12. Igra koju hrišćani tako dobro igraju
"On je u redu, ali... Pa, mislim da ti novi planovi imaju nekog smisla, ali... Znam da ne bih trebao suditi, ali svaka devojka koja... Pretpostavljam da ne bih trebao ovo reći; međutim, moja je dužnost da prijavim da... Pa, oni sigurno imaju pravo na svoje mišljenje, ali teško je razumeti kako su mogli takvo nešto izvući iz Biblije..."
Zvuči vam poznato? Ovo su bili navodi iz dobro poznate igre koja se zove "procenjivanje". Sinonimi za nju su "kritikovanje" i "klevetanje". U svojoj najotrovnijoj formi, ova igra može preći u najobičnije opravdanje. Ta je igra veličanstvena. Lako ju je naučiti, a omili vam toliko da biste je stalno igrali. Broj igrača nije ograničen, pa najčešće, do izvesnih granica, svi igramo. Kako Pavle kaže, i hrišćani dobro igraju ovu igru...
PROČITAJ: Rimljanima 14:1-12
1 Prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima. 2 Jedan veruje da sme sve jesti, a onaj slabi jede samo povrće. 3 Koji jede neka ne nipodaštava onoga što ne jede, a koji ne jede neka ne osuđuje onoga što jede, jer ga je Bog primio. 4 Ko si ti što sudiš tuđem sluzi? On stoji ili pada svome gospodaru; biće ipak postavljen, jer Gospod može da ga postavi. 5 Jedan razlikuje dan od dana, a drugi smatra da su svi dani jednaki; neka je samo svaki potpuno uveren u svoje mišljenje. 6 Ko polaže na izvestan dan, čini to Gospodu, a ko jede Gospodu na slavu jede, jer Bogu zahvaljuje; i koji ne jede Gospodu za ljubav ne jede, te i on zahvaljuje Bogu. 7 Niko od nas ne živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. 8 Jer ako živimo - Gospodu živimo, ako pak umiremo - Gospodu umiremo. Stoga, bilo da živimo, bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu. 9 Hristos je, naime, zato umro i oživeo - da bi bio Gospod mrtvima i živima. 10 A što ti osuđuješ svoga brata? ili što ti nipodaštavaš svoga brata? Znaj da ćemo svi izići pred sud Božiji. 11 Jer je napisano: "Tako mi života, govori Gospod, meni će se prikloniti svako koleno, i svaki jezik ispovediće Boga". 12 Znači, da će svako od nas za sebe odgovarati Bogu.
Tabu ili ne?
Nema sumnje da su hrišćani u Rimu bili šarolika grupa. Njihovo poreklo je bilo vrlo različito - od paganskog bezboštva do judaizma. Bili su pod uticajem bezbrojnih paganskih običaja i postupaka stalno se pitajući šta bi hrišćani trebali učiniti u vezi s ovim ili s onim.
Pavle nije pokušao "pomoći" ovim hrišćanima u njihovim dilemama šaljući im detaljan spisak onoga šta smeju, a šta ne smeju činiti. Umesto toga, upoznao ih je s osnovnim principima hrišćanskog ponašanja i morala.
Na primer, Pavle u svom pismu govori o jednom problemu koji nam danas izgleda čudan; a koji je bio vrlo stvaran za rimske hrišćane. Neki su vernici imali svoje ideje o "čistoj hrani" i suzdržavali su se od jedenja mesa bilo koje vrste. Ovi su vegeterijanci popreko gledali na one hrišćane koji su, bez imalo griže savesti, uživali u pečenju i odrescima. U nekim je drugim slučajevima vrsta mesa predstavljala problem. Na primer, jedenje svinjetine je skandaliziralo hrišćane obraćene iz jevrejstva. Bio je tu još jedan delikatan problem: da li je ispravno da hrišćanin kupuje, poslužuje ili jede meso životinja žrtvovanih paganskim idolima? Ovo se "pagansko" meso, svakodnevno prodavalo po veoma povoljnoj ceni, a bilo je dobro u pogledu kvaliteta i ukusa (samo su najbolje životinje bile žrtvovane).
Neki su hrišćani bez griže savesti, kupovali i jeli meso životinja žrtvovanih idolima. Za njih su idoli bili samo izrezbareni komad drveta ili kamena. Meso je bilo nepromenjeno i savršeno dobro za jelo. Međutim, drugi su hrišćani bili užasnuti. Za njih je to meso bilo: "duhovno zagađeno", deo bezboštva i potpuno nepodesno za trpezu jednog hrišćanina.
"Jesti ili ne jesti meso" je pitanje koje je predstavljalo nemali problem za crkvu u Rimu. Neki su čak hrišćani, protivnici mesa, sumnjali u spasenje ove neobazrive braće u Hristu.
Postojali su i drugi problemi. Na primer, pitanje dana. Neki su hrišćani mislili da bi Boga trebalo slaviti na već ustaljene religijske praznike. Neki su drugi iskreni vernici isticali da je svaki dan namenjen slavljenju Boga, stoga zašto uzimati neke dane kao važnije od drugih.
Tako je to bilo i tako je još uvek. Neslaganja su različita, ali su posledice iste. Mi hrišćani ne gledamo "licem u lice" (1. Kor. 13), zato osuđujemo jedni druge. Mi procenjujemo, kritikujemo, a sve to na vrlo "duhovan" način, naravno. To je jedan od oblika igre koja se zove "pomoći drugima da budu što duhovniji (poput nas)".
Primer:
- "Ispravi me ako nisam u pravu, Dragane, ali čini li ti se da previše novca trošiš na kola?"
- "Ne".
- "Ne!?" Zar ne misliš da bi se taj novac mogao bolje upotrebiti? Recimo, ako bi se poklonio nekoj dobrotvornoj organizaciji?"
Pavlov savet, u vezi ovakve vrste zabave i igre, je kratak. Ne činite to. Njegova je logika jednostavna: nemojte kritikovati tuđeg slugu. Svaki hrišćanin je sluga Božji. "Ko si ti da sudiš tuđem sluzi?"
Ovaj savet je dobar, ali problem još uvek postoji. Kako primeniti ovo Pavlovo pravilo u datoj situaciji? Da li je potrebno da budete tolerantni i da dopustite da vam svako sedi na glavi?
Ako shvatate na šta to Pavle cilja u ovom odlomku, onda će vam to biti od velike pomoći. On ne kaže da hrišćani mogu imati dijametralno suprotna mišljenja u doktrinalnim pitanjima kao što su greh, Hristovo božanstvo ili spasenje. Pavle govori o diskutabilnim problemima, to jest problemima u kojima su dve tačke gledišta zasigurno vredne i korisne.
Po njegovom mišljenju, u ovu kategoriju spadaju diskusije o mesu i svetim danima. I tako, umesto da kaže ko je u pravu, Pavle uvodi osnovni princip: postoje mnogi problemi u životu čije razrešenje nije crno ili belo. Hrišćanin mora ispitati svoju savest i videti šta zaista oseća i šta veruje. "Samo neka je svako uveren u svoje mišljenje."
Druga važna stvar je problem "slabijeg brata", kojeg Pavle spominje u prvom stihu. Neki hrišćani pokazuju tendenciju da neku od svoje braće nazovu "slabima", zbog toga što oni krše neke njihove tabue. Govori li Pavle o ovakvim slučajevima kada spominje "slaboga u veri"? U četrnaestom poglavlju on jasno pokazuje da je na strani onih koji jedu meso, makar to meso i bilo od životinja žrtvovanih idolima. Pavle kaže da oni koji žive u slobodi i ne ustručavaju se prekršiti legalističke tabue, nisu slabi. Legalisti su slabi, treba ih razumeti i prihvatiti.
Moramo naučiti sledeće dve lekcije:
1. Lako je naduvavati nevažna pitanja sve dok ne prerastu granice normalnosti (do tog su zaključka, na svoju štetu, došle mnoge crkve). Uporno naglašavanje nevažnih stvari skoro uvek vodi u propast.
2. Lako je osuđivati drugoga i nazvati ga "slabim" ili "plitkim", zato što on ima neku svoju naviku ili ideju s kojom se vi ne slažete. Međutim, u stvarnosti ste možda vi slabi jer živite legalistički (religiozno), umesto u hrišćanskoj slobodi.
Pavle nam ne daje spisak onoga šta se sme ili ne sme činiti kada se radi o diskutabilnim problemima, ali se vrlo određeno izražava o osnovnim razlozima zbog kojih bi hrišćani trebali prestati negovati svoje omiljene tabue, a počeli voleti i prihvatati jedni druge kao braću u Hristu. "Jer, niko od nas sebi ne živi, niko sebi ne umire." Onoga trenutka kada započnete kritikovati nekoga, izlažete se opasnosti da i vi počinite isti greh koji je počinio i Adam: da poželite postati poput Boga. Ali hrišćanin zna da on nije konačni autoritet. "Zaista, ako živimo, Gospodu živimo, i ako umiremo, Gospodu umiremo. Živimo li, dakle, ili umiremo - Gospodnji smo."
Ovde leži rešenje. Naš odnos s Hristom nam pomaže da shvatimo zašto ne bismo smeli suditi druge. Ko je prvi u hrišćaninovom životu? Ko je njegov gospodar? Tek kada hrišćanin nauči da je Hrist Gospodar (Gospod), može slediti Njegovu zapovest: "... ljubite jedni druge kao što sam ja vas ljubio" (Jn. 15:12).
A kako možete pokazati da ljubite drugoga, ako se ne slažete s njim? U stvari, neslaganja su dobre prilike za pokazivanje hrišćanske ljubavi. Hrist je uvek bio spreman s nekim razgovarati o njegovim idejama. Evo nekih osnovnih pravila koja je Isus naučavao i primenjivao. Ako ih isprobate, pomoći će vam da naučite komunicirati s ljudima umesto da se igrate igre kritikovanja.
1. Budite iskreni. Drugim rečima, budite zaista pošteni i otvoreni prema drugima. Pokušajte koji put skinuti taj tako važan rekvizit hrišćanskih igara: masku duhovnosti. Iza maske često dolaze ovakve rečenice i fraze:
"Da, uz Božju pomoć, nadam se..."
"Jednostavno to nisam mogao uraditi..."
"Pre nego što išta krenem da uradim, moraću mnogo da se molim..."
Naravno, sve maske nisu maske duhovnosti. Postoji maska "sa ukusom meda", koja je ustvari otrovna; zatim maska "pouzdanja u sebe"; pa maska "ne pouzdajem se u jadnog sebe"; i vrlo poznata maska "jedno znam - ja sam u redu".
Kako dolazi uopšte do toga da počinjemo skidanje maski, koje nosimo? Odgovor leži u odnosu sa Hristom - u stvarnom (ne maskiranom) odnosu. Dok malo izgrađujemo ovaj odnos na iskrenoj veri, koja otvoreno traži Božju volju, maska (ili maske), koja nam je potrebna kao "mera zaštite u društvu (pred ljudima)", postaje manje važnom. Umesto da nama vlada duh straha, mi učimo kako da postanemo mudri i snažni, da volimo ljude i uživamo u njihovom društvu (2. Tim. 1:7).
Na ovakav način možete biti iskreni, a u isto vreme u vama deluje Hristov Duh i pomaže vam da vaše poštenje i otvorenost bude osetljiva i umerena (izbalansiranost).
Osetljivost i umerenost su veoma važne za iskrenost. Biti iskren ne znači biti netaktično otvoren ili tvrdoglavo biti pošten. Tako obično počinju kritike, osuđivanja i svađe. (Jer ste vi samo nekome rekli istinu...) Da parafraziramo stari kliše: "Poštenje vođeno i ojačano Duhom Svetim najbolje je načelo u životu", ili, kako je to rekao Hrist: "Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogo roda." (Jn. 15:5)
2. Prihvatite druge. Ljudi mnogo govore o "prihvatanju drugih". Na šta to oni misle? Da li je to nešto lako, kao i reći: "prihvatam ga, shvatam te, ali ne mogu podneti tvoje stavove", (ili njegov ukus u odevanju ili njegove prijatelje ili njegove navike).
Svi smo svesni sebe. Naš pojam o nama direktno je povezan s našim osećanjima, delima i onim šta nam se sviđa a šta ne. Ako kritikujete nečiji ukus ili ideje, bez obzira što vi mislili, u stvari, ustvari kritikujete njega.
Pre nego što svoje oružje (svoje duhovno oružje) uperite prema nečijim idejama, delima ili stavovima, postavite sebi nekoliko pitanja: "Pokušavam li pomoći tom čoveku ili mu pokušavam nametnuti svoje sisteme vrednosti? Da li ga cenim i volim onakvog kakav jeste ili ga želim prekrojiti da bi se uklopio u moju ideju o tome šta je duhovno, hvale vredno i dobro?"
Da li vam prihvaćanje drugih izgleda tako teško? I jeste teško. Ali to pomaže hrišćaninu da se seti da ga je Bog prihvatio onakvog kakav jeste. A onaj koji je rekao: "Dođite k meni...", rekao je i "ne sudite po spoljašnosti, nego sudite sudom pravednim". (Jn. 7:24)
3. Imajte razumevanje. Prihvatanje drugih ne znači mnogo ako nije povezano sa razumevanjem. Šta znači razumevanje? To ne znači "znači nešto" o nekome, poznavati ga "u dušu" ili moći predvideti šta će on učiniti. Ovakvo "razumevanje" znači: "Znam šta sa tobom nije u redu". Ovo nije stvarno razumevanje, nego procenjivanje (ista ona hrišćanska igra o kojoj se govori u ovom poglavlju).
Možda je razumevanje najbolje opisao čovek koji je rekao da, kada bi ga neko hteo razumeti "morao bi ući u moju kožu".
Ovakvo razumevanje - ući u tuđu kožu - naziva se empatijom. Kada osećate empatiju, vi se misaono pokušavate preslikati u drugo biće, odnosno, vi želite tačno videti kako njemu stvari izgledaju.
Empatija se iskazuje više izrazom i delima, nego rečima odobravanja. Na primer, neka se neko ne slaže sa vama u objašnjavanju nekog stiha ili doktrine u Bibliji, ili se ne slaže oko sitnice kao što je, ko će govoriti na sledećem sastanku. Možete prići ovom neslaganju na jedan od dva načina. "Nemaš pojma, dunsteru, bolje bi ti bilo da ćutiš", možete to izreći rečju, delom ili grimasom. Ali isto tako možete pribeći empatiji i iskreno reći: "Ne sviđa ti se ta ideja? Pa, čini mi se da razumem šta želiš reći. Pokušajmo smisliti nešto drugo..."
Ovo nije neka magična formula. neki su ljudi toliko pristrani, prestrašeni i nemoćni da prihvate druge da nisu u stanju prepoznati empatiju ma koliko se mi trudili da je pokažemo. Međutim, stvar je u tome da, kada nastojimo razumeti druge, postoji mnogo više šansi da ćemo doživeti manje neslaganja, osuđivanja i kritikovanja. Ništa ne možemo izgubiti, osim malo ponosa, straha i odbrambenog stava, i ostalih "njegovih" karakteristika, koje nas čine više religioznima a manje hrišćanima.
Budite iskreni. Prihvatajte druge. Imajte razumevanja. Po tim je trima jednostavnim pravilima živeo i delovao Onaj koji će nam svima suditi jednoga dana. Najbolji lek protiv kritikovanja i osuđivanja drugih je sećati se da ćemo "svi stati pred Sud Božji... svako će, dakle, od nas za sebe morati položiti račun Bogu."
