• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

U našem vremenu mnogo se govori o globalnim vrednostima koje su važne za opstanak Zemlje i čovečanstva. Svet pokušava da stvori globalnu svesnost, koja bi nam pomogla da zajednički stvorimo bolje okolnosti za život na ovoj planeti. Ideja je dobra i sigurno je odraz istinske želje ljudskog roda da živi u miru i ljubavi.

Putovanje izraelskog naroda kroz pustinju u bolju budućnost u obećanoj zemlji opis je načina na koji Bog želi da nam pomogne da san i ostvarimo. Nebeski Otac ne ostavlja svoj svet, ali nije u stanju da uradi više nego što mu svet to dozvoljava.

Bog opisuje način kako Njegov narod može da prođe kroz pustinju, a da u njoj ne umre od gladi i žeđi. Kroz jednog od svojih proroka, Bog opisuje tajnu toga i kaže da je glavni razlog što je cela generacija umrla u pustinji bio taj jer nisu hteli da slede zakone koje im je Bog dao, a koji su bili temelj za život: "I dadoh im uredbe svoje, i objavih im zakone svoje, koje ko vrši živ će biti kroz njih." (Jezek. 20:11)

U pustinji, Bog nije tražio neke posebne ceremonije od naroda. Usudio bih se da kažem da je uspeh celog putovanja Bog uslovio s dve jednostavne stvari.


Ja sam Gospod Bog tvoj, svemoćni

Prva je bila ona o kojoj je sve do sada pisano - Bog je naš nebeski Otac koji želi da se brine za nas svakodnevno i u svim oblastima naših života. Jedino što je On od njih tražio jeste da to veruju i da se uzdaju u Njega! On je Bog svemogući i kao takav se predstavio i Avramu, praocu vere: "Ja sam Bog svemoćni. Živi po mojoj volji i budi pošten". (1. Moj. 17:1)

Bog svemoćni može i želi da se brine za one koji se u Njega pouzdaju. Taj deo putovanja nije nikada trebalo da bude problematičan. Bogu nije ništa nemoguće, bez obzira što putovanje ide kroz pustinju. Pouzdanje u Božiju providnost nam daje mir i odmor duši našoj.

Odmah posle izlaska iz Egipta, izraelski narod je naišao na uobičajene teškoće. U pustinji nema vode. Ne bar na svakom koraku. Ako je i ima, onda nije sigurno da je pitka. Upravo se to i dogodilo posle svega tri dana putovanja. Rezerve koje su poneli iz Egipta polako su nestajale. 2. Mojsijeva 15:22-27 opisuje prvo iskušenje. Da li je Bog ono što im je rekao da jeste - svemogući? Da li je njihova vera u Njega kao takvog stvarna? Obe stvari su na probi.

U tekstu čitamo da je voda do koje su došli bila gorka. Razočarenje je bilo ogromno. U pustinji, konačno naći vodu i onda okusiti i videti da nije za piće! Kakav je to Bog koji je obećao nešto novo, nešto mnogo bolje od Egipta, a već na prvom koraku - gorko iskustvo?! "Narod zamrmlja protiv Mojsija, govoreći: Šta ćemo piti?" Mojsije se okreće Bogu s molitvom i Bog rešava stvar, na neočekivan način - na natprirodan način. Voda je isceljena i narod pije. Bog je opravdao svoje ime, El Šadaj - Bog svemogući, koji je više nego dovoljan za sve potrebe. Pokazao je da je veran i da se brine za svoj narod i u pustinji. Drugim rečima, da pustinja nije problem kada čovek kroz nju ide zajedno sa svemogućim Bogom, a ujedno i našim Ocem.

A kako je bilo s njihovom verom, njihovim pouzdanjem i poverenjem u Boga? Kako je to prošlo na prvom ispitu? Mrmljali su protiv Njega, iako su samo nekoliko dana pre toga bili oslobođeni iz "kuće ropstva", odakle ih niko za četiri stotine godina pre toga nije mogao osloboditi. Videli su more razdvojeno Božijom silom i celu egipatsku vojsku potopljenu. Pa zar isti taj Bog nije mogao vode da im nabavi u pustinji? Odmah iza toga opet problem, ovog puta je bio sa hranom. U pustinji ništa ne raste, ljudski um ne vidi rešenje. Odjednom, iz ničega, niotkuda, dolazi hrana. Bog im šalje "hleb s neba!" Otac nebeski je i u pustinji veran i pun brige za decu svoju. Sećanja na čudesa ne traju dugo. Ono što je danas čudo može brzo da se zaboravi. Vera nastavlja i ostaje. To je lekcija koju Božija vernost želi da nas nauči.

Sledeće iskušenje ubrzo dolazi. Opet je voda u pitanju. Na probi su opet Božija verodostojnost i ljudsko pouzdanje u Njega i Njegova obećanja. I ovog puta je sve rešeno, opet na Božiji način. I ovog puta narod mrmlja protiv Boga, umesto da se pouzda u Njega. Kao što je neko rekao: "Ljudska istorija je monotona priča o Božijoj vernosti i ljudskoj nevernosti."

Ovaj deo Božije brige za svoj narod i za čovečanstvo nije nikada bio sporan. Bog je isti danas, njegov stav se ništa nije promenio prema osobi koja se pouzda u Njega. On ima sve što nam je potrebno i ne uskraćuje nam to. Psalmista u oduševljenju kliče o toj Božijoj osobini i kaže: "Gospode nad vojskama, blago čoveku koji se u tebe uzda". (Ps. 84:13)

Apostol Pavle piše o istoj toj Božijoj milosti i želji da nas blagoslovi.

U 2. Korinćanima 9:8 piše: "Bog može na vas da izlije obilje svake milosti, da u svemu imate svega dovoljno za sebe i da vam preostane za svako dobro delo".


Rešenje

Upravo u navedenom citatu sadržan je drugi uslov koji je neophodan da bi se Božija očinska briga očitovala u ovom svetu. Apostol naglašava da je Božija želja isto toliko velika kao što su i njegove mogućnosti, da nas uvek i u svemu blagoslovi, te da imamo dovoljno. U crkvama se često citira stih koji kaže da je Isus došao da nam da život u izobilju! (Jn. 10:10) Isto se tako često citira i drugi stih koji kaže: "A moj Bog će, po bogatstvu svoje slave u Hristu Isusu, zadovoljiti svaku vašu potrebu" (Fil. 4:19). Nema dileme, to jeste Božija želja i obećanje. Problem nije u Bogu.

Problem je u tome što mi tu najčešće stanemo. Ljudi koji ne veruju u Boga i večnost, svakako vide u bogatstvu šansu da nešto od života izvuku. Novac ipak omogućava toliko toga. Čovek može da putuje, sebi priušti provode i stvari koje inače ne bi mogao da ima. Iako je većina bogataša bolno svesna praznine uprkos bogatstvu, ipak je opšti stav među ljudima da je novac ključni momenat u životu. Jedno od najvećih iskušenja koje motiviše u trci za bogatstvom jeste i mogućnost da se na taj način, pored užitka u ispunjavanju svojih želja, ima i uticaj i prevlast nad ostalima.

Ako je naše postojanje svedeno na godine koje ovde na Zemlji imamo, a njihov je broj krajnje nesiguran, onda možda i ne čudi stav većeg dela čovečanstva. Pitanje je, ipak, i dalje - gde je onda humanost najsavršenijeg bića? Ili, moramo li da čekamo na još hiljade ili milijarde godina da bismo se razvili do onog stepena da bi mogli "ljubiti bližnjega svojega kao samoga sebe"? Egoistično razmišljanje je dokaz nesposobnosti ljudske prirode da promeni stanje u svetu. Kao što rekoh, bilo bi licemerno ovo pripisati samo onom delu čovečanstva koje ne veruje ni u šta više od onoga što je ovde i za ovo vreme.

Druga grupa smo mi koji tvrdimo da je ovde sve prolazno i da se u večnost ništa odavde neće moći poneti. Kakav je naš stav u svemu ovome? Nažalost, veoma često isti kao i stav onih kojima večnost ne znači ništa. Mnogi imaju istu životnu filozofiju, kao i bogati gospodin Naval, čiji je stav opisan u 1. Samuilovoj 25:2-11. David, koji je u to vreme morao da beži pred kraljem Šaulom da ga ovaj ne bi ubio, čuvao je Navalovu imovinu. Kada se David sa svojim prijateljima našao u nevolji, poslao je nekoliko svojih momaka Navalu i zamolio za malo pomoći u hrani. Naval, čije ime znači "luda", nije hteo da mu pomogne. Ovo su njegove reči: "I ja da uzmem hleb svoj i vodu svoju, i meso što sam poklao za ljude koji mi strigu ovce, pa da dam ljudima kojih ne znam odakle su?"

To je stav osobe, koja ili veruje samo u ovaj život i zbog toga gomila bogatstvo da bi se sigurnije osećala, ili kao i mnogi drugi, bilo nevernici ili vernici, ne razume svrhu Božijeg blagoslova. Iako zvuči jednostavno, verujem da je baš u ovome problem. Reći da u svetu nema dovoljno hrane za sve ljude je u najmanju ruku preterivanje, jasnim jezikom govoreći - čista laž! Problem nije u količini sredstava već u čovekovom odnosu prema sredstvima.

Na svom proputovanju kroz pustinju, iz Egipta u obećanu zemlju, Bog je svoj deo odgovornosti uvek besprekorno ispunjavao. Ali, u pustinji je bio i jedan ceo narod, u kome pojedinci nisu bili drugačije prirode od one koju svako od nas ima. U 2. Mojsijevoj 16:16-26 opisan je način na koji je Bog rešio potrebu cele nacije. Poznavajući ljudsku prirodu, Bog je naredio sledeće: "Nakupite koliko kome treba za jelo - jedan gomer po osobi". Piše da su Izraelci uradili kako je Bog rekao. Neki su nakupili više, a neki manje. Kada su kasnije merili i razdelili prema potrebi svake osobe, pokazalo se da oni koji su sakupili više nisu imali previše, a onima koji su sakupili manje nije ništa nedostajalo!

Starije osobe verovatno nisu mogle tako puno sakupiti, ali nisu bile ostavljene da se same bore za svoje potrebe. Interesantno je da kada je sve bilo među njima razdeljeno, da ništa nije preostalo. Tako je bilo svaki dan! Bog je za svaki dan davao ono što im je bilo potrebno! Ni manje ni više!

Zbog toga im je bilo naređeno još nešto: "Niko da ne ostavlja od toga za sutra." Razlog tome bio je taj da je njihovo pouzdanje trebalo da bude u Boga, a ne u rezerve. "Hleb naš potrebni daj nam danas", kaže molitva koju nas je Isus naučio. Ovaj aspekt života nije lak, naročito ako naša vera u vernog Boga nije čvrsta i ako mi, kao celina, nemamo ovaj stav prema životu i materijalnim blagoslovima. Zbog toga i gomilamo novac i stvari, osiguravajući se za budućnost. Ne govorimo ovde o mudroj štednji, nego o škrtosti i izvoru našeg pouzdanja. Apostol Jakov kaže u svojoj poslanici da ako vidimo svoga brata ili sestru da nemaju šta da obuku i nemaju da jedu svaki dan, a mi ih blagoslovimo samo rečima, a da ništa ne uradimo za poboljšanje njihove situacije, nikakve koristi od toga nema. (Jak. 2:14-16)

Sećam se razgovora sa prijateljem, koji je u to vreme bio komunista, te mi je s velikim entuzijazmom govorio o dolazećim vremenima komunizma, kada će ljudska svest biti na takvom nivou da će ljudi moći da odu u prodavnicu i uzmu samo ono što im je potrebno, i ništa više. Komunizam je svakako imao i svoje dobre strane, ali se i u tom sistemu, kao i u svim dosadašnjim u istoriji čovečanstva, pokazalo da među istima uvek ima onih koji su "više isti" od ostalih! Čovekovu svest je teško promeniti. Za to je potrebno presvedočenje o nečemu što je daleko snažnije od bilo kakvog ideološkog sistema.

Ako ljudska priroda ne doživi duboku promenu, razumevanjem prolaznosti života i nesigurnosti materijalnog bogatstva, kao i svesnošću o Bogu i večnosti, onda će se njene osobine lako pokazati u međuljudskim odnosima. U pustinji, gde štednja zaista nije imala opravdanja, zbog zdravstvene nepraktičnosti i jasnog cilja ispred njih, mnogi su ipak pokazali da im je više stalo do sigurnosti u rezervu nego u Boga. Važniji im je bio lični sutrašnji interes, nego današnja potreba celine. Tekst dalje kaže da oni koji su ostavili rezervu hrane za sutra, da im se pokvarila.

Kada bi čovečanstvo i danas slušalo i radilo po ovim Božijim principima i nalozima, niko nikada ne bi morao da bude gladan ili go na ovoj planeti. Raspravljati o opravdanosti neproporcionalne upotrebe resursa i blagoslova koji postoje u prirodi je gotovo besmisleno. Jer, ako čovečanstvo na ovom stepenu razvoja ne shvata da svi imamo istu vrednost, te da je svako pojedino ljudsko biće dostojno osnovnih uslova za normalan život, onda je to indikacija ozbiljnog problema prirode ljudskog bića.

Dokle god je svet voden elitom koja sebe smatra vrednijom od drugih, zbog svojih titula i bogatstva, i ne vidi u svom bližnjem biće stvoreno od Boga i na Božiju sliku, dotle će svet pisati istoriju krvavim slovima. Imati konferencije posvećene borbi protiv gladi u svetu i istovremeno sedeti u najluksuznijim hotelima, samo nekoliko kilometara od jednog od najvećih đubrišta na svetu na kojem se hrane hiljade ljudi, cinično je ponašanje nedostojno čoveka!

Još jedan momenat tokom putovanja kroz pustinju bio je važan i Bog je naredio narodu da se toga drži. Naime, šestog dana, ne samo da su dobili dozvolu da sakupe duplu porciju, već im je Gospod rekao da treba to da urade. Tada se ništa od hrane nije pokvarilo. Razlog je bio taj što je Gospod želeo da se sedmog dana odmaraju i da taj dan posvete Njemu. Tog sedmog dana, Bog im je rekao da ne odlaze nigde da bi tražili - "nebeski hleb". I pored toga su neki izašli i tražili, iako je Bog rekao da ga neće biti i da će im ono što su sakupili dan pre toga biti dovoljno za dva dana.


Teškoća

U svemu ovome, nameće se zaključak da ljudsko biće želi da živi nezavisno od Boga.

Pre nekoliko godina dosta burno sam izražavao moje negodovanje pred Bogom zbog teške ekonomske situacije. Pitao sam Gospoda zašto ne mogu jednostavno da odem i kupim nešto što je našoj deci potrebno, a nije nikakav luksuz? Zašto uvek moramo da čekamo na neko čudo, dok mnogi jednostavno to kupe, jer imaju mogućnosti.

Stvar je bila teška i zbog toga što je trebalo sve to objašnjavati i našoj deci. Usred mog negodovanja, jedan tihi unutrašnji glas mi je progovorio: "Tvoj problem je u tome da želiš da živiš kao i ljudi ovoga sveta, želiš da budeš nezavisan. Ali, u mom Carstvu, uvek ćeš živeti u zavisnosti s drugima!"

To je Božija zamisao, da bi čovečanstvo moglo u međusobnim odnosima da praktikuje ljubav, koja je motiv i svrha svega što je Bog stvorio i šta radi.

Posmatrajući današnji svet, naročito zapadni svet, koji već decenijama živi u materijalnom izobilju, lako je primetiti da su socijalni kontakti među ljudima mnogo ređi nego što su bili ranije i ako se uporede sa siromašnijim zemljama. Ljudi u tom delu sveta cene samostalnost i nezavisnost od drugih, ali istovremeno sede sami u svojoj samodovoljnosti i vrlo često u samoći i umiru. Neretko, osobu nađu mrtvu u stanu, ili svojoj kući, nekoliko meseci posle smrti. Rođaci, ni bliski ni daljnji, ne trude se da održavaju kontakt, sve dok ne dođe do podele nasledstva. A komšije se ne mešaju u tuđe živote, delimično zbog samog zapadnog stila života, ali i zato što ih malo zanimaju oni koji stanuju pored njih. Svako vodi svoju brigu. Svako ima svoj televizor, svoj kompjuter i sve što mu je potrebno. Sve imamo osim - onog što nam je još uvek najvažnije i za čega smo i stvoreni - zajedništvo.

Sećam se svoje dobre prijateljice, Novosađanke, koja je s familijom došla u Švedsku pre mnogo godina. Jednom je srela komšinicu i porazgovarala sa njom. Pošto je živela preko puta, moja je prijateljica mogla da vidi kada je ova bila napolju. Jednog dana se komšinica nije pojavila i moja prijateljica je odmah htela da sazna da li je sve u redu. Odrasla u drugoj kulturi, njoj je bilo neprirodno da se ne zainteresuje za stanje svog bližnjeg. U ovoj pak kulturi nije neuobičajeno da ljudi žive po petnaest i više godina kao komšije i nikada ni kafu ne popiju zajedno.

Sećam se doživljaja kada sam se jednom prilikom vraćao brodom iz Finske u Švedsku. U restoranu sam zapazio stariji par. Sedeli su za obližnjim stolom i švedska zastava na stolu je bila znak da su nešto slavili. Verovatno godišnjicu braka. Na izlasku iz broda sačekao me je moj prijatelj, inače taksista. Zapazio sam opet ovaj isti par da čekaju na prevoz. Predložio sam mom prijatelju da ih poveze da ne bi dugo čekali. Na naš predlog da ih povezemo rado i zahvalno su pristali. Tokom putovanja započeli smo razgovor i saznali da su slavili šezdeset sedam godina zajedničkog života!

Na pitanje mog prijatelja gde stanuju spomenuli su ulicu, na šta je on rekao da je i on tamo stanovao. Kada su spomenuli i broj ispostavilo se da je i on na istom broju stanovao, sprat iznad njih, tokom deset godina. Iz nekog razloga nisu znali jedni druge?! Da je ovo samo jedan ređi slučaj stvar ne bi bila toliko problematična. Međutim, na žalost, ovo je stvarnost u velikom broju slučajeva u ovom delu sveta.

Pokušaj da sve ovo objasnimo samo socijalnim okolnostima, a da pri tome ne uzmemo u obzir i prirodu ljudskog bića, uzaludno je pokušavanje da opravdamo ljudski egoizam i nevoljnost da sebi priznamo da smo odvojeni od Boga, nemoćni da živimo u onome za čim čeznemo. Ova istina nas pogađa sve, bilo da smo ateisti ili vernici. Gledajući praksu današnjih crkava, žalosno je konstatovati da je socijalni život u većini njih sveden na bogosluženje i još po koju aktivnost u crkvenoj zgradi, dok se svakodnevno zajedništvo sve više gubi.

Samoća je jedna od najrasprostranjenijih, ako ne i najgorih "bolesti" današnjeg sveta, bez obzira na političko ili religiozno opredeljenje društva u kojem ljudi žive. Glavni uzrok tome je u ljudskoj prirodi. Poznavanje Boga na jedan stvaran način, a ne samo putem mnoštva religioznih pravila i ceremonija, utiče na čovekov stav i u ovoj oblasti života. Zato Isus i kaže osobama u svakoj socijalnoj grupi, bez obzira na intelektualni nivo i religiozni status, da bez nanovnog rođenja ne mogu razumeti filozofiju Nebeskog carstva, niti živeti u njemu, jer tu vladaju principi i pravila, koja su neostvarljiva za ljudsku grešnu prirodu, u globalnom smislu. U svom razgovoru sa Nikodemom, intelektualnim vođom svog vremena i ujedno veoma religioznom čoveku, Isus napominje neophodnost duhovnog preporoda, posredstvom Svetog duha da bi uopšte mogao da vidi o čemu se radi kada se govori o Božijem carstvu. (Jn. 3:3-6)