13. Stepenica ili kamen spoticanja?
Stepenica? Kamen spoticanja? Kakav je sada religijski žargon? Pa, u stvari, to i nije žargon. Izraz "kamen spoticanja" je dobar stari biblijski izraz, a u Vebsterovom se rečniku nalazi ovako definisan: "Bilo kakav uzrok spoticanja, zbunjenost ili greške, bilo kakva prepreka ili kočnica napretku". Pavle govori nekoliko reči o tome šta znači biti prepreka napretku - naročito napretku hrišćanskog razvoja drugih ljudi. Njegovo je rešenje da čovek postane "stepenica", to jest, da bude voljan da se po njemu "hoda", a sve zbog Hristove ljubavi. Nosi li time Pavle ideju hrišćanske ljubavi dalje od "dve milje" (Mt. 5:41). Zaključite sami...
PROČITAJ: Rimljanima 14:13-15:6
13 Stoga, ne osuđujmo više jedan drugoga, nego radije smatrajte da je pravo - ne postavljati bratu spoticanja ili sablazni. 14 Znam i uveren sam u Gospodu Isusu da ništa samo po sebi nije pogano; samo onome, koji smatra da je nešto pogano, njemu je pogano. 15 Jer ako je tvoj brat žalostan zbog jela, to znači da ti već ne postupaš po ljubavi. Nemoj da upropašćuješ svojim jelom onoga za koga je Hristos umro. 16 Ne dozvolite, dakle, da se huli na vaše dobro. 17 Jer carstvo Božije se ne sastoji u jelu i piću, nego u pravednosti, i miru, i radosti u Duhu Svetome. 18 Ko, naime, ovim služi Hristu, taj je Bogu ugodan a ljudima izvrstan. 19 Starajmo se stoga za ono što stvara mir i doprinosi uzajamnom nazidanju. 20 Nemoj da rušiš Božije delo - zbog jela. Sve je čisto, ali je zlo za čoveka koji jede sa spoticanjem. 21 Dobro je ne jesti mesa, i ne piti vina, i ne činiti ono na šta se tvoj brat spotiče [ili sablažnjava, ili slab biva]. 22 Veru, koju imaš, imaj za sebe pred Bogom. Blažen je ko ne osuđuje samoga sebe za ono što smatra da je dobro. 23 Ko se, naprotiv, koleba, navlači na sebe osudu - ako jede, jer to ne čini po veri. A sve što ne potiče od vere - greh je.
15 1 Mi pak jaki dužni smo da snosimo slabosti slabih, a ne da se ponašamo kako se nama dopada. 2 Svaki od nas neka se trudi da bližnjeg zadovolji - na dobro i za nazidanje. 3 Jer ni Hristos nije ugađao samom sebi, nego kao što je napisano: "Pogrde onih, koji tebe grde, padoše na me". 4 Sve, naime, što je unapred napisano, napisano je nama za pouku, da strpljivošću i utehom Pisma imamo nadu. 5 A Bog, tvorac strpljivosti i utehe, neka vam da da među sobom složno mislite po volji Isusa Hrista, 6 da jednodušno jednim ustima slavite Boga i Oca Gospoda našega Isusa Hrista.
Nije važno ono šta vi znate
U prvoj polovini 14. glave, Pavle govori da ne smemo kritikovati ili osuđivati druge ljude, a naročito ne druge hrišćane. U problematičnim situacijama svaki je hrišćanin slobodan da učini ono za šta po svojoj savesti misli da je ispravno. Ni jedan hrišćanin ne sme osuđivati druge hrišćane, jer će Bog biti konačni sudija svima.
Međutim, da se njegovi slušaoci ne bi suviše napili opojnog vina slobode, Pavle okreće drugu stranu medalje i uvodi jednu rastrežnjujuću misao. Sloboda da se sledi vlastito uverenje mora ličnom odgovornošću biti tako uravnotežena da se može činiti najbolje za braću u Hristu.
Ne radi se o pitanju: "Mogu li se osećati slobodnim da učinim ovo ili ono?" Nego: "Kako mogu zadovoljiti svoju odgovornost u pomaganju da žive i rastu u hrišćanskom životu?"
Hrišćanin mora živeti tako da ne dovede svog brata u situaciju da se spotakne, a ovo u sebe uključuje i problem u vezi s onima koji jedu meso i vegetarijancima, a o kojem govori Pavle u Rim. 14. Pavle, koji je zaista bio na strani onih koji jedu meso, sada kaže da je čovek, iako slobodan da jede meso, ukoliko mu to njegova savest dozvoljava, ne sme živeti ne brinući se za ljude čija bi savest mogla biti povređena zato što on jede meso. Pavle ne želi zloupotrebiti slobodu savesti ako bi to, u bilo kojem slučaju, moglo uticati na nekog da učini nešto za što inače misli da nije dobro i što bi moglo povrediti njegov osećaj bliskosti i slaganja sa Hristom.
Kako taj princip primeniti danas? Danas se hrišćani slažu u pogledu mesa, naročito onog žrtvovanog idolima. Međutim, hrišćani se ne slažu oko mnogo stvari od kupanja na mešovitim plažama (tj. muškaraca i žena), do vrste odeće, kozmetike - šminke, dužine kose, od onoga kako se treba ponašati u nedelju na bogosluženju, do onoga šta je ispravna (hrišćanska) zabava, do onoga koja pića su zabranjena, do vrste posla (zaposlenja) koji se sme obavljati. Ono šta prihvata jedna grupa, ne prihvata druga, čak i u istoj crkvi! Ne postoji sveopšti odgovor na ove probleme. Međutim, postoji sveopšti princip o kojem Pavle govori u poslednjih nekoliko glava poslanice Rimljanima - ljubav.
Pavle jasno kaže: Zaista, ako je radi hrane tvoj brat ražalošćen već nisi na putu ljubavi. Ne upropašćuj tom svojom hranom onoga za koga je Hrist umro!
Upropastiti onoga za koga je Hrist umro. To je već nešto drugo. Ako na to pogledamo sa te strane, onda se više ne radi samo o neslaganju dva gledišta. Pavle, u stvari, govori da ćete, makar vaše gledište može biti savršeno ispravno, možda morati "izgubiti bitku" da biste dobili rat protiv zla dok se borite za dobro drugih u Hristu.
Pavle, na različite načine, ističe problem iskušenja u hrišćanskom služenju Boga: treba slaviti Boga a ne sebe. Da bi slavio Boga, hrišćanin često mora odabrati između zadovoljavanja svojih želja i služenja Hristu; odnosno, kao što Pavle kaže: "Ne razaraj delo Božje poradi hrane!" (Ili bilo čega drugog). Nema ničega lošeg u mesu ili nekim drugim stvarima, ali ima lošeg u tome da se učini nešto šta može navesti nekoga da se spotakne i udalji od Hrista, umesto da mu se približi.
Pavle to ukratko izražava ovako: "Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina i ne uzimati ništa o šta se tvoj brat spotiče." On kaže da u mnogim slučajevima ono šta vi znate nije važno; ono šta je važno je kako volite i kako pomažete drugima da izgrade svoju veru.
"Sve je to u redu", reći ćete, "ali, da li je to tako nešto zaista važno za mene danas? Niko me ne napada zbog onoga šta činim, mora biti da sam ja izuzetak u pogledu tog kamena spoticanja, ili, pak, moramo odbaciti svoju britvu, zato što ima hrišćana koji ne veruju u brijanje?"
Ne ispričavajte se. Pre svega, kada biste pokušali udovoljiti svim hrišćanskim idejama tabua ili ne-tabua, bili biste na pravom putu za ludnicu. U najboljem bi to slučaju bio religijom opterećen put prema legalizmu, koji predstavlja baš ono protiv čega Pavle piše u svojoj poslanici. Međutim, Pavle sugeriše da bi svaki hrišćanin trebao i želeo činiti ono šta će pomoći drugim hrišćanima.
Sa druge strane, Pavle ne bace težište na "kako ne biti kamen spoticanja", nego na "kako postati stepenicom": On na različite načine kaže da je dobro ne biti "kamen spoticanja", ali je još bolje hteti biti "stepenica". "Biti stepenica" znači aktivno tražiti načina da se pomogne drugima da postanu bliži Hristu. (Sećate li se "duga ljubavi" iz 13. glave? Nikad ga ne prestajete vraćati.) "Biti stepenica", znači da se po vama gazi, što baš nije privlačna ideja, ali nije privlačno ni biti raspet na gradskom đubrištu, dok vam cinici pokvareno dobacuju, a vojnici, a vojnici kunu i bacaju kocku za vašu odeću.
U redu, recimo da vam je princip jasan, ali vi se još uvek pitate: "Kako mogu biti stepenica, a ne i kamen spoticanja? Kako mogu znati ko se o mene spotiče? Da li da izvršim anketu o svojoj navici da gledam televiziju? Da li se za vreme molitve moram dići i priznati kako sam potajno - "prerušen" otišao u bioskop da bih gledao neki film?
Mnogo korisnije bi bilo kada biste, pre svega, razmotrili svoje ideje o iskrenosti, prihvatanju i razumevanju drugih. Uz to biste mogli pokušati slušati - ne kroz ključaonicu ili prislušnih uređaja, nego u svakodnevnim razgovorima, i to zaista slušati dok vam ljudi govore.
Slušanje je zaboravljena umetnost. Nedostatak slušanja nalazi se u korenima bednog komuniciranja u svim područjima ljudske delatnosti danas. Poslodavci i radnici ne slušaju jedni druge, baš kao ni roditelji i deca. Izgleda kao da svi imaju uključene odašiljače (za odašiljanje svojih mišljenja), a samo nekolicina nastoji pružiti priliku svojim prijemnicima da bi čuli šta im to neko pokušava reći.
Na primer kada ste poslednji put bili u ovakvoj situaciji?
Obično je situacija jednostavna: dva čoveka razgovaraju. Jedan pokušava objasniti drugome svoje gledište, svoje osećaje. Da li ga druga osoba sluša? Ni slučajno! Ta druga osoba je prezauzeta razmišljanjem o tome šta će ona sama reći. Mnoge verbalne razmene među ljudima nisu razgovori već takmičenja u kojima pobeđuju najglasniji, najpametniji ili najtvrdoglaviji "odašiljači".
Kakve veze ima slušanje sa nastojanjem da budemo "stepenica"? Pre svega, možda vam ljudi tako šalju znakove o vašem ponašanju, koje, međutim, vi ne čujete, jer ih ni ne pokušavate čuti. Komunikacija među ljudima može često biti indirektna, neverbalna. Da bismo potpuno shvatili poruku koji nam ljudi šalju, često moramo obratiti pažnju na to KAKO oni nešto govore, isto kao i na to ŠTA govore. Možda imate prijatelje kojima ZAISTA smeta neka vaša navika ili vaš stav, ali bi oni radije umrli nego vam to otvoreno rekli. Umesto toga, oni samo ubace neku usputnu primedbu li možda ništa ne kažu, ali im se sve može pročitati na licu. (Ne samo da mnogi od nas ne slušaju druge, nego ih čak i ne gledaju. Jeste li ikada promatrali dva čoveka kako razgovaraju, a svaki se prema drugom odnosi kao da je ovaj od drveta? Oni gledaju jedan preko drugoga, u pod, u plafon ili predmet na kojem rade ili o kojem diskutuju, ali retko gledaju jedan u drugog.)
Da biste bili dobar slušatelj (i posmatrač), morate zauzeti stav saosećanja i razumevanja. Morate želeti čuti drugu osobu pre nego što ćete je zaista čuti. Slušanje je praktičan i potreban način da čovek postane "stepenicom". (Neke je ljude vrlo teško slušati u bilo kojoj situaciji). Ljudi su navikli da im se govori (ili da se o njima govori). Međutim, uvek se prijatno iznenadimo kad neko hoće razgovarati sa nama i čuti šta želimo reći i šta osećamo.
Pokušajte biti slušatelj. Solomun je bio u pravu: "Ko odgovara pre nego čuje, tome je ludost i sramota... Mudar će slušati i više će znati." (Priče 18:13; Priče 1:5)
Isto tako, istinskim slušanjem možemo sprovesti u delo ono šta piše u 1. Jovanovoj 3:18: "Dečice, ne volimo rečju ili samo jezikom, nego delom i istinom." Ljubiti znači zauzeti Hristov stav prema drugima (Rim. 15:5). Kada čovek ima takav stav, onda je spreman žrtvovati se za druge, spreman je da se po njemu gazi, a sve zato da bi poslužio i pomogao drugima. Hristova ljubav nema drugog motiva osim dobrobiti drugih ljudi; ona ništa ne očekuje za uzvrat; ona isključivo traži priliku da da.
Hrišćansko služenje nije samo mehaničko ispunjavanje dužnosti. Ono nije "zakonska obaveza" i ne čini se samo za "dobrobit zajednice". Hrišćansko služenje - biti "stepenica", a ne "kamen spoticanja" - ima najjači mogući motiv: proslaviti Boga. I kada hrišćanin zaista služi sa ovim ciljem, onda se bezuslovno, brižno i sa ljubavlju okreće ljudima oko sebe, jer - Bog je ljubav.
Sve ovo je najbolje iskazano u Rim. 15:5-7.
5 A Bog, tvorac strpljivosti i utehe, neka vam da da među sobom složno mislite po volji Isusa Hrista, 6 da jednodušno jednim ustima slavite Boga i Oca Gospoda našega Isusa Hrista. 7 Zato prihvatajte jedan drugoga, kao što je i Hristos primio vas na slavu Božiju.
