• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

U to vreme će Bog sakupiti Svoj narod uz snažni trubni glas. On će ih, kad se opet nađu u zemlji otaca taknuti u njihovu dušu, te će oni u dubokoj "pokori" i uz mnogo kukanja shvatiti da im je potrebno pomirenje (Zaharija 12:10). Radi toga u slikovitom redosledu praznika nakon "praznika truba", odmah iza njega sledi veliki dan očišćenja (ili pomirenja).

Dan pomirenja ili Jom Kippur je za Izrael bio najsvečaniji i najvažniji praznik u godini. U 3. Mojsijevoj 23, i još opširnije u 3. Mojsijevoj 16, nalazimo opis žrtava i ostalih obaveza koje su za taj dan bile određene za Izraelce. Stoji zapisano:

"Još reče Gospodin Mojsiju govoreći: A deseti je dan toga meseca sedmoga dan očišćenja; sabor sveti neka vam je, i mučite duše svoje, i prinesite Gospodinu žrtvu ognjenu. U taj dan nemojte raditi ni jednoga posla, jer je dan očišćenja, da se očistite pred Gospodinom Bogom svojim. A svaka duša koja se ne bi mučila u taj dan, da se istrebi iz naroda svojega. I svaku dušu koja bi radila kakav posao u taj dan, ja ću zatrti dušu onu u narodu njezinu. Ni jednoga posla nemojte raditi; to da je večna uredba od kolena do kolena u svim vašim stanovima. Subota počivanja neka vam bude, i mučite duše svoje; devetoga dana istoga meseca kad bude veče, od večera do večera praznujte počinak svoj." (3. Mojsijeva 23:26-32)

Znači Bog je od Svoga naroda zahtevao tri stvari i to: Očišćenje (pomirenje), mučenje duše (tugu duše) i mirovanje.

Očišćenje ili pomirenje je veoma ozbiljna reč! Bog je svet, a čovek je grešan. On se treba pomiriti sa Bogom, a njegov greh treba biti opravdan i izbrisan. Ako se ne očisti, čeka ga Božji pravedni sud. Bog niti jednom narodu u stara vremena to nije tako jasno obrazložio, kao što je to objasnio Izraelskom narodu. On im je u Svojoj Reči dao svete odredbe i praznike.

A sada poslušajmo što je Bog odredio Izraelcima da trebaju činiti u pogledu žrtava u 3. Mojsijevoj 16. To je praslika savršenog izbavljenja i pomirenja koje se postiže jedino u Hristovoj žrtvi. Ako ti dragi čitatelju još nisi doživeo veliku radost oproštenja greha, neka ti Bog pokloni milost, kako bi pri razmatranju ovih primera i gledajući njihovo ispunjenje u žrtvi na Golgoti, našao mir s Bogom!

Prvosveštenik je na taj veliki praznik, pre nego je započeo izmirivati grehe naroda putem potrebnih žrtava, najpre morao prineti žrtvu pomirnicu za sebe i svoje ukućane. Osim toga morao se sasvim okupati u vodi i obući u bele lanene haljine. Kroz tu kupku i odeću od belog lanenog platna, kao i žrtvom mladog junca, kao žrtve za greh i jednog ovna kao žrtve paljenice za sebe i svoj dom, tek tada je prvosveštenik postao slikom Isusa Hrista, našeg svetog pomiritelja i Prvosveštenika. Gospod Isus, naš veliki Posrednik i Izbavitelj bio je sam po sebi bez mane, čist i svet, ali Izraelski prvosveštenik to nije bio. Da bi barem izvana ličio po svojoj osobi Gospodu Isusu "...koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu" (Jevrejima 9:14), trebao se prvo okupati i obući u čisto belo laneno ruho i za svoje vlastite grehe prineti žrtvu, pre nego je mogao i pomisliti da se zauzme za svoj narod.

U 3. Mojsijevoj 16:5 čitamo: "A od zbora sinova Izraelovih neka uzme dva jarca za žrtvu radi greha, i jednoga ovna za žrtvu paljenicu". Ovde se prekida tok zbivanja i ne naređuje se šta treba učiniti sa tim žrtvama, a prvosvešteniku se u 6. stihu naređuje, da on prvo treba prineti junca na žrtvu za greh, kako bi očistio sebe i svoj dom. Nadalje stoji zapisano:

"Po tom neka uzme dva jarca, i neka ih metne pred Gospoda na vrata Šatora od sastanka. I neka Aron baci ždrijeb za ta dva jarca, jedan ždrijeb Gospodinu a drugi ždrijeb Azazelu.(1) I neka Aron prinese na žrtvu jarca na kojega padne ždrijeb Gospodinov, neka ga prinese na žrtvu za greh" (7-9).

Krv te žrtve za grehe naroda bila je isto kao i krv žrtve za prvosveštenika stavljena u zlatnu posudu, koju je on pod okriljem kada nosio iza zavese u Svetinju nad Svetinjama. Tamo je stajao zlatni Zavetni kovčeg pred Božjim licem. Nad Zavetnim kovčegom lebdeo je svetleći oblak kao vidljivi znak Božjeg prebivališta i Njegove prisutnosti. Kovčeg je bio poškropljen krvlju, a takođe se krv sedam puta škropila i ispred kovčega.

Ovde u podnožju prestolja Božje milosti koji je bio poškropljen krvlju, susreo se sveti Bog s grešnim narodom, za kojega se prvosveštenik zauzeo i prilazio. Narod je svojim grehom uvredio Boga, Njegovu pravdu i svetost, ali u krvi žrtve pomirnice priznaje se potreba pravednog pomirenja za grehe. Bog je bio obeščašćen grehom i Njegov autoritet je bio veoma uvređen. Njegov zakon i Njegova volja su bili prestupljeni, a njegova slava pogažena nogama. Da li je Bog mogao ćutati u Svojoj svetosti i pravdi gledajući grehe naroda? Bog ne bi bio Bog, kada On ne bi kažnjavao grehe i pravedno ih osuđivao. Ali u smrti i čistoj krvi žrtvene životinje koja je ukazivala na Izbavitelja koji je trebao doći, nalazilo se pravedno pomirenje za sve grehe. A u krvi koja je jednom godišnje na veliki "dan pomirenja" bila unešena u Svetinju nad Svetinjama, to jest u Božju prisutnost, sveštenik je po Božjem milostivom naređenju postavio novu osnovu za nastupajuću godinu. Na temelju toga je Bog milostivo i saosećajno gledao na svoj grešni narod i oprostio mu grehe i snosio ga, a da nije bila oštećena Njegova svetost ili pravednost.

Nakon što je prvosveštenik uneo krv jednog jarca pred Gospoda u Svetinju nad Svetinjama, pred Božje lice, izašao je napolje u predvorje i prišao drugom jarcu "Azazelu", polegao svoje obe ruke na njegovu glavu i ispovedio nad njim "sva bezakonja sinova Izraelovih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim"." (3. Mojsijeva 16:20-21).

Kako je divan i savršen bio ovaj primer, koji nas podseća na veliko delo pomirenja na Golgoti! Tri puta čitamo ovde izraz "svi", "sva bezakonja" "sve prestupe", "svim gresima". Tada je taj ovan bio protjeran od jednog za to pripravnog čoveka, koji ga je oterao u pustinju, u neplodni kraj. Ta životinja je otklonila od naroda njihove grehe, kao što to i njegovo ime Azazel to potvrđuje. On je bio predan večnom zaboravu i oteran u pustinju. To je rekao i Psalmista: "Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša" (Psalam 103:12).

Tako je taj znameniti i punovažan "dan pomirenja" u Izraelu - iako samo kao senka i primer - ukazivao na to, da je bilo udovoljeno, kako Božjim potraživanjima u pogledu Njegove pravednosti i svetosti, tako i potrebama grešnika je bilo odgovoreno, a njihov greh je bio izmiren.(2)

Ali da se okrenemo učenju Novog zaveta, naročito u poslanici Jevrejima, koja je kao što već i sam naslov kaže, bila upućena hrišćanima Izraelskog porekla. Ona opisuje veličinu žrtve Isusa Hrista, Sina Božjega i otkriva nam puninu njihovog i našeg izbavljenja kroz Njega. Žrtve i odredbe na veliki "dan pomirenja" veoma jasno ukazuju na Njega.

Poslanica Jevrejima najpre započinje s rečima: "Bog, koji je negda mnogo puta i različnim načinom govorio ocima po prorocima, progovori nama u ove poslednje dane po Sinu" (Jevrejima 1:1), to jest, u osobi Sina. Nakon što je ukazano na uzvišenost Sina Božjega nad prorocima, anđelima, stvorenjima i Njegovim "drugovima" (pogl. 1.), kao i nad Mojsijem, Isusom Navinom i Aronom (pogl. 3-6), čitamo da je Hrist postao Prvosveštenikom po redu Melhizedekovu, koji je bio ujedno i car i sveštenik. Bio je bez prethodnika i bez naslednika. Nadalje čitamo, da je Hrist kao Prvosveštenik "...svet, nevin, neokaljan, odvojen od grešnika i uzvišen nad nebesa". Kao što smo videli, prvosveštenik u Starom zavetu morao okupati i obući u belo laneno ruho, radi toga što nije bio čist, i tek nakon očišćenja je postao odgovarajućom slikom za Hrista (Jevrejima 7:26). A u nastavku ovog teksta nam se objavljuje, da Hrist i u buduće neće kao prvosveštenici u Starom zavetu prinositi žrtve: "Koji ne treba svaki dan, kao prvosveštenici, najpre za svoje grehe prinositi žrtve, zatim za narodne; jer je ovo učinio jednom, kada je sam sebe prinio" (Jevrejima 1:27).

Nakon što nam je u prvih osam poglavlja poslanice Jevrejima bilo ukazano na veličinu i slavu osobe našeg Prvosveštenika, koji je Sin Božji, u poglavljima 9 i 10 se prikazuje veličina Njegova dela, to jest žrtve. "... postavio je Sina do veka savršena... koji sede s desne strane prestola Veličanstva na nebesima..." (Jevrejima 7:28; Jevrejima 8:1).

Nadalje čitamo: "Ali Hrist se je pojavio kao Prvosveštenik budućih dobara i ušao u veći i savršeniji šator, koji nije rukom načinjen, to jest nije od ovoga sveta; niti je s krvlju jaraca ni junaca, nego je sa Svojom krvlju ušao jednom za uvek u Svetinju nad Svetinjama i stekao večni otkup" (Jevrejima 9:11-12). I nastavlja se: "Koliko će više krv Hrista, koji je Duhom Svetim samoga sebe prinio neokaljana Bogu, očistiti našu savest od mrtvih dela, da služimo živome Bogu!(3) I zato je novome Zavetu posrednik, da po smrti, koju podnese za otkup od prestupa u prvome Zavetu, prime pozvani obećanje večne baštine" (Jevrejima 9:14-15).

Sve što je povezano sa velikom i savršenom žrtvom našeg Gospoda i Spasitelja, to je večno. On nam je pribavio večno izbavljenje o kojem smo već slušati. On nam je to pribavio Svojom smrću. On je "Duhom Svetim samoga Sebe prinio neokaljana Bogu..." Time nam je On pribavio: "... obećanje večne baštine". Već smo ranije pročitali da On: "postade svima, koji Ga slušaju, uzrok večnog spasenja" (Jevrejima 5:9).

Poglavlja 9 i 10 iz iste poslanice, naročito govore o značenju slika i zbivanja na veliki "dan pomirenja", ali nam nadalje govore i o velikom delu i večnom značenju punovažeće Hristove žrtve. Tako između ostaloga stoji zapisano: "Jer Hrist ne uđe u rukotvorenu Svetinju, koja je prilika prave, , nego u samo nebo, da se pokaže pred licem Božjim za nas" (Jevrejima 9:24).

U 10. poglavlju čitamo da je Bog na to divno odgovorio i dao nam predivno i jasno svedočanstvo o savršenosti žrtve Njegova Sina. Božji Sin je, nakon što je ušao u Svetinju nad Svetinjama sa Svojom vlastitom krvlju gore na nebesima - nasuprot prvosveštenicima, koji su ulazili s tuđom krvlju, sa krvlju životinja, koja nije bila u stanju otkloniti grehe onih koji su ulazili u Svetinju na zemlji - a On je jednom ušao gore i "seo" sa desne strane Bogu za znak, da je delo pomirenja jednom za uvek ispunjeno i dovršeno. Dok je prvosveštenik u Starom zavetu morao stalno "stajati" u Svetinji, pošto on nije nikada mogao dovršiti svoje delo, dotle za Gospoda Isusa stoji zapisano: "Jer jednim prinosom završio je u vek one koji bivaju posvećeni" (stih 14). Zemaljski prvosveštenik je svake godine morao obnavljati i opetovati prinošenje žrtava (Vidi stihove od 3 do 13).

Ovde po drugi puta čitamo "u vek". On "sedi svagda" s desne strane Bogu i "u vek" su verujući posvećeni verom u Njega.(4) Učinjeni smo savršenima pred Bogom. Ovim rečima "u vek" i "sedi svagda" pridružuje se kao daljnja suprotnost toj slici na veliki "dan pomirenja" skupoceni izraz: "neću više". Tamo čitamo: "I greha njihovih i bezakonja njihovih neću više spominjati" (stih 17).

U Starom zavetu je jedan jarac "Azazel" (odvraćanje, otklonjenje), odneo grehe naroda na svojoj glavi napolje u pustinju, nakon što je krv prvog jarca bila unesena u Svetinju nad Svetinjama. To je bilo lepo svedočanstvo: ali ono se ne može uporediti sa svedočanstvom Svetoga Duha, koji je sišao na ovu zemlju, nakon što je Isus Hrist ušao gore sa svojom svetom krvlju u istinsku Svetinju i bio pozdravljen od Boga kao Prvosveštenik (Jevrejima 5:10). On sada stanuje u srcima vernika i daje im osim toga i pismeno svedočanstvo, da Bog od sada više nikada neće spominjati njihove grehe i prestupe.

Na temelju ovog čudnovatog i savršenog večnog Božjeg dela spasenja, slušamo novi izraz koji se više puta ponavlja u poslanici Jevrejima: "Da pristupamo!" Nadalje čitamo: "Imajući dakle slobodu, braćo, ulaziti u svetinju krvlju Isusovom, putem novim i živim, koji nam je obnovio zavesom, to jest, telom svojim. I Sveštenika velikoga nad domom Božjim: Da pristupamo s istinitim srcem u punoj veri, očišćeni u srcima od zle savesti, i umiveni po telu vodom čistom" (Jevrejima 10:19-22).

Iako se veliki "dan pomirenja" mnogo puta slavio u Izraelu, ipak je ostala teška i značajna zavesa ispred Svetinje nad Svetinjama, gde je svetleći oblak ukazivao na stan i prisutnost Božju. Taj uvaženi zastor sa heruvinima koji su bili uvezeni u njega, je poput heruvina koji je nekoć sa plamenim mačem zatvorio palom čoveku prilaz k Bogu. I pokraj svih žrtava i prolivene krvi, koja je iz zlatne posude bila škropljena ispred kovčega Zaveta, ipak je to značilo: "Nazad!" Bog i čovek su još uvek rastavljeni zbog greha. Bog je unutra, a čovek je napolju". Zavesa je ostala na tom mestu.

Krv žrtvenih životinja, koja je jednom godišnje, na veliki "dan pomirenja", bila unešena od prvosveštenika u Svetinju nad Svetinjama, nije bila u stanju savršeno očistiti savest onoga koji ju je prinosio. Ona ga je mogla samo za kratko vreme dovesti u svetu Božju prisutnost, ali zatim je morao opet izići napolje. Bog sa Svoje strane nije mogao izići na temelju krvi od bikova i ovnova, kako bi blagoslovio Svoj narod. Bog je bio unutra, a narod je ostao vani. Zavesa ih je još uvek odvajala.

Ali neka je večna slava Bogu! Stanje se ipak promenilo, kada je Isus Hrist prinio čistu žrtvu kroz večnog Duha Bogu, kada je naš poštovani Gospod i Spasitelj, koji je, kada se ispunilo vreme otkrio i došao da odstrani grehe Svojom žrtvom (Jevrejima 9:26). On je prolio Svoju krv na krstu Golgote, a Svoju glavu je nagnuo kada je umirao i izustio je: "Svrši se" ili "Ispuni se" (Jovan 19:30). Tog trenutka razderao se zastor koji je razdvajao nebo i zemlju, da on se rascepao "od gore prema dole" (Matej 27:51; Marko 15:38). On se razderao zbog skupocene krvi Isusa Hrista, koja je tekla jednom za uvek radi naših greha. U njenoj vrednosti je Hrist ušao u Svetinju nad Svetinjama na nebesima i došao pred lice Božje. Potrgana je zavesa zajedno sa slikama Heruvina, koja je zatvarala put grešniku koji se želeo približiti Bogu. Sada nam sam Bog dovikuje, svima nama koji smo tražili zaklon pod tom krvlju: "Da pristupamo dakle slobodno k prestolju blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć" (Jevrejima 4:16).

Da, vernik se sme slobodno pojaviti i prići Božjem svetlu, svetosti i sretnoj blizini, bez da se plaši opomena. Tamo on sme ostati stajati. Posredstvom Isusove krvi vernik je očišćen i pomiren s Bogom; a kroz "Prvosveštenika" (stih 21), ili Prvosveštenika, koji je umro za njega, vernik će se smiriti i biti sačuvan u različitim životnim prilikama. Tako će njegov odnos prema Bogu, u koji je stupio posredstvom Isusove krvi biti sačuvan i pokraj svih napada neprijatelja. Biti će sačuvan posredstvom prvosvešteničke službe Isusa Hrista, kako više nikada ne bi bio Izgubljen.

Poznato nam je da je prvosveštenik u Starom zavetu, kada se pojavio u svojim svečanim haljinama, na prsima nosio ploču. Ta ploča je bila čvrsto privezana, a na ploči se nalazilo dvanaest dragih kamenja. Na njima su bila napisana imena dvanaest plemena naroda Božjega. Isto tako na dva kamena oniksa, koji su držali oplećak Efoda. Tako nosi sam istinski i večni Prvosveštenik Isus Hrist, u svom srcu, to jest u središtu Svoje večne i verne ljubavi, te u božanskoj savršenoj večnoj naklonosti, i na svojim svemoćnim ramenima, ne samo imena Svojih izbavljenika, koje je On tako skupo platio Svojom vlastitom krvlju, već On nosi i njih same.

U jednoj pesmi(5) se kaže:

Tvoje delo spasenja na zemlji,
Ti si Isuse savršeno ispunio,
Ono što je trebalo ispuniti,
Niko ne bi mogao bolje izvršiti!
Ti si za nas život dao,
Krvlju Tvojom si nas otkupio.
Slavno Ti si uskrsnuo,
I slobodu nam pribavio!

Na prsima Svojim nosiš sada,
Sva imena Svojih pripadnika;
Svi koji su k Tebi došli,
Ljubav i brigu su Tvoju našli.
Koji u Te veruju Ti ih zastupaš,
I iz ruke Svoje Ti ih ne ispuštaš!
Jer kod Oca spremio si im Ti,
Stanove koje će večno naslediti!

To je blagoslovljeni položaj vernih, i to već sada, iako se još nalaze na ovom svetu i u pustinji, oni se ipak već nalaze u Božjoj prisutnosti i prisnom zajedništvu s Njim. O kako je žalosno, da to još uvek mnogi vernici nisu doživeli! Mnogi još uvek sumnjaju i plaše se, i umesto da uđu u Svetinju nad Svetinjama, oni još uvek stoje u predvorju! Kakvog li bola i gubitka za Božje srce, ali kakvog li gubitka i za njihovo vlastito srce i život!

Svi oni koji su istinski i iskreno potražili svoje utočište kod Isusa Hrista, u Božjim očima oni stoje pod večnom zaštitom krvi Njegova Sina i Njegove verne službe, kao Prvosveštenika, punog samilosti, koji sedi s Njegove desne strane. Oni su potpuno izbavljeni i za uvek su privučeni k Njemu. "Da pristupamo s istinitim srcem u punoj veri, očišćeni u srcima od zle savesti, i umiveni po telu vodom čistom" (Jevrejima 10:22). To znači, oni poseduju kroz Reč Božju i Njegovog Duha novi božanski život.

I taj skupoceni deo vernici trebaju poznavati i u njemu uživati, jer to Bog želi. On ih poziva da slobodno dođu u Njegovu prisutnost u svetlu, pred Njegovo lice i na Njegovo srce i to "s istinitim srcem", to jest bez poroka, bez sumnje i predomišljanja i "u punoj veri".

Sada je sve za vernike istinito". Oni ne stoje više u sumnji, seni ili nesigurnosti. Takođe ne stoje više ni u zemaljskoj Svetinji, već su tamo gde je i njihov Prvosveštenik, to jest kod "pravog šatora". "Jer Hrist ne uđe u rukotvorenu Svetinju, koja je prilika prve, nego u samo nebo..." (Jevrejima 8:2; Jevrejima 9:24). On se pokazao pred Božjim licem za nas, iako se mi još uvek nalazimo s našim nogama u vrućem pesku pustinje.(6) Trebamo Mu pristupati "S istinitim srcima" (Jevrejima 10:22). Radi toga trebamo biti "pravi bogomoljci", koji se mole Bogu u Duhu i istini (Vidi Jovan 4:23). Dosledno tome čitamo na kraju poslanice Jevrejima: "Kroz Njega dakle (Isusa Hrista) da svagda prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest, plod usana koje priznaju ime Njegovo" (Jevrejima 13:15).

Uistinu je to divna i blagoslovljena Božja namera sa svojim izbavljenicima već u ovo vreme i u ovoj pustinji. Kako li će tek biti u blagoslovljenoj večnosti, kada budemo slavili praznike i donosili Mu slavu i hvalu, kao što smo već rekli na početku našeg razmatranja!

Kako je žalosno da samo mali broj hrišćana shvata u kakvom su divnom stanju, i zbog toga to još jednom naročito naglašavamo. Mali broj je onih koji su shvatili svoj blagoslovljeni položaj, i koji su ga zauzeli u Božjem hramu, na slavu Njegove milosti! Da, velika je to bol i gubitak za Boga i Njegovu slavu, a velik je to gubitak blagoslova i sile za svakog onoga ko to nije shvatio.