Glava XVIII.
Uzaludno upućivanje Neznalice na veru
Onda videh kako se Nadoljub okrenuo i ugledao Neznalicu kako ih prati.
- Vidi! - reče on Hrišćaninu, - koliko je taj mladić zaostao.
- Da, vidim ga, on ne mari za naše društvo. - Reče Hrišćanin.
- Ne bi mu škodilo da je išao sa nama.
- Pravo kažeš, ali čini mi se da on drukčije misli.
- I meni se tako čini. Ali sačekajmo ga! - reče Nadoljub.
Tako su i učinili. Hrišćanin tada povika:
- Hajde čoveče, što si toliko zaostao?
- Volim više da idem sam nego u društvu. - Odgovori Neznalica.
Onda Hrišćanin reče Nadoljubu, ali samo tiho:
- Zar ti nisam rekao da ne mari za naše društvo. Nego hajde da razgovaramo sa njim da nam pre prođe vreme kroz ovo usamljeno mesto. - Onda se opet obrati Neznalici:
- Kako si dakle? Kako je sada između Boga i tvoje duše?
- Nadam se da je dobro! Uvek sam pun dobrih misli koje mi dolaze na um da me teše na putu. - Odgovori Neznalica.
- Reci mi molim te, kakve su to misli?
- Razmišljam o Bogu i nebu.
- Tako rade i đavoli i osuđene duše.
- Ali ja o njima razmišljam i imam želju za njima.
- Tako rade mnogi koji tamo nikada neće doći. "Željna je duša ljenivčeva ali nema ništa." (Pri. 13:14).
- Da, ali ja o njima razmišljam i sve ostavljam da bih ih stekao.
- U to sumnjam, jer je teško sve ostaviti. - Reče Hrišćanin. - Teže nego što to mnogi misle. Ali kako to da si uveren da si sve ostavio radi Boga i neba?
- Srce mi to govori, - reče Neznalica.
- Mudrac kaže: "Tko se uzda u srce svoje, bezuman je." (Pri. 28:26).
- Tu se govori o zlom srcu, moje je dobro.
- Čime to dokazuješ?
- Ono me teši mislima o nebu.
- Možda te vara; jer čovečije srce može da ga teši nadama o onome u čemu nema opravdane osnove.
- Ali moje srce i moj život se slažu i zato mi je nada dobro zasnovana.
- Kako znaš da ti se srce i život slažu?
- Srce mi to govori.
- To je kao kad bismo rekli: "Pitaj moga druga da li sam lopov." Srce ti to kaže! Ako Reč Božija ne svedoči o tome, druga svedočanstva ništa ne vrede.
- Zar srce koje ima dobre misli nije dobro? A dobar život koji se drži Božijih zapovesti? - dokazivao je i branio se dalje Neznalica.
- Jeste, dobro srce ima dobre misli i dobar život koji se drži Božijih zapovesti. Ali jedno je to imati, a drugo samo o tome misliti.
- Molim te reci mi šta ti podrazumevaš pod dobrim mislima i životom po Božijim zapovestima?
- Ima raznih vrsta dobrih misli. Neke se tiču nas, neke Boga, neke Hrista, a neke drugih stvari. - Reče Hrišćanin.
- Koje su dobre misli u vezi sa nama?
- One koje se slažu sa Božijom Rečju.
- A kada se naše misli slažu sa Božijom Rečju?
- Kada nad sobom proglasimo istu osudu koju i Reč proglašava. Da ti bolje objasnim, - reče Hrišćanin: - Reč Božija kaže o ljudima, onakvima kakvi su u svom prirodnom stanju: "Sve misli srca njihova su svagda samo zle!" "Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema toga koji čini dobro, nema baš ni jednog." (Rim. 3:12). "Misao srca čovečijeg je zla od malena." (1. Moj. 8:21). Kada tako razmišljamo o sebi onda su nam misli dobre, jer su prema Božijoj Reči.
- Nikad neću verovati da je moje srce tako zlo! - uzviknu Neznalica.
- Znači da nikada u svome životu nisi imao nijednu dobru misao o sebi, - reče Hrišćanin. - Ali dozvoli mi da nastavim. Kao što Reč Božija osuđuje naše srce, tako osuđuje i naše puteve; i kad se naše misli o našim srcima i o našim putevima slažu sa osudom Reči o njima, onda su dobre, jer se slažu.
- Objasni mi to svoje mišljenje, - reče Neznalica.
- Božija Reč kaže da su čovečiji putevi krivi, (Ps. 125:5; Pri. 2:15), da nisu dobri već naopaki, - nastavi Hrišćanin da mu objašnjava. - Kaže da ljudi po sebi obično ne idu dobrim putem i da ga ne poznaju. (Rim. 3:17). Kada čovek tako misli o svojim putevima - to jest, kad tako misli ozbiljno i ponizno, onda ima dobre misli o svojim putevima, jer se tada njegove misli slažu sa onim što Božija Reč kaže.(1)
- Koje su misli o Bogu dobre? - upita Neznalica.
- Kao što rekoh u vezi sa nama, tako je i kad se naše misli o Bogu slažu sa onim što Reč govori o Njemu, to jest, kad mislimo na Njegovu Osobu i Njegova svojstva onako kako uči Reč, o čemu sada neću da govorim naširoko. Ali ipak ću ti reći kakav je Božiji odnos prema nama. Kada shvatimo da nas Bog poznaje bolje nego što mi sami sebe poznajemo, i vidi greh u nama kada ga i gde ga mi sami ne vidimo; kada shvatimo da On zna naše najdublje misli i da su mu naša srca otvorena do samoga dna; i kad mislimo da Mu sva naša pravednost smrdi, i da zato ne može da gleda pred sobom da se neko oslanja na svoje zasluge - onda imamo dobre misli o Bogu.(2)
- Zar misliš da sam tako glup da ne znam da Bog vidi dalje od mene? - reče Neznalica. - Zar misliš da bih dolazio Bogu sa nekim svojim zaslugama?
- Kako ti dakle misliš o tome? - upita Hrišćanin.
- Ja ukratko smatram da moram da verujem u Hrista radi opravdanja.
- Kako možeš da smatraš da bi trebalo da veruješ u Hrista kad ne vidiš svoju potrebu za Njim? Ti ne vidiš svoje grehe niti svoje lične nedostatke, nego imaš takvo mišljenje o sebi i o onome što činiš, da je očigledno da nisi nikad video potrebu za Hristovom pravednošću, koja bi te opravdala pred Bogom. Kako dakle možeš da govoriš "ja verujem u Hrista?"
- Ja ipak verujem u Njega, - reče Neznalica.
- Kako veruješ u Njega? - upita Hrišćanin.
- Verujem da je Hristos umro za grešnike i da ću biti opravdan pred Bogom od prokletstva, zato što će milostivo da primi moju poslušnost Njegovom zakonu. To jest, Hristos čini Svojim zaslugama da moja pobožna dela budu primljena od Oca.(3) - Odgovori Neznalica.
- Daj da ti odgovorim na tu tvoju ispovest vere:
1. Ti veruješ nekom zamišljenom verom, jer takva vera se nigde ne nalazi u Reči.
2. Ti veruješ lažnom verom, jer uzimaš opravdanje od Hristove lične pravednosti te je pripisuješ sebi.
3. Takva vera čini da Hristos opravdava tvoja dela, a ne tvoju osobu i čini da se opravdavaš svojim delima, a to je lažna nauka.(4)
4. Dakle, ova vera je varljiva i ostaće pod gnevom na dan Boga Svemogućega. Jer prava vera čini da duša koja je kroz zakon postala svesna svoga stanja, beži pod Hristovu pravednost. A ta Njegova pravednost nije delo milosti koje tebe opravdava i čini tvoju poslušnost da je ugodna Bogu; nego zavisi od Njegove poslušnosti zakonu kad je pretrpeo ono što je zakon zahtevao od nas. Takvu pravednost prava vera prihvata. Duša se sklanja pod njeno okrilje i, postavljena pred Bogom bez mane, primljena je i oproštena joj je krivica.
- Šta! - iznenadi se Neznalica. - Zar da se oslonim na ono što je Hristos Sam bez nas postigao? To bi značilo pustiti uzdu našim strastima i dozvoliti da živimo kako nam se sviđa. Jer šta mari kako živimo, kad možemo da se opravdamo Hristovom pravednošću, ako samo verujemo?(5)
- Ime ti je Neznalica, i kakvo ti je ime takav si i ti. To i ovaj tvoj odgovor potvrđuje. Ti ne znaš šta je pravednost koja opravdava i kako ona čuva čovekovu dušu od Božijeg ljutog gneva kroz tu pravednost. Ti i ne znaš prave posledice spasavajuće vere u tu Hristovu pravednost, to jest, ona priklanja i privlači srce Bogu u Hristu te ljubi Njegovo ime, reči, puteve i narod, a ne kako ti to u tvom neznanju zamišljaš.
- Pitaj ga da li mu se Hristos ikada otkrio sa neba. - Reče sada Nadoljub.(6)
- Ti i tvoja otkrivenja, - naljuti se Neznalica. - Meni se čini da ono što vas dvojica i svi vaši istomišljenici govore, samo je plod usijanog mozga.
- Šta ti čoveče pričaš? - obrati mu se Nadoljub.- Hristos je u Bogu tako sakriven od telesnog razuma da niko ne može da Ga pozna na spasenje svoje duše ukoliko mu Ga Bog Otac ne otkrije. (Mt. 11:27).
- Tako vi verujete, a ne ja. Ja verujem da je moja vera isto tako dobra kao i vaša iako nemam takve čudne ideje u glavi kao vi.
- Dozvoli mi da ti nešto kažem! - umeša se opet Hrišćanin. - Ne bi trebalo tako olako o tome da govoriš. Jer ja čvrsto tvrdim, kao što je moj dobri saputnik učinio, da niko ne može da upozna Isusa Hrista ukoliko mu ga Otac ne otkrije. (Mt. 11:27). Vera, kojom se duša prihvata Hrista, ako će da bude prava, mora da proiziđe iz prevelike Njegove sile prema nama koji verujemo. (Ef. 1:18-19; 1. Kor. 12:3). Koliko vidim, jadni Neznalico, ti nisi svestan delovanja te vere. Probudi se dakle da bi video svoje žalosno stanje i pribegao Gospodu Isusu. Tako ćeš se kroz Njegovu pravednost, koja je Božija pravednost, - jer je On sam Bog - izbaviti od propasti.
- Vi idete suviše brzo za mene, ne mogu da vas sledim. - Reče Neznalica. - Hajdete vi napred, a ja ću polako za vama.(7)
Oni onda rekoše:
Zar ćeš prezret' savet milih reči,
I po svojim zlim stazama ići?
O, Neznalko, ostavi put svoj
I poslušaj poziv, prijatelj je tvoj.
Hajde traži na svom putu Njega,
Što žrtvov'o za tebe je svega.
Pravednosti ti se svoje mani,
Ruho tvoje neće da te brani.
Hristu dođi, tek On će te spasti,
Da izbegneš paklenoj propasti.
Onda Hrišćanin reče svome saputniku:
- Hajdemo, dobri Nadoljube. Vidim da ti i ja moramo opet sami.
