• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Principi za život u Božijem carstvu su večnih vrednosti. Te vrednosti nisu proizvod trendova i ljudskih sposobnosti da definišu istinu. Božiji način ophođenja sa čovečanstvom je uvek u skladu sa tim vrednostima, ali umnogome zavisi od situacije u kojoj se ljudi nalaze. Za sve vreme prolaska kroz pustinju, Bog se čudima brinuo za dobro svog naroda. Kada je pustinjski period završen i kada su ušli u obećanu zemlju, ista čudesa nisu bila potrebna, bar ne toliko često.

Najveći rizik s ulaskom u "obećanu zemlju", gde svako ima ono što mu je potrebno, na jedan prirodan način, jeste razvijanje individualističkog načina života. Osećaj samodovoljnosti zna da bude velika prepreka onome što Bog želi da radi u svetu kroz svoju crkvu, koja je pre svega organizam, a ne institucija i organizacija. A organizam funkcioniše samo kada su udovi povezani jedni s drugima i s glavom. Skoro redovno, kada Bog blagoslovi jednu zemlju i narod, ljudi to pripisuju, pre svega, svojim zaslugama, a crkva se, nažalost, prilagođava vrednovanjima po kojima i ostali svet živi. Umesto da i u nemaštini i izobilju ostane putokaz svetu svojim načinom života, crkva se prilagodi trendu u kome ostali svet živi i tako izgubi svoj ukus da bude so svetu, i svoju Bogom danu slavu, koja Crkvu čini svetlom svetu. Zbog toga je svaki proboj Božijeg carstva na Zemlji, svako duhovno buđenje, u tesnoj vezi s načinom života crkve. U tome je zajedništvo među vernicima na prvom mestu.

Uticaj jevanđelja na život pojedinca i crkve trebalo bi da bude velik i konkretan. Jevanđelje uvek dolazi s perspektivom koja se proteže dalje od današnjice i ovog života. Ono donosi nadu u večni život, a večni život donosi novu praktičnu dimenziju u život ovde na Zemlji. Svaki put kada je nešto veliko u Božijem planu, izazov za drugačiji život stoji pred nama.


Uloga proročke službe

Iako ovaj predmet zahteva mnogo više pažnje, ja ću ga u ovoj knjizi samo spomenuti kao neophodan momenat u Božijem procesu obnavljanja crkve.

Božiji dar crkvi jesu različite službe, naročito one koje su spomenute u Efescima 4:11. Među njima je i služba proroka. Suština i svrha proročke službe je da narodu opiše Božiju prvobitnu nameru i volju, kako bi narod mogao svoju trenutnu praksu s tim da uporedi i tako uvidi da li živi po Božijoj otkrivenoj volji i nameri. Često naša praksa zaostaje za Božijom zamisli i zato proroci obično donose poruke koje narod učine svesnim jaza između te dve vrednosti i izazivaju pojedinca i narod na promenu u životu. Ova služba nije, pre svega, osuđujuća, kao što je neki, koji sebe smatraju prorocima, praktikuju. Kao i svaka druga, i proročka služba ima za svrhu obnovu, a ne osudu, te da narod vrati na Božiji put. A to se ne događa samo ukoravanjem, već opominjanjem i ukazivanjem na ispravno, u ljubavi, dok sud dolazi tek kao krajnji i neizbežni Božiji potez.

U Božijoj reči, jasno nam je otkriven model za život ovde na Zemlji. Uloga proročke službe je da stalno podseća na taj model i opominje ako se narod udaljava od Njega. U tom modelu nije, pre svega, važna količina blagoslova ili asketizma, već čovekov stav u različitim životnim situacijama.

Paradoks je da je deo čovečanstva koji živi u materijalnom blagoslovu, ponekad vrlo impresioniran "asketskom duhovnošću" koja se praktikuje u nekim siromašnim delovima sveta. Interesantno je, da iako ih ta mistika zaintrigira, isti ljudi koji su time impresionirani, teško bi se odrekli materijalnog blagostanja i komfora u kojima žive, da bi sami u tome živeli.

Čovek najčešće nije u stanju da balansira materijalno s duhovnim i pogrešnim rezonovanjem stavlja materijalno i duhovno nasuprot jedno drugom. S Božijeg stanovišta, te dve stvari nisu konkurenti, ako se obe drže na pravom mestu u životu. Kada pouzdanje u Boga počne da nestaje i prelazi u pouzdanje u materijalne blagoslove, onda je opasnost da čovek počne da služi bogatstvu umesto Bogu. Kada je Bog govorio o blagoslovu za izraelski narod, opomenuo ih je da ne zaborave ono što je u tome najvažnije, a to je odnos sa Njim. (5. Moj. 8:15-18)

Bog želi da blagoslovi čovečanstvo najboljim i najlepšim darovima, tome je samo stvorenje najbolji svedok. Car Solomon je takođe primer toga. Kada je od Boga tražio mudrost, Bog mu je dao i bogatstvo, jer on želi da blagoslovi čoveka, tim više ako mu je srce oslobođeno pohlepe. (1. Car. 3:10-14)

Jedna od najmudrijih molitvi čoveka u pogledu ovih stvari jeste: "Ja te za dve stvari molim: ne uskrati mi ih pre nego li umrem! Nepravednu reč i lažnu, ukloni od mene, siromaštvo nemoj dati mi, ni bogatstvo; daj mi samo hlebac koji mi je potreban; da se u izobilju ne odreknem tebe, i da tad ne rečem: 'Ko li je taj Gospod?', ili u siromaštvu da ne bih ja krao, i ne bih napao ime Boga svoga." (Pri. 30:7-9)

Mogli bismo jednostavnim jezikom da kažemo da jedan od zadataka proročke službe jeste da svojim propovedanjem i načinom života ovaj stav održava živim u srcima Božijeg naroda. Biti zadovoljan onim što imam i svu pažnju usredsrediti na Boga, jer On i tako hoće da nas blagoslovi.


Kraj kao početak

Najdramatičniji primer vraćanja ovom stavu prema životu verovatno je dokumentovan u životu prve hrišćanske crkve. Posle tri intenzivne godine druženja sa Isusom, Njegovi učenici shvatili su neke stvari, koje čovek ne vidi na ispravan način ako živi samo po samoodabranim pravilima religioznog sistema. Kada su doživeli oproštenje svojih greha, duhovni preporod i ispunjenje Svetim duhom, učenicima su se otvorile oči za sasvim novu životnu perspektivu.

Ne samo da su shvatili bogatstvo dara koji su primili verom u Isusa Hrista, već su dozvolili da taj dar večnoga života napravi jedan sasvim novi redosled prioriteta u njihovim životima. Vrednosti za kojima su do tada trčali, bez kojih je život nekada bio nezamisliv, odjednom su dobile potpuno drugo značenje i ulogu za njih. Apostol Pavle govori o stvarima koje su mu toliko puno značile, sve dok nije susreo živoga Isusa Hrista, nakon čega mu iste nisu bile vrednije nego da ih sve baci na smeće. (Fil. 3:7-10)

Prvoj crkvi bila je neophodna promena načina života da bi manifestacija Božijeg carstva mogla biti tako silna i svima očigledna. Da bi jevanđelje moglo da utiče na živote ljudi u svetu, moralo je prvo da utiče na živote ljudi u crkvi! Današnja crkva Isusa Hrista stoji pred istim izazovom. Usudio bih se reći da bez istog stava, koji su prvi hrišćani imali u pogledu materijalnih stvari, i ovozemaljskom životu uopšte, crkva u ovim vremenima neće moći da doživi i manifestuje silu jevanđelja, radosne vesti o pobedi Isusa Hrista nad smrću i besmislenošću.