• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Već posle veridbe, počeli smo da razgovaramo o našoj budućoj deci. Razgovor nije bio planiranje, već jednostavno izražavanje naših želja. Rekli smo, spontano, da će prvo dete biti Sara, a drugo Samuel. Interesantno u svemu tome bilo je to da smo o tome govorili kao da će baš tako i biti. Podvlačim, ovo nije bio nikakav pokušaj da izigravamo duhovne ljude, niti je neko posebno otkrivenje o tome bilo u pitanju. Jednostavno, negde u nama je postojala želja da tako bude i misao da će tim redom ići.


Sara

Odmah nakon venčanja, Soila je zatrudnela. Počelo je da živi i naše prvo dete. Učestvovali smo od početka u njenom životu, između ostalog, na taj način što smo svaki dan govorili našem budućem detetu: "Sara, hoćemo samo da kažemo da te volimo i željno očekujemo." Izabrali smo i dve pesme koje smo Sari svaki dan pevali. Jedna od njih je bila ona jednostavna, lepa pesma: "Isus je moj i ja sam njegov, Isus je ljubav..."

Čak i sada, u trenucima pisanja, ovi mali detalji znače puno za nas. Ako je Bog pokazao interes za takve detalje, onda ni danas nije prestao Njegov interes za naše dete i za njen život.

Neki od naših prijatelja su nas pitali šta očekujemo i čemu se nadamo, a mi bismo rekli: "Dobićemo Saru." Nismo bili na ultrazvuku da bismo to znali, već smo jednostavno ispoljavali našu želju i ono što je negde u nama postojalo u vezi našeg prvog deteta. Lekari su rekli da je devetnaesti juli očekivani dan porođaja. Oko mesec dana pre porođaja, sreli smo našeg komšiju. Stomak je bio velik i on je zainteresovan pitao za datum porođaja i: "Šta će biti"? Spomenuli smo mu pretpostavljeni datum i da očekujemo Saru, što je on prokomentarisao rečima: "Pa, to je 'ženska nedelja'." Nama to nije bilo poznato, jer nismo znali imendane u švedskom kalendaru. Kad smo stigli kući, pogledali smo i videli da je devetnaesti juli Sarin imendan! Oj, pomislili smo, kakve li slučajnosti! Biće stvarno interesantno!

Većina naših prijatelja je sve to komentarisala, uz blagi osmeh, govoreći da je ovo tipično za nas i da se prvo dete retko rađa na pretpostavljeni dan. No, bez ikakve napetosti vere, ili namere da nešto dokazujemo, mi smo nastavili da pričamo i pevamo našoj Sari.

Dan porođaja se približavao, mene je malo uhvatila nervoza, te sam pomislio: "A šta ako nije Sara, već Samuel?" Onda sam rekao: "Ćao, dete naše, ako nisi Sara nego Samuel, opet si naše dobrodošlo dete! Ni u jednom trenutku nismo pokušavali da izigravamo neke proroke, niti da se igramo s ovakvim stvarima, nego smo jednostavno sledili taj maleni osećaj u nama, spontanu želju koju smo izrazili prilikom sanjarenja oko naše familijarne budućnosti.

Sećam se dobro, bila je nedelja uveče, sedam dana pre devetnaestog jula. Soila je rekla da oseća da se porođaj približava i da treba da idemo u bolnicu. Malo u šali, rekao sam da još nije taj dan i da se smiri. Međutim, jedan od naših prijatelja koji je baš bio u poseti kod nas, rekao je da je bolje da idemo i odvezao nas je svojim autom do porodilišta. Nakon pregleda u bolnici, vratili smo se kući. Sari još nije bilo vreme.

Sledeće nedelje, opet posle povratka iz crkve, seli smo za sto i porazgovarali o tome šta praktično treba da uradim kada bude ostala u bolnici. Tog jutra, oko pola tri, počeli su porođajni bolovi. Nazvali smo taksi i kada smo rekli da vozi u porodilište, on se okrenuo i rekao: "Ovo vam nije prvo dete?!" "Da, prvo je" rekli smo mu. "Kako možete onda biti tako mirni?" prokomentarisao je.

Sve je bilo kao da se samo plan ispunjava. Ne plan koji smo mi napravili, već scenario u koji smo upali našom željom da se to i dogodi. Naše živote smo stavili u Božije ruke onog dana kada smo Isusu Hristu rekli "da", prihvatili ponudu jevanđelja da verujemo u Njega kao svog Spasitelja i Gospoda naših života. Time smo stavili i detalje, kao što je bila ova situacija, u Božije ruke, verujući da i to pripada sferi Njegove brige za nas! Napominjem, nijednom nismo molili da se ovo tako i dogodi. Nikakav prestiž nije bio motivacija, nikakva želja da na neki način budemo "predmet Božije izuzetne pažnje", i time Božiji "ljubimci".

Medicinske sestre koje su radile u noćnoj smeni su pitale šta očekujemo i kada smo rekli Saru, jedna od njih, svesna da je Sarin imendan baš toga dana, postala je veoma znatiželjna da vidi da li će tako i biti, te je samovoljno produžila svoju smenu. Nakon nekoliko dugačkih sati, negde iza podneva, rodila se Sara! Odjednom je pred našim očima sve postalo stvarnost. Mala, jednostavna želja ispunjena.

Nama je to bio mali znak Božije zainteresovanosti i za detalje našeg života. Neko možda može da prokomentariše da ovaj način razmišljanja ide malo predaleko u tumačenju slučajnosti događaja, koji se, eto, podudaraju sticajem okolnosti. Celi je život po toj životnoj filozofiji rezultat neobjašnjivih slučajnosti. Da je "big beng" uzrok ovom fantastičnom svetu i iznad svega stvorenju kao što je ljudsko biće, bez obzira koliko milijardi godina je na raspolaganju tom procesu, meni je isto toliko verovatno, što je neko spomenuo, kao kad bi orkan prohujao preko velikog đubrišta i izašao na drugu stranu kao najsavremeiji džambo džet avion. Problem je još veći što već u samom početku niko ne zna odakle i kojom slučajnošću se ta pramaterija uopšte pojavila?!

Ne pridajući svakom detalju u životu duhovni momenat, trebalo bi ipak da nam bude sasvim normalno da je Bog zainteresovan za naše živote i njegove detalje. Treba da probudimo možda i zaspalu svesnost

O ovoj biblijskoj istini i da se kroz Božiju reč inspirišemo na veće poverenje u Oca nebeskog. Poverenje koje ide dalje od samo racionalnog razmišljanja o Božijoj angažovanosti oko naših života. Sam Isus nas stalno ohrabruje da se pouzdamo u našeg nebeskog Oca, koji nas voli i želi da bude izvor ispunjavanja svih naših potreba!


Samuel i Saki

Posle ovoga, sasvim je opravdano pitati kako je bilo sa drugim detetom? Kad je došla sledeća trudnoća, isti proces je počeo sa naše strane. Govorili smo i pevali dve pesme Samuelu. Više se ne sećam da li je bilo neke stvarne dileme oko toga da će biti Samuel, sada kada je Sara već bila rođena. Ne ulazeći u detalje, odmah ću reći da se rodio Samuel.

U to vreme, živeli smo u bivšoj Jugoslaviji, a posle nekoliko godina, vratili smo se u Švedsku na malo duži odmor. Ubrzo, nakon dolaska u Švedsku, Soila je jednog dana posumnjala da je opet u pitanju trudnoća. Spontano je rekla Gospodu "da joj pokaže" da li je tako. Otvorila je Bibliju i pogled joj pao na stih u Isaiji 8:1, gde je u jednom švedskom prevodu stajalo ovako: "Uzmi jednu tablu i na njoj napiši ime sina koga ću ti dati...". Prorok Isaija je uzeo dva svedoka da mogu da posvedoče o istinitosti proročanstva koje je od Boga dobio u pogledu sina pre nego je dete uopšte bilo na putu. Isaija je uzeo tu dvojicu za svedoke, jer su bili, kako stoji u tekstu, ljudi poznati po svojoj iskrenosti. Jedan od njih je bio Zaharija, na švedskom Sakarja. Odluka je bila da će se naše treće dete zvati Sakarja. Posle ginekološkog pregleda, trudnoća je bila činjenica.

Pošto smo i ovog puta govorili našim prijateljima o tome šta očekujemo, kada je treće dete bilo na putu, jedan od mojih najboljih prijatelja, koji u to vreme nije nikako verovao u Boga, još manje da bi ovakvi detalji imali veze sa njim, pitao me je: "Stole, šta će sada biti?"

Odgovor je bio da verujemo da će biti sin i da ćemo ga nazvati Sakarja. Reakcija ovog mog dragog prijatelja je bila ovakva: "Ne sumnjam u to, izgleda da vi imate neke telefonske veze sa Onim tamo gore!" Kasnije je i on bio svedok malim čudima u svom životu, koja nisu imala drugog objašnjenja nego da je Bog hteo da mu pokaže da ga voli i da se i za njega brine.

Sećam se te večeri, kada je staro društvo bilo ponovo na okupu. Bilo im je svakako interesantno da čuju šta se to dogodilo u mom životu. U jednoj, ne baš crkvenoj atmosferi, u restoranu punom dima cigareta, moji stari prijatelji su slušali moje svedočanstvo o tome šta je Isus Hristos učinio u mom životu. Ujedno sam im pričao o čudima koja Bog čini. Moj prijatelj je onako pred svima spomenuo da ima jake bolove u kičmi, pa je rekao da bi voleo da vidi da li Bog i njega može da isceli. Hteo je da to bude odmah, tamo gde smo sedeli.

I njemu i drugima sam kratko objasnio da se ne radi o nečemu što je u mojoj moći, ali da je Bog taj koji može to da učini. Posle jednostavne molitve, on je začuđen prokomentarisao: "Pa, nema više bola!" Očigledno da se radilo o malom čudu velikog Boga, dokazu Božije ljubavi i brige za njega.

Bog u svojoj ljubavi čezne da svakom čoveku otvori oči i srce za Njegovu brigu, koju ima za svako ljudsko biće. Zato Božija ni mala ni velika čuda nisu ograničena samo na one koji u Njega veruju, nego su često Božiji način da zadobije pažnju i onih koji ga odbacuju, kako bi ih vratio sebi, jedinom pravom Ocu čovečanstva.

U našoj familiji je isto bilo i u slučaju trećeg deteta. Nikakva napetost, niti pokušaji da nekom jakom verom dostignemo neki "potrebni nivo verovanja" da bi se dogodilo novo čudo. Odmor u duši i radosno iščekivanje Sakija, kako ga danas zovemo, bili su glavni osećaji u nama. Tačno na petogodišnjicu našeg braka, rodio se Sakarja. Taj momenat nam nije ni u mislima bio, a desilo se kao da je Gospod hteo da nam da najlepši poklon za petu godišnjicu braka.

Dvadeset i tri godine su prošle od tog dana. S radošću, uvek propraćenom dubokom zahvalnošću, s osmehom zbog još uvek svežeg čuđenja, često se prisećamo ovih malih čuda, našeg nebeskog Oca. Mnogo puta su nam ona i danas ohrabrenje i podsticaj da se i za druge "velike i male detalje" u životu, uzdamo u nebeskog Oca, koji i pre nego molimo zna šta nam je potrebno.