• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

U nastavku praznika "prvih snopova" o kojem smo u prošlom poglavlju govorili, nadovezuje se "praznik nedelja".

"Sedam nedelja nabroj; kad stane srp raditi po letini,(1) onda počni brojati sedam nedelja. Tada praznuj praznik nedelja Gospodu Bogu svom; šta možeš prinositi dragovoljno kako te bude blagoslovio Gospod Bog tvoj." (5. Mojsijeva 16:9-10).

Ovaj četvrti praznik stoji, kao što nam ove reči jasno dokazuju, u bliskoj vezi sa "praznikom prvih snopova". I zbog toga, što je između dva praznika proteklo sedam sedmica - znači toliko sedmica, koliko je dana u jednoj sedmici - tako se ovaj kasnije naziva: "praznik nedelja" ili "praznik sedmica". Kao što smo spominjali, prinošenje prvih otkosa od kojih se računalo sedam sedmica, dešavalo se na nedelju ("na dan nakon Sabata"), i to u nedelju posle Pashe.

Prema tome je "praznik nedelja" padao na dan nakon sedmog sabata, to jest, opet u nedelju. I kasnije je po grčkoj reči "pentekoste" (t.j. pedeset, pošto je to bio pedeseti dan nakon praznika prvih snopova) dobio ime Duhovi ili Pedesetnica. Taj praznik Duhova je stajao u tesnoj povezanosti sa proteklim praznikom "prvih otkosa", i to ne samo u pogledu vremena, već i u pogledu njenog značaja. Dok je jedan označavao početak žetve, dotle je "praznik nedelja" koji je započinjao pedeset dana kasnije označavao praznik žetve.(2) Zbog toga čitamo:

"Praznuj praznik sedmica, prvina žetve pšenične, i praznik berbe na svršetku godine." (2. Mojsijeva 34:22)

"I na dan prvina, kad prinosite nov dar Gospodinu posle svojih nedelja, da imate sabor sveti, ni jednoga posla ropskoga ne radite." (4. Mojsijeva 28:26)

A na drugom mestu stoji zapisano: I praznik od žetve prvina od truda tvojega što poseješ u polju svojem; i praznik berbe na svršetku svake godine, kad sabereš trud svoj s njive" (2. Mojsijeva 23:16). Na dan tog praznika žetve, koji je ujedno bio i danom radosti i zahvalnosti (Vidi 5. Mojsijeva 16:9-12), morali su svi muškarci iz Izraela, kao i na praznik beskvasnih hlebova doći iz svih krajeva Izraela u Jeruzalem. "Tri puta preko godine sve muškinje tvoje da izlazi pred Gospodina Boga" (2. Mojsijeva 23:17).

Tako su i na one Duhove, to jest na praznik žetve, koji je sledio nakon uzašašća Gospoda Isusa Hrista, bio izliven Sveti Duh. Bogobojazni ljudi izbliza i iz daleka bili su okupljeni u velikom broju u to vreme u Jeruzalemu (Dela 2:1, 5). U sili Svetoga Duha kojeg je upravo primio, ustao je apostol Petar i počeo propovedati velikom mnoštvu o spasenju kroz Hrista. Bog je podupreo tu propoved sa Svojim velikim blagoslovom, te je uzverovalo oko tri hiljade duša. Bila je to obilna žetva za Boga i za večnost i to baš na izraelski žetveni praznik!

Tako nam je sam Bog dao odgovor na pitanje: Što u duhovnom smislu treba značiti "praznik nedelja", ili izraelski žetveni praznik? Ako je prinošenje "prvih otkosa" slika uskrsnuća Isusa Hrista iz mrtvih, iz groba, onda je "praznik nedelja" ili "praznik od žetve prvina" slika stvaranja Crkve Hristove. Ona se ujedno naziva "sabor i crkva prvorođenih" (Jevrejima 12:23), ili "prvenci Njegovih stvorenja" (Jakovljeva 1:18), "koji imamo prvine Duha" (Rimljanima 8:23).

Bog će još jednom kasnije održati veliku žetvu, kada će sabirati Hristovu crkvu, to jest sve istinske i nanovo rođene hrišćane. On će sabrati zrelo žito u nebeske ostave (Vidi Matej 13:30). O toj krasnoj žetvi u carstvu Božjem govori i radosni "praznik senica", to jest glavni i završni žetveni praznik. Tako će Bog, koji sada Svojim izbavljenima, svojoj deci, daje "prvine Duha", će još jednom izliti Svetog Duha i to na sve meso (Joil 2:28 i dalje).

Ali da se opet vratimo "prazniku nedelja" ili "prazniku prvih otkosa žitne žetve". Čitamo da je Bog naredio svom narodu Izraelu:

"Iz stanova svojih donesite dva hleba za žrtvu obrtanu,(3) od dve desetine efe beloga brašna da budu, s kvascem neka budu pečeni; to su prvine Gospodinu." (3. Mojsijeva 23:17)

Kao što žitno zrno odvojeno raste na raznim njivama i dozreva za žetvu, pa se melje i u dva hleba spaja, tako Sveti Duh sada ujedinjuje verne hrišćane u duhovnom smislu i spaja ih u jedno telo: "Jer smo jedan hleb, jedno telo mnogi, jer smo svi dionici jednog hleba" (1. Korinćanima 10:17). Možda će neki čitatelj primetiti i reči: "Ali od Izraelaca su se zahtevala dva hleba". Da, ali dva hleba su činila jednu žrtvu, jedan prinos. Pošto se radi o dva hleba, to nas želi podsetiti, da se Crkva sastoji od Jevreja i neznabožaca (nejevreja) koji se nazivaju i nacijama.

U početku se Crkva Gospodnja sastojala uglavnom od samih Jevreja, ali danas su sakupljeni vernici pretežno iz nejevrejskih naroda. Svi istinski vernici, bilo iz jevrejeskog ili nejevrejskog naroda, spajaju se u jednu jedninu "Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji, neznabošci, robovi ili slobodni; i svi se jednim Duhom napojismo" (1. Korinćanima 12:13). Ali pošto su hlebovi bili ispečeni sa kvascem, koji u Reči Božjoj predstavlja greh i zlo (Vidi 1. Korinćanima 5:7-8; 3. Mojsijeva 2:11), to je značajan i odgovarajući prikaz ozbiljne činjenice, da i vernici, iako su nanovo rođeni i dionici Svetoga Duha, u njima se još uvek nalazi i grešni stari čovek, tako dugo dok su na zemlji.

Prisutnost Svetog Duha u vernicima ne otklanja starog čoveka i ne uništava ga, ali ga i ne oplemenjuje. Ipak, Duh daje snagu našoj duši, kako bi mi naše "telo" - starog čoveka - mogli držati u smrti t.j. potpunoj pokornosti, jer on je na krstu bio osuđen u Hristovoj smrti i s Njim zajedno je bio razapet. Tako moramo biti u neprekidnoj opreznosti i u strahu Gospodnjem. Čim se pojavi stari čovek odmah ga trebamo osuditi i hodati (živeti) u novom životu, te Bogu donositi rod. Da, kvasac je pokvarena grešna priroda, koja je u nama još uvek prisutna, ali kod hrišćana ona više ne sme delovati, pošto je osuđena u plamenu na Golgotskom krstu. Vernik treba držati staru prirodu u pokornosti, kroz silu Svetoga Duha, kao što se i u onim pečenim hlebovima proces kiseljenja obustavio vatrom u krušnoj peći.

Ali pre svega je za nas dragocena činjenica, da se Bog za sve savršeno pobrinuo. Iako mi u sebi nosimo staru narav, ipak možemo slobodno stati pred Njegovo lice. I to se očituje u našoj slici. Bog je naredio: "A stim hlebom prinesite sedam jaganjaca od godine zdravih, i jedno tele i dva ovna, da budu žrtva paljenica Gospodinu s darovima svojim i naljevima svojim, da budu žrtva ognjena na ugodni miris Gospodinu. Zakoljite i jarca jednoga za greh i dva jagnjeta od godine za žrtvu zahvalnu" (3. Mojsijeva 23:18-19). Sve ove razne žrtve (žrtva paljenica, jestiva žrtva, ognjena žrtva, naljev, žrtva za grehe i pomirna žrtva) ukazuju na Hrista i njegovo predanje. On je umro da proslavi Boga i odstrani greh. Bog sada vidi vernike u Hristu. On je njihovo opravdanje; On vidi Hrista u vernicima, a to ih treba dovesti do njihovog posvećenja. Ne samo da su nam oprošteni naši gresi i u Božjim očima za uvek izbrisani, već su gresi otklonjeni kroz Hristovu žrtvu. On se javi "da svojom žrtvom satre greh" (Jevrejima 9:26). Bog sada gleda svakog vernika kao opravdanog, posvećenog i odvojenog od greha, u sasvim novom stanju i sa novom prirodom:

"Ako je dakle tko u Hristu, to je on novo stvorenje, to je staro prošlo, i gle sve je novo postalo... Njega, koji nije poznao greha, učini za nas grehom, da mi postanemo Božja pravda u Njemu" (2. Korinćanima 5:17 i 21).

Hristova je žrtva u svakom pogledu bila dovoljna da zadovolji Božju pravdu i svetost, a i u pogledu naše grešne naravi. Isus Hrist se sada nalazi uzdignut i sedi s desne strane Bogu. Bog sada posmatra nas vernike kroz skupoceno Hristovo delo, koje nas je očistilo od svakog greha. Bog nas ceni prema vrednosti Njegovog Sina Isusa Hrista, koji sada zauzima proslavljeno mesto na nebeskom prestolu i vlada nad silama i vlastima. "Jer je jednim prinosom usavršio za uvek one, koji bivaju posvećeni" (Jevrejima 10:14). U Njemu samome, u Voljenome, On "nas oblagodati" (Efescima 1:6). Kakvog li divnog izbavljenja i oslobođenja! Kako su to skupocene istine za svaku verujuću osobu, koja ih ozbiljno prisvaja u iskrenosti srca. Silom Svetoga Duha i tih istina, verujući napreduju u pravcu cilja. Oni proslavljaju Boga i žive na blagoslov sebi i drugima! Hrist je na krstu zauzeo naš položaj kojeg smo mi imali kao pali Adamovi potomci i grešnici pred Bogom. On je one koji u Njega veruju silom Svoga uskrsnuća potpuno preneo u stanje koje je On imao kod Boga. Gospod je postupio sa nama poput milostivog Samarjanina u onoj usporedbi (Luka 10:30-35). On je sjahao sa svog magarca, i na njega posadio teško ranjenog čoveka, čije je rane prethodno previo.

Ako neki hrišćanin sve to dobro zna, a ipak ne živi po tome u veri i praktičnom predanju, onda on samo povećava svoju odgovornost, a ujedno pred drugima ozbiljno sramoti Božje ime. Ništa u Božjim očima nije pokvarenije i strašnije, nego vanjski oblik pobožnosti bez sile, i priznanje vere bez odgovarajućih dela i plodova. Radi toga se trebamo dobro čuvati, da ne umnožavamo samo naše spoznaje o otkrivenim istinama, već i da hodimo u njihovoj sili! Trebali bi se što više brinuti da nas naša okolina, kako vernici, tako i svetski ljudi prepoznaju po našem uverenju, držanju i radu, te da shvate da smo mi ljudi u Hristu, koji pripadaju nebu. Naš Gospod i Spasitelj nam kaže: "Tako neka se svetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i slave vašega Oca na nebesima" (Matej 5:16).

Sveti Duh koji je na Duhove sišao s neba i nastanio se u celoj zajednici Gospodnjoj, kao i u svakom udu tela, ili verniku, On je pečat novog, blagoslovljenog, božanskog i nebeskog spoja u koji smo dovedeni milošću Božjom. On je i "pomazanje" i naša snaga, kako bi ovde u svetu spoznali Božju volju i tvorili ju. Ujedno je On i naša sigurana "kapara (zalog) našeg nebeskog nasledstva" koje ćemo mi uskoro primiti od našeg Gospoda Isusa Hrista. Pošto se to nasledstvo nalazi u slavi, zbog toga se i Duh Sveti naziva i "Duhom slave". "Ako vas grde poradi Hristova imena, blago vama, jer Božja čast i slava i sila i Njegov Duh počiva na vama!" (1. Petrova 4:14). Na šta mislimo kada kažemo da je Sveti Duh "pečat" našeg posinjenja (Vidi Efescima 1:13; Efescima 4:30; Rimljanima 8:14-16), da je i naše "pomazanje" (1. Jovanova 2:27) i naš "zalog" (Efescima 1:14)? To je još jednom ponovljeno i sabrano u 2. Korinćanima 1:21-22: "Bog je, koji nas utvrđuje s vama za Hrista, i pomaza nas, koji nas i zapečati i dade zalog Duha u naša srca". Mi Ga ne smemo žalostiti u našem životu, a na našim skupovima ne smemo Ga nikada prigušivati (Vidi Efescima 4:30; 1. Solunjanima 5:19)!

Neka bi svi izbavljeni dopustili da ih Sveti Duh sve dublje uvodi u spoznaju "tajne" koju nam je Bog naročito otkrio kroz apostola Pavla. Kao vernici smo ujedinjeni s Hristom u Njegovoj smrti i Njegovom uskrsnuću. S Njim smo već preneseni u nebeska prostranstva, a kroz Svetoga Duha smo nerazdvojivo spojeni s nebeskom glavom i tvorimo jednu celinu ili telo, a On nam je glava (Vidi Rimljanima 6:5-6; Efescima 2:5-6). Kada je Bog stvorio Adama, onda je On već u njemu stvorio i Evu. On ju je vidio u njemu, pre nego što je bila stvorena (Vidi 1. Mojsijeva 1:27; 1. Mojsijeva 5:2). Tako se i Hrist i Njegova Crkva ponekada naziva i "Hrist": "Jer kao što je telo jedno i ima mnoge udove, a svi udovi jednoga tela, premda su mnogi, jedno su telo: tako i Hrist" (1. Korinćanima 12:12; usporedi i Efescima 4:16 i Efescima 5:29-32).


POLOŽAJ HRIŠĆANINA I NJEGOV HVALOSPEV BOGU
- Fr. W. Krummacher

Moj lovorov venac već odavno je načinjen,
i ništa se više dodati ne može;
od kako se Junak za mene borio,
i u šatore mira On me je uveo.
Greh i prokletstvo ne straše me više,
smrt i sile tame moć svoju izgubiše.
U pobedi Svojoj On je tad',
mislio i na mene i voli me rad'!

Nisam više sada, ja osoba stara,
Gospod me izbavio od greha i kara.
Bog me je zaklonio svojim štitom,
i ukrasio me nebeskim nakitom!
Isus je moj nakit, pobeda i ukras,
On uteha je moja i sav ures.
Sad podižem glavu svoju i kličem Mu ja,
Jedina si Isuse ti moja uteha!