Glava XX.

John Bunyan

Onda videh u snu da su putnici već prešli Začaranu zemlju i ušli u zemlju Krasnik (1) (Isa. 62:4), gde je vazduh bio veoma sladak i prijatan, i pošto je put vodio kroz nju, malo su se odmarali. Tu je raslo cveće svih mogućih vrsta, a ptice su veselo pevale. Grlica je negde gugutala. (Pes. 2:12). U toj zemlji sunce sija i danju i noću. Bila je jako daleko od Doline Sena Smrtnoga i Džina Očajnika, a ni tvrđava Sumnjivica više nije mogla da se vidi. Ali se zato grad u koji su išli već nazirao.

Sreli su neke od njegovih stanovnika. U taj kraj su dolazili anđeli, pošto se nalazio na granici neba. U toj zemlji se obnovio život između neveste i Mladoženje, a kako se Mladoženja raduje nevesti, tao se i Bog raduje njima. (Isa. 62:5). Našli su žita i vina koliko god im je trebalo, jer je ovde bilo svega što im |e inače nedostajalo na putu. (Isa. 62:8). Čuli su glas koji je povikao iz Grada: "Recite kćeri Sionskoj: evo Spasitelj tvoj ide; evo plata je njegova kod njega i djelo njegovo pred njim." A stanovnici ove zemlje zovu ih "Ljudima svetim, iskupljenicima Gospodnjim." (Isa. 62:11-12).

Idući preko te zemlje radovali su se više nego u bilo kojem drugom kraju kroz koji su dotada prošli. A pošto su se sve više približavali gradu, izgledao je sve bolje. Bio je sagrađen od bisera i dragog kamenja, a ulice su mu bile popločane zlatom; tako da se Hrišćanin zbog prirodnog sjaja grada i zbog odbleska sunčevog svetla skoro razboleo od želje da tamo stigne, a i Nadoljub se osećao gotovo isto tako. Zato su malo legli i povikali od bola: "Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ako nađete dragog mojega, što ćete mu kazati? Da smo bolni od ljubavi." (Pes. 5:8).(2)

Ali kad su se malo okrepili i mogli bolje da podnesu to svoje stanje, pošli su dalje. Kad su prišli bliže, našli su se u voćnjacima, vinogradima i divnim vrtovima čija su vrata bila otvorena prema putu. Tako sretoše vrtara i upitaše ga:

- Čiji su ovi lepi vinogradi i vrtovi? Na šta im je on odgovorio:

- Pripadaju Caru, i zasađeni su za njegovo uživanje i utehu putnicima. (5. Moj. 23:24). - Zatim ih je uveo u vinograd i poslužio voćem. Pokazao im je Careva šetališta i mesta gde je voleo da sedi. Tu opet ostadoše neko vreme da se odmore.

Tada videh u snu da sada mnogo više govore u snu nego što su to činili ranije za vreme putovanja. I pošto sam se tome začudio, vrtar me upita:

- Što se čudiš? Plod ovih vinograda čini da govore usne onih koji spavaju.(3) (Pes. 7:9).

Tada videh da su se probudili i da se spremaju da pođu u Grad. Ali kao što rekoh, odblesak sunca je bio toliko jak (jer je grad bio od čistoga zlata) (Otk. 21:8), da još nisu mogli da ga pogledaju golim okom, nego samo kroz nekakvu spravu koja je bila za to napravljena. (2. Kor. 3:18). Videh da su ih srela dva čoveka u haljinama koje su se sijale kao zlato, a isto tako su im se sijala i lica.(4) Upitali su putnike odakle su. Pitali su ih gde su noćili, na kakve su poteškoće, opasnosti, utehe i zadovoljstva naišli na putu. Oni su im sve ispričali.

- Još vam ostaju dve poteškoće(5) pa ćete ući u Grad. - Rekoše ona dvojica.

Tada su hrišćanin i njegov drug zamolili da ih prate, na šta su ovi pristali.

- Ali, - rekoše, - morate da pobedite svojom sopstvenom verom.(6)

Na reci

Videh zatim kako su išli svi skupa sve dok ne ugledaše gradske kapije. Tada primetih da se između njih i kapije nalazila reka, a preko nje nije bilo mosta. Reka je bila jako duboka. Kada su ugledali vodu, putnici su se zapanjili. Ali ljudi koji su ih pratili rekoše:

- Morate preći, jer se drukčije ne može na kapiju. Onda su putnici upitali da li postoji neki drugi prilaz kapiji, na šta su im ovi odgovorili:

- Ima, ali su samo dvojica, to jest Enoh i Ilija išli tim putem od postanka sveta i niko više neće sve dok ne zatrubi poslednja truba. (1. Kor. 15:52).

Onda su putnici, a naročito Hrišćanin klonuli duhom i gledali na sve strane, ali nisu mogli da nađu put kojim bi zaobišli reku.(7) Onda upitaše:

- Da li je voda jednako duboka?

- Nije! Koliko će biti duboka zavisi od vaše vere u Cara toga Grada.(8)

Prelazak

Oni onda priđoše reci i zagaziše. No Hrišćanin poče da tone, te povika ka svom dobrom prijatelju Nadoljubu:

- Tonem u dubokoj vodi, talasi me pokrivaju. (Jona 2:4).

- Ohrabri se brate! Osećam dno pod nogama i tvrdo je. - Uzvrati njegov prijatelj.

- Ah brate, - reče Hrišćanin, - smrtna tuga me obuzima! Neću videti zemlju u kojoj teče med i mleko.

Velika tama i strah obuzeše Hrišćanina, tako da više ništa nije mogao da vidi pred sobom. U velikoj meri je izgubio svoja osećanja, tako da nije mogao da se seti niti da govori o slatkim utehama koje je našao na svom putovanju. Sve reči koje je izgovarao, ukazivale su na to da je njegov um i dušu zahvatio strah da će se udaviti u reci i da neće nikada ući na vrata. Oni što su posmatrali, videli su da ga mnogo muče sećanja na grehe, koje je počinio pre i posle polaska na svoje putovanje. Videli su da ga uznemiravaju aveti i zli duhovi što je potvrđivao svojim rečima.(9) Nadoljub je imao velike muke da mu drži glavu iznad vode. Ponekad bi ga potpuno nestalo, a onda bi se polumrtav opet pojavio. Nadoljub je pokušavao da ga teši:

- Vidiš li brate kapiju i ljude koji čekaju da nas prime?

- Tebe čekaju, jer ti si Nadoljub otkako te poznajem. - Odgovori Hrišćanin.

- Takav si i ti bio, - reče on Hrišćaninu.

- Ah, brate, da sam prav, On bi sigurno došao da mi pomogne; ali zbog mojih grehova doveo me je u tešku opasnost i tu me ostavio.

- Brate, zaboravio si stih koji govori o bezbožnicima:

"Ne znaju za nevolju do same smrti, i tijelo je njihovo pretilo. Na poslovima čovječijim nema ih, i ne muče se s drugim ljudima." (Ps. 73:4-5). Poteškoće i nevolje kroz koje prolaziš u ovoj vodi nisu znak da te je Bog ostavio, nego služe da te isprobaju i pokažu da li ćeš se setiti Njegove dobrote koju si dosada primio. To će te održati u nevolji.(10)

Onda videh kako se Hrišćanin malo zamislio. Nadoljub mu reče:

- Ohrabri se! Isus Hristos te isceljava! Na to Hrišćanin uzviknu:

- Sad ga opet vidim, i On mi govori: "Kad pođeš preko vode, ja ću biti s tobom, ili preko rijeka, neće te potopiti." (Isa. 43:2).

Onda su se obojica ohrabrila a neprijatelj se okamenio dok nisu prešli. Hrišćanin je uskoro mogao da dodirne dno, i ispostavilo se da je do druge obale bio sve sam plićak. Tako pređoše.(11)

Put do vrha

Na drugoj obali su opet ugledali ona dva sjajna bića koja su ih tamo čekala. Kada su izišli iz reke ovi su ih pozdravili rečima:

- Mi smo služitelji, poslani da služimo onima koji će da naslede spasenje. (Jev. 1:4). - Pa krenuše prema kapiji.

Sada treba da znate da je Grad stajao na visokom brdu, ali putnici su se lako popeli uz njega, jer su ih ona dvojica vodili za ruke. Svoju smrtnu odeću su ostavili u reci. Iako su zagazili u njoj, izišli su bez nje. Popeli su se dakle lako i brzo, iako je temelj grada viši od oblaka. Išli su kao po vazduhu, slatko razgovarajući i jako utešeni što su prešli preko reke i što imaju tako divno društvo.(12) Njihov razgovor sa sjajnim bićima je uglavnom tekao o slavi toga mesta. Rekli su im da su njegova lepota i slava neizrecivi.

- Sad ste prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anđela, svečanom zboru... i duhovima savršenih pravednika. (Jev. 12:22-24). Sada ulazite u Božiji Raj gde ćete videti drvo života, i jesti plod koji nikada ne vene. Kada uđete, daće vam bele haljine, i svaki dan ćete hodati i razgovarati sa Carem, kroz celu večnost. Tada više nećete videti to što ste videli dole na zemlji, naime, tugu, bolesti, nevolje i smrt, jer staro prođe. (Otk. 22:5; Isa. 65:16-17). Sada idete kod Avraama, Isaaka, Jakova i proroka - ljudi koje je Bog spasao od zla koje će doći, koji počivaju na svojim posteljama i hodaju u pravednosti. (Isa. 57:1-2).

Onda ih putnici upitaše:

- Šta ćemo raditi kad stignemo u to sveto mesto? - a oni odgovoriše:

- Tamo ćete primiti utehu za svoj trud, i primićete radost za svu vašu žalost. Požnjećete što ste posejali, plod vaših molitava i suza i muka, koje ste na putu pretrpeli radi Cara. (Gal. 6:7). Tamo ćete nositi zlatne krune i uživaćete stalno gledajući Svetoga Boga, jer ćete Ga tamo videti onakvog kakav jeste. (Jn. 3:2). Tamo ćete stalno da štujete, zahvaljujete i kličete Onome kome ste želeli da služite na zemlji, mada sa puno poteškoća zbog slabosti svojih tela. Onda će vam se oči i uši radovati lepom glasu Svemogućega.

Ponovo ćete biti sa prijateljima koji su pre vas otišli i sa radošću ćete dočekati svakoga koji vas bude sledio. Tamo ćete se obući u slavu i veličanstvo i odeću u kojoj priliči da pratite Cara slave. Kada dođe na oblacima uz zvuk trube kao na krilima vetra, vi ćete sedeti pored Njega. I kada bude sudio svima koji čine bezakonje bilo anđelima bilo ljudima, vi ćete imati pravo glasa na tom sudu, jer oni su bili i Njegovi i vaši neprijatelji. A kada se ponovo vrati u grad, i vi ćete ići sa Njim uz zvuk trube, pa ćete ostati večno u Njegovom prisustvu. (Juda 1:14, Dan. 7:9-10; 1. Kor. 6:2-3; 1. Sol. 4:13-17).(13)

Kad su se približili kapiji u susret im je izišla čitava vojska nebeska. Sjajna bića su im rekla:

- Ovo su oni koji su ljubili našega Gospoda dok su bili na svetu i koji su sve ostavili radi Njegovog svetog imena. Poslao nas je da ih dovedemo, i dovde smo ih pratili na njihovom putovanju, da bi i oni ušli da gledaju svoga Iskupitelja s radošću licem k licu.

Onda je vojska nebeska snažno uzviknula:

- Blaženi su oni koji su pozvani na gozbu Jagnjetovu. (Otk. 19:9). - Zatim su izišli da ih dočekaju Carevi trubači obučeni u belu sjajnu odeću, koji su snažno zatrubili, tako da se nebo orilo. Trubači su pozdravili Hrišćanina i njegovog prijatelja hiljadama dobrodošlica uz klicanje i zvuk truba.

- Zatim su ih okružili sa svih strana; neki su išli napred, neki pozadi, neki sa desne, a neki sa leve strane (kao da su ih čuvali u tim gornjim krajevima). Dok su tako išli, stalno su trubili. Ovoj dvojici se činilo kao da se samo nebo spustilo da ih dočeka. Idući i trubeći, pokazivali su pogledima i znacima da im se jako raduju. Pošto su već bili među anđelima, ovoj dvojici je bilo kao da su već u nebu. Sa uživanjem su slušali njihove milozvučne pesme. Sada su već mogli da vide grad i činilo im se kao da sva zvona zvone u znak dobrodošlice. Ali najlepše su bile tople i radosne misli o tome da će zauvek boraviti u takvom društvu. Koji jezik i kakvo pero bi moglo da opiše njihovu radost?

Uskoro stigoše do vrata. Na njima je pisalo: "Blaženi su koji peru svoje haljine, da mogu postići drvo života i da mogu ući u grad na vrata." (Otk. 22:14).(14)

Onda videh u snu da im sjajna bića rekoše da sačekaju kod vrata. Tako i učiniše. Ubrzo su se pojavili Enoh, Mojsije, Ilija i drugi, kojima su anđeli rekli:

- Ovi putnici su stigli iz grada Propada, iz ljubavi koju imaju prema Caru ovoga mesta. - Zatim su putnici predali svoja svedočanstva koja su primili na početku puta. Ovi ih predadoše Caru koji ih je pročitao i rekao:

- Gde su ti ljudi?

- Čekaju pred vratima! - odgovoriše Mu. A Car je tada zapovedio:

- DA UĐE NAROD PRAVEDAN, KOJI VERU DRŽI! (Isa. 26:2) Otvorite vrata!

Ušli na vrata

Onda videh u snu da su obojica ušla. Kad su ušli preobrazili su se i obukli u odeću koja se sijala kao zlato. Dočekali su ih sa harfama koje su im dali, da bi sa njima slavili Boga, i krunu u znak počasti. Onda čuh kako sva zvona u gradu opet zvone od radosti. "Uđite u radost Gospodara svoga." A zatim začuh putnike kako zapevaše jakim glasom:

- Blagoslov i čast i slava i sila u sve vekove onome što sedi na prestolu i Jagnjetu. (Otk. 5:13).

Kad su se otvorila vrata da ih prime, pogledah unutra i gle, grad se sijao kao sunce. Sve su ulice bile popločane zlatom. Mnogi ljudi sa krunama na glavi, palmama i harfama u rukama su slavili Boga. Neki su imali krila i neprestano pevali jedni drugima: "Svet, svet, svet je Gospod Bog, Svedržitelj." (Otk. 4:8). - Posle toga vrata se zatvoriše, a kad sve to videh, poželeh i sam da sam sa njima.(15)

Neznalicin kraj

Dok sam tako gledao sve to, okrenuh se da pogledam natrag i videh Neznalicu kako prilazi reci. Lako je prešao i bez po muke. Naime desilo se da je tu bio neki Lažnonad skeledžija, koji ga je prebacio svojim čamcem.(16) I on se peo uz brdo do vrata, ali sam. Niko nije izišao da ga ohrabri. Kada je došao do vrata, pogledao je šta piše iznad ulaza i počeo da lupa, misleći da će biti odmah primljen. Ali iznutra su ga pitali:

- Odakle si i šta tražiš?

- Jeo sam i pio u prisustvu Cara, On je učio po našim ulicama. - Odgovori Neznalica.

Onda su mu zatražili svedočanstvo, ali ga ovaj nije imao.

- Šta, zar ga nemaš? - rekoše iznutra, a on zaneme. Onda javiše Caru, ali On ne htede da mu siđe u susret, nego zapovedi dvojici sjajnih bića koja su dopratila Hrišćanina i Nadoljuba u grad, da iziđu i da mu vežu ruke i noge. Onda ga uhvatiše i odnesoše kroz vazduh do vrata koja videh u brdu te ga baciše onamo. Tako videh da je u pakao moguće dospeti i sa samih nebeskih vrata kao i iz grada Propada.(17) Zatim se probudih i videh da to beše san.

"A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže."
- Jevrejima 11:6

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 189
Ukupno: 2448198
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/bunyan/020.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.