5. Čiji ste rob?
"Ja nisam ničiji rob. Moja me vera oslobađa!"
To je, na neki način, tačno. Hrišćanin je oslobođen kazne za greh. U stvari, on više nikada nema problema s grehom.
"Samo trenutak. Ja imam mnogo problema s grehom. U stvari, sad kad sam hrišćanin, imam ih mnogo više nego ranije."
I ovo je isto tako tačno. I Pavle je to iskusio. Na početku 6. poglavlja, on govori o grehu u svakodnevnom životu hrišćana. Prethodno je već objasnio opravdanje verom, a sada prelazi na problem koji odvaja čoveka, koji teži religiji, od onoga, koji iskreno i duboko veruje, a to je posvećenje. Ljudi zaziru od reči kakva je "posvećenje". Ona im zvuči pobožno i vrlo zastrašujuće. Što ona uopšte znači? Pavle to zna, pa u narednim stihovima svoje poslanice gorljivo nastoji objasniti činjenicu da čovek, ako je religiozan, ne može biti hrišćanin. Puka religioznost nikako nije dovoljna.
PROČITAJ: Rimljanima 6:1-23
1 Šta ćemo, dakle, reći? Da ostanemo i dalje u grehu - da bi se blagodat umnožila? 2 Daleko od toga. Kako ćemo mi, koji smo umrli grehu, i dalje u njemu živeti? 3 Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? 4 Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom. 5 Jer kad smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja. 6 To znamo, da je naš stari čovek raspet s njim, da bi grešno telo bilo obesnaženo, da mi više ne robujemo grehu. 7 Jer ko je umro - oprostio se greha. 8 Ako smo pak umrli s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s njim, 9 znajući da Hristos, vaskrsnut iz mrtvih, više ne umire; smrt ne gospodari više nad njim. 10 Što je, naime, umro - umro je grehu jednom za svagda, a što živi - Bogu živi. 11 Tako isto i vi o sebi mislite da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu. 12 Stoga neka ne caruje greh u vašem smrtnom telu - da slušate njegove požude, 13 i ne dajte svoje udove grehu za oružje nepravednosti, nego predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih, a svoje udove Bogu za oružje pravednosti. 14 Jer greh neće više imati vlasti nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću.
15 Šta onda? Da grešimo zato što nismo pod zakonom nego pod blagodaću? Daleko od toga. 16 Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost? 17 No hvala Bogu što ste jednom bili sluge greha, ali ste od srca poslušali primer nauke, kome ste predani; 18 pošto ste oslobođeni greha, stavljeni ste u službu pravednosti. 19 Ljudski govorim zbog slabosti vašeg tela. Kao što ste, naime, nekad dali svoje udove da služe nečistoti i bezakonju - za upražnjavanje bezakonja, tako sada dajte svoje udove da služe pravednosti - na osvećenje. 20 Jer kad ste bili sluge greha, bili ste prosti od pravednosti. 21 I kakav ste plod u to vreme imali? - ono čega se danas stidite; jer kraj svega toga je smrt. 22 Sada pak, pošto ste oslobođeni greha i pošto ste stavljeni u službu Bogu, imate svoj plod na osvećenje, a život večni kao kraj. 23 Smrt je, naime plata za greh, a blagodatni dar Božiji je - večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.
Vi pripadate onome što ste odabrali!
"Ne mogu biti savršen. Šta onda ako malo grešim? Bog će mi oprostiti."
Da li vam je ikada takvo nešto palo na pamet? Ovo je tipičan primer zamke za svakog hrišćanina, jer svaki hrišćanin zna da ga "biti spašen" ne rešava svih nevolja s grehom. Čovek je spašen od kazne i krivice zbog greha - "opravdanje verom", kako to ističe Pavle u 3. i 4. poglavlju. Međutim, snaga greha još uvek postoji, ona deluje na čoveka i iskušava ga. Prirodan zaključak bi bio dozvoliti grehu da nas zaskoči gde god može. Pogledajmo 1. Jovanovu poslanicu 1:9! Potrebno je samo ispovediti greh. Bog je veran i on će oprostiti. Uskoro se ovo pretvara u svojstvenu igru u kojoj čovek nikada ne pobeđuje i nikada ne oseća da je u pravu.
Pavle brzo prelazi preko ideje o tome da se greši što više da bi izobilovala milost Božja i kaže da to nikako ne smemo činiti. Nakon ovog, on iznosi još nekoliko radosnih vesti o evanđelju. Mi ne moramo nastaviti grešiti, jer je slomljena snaga greha nad nama onog trenutka kada smo postali hrišćani.
Slomljena snaga greha? To baš ne izgleda tako. Zašto hrišćani još uvek imaju mnogo iskušenja? I zašto još uvek greše?
U 6. poglavlju Pavle zalazi u nešto dublje vode. On simbolično izražava šta se to događa kad neko postane hrišćaninom. Hrišćanin postaje deo Hrista i na figurativan način "umire" s njim, kao što je i on umro na krstu. Isto tako, hrišćanin vaskrsava s Hristom, kao što je i Hrist uskrsnuo od mrtvih.
Teško razumeti? Da, ali tu se opet nalazi ključ za razumevanje razlike između religije i hrišćanstva. Hrišćanin nije neko ko slepo sledi Hristovo učenje. Hrišćanin je onaj koji je jedno s Hristom. Zato Pavle kaže: "naš je stari čovek zajedno s njim raspet, da onemoća ovo grešno telo, te više ne robujemo grehu."
Stari čovek raspet? Grešno telo onemoćalo? To mi ne izgleda baš tako...
Možda i ne izgleda, ali ključ za razumevanje ovog odlomka leži u tome da Pavle pokazuje jednu sliku, a način na koji posmatramo tu sliku dovodi do razlika u razumevanju.
Promotrimo to na ovaj način. Pavle kaže da postati hrišćaninom znači, ne samo početi slediti Hrista, već i identifikovati se s njim, postati delom njega. I upravo kao što je svojom smrću i uskrsnućem savladao snagu greha, Hrist je uništio i staru, grešnu prirodu, koja je deo svakog od nas.
Pitanje je želite li da to uništenje deluje za vas ili radije želite voditi bitku sami. U ovome je paradoks. Hrist ne ulazi nasilno u nečiji život. On ne ulazi u čoveka i govori: "Od sada ja upravljam tobom. Od sada ćeš činiti ono šta ja hoću, inače..." Hrist ostavlja mogućnost izbora. Čovek više nije u vlasti greha, ali nije ni robot. (Robota se ne može iskušavati, ali on, isto tako, ne može osetiti, radost, mir i zadovoljstvo.)
Pavle nam kaže da se moramo smatrati mrtvima grehu. Drugim rečima, mi zaista verujemo da smo umrli grehu i da živimo Bogu kroz Isusa Hrista. Pavle nikada ne kaže da je hrišćanin oslobođen iskušenja, neosetljiv na greh i zamotan u plastičnu ambalažu zvanu "spasenje". Iskušenja greha još uvek postoje, ali, kako ističe Pavle, to više nije jedina mogućnost koja nam je preostala. Postoji još jedan put - poslušnost Hristu. Sloboda izbora prepuštena je čoveku.
Izbor je sastavni deo života. Svakim izborom kojeg načini čovek, čovek se okreće ili grehu ili Hristu. Ne postoji ništa između toga. Čovek nikada ne ostaje isti - uvek se menja.
Čovek uvek postaje poput onoga čemu se pokorava. Ako služi grehu, to za njega znači frustraciju, razočarenje, neku vrstu ciničnog otvrdnuća Evanđelju. Međutim, ako služi Hristu, Hrist oblikuje njegov život. Onaj kojeg odaberete će vas uzeti i postaće vaš gospodar, a vi ćete postati njegov rob. Čovek postaje poput onoga kome se predaje.
Čovek pripada sili koju odabere. Hrista se prihvata verom, ali ako vera u njega nije stalna i realna, greh još uvek vlada čovekom.
Prema tome, postoje tri vida posvećenja: pozicijsko, iskustveno i konačno.
Pozicijsko posvećenje znači da je svaki vernik posvećen u tom smislu da je jedno s Hristom. Pavle kaže da su i oni članovi crkve u Korintu, koji žive u telesnom grehu, još uvek posvećeni (1. Kor. 6:11).
Konačno posvećenje se odnosi na večni život. To je samo još jedan izraz za "proslavljenje", odnosno sličnost s Hristom u njegovom drugom dolasku (1. Jn. 3:1-3).
Međutim, ono o čemu Pavle najviše govori u 6. poglavlju je iskustveno posvećenje, to jest, iskustvo pobede nad grehom u svakodnevnom životu.
Posvećenje možemo definisati teološkim rečnikom: "čuvanje za Boga kroz sveti život u skladu s Božjom voljom". Ali, možda ove reči imaju više značenja ako se iskažu ovako: "dozvoliti Hristu da zaista promeni naš život". Jedini način da do te promene dođe je sloboda izbora. Bez mogućnosti izbora posvećenje bi bilo jalova, mehanička stvar. Bili bismo "opravdani" kompjuteri. Ali Bog ne želi kompjutere. On želi hrišćane koji su mrtvi grehu, a živi njemu kroz Isusa Hrista.
Čiji ste rob? Vratimo se na Rim. 6:11. Sve zavisi od toga na koji ćemo način gledati na hrišćanski život. Ovde ne pomaže nikakva religioznost. Vi ste deo Hrista, ali imate mogućnost izbora: greh ili poslušnost njemu. Vi pripadate onome šta ste odabrali.
Pavle još nije završio s pokazivanjem da je hrišćanski život lični odnos s Hristom. U Rim. 7:1-14, on upotrebljava sliku braka da bi ilustrirao vezu između hrišćanina i Hrista. Hrišćanin više nije u "braku" sa Zakonom, jer je umro grehu i prekinuo tu vezu, nego je u "braku" s Hristom...
PROČITAJ: Rimljanima 7:1-14
1 Ili ne znate, braćo - govorim onima koji poznaju zakon - da zakon ima vlasti nad čovekom dok je živ? 2 Udata žena, naime, vezana je zakonom za muža dok je on živ; ako pak muž umre, razrešena je od zakona kojim je vezana za muža. 3 Stoga će se zvati preljubočinica - ako za muževljeva života pođe za drugog čoveka; ako pak umre muž njen, slobodna je od zakona i nije preljubočinica, ako pođe za drugog čoveka. 4 Tako ste i vi, braćo moja, posredstvom Hristova tela umrtvljeni za zakon, da pripadate drugome, vaskrslome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu. 5 Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili plodove smrti. 6 A sad smo oslobođeni od zakona, pošto smo umrli onome koji nas je potčinjavao, tako da sad služimo u novom duhu, a ne u starom slovu.
7 Šta ćemo, dakle, reći? Da li je zakon greh? Daleko od toga. Ali ja sam greh poznao samo posredstvom zakona; jer ne bih znao za prohtev, da zakon nije kazao: "Ne poželi". 8 Greh je u zapovesti našao povod i u meni izazvao svaki prohtev; jer greh je bez zakona mrtav. 9 I ja sam nekad živeo bez zakona; a kad je došla zapovest, greh je oživeo. 10 Ja pak umreh i nađe se da me je zapovest, koja je imala da me vodi u život, dovela do smrti. 11 Greh me je, naime, dobivši povod u zapovesti, zaveo i baš njome ubio. 12 Zakon je sam po sebi svet, i zapovest je sveta, i pravedna, i dobra. 13 Znači li to da je dobro meni postalo smrt? Daleko od toga. Nego greh, da bi se pokazao kao greh, posredstvom dobroga izdejstvovao mi je smrt, da bi greh - posredstvom zapovesti - postao preko svake mere grešan.
14 Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh.
Problem ne leži u zakonu
Pavle ovde želi raščistiti jednu vrlo važnu stvar. On počinje time što govori da hrišćanin više nije u braku s zakonom. Hrišćanin je umro zakonu i sad je jedno s Hristom. Međutim, Pavle ne želi da mi dobijemo utisak da je zakon nešto loše. Stvarni je neprijatelj greh - prokletstvo koje iskorištava Božje dobre zakone, a za svoje zle ciljeve.
Pavle zna da problem ne leži u zakonu; problem leži u čoveku, to i pokazuje u sledećem delu svoje poslanice...
