mu dao nije bio prihvaćen. To me je razljutilo jer sam znao da posledice mogu biti loše, ali još više što sam to doživeo kao njegovo nepoštovanje prema meni. Tako je u ovoj konkretnoj situaciji došlo do konflikta. Kada smo dan nakon toga počeli da razgovaramo o onome što se dogodilo, dete mi je u suzama reklo: "Tata, znaš, juče kada sam ti pomogao i iscepao drva i složio ih, uradio sam to da bi ti bio zadovoljan sa mnom. Kada god ti pomažem uvek to radim da bi Ti bio zadovoljan sa mnom". Ove reči mog deteta su me pogodile tako teško, kao da je nož prošao kroz moje srce. Odjednom sam video da sam ja svojim pravilima i očekivanjima stvorio osećaj kod moje dece da moraju da zarade moju ljubav i naklonost. Molio sam ga za oproštaj i posle našeg razgovora oprao sam mu noge, da na taj način simbolično sperem svu prašinu prošlosti, očekivanja i zahteva nad njim. Posle toga sam se molio za njega i blagoslovio ga da u dolazećim danima ne oseća teret takvih zahteva od strane svog tate. Otac bi trebalo da voli svoje dete zbog toga što mu je dete, a ne zbog svega što dete radi.
Crkve su često zauzete oko raznih aktivnosti. Zbog toga se najaktivnije osobe smatraju najboljim i najduhovnijim članovima crkve. Ali, aktivnost nije uvek znak da je srce gorljivo za Boga. Osoba može da bude vrlo aktivna, a da to ne radi srcem. Mnogo puta aktivnost ide na štetu pravog zajedništva, što čak može da bude nešto iza čega se osoba krije. Sećam se jednog perioda kada smo supruga i ja radili u jednoj crkvi koja je imala puno aktivnosti. Mi smo hteli da se družimo sa par ljudi sa kojima smo radili, ali su nam oni odgovorili da nemaju vremena za takve stvari i da u toj crkvi imaju "radno zajedništvo". Drugim rečima, aktivnosti kojima su se bavili, bile su im ujedno i zajedništvo. Iako je i ova vrsta druženja dobra, ipak nije dovoljna za dublje upoznavanje. Mnogi i posle mnogo godina zajedničkog rada ne znaju sa kim rade i ko su im kolege.
Druga slabost ove filozofije je u tome da same aktivnosti nemaju dovoljnu snagu da izgrade crkvu i potrebno zajedništvo. Mnogo puta je Isus, uprkos svim aktivnostima, odlazio sa učenicima na pusta mesta, da bi se jednostavno družio sa njima. Bogu su važnija naša srca nego naše aktivnosti, makar one bile i za njega. Odnosi u kojima osobe nemaju vremena za druženje, zbog aktivnosti, ne opstaju dugo. Ovo pravilo važi za svaki odnos. Bog na jednom mestu kaže svom narodu: "Prekinite sa vašim vašarima, ne mogu više da trpim vaše dosadne religiozne igre: svakog meseca neka konferencija, vaši šabati, specijalni sastanci, sastanci i sastanci - dosta mi je svega toga! Sastanci za ovo, sastanci za ono. Mrzim te vaše sastanke! Izmorili ste me time. Muka mi je od te vaše religije, samo religija, religija i religija, a sve vreme i dalje živite u grehu" (Isaija 1:13-14, The Message Bible - slobodan prevod).
Biblija spominje još jedan događaj koji se odnosi na ovu problematiku. Jedan kralj pozvao je zvanice na svadbu (Matej 22:1-14). Neke od njih nisu htele da dođu, dok su se druge izgovarale da ne mogu zbog drugih, po njima, važnijih obaveza. Takva situacija česta je i u našim crkvama. Mnoštvo aktivnosti udaljava nas od onoga što je centralno, a i jedne od drugih. Isus je više zainteresovan da bude zajedno sa svojom Nevestom nego da ona stalno nešto radi. Svadba je inače događaj na koji ljudi rado odlaze. Lako je zbog svih crkvenih aktivnosti ući u formalizam, te izgubiti prvu ljubav koju smo imali u početku odnosa sa Bogom.
Sledeći razlog zbog koga ljubav mnogih ohladni opisan je rečima proroka Osije kada kaže da "Izrael nije razumeo, nije priznavao, da mu je Bog davao žito, vino i ulje i da ih je obasipao srebrom i zlatom od koga su oni pravili idole" (Osija 2:8). Kada blagoslov postane najvažniji za Božiji narod onda i njihova ljubav menja pravac. Darovi postaju važniji od darodavca. Umesto zahvalnosti i još predanije ljubavi prema darodavcu, Bogu, blagoslov je postao važniji od Ženika njihove duše. Srca su im bila sve dalja od Boga. Biblija kaže da je čovečanstvo odabralo da uživa i voli stvoreno više od Stvoritelja (Rimljanima 1:25). To je isto kao i da nevesta više voli darove nego svog verenika i želi da bude sa njim samo zato što je bogat i što joj daje poklone, dok joj odnos sa njim nije bitan. Kada osobe govore o Božijim blagoslovima više nego o Bogu, onda je srce već krenulo pogrešnim putem. Želja za blagoslovima zauzela je mesto koje pripada ljubavi prema Isusu Hristu.
Jedan deo našeg života živeli smo kao familija u veoma nestabilnim okolnostima. U periodu od dve godine selili smo se više od deset puta, sa troje male dece. Posle svega toga pružila nam se prilika da stanujemo na istom mestu deset godina. Kada je taj period došao kraju Bog nam je dao mogućnost da stanujemo na drugom mestu, koje je pravi Božiji dar! Iako sami nismo imali mogućnost da sebi priuštimo tako nešto, Bog nam je to omogućio kroz naše prijatelje. Sve se dogodilo bez ikakvih napora sa naše strane. Iskreno, nismo čak ni poželeli da tu stanujemo, jer nam to nije izgledalo mogućim. Sećam se jednog dana, krajem leta, nakon što smo se uselili, dok sam sedeo na balkonu i posmatrao fantastičnu prirodu oko sebe - šuma, jezero... Sve je odisalo mirom i zadovoljstvom. Odjednom sam u dubini srca osetio da je ovaj osećaj zadovoljstva imao u sebi i jednu opasnost. Video sam da je samo uživanje u blagoslovu moglo da postane moja opsesija a time i opasnost za moj život sa Bogom. Kao kada je onaj nemudri bogataš gledao sve što je imao i rekao u sebi: "E, sad si došao do cilja. Imaš sve uživaj, dušo moja." Bog mu je tada rekao da će iste noći sve to izgubiti, jer će ga smrt odneti sa ovog sveta.
Mnogima od nas je teško da se na ispravan način nosimo sa blagoslovima. Čak i mi koji verujemo u večni život i znamo da odavde ništa nećemo poneti sa sobom, budemo kušani da ono što nam je Bog iz ljubavi i milosti dao, stavimo ispred njega. Osetio sam kako je taj blagoslov hteo ukrasti moju pažnju i promeniti prioritete u životu. Uživanje u blagoslovu je htelo da potkrade ljubav prema Gospodu, da odvuče srce od Boga koji daje blagoslove.
Iako je to jasno, ipak želim spomenuti da asketizam, sam po sebi, nije nikakav znak višeg nivoa duhovnosti, kao što ni količina materijalnog blagoslova nije dokaz da je osoba duhovna. Biblija kaže da nam Bog "sve daje izobilno za užitak" (1. Timotiju 6:17). Mogućnost da uživa u životu, Božiji je dar ljudskom biću! Celo stvorenje je pozvano na uživanje! Ne usuditi se uživati je posledica nakaradne slike o Bogu i životu sa njim. Ako je uživanje greh, logično pitanje je zašto je Bog stvorio sve toliko lepim? Sigurno ne zbog toga da bi nas time provocirao i kušao. Neke crkvene tradicije i naučavanja u vezi ovoga nisu samo pogrešne nego i u direktnoj suprotnosti sa Božijom rečju. Tradicija, koliko god dobra bila, nikada ne može imati isti, a još manje veći, autoritet od Božije reči. Uživanje postaje greh tek kada "više volimo slasti života nego Boga"! (2. Timotiju 3:4)
Kroz ove spomenute oblasti Crkva Nevesta ponekad i pored svog Ženika Isusa zastrani sa drugim ljubavnicima. Vernici trče za teologijom koja najviše obećava i najmanje košta. Traže crkve u kojima se propoveda jevanđelje koje odgovara njihovoj komotnosti, i daje im ono što njihove uši žele da čuju. Najpopularniji su im propovednici koji su naučili da "surfuju na duhovnim talasima". Knjige koje obećavaju ono što prirodni čovek želi, postaju bestseleri. A sve to Bog ionako želi da da svojoj Nevesti, ako ona u svom srcu više ljubi njega nego blagoslove. Kada se Nevesta ispruža za blagoslovima srce joj se okreće od Ženika, jer "gde je vaše blago, onde će biti i vaše srce" kaže Isus (Luka 12:34). Ovaj razvoj u Crkvi je umnogome doprineo činjenici da crkve nisu tako privlačne, jer su izgubile život koji je Bog namenio svom narodu. Takav život je vidljiv kada njegov narod živi u zajedništvu sa njim, koje je opisano odnosom između neveste i ženika. Jedino život privlači. Religiozne i duhovne ceremonije imaju dozu uzbudljivosti, za kratko vreme, ali nikada ne mogu da povrate život koji je čovek izgubio zbog odvojenosti od Boga. Taj život nalazi se samo u odnosu sa Isusom Hristom, Ženikom ljudske duše!
I pored svega ovog, Isus ne ostavlja svoju Nevestu. On je obećao da će biti sa nama u sve dane do svršetka sveta i da će dovesti svoju Crkvu Nevestu do slavnog stanja koje joj je i obećao. Bog je sposoban da uspostavi pravi red u srcima svoje dece. Kada se taj red obnovi i uspostavi u srcu Božijeg naroda, gde je ljubav prema njemu na prvom mestu, onda nema granice onome što će Otac nebeski dati Nevesti svoga Sina Isusa. Svrha Božijeg blagoslova je da kroz Crkvu Nevestu blagoslovi ceo svet!
Pre nekoliko godina Andre Krauč napisao je pesmu čiji je tekst veoma aktuelan za Crkvu danas: "Vrati me, dragi Gospode, na ono mesto kada sam u tebe prvi put poverovao. Osećam da sam tako daleko od tebe Gospode, ali još mogu čuti tvoj poziv. Vraćaju mi se sećanja jednostavnih stvari koje sam jednom poznavao. Moram priznati, Gospode, da sam bio toliko blagosloven, ali i pored toga duša moja nije zadovoljna. Obnovi veru moju, radost mi vrati i suze mi obriši. Pokušao sam da to uradim sam, svojom snagom. Tvoja mi je pomoć potrebna, da se vratim ponovo kući." (Andrae Crouch - "Take me back" ("Vrati me").)
Sam blagoslov, naročito materijalni, nije dovoljan za zadovoljavajući život. Bogatstvo može čak da stvori prazninu u životu. Srce može biti prazno iako je novčanik pun. Kralj Solomon koji je imao sve što je čovek mogao da poželi, doživeo je veliku prazninu i pored svega toga. Poučen tim iskustvima napisao je: "Više od svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izvire život." (Priče 4:23) Hristova Crkva mora danas iznova čuti poziv svog Ženika da mu predamo naša srca (Priče 23:26). Tako jednostavno a opet tako teško. Nada ne leži u tome da iskreno pokušamo da obnovimo neke aktivnosti za Boga. Rešenje je u našem povratku izgubljenoj prvoj ljubavi prema Ženiku, a i to je Božiji rad u nama, Božija vernost i ljubav prema nama: "Obrezaće Gospod, Bog tvoj, srce tvoje i srce poroda tvoga, da bi ljubio Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim i svom dušom svojom, da bi živeo..." (5. Mojsijeva 30:6)
RASUTA I ZAROBLJENA
Druga strana stanja Crkve jeste ta, da nije jedinstvena i slobodna da bude ono što Bog želi od nje. Religiozne i političke vođe onog vremena, su u Isusu videle samo opasnost i pretnju za svoj sistem i svoju vlast. Ništa od svega dobrog što je on činio za narod i za njih nije imalo ni značaj ni vrednost a još manje su bile voljne da izgube vlast. Plašila ih je sama pomisao da bi Isus mogao biti Božiji Mesija. Ipak, su među njima postojali oni koji su verovali u njega i u momentima nadahnuća razumeli su njegovu misiju. Kajafa, prvosveštenik tog vremena, nadahnut Duhom Božijim, proročki je rekao nešto što je opisalo dva najvažnija aspekta Isusove misije: "...da Isus treba da umre za narod. I ne samo za narod, nego i da rasejanu decu Božiju skupi u jedno" (Jovan 11:51-52).
Osim velikog spasavajućeg dela Isus je bio taj koji je mogao da sakupi Božiju raštrkanu decu. Već tada je Božiji narod bio razdeljen u dva tabora - Judu i Izrael. Ovaj deo Isusove misije ne odnosi se samo na tadašnji Božiji narod, već i na celokupnu Božiju Crkvu Nevestu, koja se sastoji od Jevreja i neznabožaca. Ovo svakako ne znači da će se svi nanovorođeni vernici sakupiti u u jednu crkvenu instituciju. Ova ideja uvek postoji kod onih koji žele da imaju vlast i kontrolu nad Božijim radom. Takvo jedinstvo nije u Božijem srcu i nema Božiju podršku. Božija nepromenljiva zamisao u pogledu ovoga zapisana je u njegovoj reči: "Svojom blagonaklonošću nam je obznanio tajnu svoje volje, koju je unapred odredio u Hristu, da je sprovede kada dođe punina vremena: da sve na nebesima i na zemlji sastavi pod jednom glavom - Hristom" (Efescima 1:9-10).
Tekst opisuje cilj Božijeg rada na zemlji. Ova zamisao mora biti motiv onoga što svaki vernik radi u ime Božije i za njegovo carstvo. Nikakva zamena ne postoji za ovu Božiju zamisao. Nijedna druga osoba, ili crkvena institucija, nema mandat od Boga da sakupi i sjedini Božiju decu. Isus Hristos je temelj i jedini motivacioni i izvršujući faktor u ovom procesu. Sve što se dodaje Isusovom svršenom činu na Golgotskom krstu, kao zahtev za jedinstvo vernika, zavodi ljude u nešto što je mimo Božije reči i zamisli. Pre nekoliko godina razgovarao sam sa osobom koja je doživela nanovo rođenje i godinama je živela u živom zajedništvu sa Bogom.
Redovno je posećivala crkvu i imala zajedništvo sa hrišćanima. U našem razgovoru ta osoba je spomenula da je odlučila da pređe u jednu od najvećih crkvenih denominacija. Pitao sam je čemu se ona sada to obraća, kada je već u životu jednom to učinila kada je prešla iz života u grehu u život sa Isusom, kao svojim Spasiteljem i obratila se Bogu. Odgovor je bio da bi to trebalo da učini da bi bila deo jedine istinite crkve? Bez obzira o kojoj crkvi se radi, usuđujem se reći da je zahtev od strane tog crkvenog pravca nebiblijski i da zavodi ljude. Zahtevati od osobe, da se nakon što se obratila Bogu kroz Hrista, pripoji toj crkvenoj instituciji da bi imala garanciju da će doći u nebo, jedan je od najsigurnijih znakova da je taj crkveni pravac neistinit sa biblijskog stanovišta. Ni jedan hrišćanski crkveni pravac, koliko god imao ispravnu teologiju, bez obzira na broj pripadnika, ne može imati spasavajuću ulogu u životu osobe! Spasenje postoji samo u jednom imenu - Isus Hristos: "Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje" (Dela 4:12). Crkveni pravac koji ljudima nameće osećaj i shvatanje da moraju biti deo njegovog sistema ili organizacije da bi njihov odnos sa Bogom bio priznat od Boga, stavlja sebe i svoje ime iznad imena Isus! Time svaka takva crkvena organizacija ili pravac uzimaju na sebe lažnu ulogu "spasitelja" i sebi pripisuju autoritet koji im Bog nije dao. Takav sistem može čak biti pod uticajem antihristovog duha, time što uzima mesto u Božijem spasavajućem radu koje pripada samo Hristu.
Vernici koji su tipa Neveste, mogu se naći u svim hrišćanskim pravcima i crkvama koje propovedaju biblijsko jevanđelje. Različite denominacije nisu bile Božija ideja nego nesretan momenat u hrišćanstvu i ljudska su izmišljotina. Kroz celu istoriju različite crkvene institucije držale su Nevestu zarobljenom. Ona je uhvaćena kao ptica u kavezu i kontrolisana od strane ovih sistema. Ipak, Bog i dalje ostvaruje svoju zamisao i pored ljudskih pogreški i nebiblijskih stavova. On će osloboditi svoju Crkvu Nevestu i privesti je njenom jedinom vlasniku - Isusu Hristu, njenom Ženiku. Kada je našao Rebeku i kada su svi u njenom domu razumeli da sve to Bog vodi, Avramov sluga je hteo da krene na put, kako bi Rebeku odveo Isaku. Sve to odigravalo se pri kraju dana (1. Mojsijeva 24:11). Taj izraz nije opisivao samo vremenski momenat već označavao i fazu u kojoj se nalazio razvoj događaja. Danas uz pomoć tehnike možemo pratiti gde se nalazi paket koji smo poslali ili koji bi trebalo da primimo. U toku leta avionom možemo detaljno da pratimo gde se nalazimo na putu, koliko smo prešli i koliko je preostalo. Naš tekst takođe govori o tome da je Isak bio nestrpljiv i zabrinut i da se nemirno šetao po polju u sutonu. Govoreći iz biblijske perspektive mogli bismo reći da se i mi danas nalazimo negde "pri kraju dana". Ako posmatramo stanje hrišćanstva i Crkve generalno govoreći, moramo priznati da smo još daleko od stanja u kome bi Nevesta trebalo da se nalazi da bi bila spremna za ono što Bog Otac želi za svog Sina Isusa. I mi imamo razloga da budemo zabrinuti zbog tog stanja. Koliko dugo ćemo još morati da putujemo da bismo došli do stanja koje je dostojno imena Crkva Nevesta? Koliko dugo će san koji nosimo u nama živeti u nama samo kao san? Ko i šta zadržava ispunjenje tog sna? Šta je prepreka ostvarivanju Božije zamisli - sjedinjavanju Neveste i njenog Ženika?
