Glava XIX.

John Bunyan

Razgovor o slepoći i Božijem strahu

Videh zatim kako su požurili napred, dok ih je Neznalica polako pratio. Onda Hrišćanin reče svome drugu:

- Mnogo mi je žao ovoga čoveka, jer će na posletku loše proći.

- Na žalost ima ih mnogo u našem gradu koji su u njegovom položaju; čitave porodice i čitave ulice, sve sami poklonici.(1) A kad ih je toliko u našem mestu, koliko ih je tek tamo gde se on rodio? - reče Nadoljub.

- Reč Božija kaže: "Zaslepio im je oči, i okamenio je njihova srca, da ne vide očima, i ne razumeju srcem, i ne obrate se - i ne izlečim ih." (Jn. 12:40; Isa. 6:9-10). Ali sad kad smo sami, šta ti misliš o takvim ljudima? Zar oni nikad nisu pokarani za greh? Da li ih je ikada strah od položaja u kome se nalaze?

- Bolje ti sada odgovori na ta pitanja jer si stariji, - reče Nadoljub.

- Meni se čini da nekad jesu, - reče Hrišćanin; - ali pošto su po prirodi neznalice ne razumeju da takvo karanje vodi na dobro; i zato pokušavaju svom silom da ga uguše, te nastavljaju da se hvale svojim sopstvenim putevima.

- I ja verujem kao i ti, da strah vodi ljude na dobro i da ih podstiče da krenu na ovakvo putovanje, - složi se Nadoljub.

- Svakako, - dodade Hrišćanin, - samo ako je to pravi strah, jer Reč Božija kaže: "Početak mudrosti je strah Gospodnji." (Pri. 9-10, Pri. 1:7; Jov 28:28; Ps. 111:10).(2)

- Kako bi ti opisao pravi strah?

- Pravi strah se poznaje po sledećem:

1. On počinje time što u duši pobuđuje spasonosna ubeđenja o grehu,

2. Goni dušu da se čvrsto drži Hrista radi spasenja,

3. Budi i podržava u duši veliko poštovanje prema Bogu, Njegovoj Reči i Njegovim putevima, te je čini osetljivom, tako da se boji da okrene na levo ili na desno ili na bilo šta što bi Boga obesčastilo, poremetilo uništilo unutrašnji mir, ožalostilo Duha ili dalo neprijatelju povoda da govori prekorno.

- Dobro si to rekao. - Reče Nadoljub. - Ja verujem da si istinu govorio. Nego, da li smo sada već izišli iz Začarane zemlje?

- Zašto? Da li ti je dosadio ovakav razgovor?

- Nije, nego bih hteo da znam gde smo.

- Ostalo nam je još samo malo da pređemo, - reče Hrišćanin. - Ali vratimo se na našu temu. Neznalice ne znaju da su ta ubeđenja koja uteruju strah namenjena za njihovo dobro, i zato pokušavaju da ih uguše.

- Kako pokušavaju da ih uguše? - upita Nadoljub.

Hrišćanin mu na to iznese sledeće odgovore:

- 1. Misle da taj strah dolazi od đavola (kada u stvari potiče od Boga) i misleći tako, protive mu se kao nečemu što će da ih upropasti.

2. Misle da takva strahovanja kvare njihovu veru; kad je u stvari jadni ljudi uopšte i nemaju, te zato otvrdnjavaju svoja srca.

3. Smatraju da ne treba da se plaše, pa se prave da su puni poverenja.

4. Vide da ih takva strahovanja odvlače od njihove žalosne samosvetosti(3), i zato im se protive svim silama.

- Znam i ja nešto o tome, - reče Nadoljub, - jer sam tako i sam radio dok nisam sebe upoznao.(4)

- Dobro, ostavimo zasada našeg suseda Neznalicu i pređimo na neki drugi korisni razgovor, - predloži Hrišćanin.

- Drage volje, ali ti počni.

- Dobro! - i Hrišćanin poče. - Da li si poznavao pre jedno deset godina nekog Privremenika iz tvog kraja koji je onda bio istaknuti čovek u religiji?

- Kako da ne! Stanovao je u Bezblagodatniku, jednom gradu blizu Poštenja, i bio je sused nekog Vratiše Pišmanovića. - Odgovori Nadoljub.

- Tačno! - reče Hrišćanin. - Stanovali su u istoj kući. Taj se jednom probudio. Verujem da je onda imao neku spoznaju o grehu i plati koja čeka grešnika.

- I ja tako mislim, jer moja kuća nije bila mnogo daleko od njegove, - dodade Nadoljub. - često je svraćao kod mene i mnogo je suza prolio. Bilo mi ga je jako žao i nisam bio sasvim bez nade za njega. Ali vidi se da nije veran svaki koji viče: "Gospode, Gospode!"

- Jednom mi je rekao kako je rešio da pođe na pokloničko putovanje kao što mi sada idemo. Ali se upoznao sa nekim Samospasom i nije mi više dolazio.(5) - Reče Hrišćanin.

Zašto neki odstupaju

- Kad već razgovaramo o njemu, hajde malo da ispitamo razloge zašto on i drugi tako odstupaju.

- To bi možda bilo korisno, - reče Hrišćanin. - Nego sada ti počni!

- Dobro! Po mom mišljenju ima četiri razloga:

1. Iako se savest takvih ljudi probudi, duh im se ne promeni. Dakle kad osećanje krivice oslabi, ono što ih je nateralo na pobožnost prestane, pa se vraćaju na svoje stare puteve, kao i pas kada mu se ogadi ono što je pojeo, pa povrati. On to ne čini od svoje slobodne volje (ako može da se kaže da pas ima slobodnu volju) nego zato što mu smeta u stomaku. Ali kad mu prođe muka, i stomak mu se smiri, ne gadi mu se da ponovo pojede ono što je izbljuvao. Zato piše: "Vratio se pas na svoju bljuvotinu." (2. Pet. 2:22). Tako se i ti ljudi zagreju za nebo samo zbog straha od muka u paklu, a kada se taj strah ohladi i njihove želje za nebom i srećom se ohlade, vraćaju se na svoje stare puteve.(6)

2. Njima gospodari ropski strah od ljudi. "Strašiv čovek meće sebi zamku." (Pri. 29:25). Tako da izgleda da su vatreni za nebo kada im je plamen pakla pred očima. Ali kada ih malo prođe strah, promene misli. Misle da je dobro biti mudar, ali da ne treba rizikovati (ne znaju ni sami šta) da izgube sve ili dovedu sebe u nepotrebne nevolje, te ponovo padaju u svet.(7)

3. Smeta im sramota koja prati veru. Ponosni su i oholi, a vera je u njihovim očima niska i prezrena, tako da kad izgube osećanje pakla i gneva koji dolazi, ponovo se vraćaju na stari put.(8)

4. Teško im je da razmišljaju o svojoj krivici i o strahu. Ne vole da gledaju propast pre nego što im se približi. Kada bi je videli možda bi pribegli tamo gde beže pravedni i nalaze sigurnost. Ali pošto se klone misli o krivici i užasu, kao što sam već rekao, kad se jednom oslobode osećanja straha i Božijeg gneva koji se upravo budio u njima, otvrdnu svoja srca i biraju puteve koji će ih još više otvrdnuti.

- Pogodio si u metu, - reče Hrišćanin, - jer je glavni razlog u tome što im se nisu promenile misli i volja.(9) Zato su kao lopov koji stoji pred sudijom, sav drhti od straha, i reklo bi se da se iskreno kaje, ali njega samo plaši što bi mogao da ode na vešala. Oseća neku odvratnost prema svom zločinu, i to se jasno vidi, ali kad bi ga pustili, ipak bi ostao lopov. Međutim kad bi mu se promenile misli, drukčije bi se ponašao.

- Eto, ja sam tebi pokazao zašto otpadaju, a ti sada meni pokaži kako oni to čine.

- Hoću, vrlo rado! - reče Hrišćanin.

1. Odvlače svoje misli koliko god mogu od sećanja na Boga, smrt i sud koji dolazi.

2. Zatim postepeno ostavljaju svoje lične dužnosti kao što su tajna molitve, obuzdavanje svojih strasti, pokajanje od greha itd.

3. Zatim izbegavaju zajednicu živih i vatrenih hrišćana.

4. Pa onda postaju hladni prema verskim dužnostima kao što su slušanje, čitanje, pobožni razgovori itd.

5. Zatim počinju da traže zamerke u pobožnim ljudima i to zato da bi imali razloga da ostave veru (što su otkrili neku manu u ovima).

6. Zatim počinju da se druže sa telesnim i razuzdanim ljudima.

7. Zatim se tajno upuštaju u telesne i grešne razgovore i raduju se kad nađu takve stvari u onima koji se računaju u poštene, da bi našli podršku onome što sami čine.

8. Posle toga počinju otvoreno da čine male grehe.

9. Zatim kad im srce sasvim otvrdne, pokažu se kakvi su. I tako bačeni natrag u bezdan žalosti, ukoliko ne budu čudom milosti spašeni, zauvek propadaju u svojim zabludama.(10)

"Poverovao sam u doktrinu o Isusu i ceo moj život je doživeo iznenadnu promenu - život i smrt prestali su biti zli. Umesto očaja, okusio sam zadovoljstvo i sreću koju mi ni smrt ne može oduzeti."
- Tolstoj

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 199
Ukupno: 2600992
Generisano za: 0.008''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/bunyan/019.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.