Glava XVII.

John Bunyan

Susret s Neznalicom

Opet zaspah i usnih san u kome sam video ista dva putnika kako silaze putem niz planinu prema gradu. Kod podnožja ovih gora malo ulevo, nalazi se zemlja Uobražena.(1) iz te zemlje vodi jedna uzana krivudava staza do puta kojim su naši putnici išli. Tamo su sreli jednog bistrog mladića koji je došao iz te zemlje. Zvao se Neznalica. Hrišćanin ga je upitao odakle je i kuda ide.

- Rodio sam se u onoj zemlji tamo ulevo, i idem u Nebeski grad. - Reče Neznalica.

- Ali kako misliš da uđeš na vrata? Naići ćeš na poteškoće. - Zapita Hrišćanin.

- Ući ću kao i svi drugi.

- Ali nisi ušao na uska vrata na početku puta: - primeti Hrišćanin. - Ušao si tom krivudavom stazom i zato se bojim da ma koliko visoko mišljenje imao o sebi, na dan suda ćeš biti optužen kao lopov i razbojnik, umesto da budeš primljen u Grad.

- Gospodo! - reče Neznalica, - ja vas uopšte ne poznajem. Vi se držite religije vaše zemlje, a ja ću slediti religiju moje zemlje. Nadam se da će sve biti u redu. Što se tiče vrata koja spominjete, ceo svet zna da su jako daleko odavde. Koliko mi je poznato, niko u našim krajevima ne zna put tamo niti mari za to, jer kao što vidite postoji lepa zelena staza koja vodi iz našega grada do ovoga puta.(2)

Kada je Hrišćanin video da čovek misli za sebe da je mudar, šapnuo je Nadoljubu:

- Više ima nadanja od bezumnoga nego od njega! (Pri. 26:12) i "Bezumnik i kad ide putem, bez razuma je i kazuje svjema da je bezuman." (Prop. 10:3). Da li još da razgovaramo sa njim ili da ga ostavimo da razmišlja o onome što je dosad čuo, a onda da ga sačekamo i vidimo da li možemo malo po malo da mu učinimo dobro? Onda Nadoljub reče:

Neznalicu pustimo u miru,
Da razmišlja o srca svom hiru
I savetu što si mu ga dao.
Odbaci li savet tvoj, tada njemu jao,
Jer će tada neznalica ostati,
I u večnu propast dospeti.

- Čini mi se da nije dobro da mu sve kažemo odjednom, - nastavi Nadoljub. - Hajdemo napred pa ćemo mu malo kasnije opet govoriti, ako bude hteo da sluša.

Otpadnik iz grada Otpada

Njih dvojica pođoše napred, a Neznalica zaostade. Ubrzo su ušli u jednu jako mračnu klisuru u kojoj su sreli čoveka koga je sedam đavola vezalo sa sedam jakih konopaca i nosilo natrag do vrata koja su videli na obronku brda. (Mt. 12:14; Pri. 5:22). Dobri Hrišćanin je počeo da drhti, a isto tako i njegov saputnik Nadoljub.

Kada su ga đavoli odveli, Hrišćanin se okrenuo da vidi da li poznaje tog čoveka. Pomislio je da je možda neki Otpadnik iz grada Otpada. Ali nije mogao dobro da mu vidi lice, pošto je bio oborio glavu kao lopov kada ga uhvate na delu. Ali kad je prošao, Nadoljub ga je pogledao od pozadi i video kako mu na leđima piše: "Lažljivi propovednik i prokleti otpadnik."(3)

Slučaj Malovernog

Onda je Hrišćanin rekao svome drugu:

- Sada se sećam onoga što su mi ispričali o jednom dobrom čoveku iz ovih krajeva. Zvao se Malovernik, ali je bio dobar i živeo je u gradu Iskrenu. Stvar je ovako stajala:

Na ulazu na ovaj put ima jedna stazica koja silazi sa Širokih vrata, koja se zove Mrtvački put. Zove se tako zbog ubistava koja se tamo često dešavaju. Kad je taj Malovernik pošao na put kao i mi., seo je na tom mestu i zaspao. Desilo se da su baš u to vreme tuda prolazila tri okorela lopova dolazeći od Širokih vrata. Bila su to braća po imenu Malodušan, Podozrevko i Krivičko. Ugledali su Malovernika gde je ležao i požurili do njega. On se upravo probudio iz sna i spremao da pođe dalje, kad ga ovi stigoše i uz strašne pretnje narediše mu da stane. Malovernik je pobledeo kao krpa i nije mogao ni da se brani ni da beži. Onda je Malodušan rekao:

- Daj ovamo kesu, - ali se ovaj nije mnogo žurio da mu je preda (bilo mu je žao novca). Podozrevko je međutim dotrčao, zavukao mu ruku u džep i izvukao kesu sa srebrom. Ovaj je tada povikao: "Lopovi! Lopovi!" ali ga Krivičko udari u glavu jednom močugom koju je držao u ruci te ga sruši na zemlju gde ostade da leži krvareći. Činilo se kao da će umreti zbog gubitka krvi. Lopovi su ga gledali jedno vreme, ali kad čuše da neko dolazi i bojeći se da to ne bude Milosrđ iz grada Uzdanice, pobegoše koliko su ih noge nosile, ostavivši ga da se sam snalazi. Malo posle Malovernik se osvesti, ustade i pokuša da ide polako dalje.To ti je ta priča.(4)

- Da li su mu uzeli sve što je imao? - upita Nadoljub.

- Ne, nisu otkrili gde je sakrio svoje dragocenosti, - reče Hrišćanin. - Ali rekli su mi da je mnogo žalio za onim što je izgubio, jer su mu lopovi uzeli skoro sav novac za trošak. Nisu mu uzeli, kao što rekoh, dragocenosti(5) i nešto malo novca, što mu nije bilo sasvim dovoljno za put. Ako se ne varam morao je da prosi usput da bi imao od čega da živi, pošto dragocenosti nije mogao da proda. Ali iako je probao i radio sve što je mogao, veći deo puta je išao praznoga stomaka. (1. Pet. 4:18).

- Nije li čudno što mu nisu uzeli svedočanstvo kojim će ući na nebeska vrata? - reče Nadoljub.

- Čudno je! Nisu ga uzeli ali ne zbog njegovog lukavstva. Jer on se toliko preplašio kad su naišli, da nije imao ni sile ni vremena da išta sakrije. To je bilo više zbog Božijeg proviđenja nego zbog njegovih sopstvenih napora. (6) (2. Tim. 1:4; Tit 1:9).

- Mora da ga je puno tešilo što mu nisu uzeli dragocenosti, - reče Nadoljub.

- Mogao je da nađe utehu u njima da ih je koristio kako valja. - Reče Hrišćanin. - Ali oni koji su mi ovo ispričali, kažu da ih nije mnogo koristio na preostalom putu i to sve zbog žalosti što je izgubio novac. Istinu govoreći, on je na njih skoro sasvim zaboravio. Kad je i pomišljao na njih, malo bi se utešio, ali bi se odmah setio svoga gubitka i crne misli bi nadjačale.

- Jadan čovek! - reče Nadoljub. - Nije čudo što se toliko žalostio.

- Da, velika je to žalost. - Složi se Hrišćanin. - Zar se ne bi i mi tako žalostili da smo prošli kao on, to jest, da smo bili tako opljačkani i ranjeni u nepoznatom mestu! Čudno je što nije umro od žalosti. Rekli su mi da je celim putem žalosno i gorko oplakivao svoju sudbinu. Pričao je svima koji su ga stizali na putu ili koje je on stizao gde i kako je bio opljačkan, ko je to uradio i šta je izgubio, koliko su ga izranjavili i kako se jedva živ izvukao.(7)

- Kad je već dospeo u takvo stanje zašto se nije setio da proda nešto od svojih dragocenosti ili da ih da u zalog, da bi imao čime da kupi ono što mu je trebalo na putu.

- Šta to pričaš? - uzviknu Hrišćanin. - Kako da ih proda ili da u zalog? U celom onom kraju gde je bio opljačkan, te dragocenosti nisu imale nikakve vrednosti, niti mu je trebalo takvo olakšanje koje bi tamo našao. Pored toga, dobro je znao da ako dođe do vrata Nebeskog grada bez svojih dragocenosti, da bi bio izbačen, a to bi mu bilo gore nego da ga je opljačkalo i deset hiljada lopova.

- Što si brate toliko ljut? - reče Nadoljub. - Isav je prodao svoje prvenaštvo, i to za jednu činiju sočiva (Jev. 12:16), a to prvenaštvo mu je bila najveća dragocenost. Ako je mogao on to da učini, što ne bi i Malovernik?

- Jeste da je Isav prodao svoje prvenaštvo kao i mnogi drugi što rade i gube najveći blagoslov kao i taj nevaljalac. Ali trebalo bi da praviš razliku između Isava i malovernika i njihovog imetka. Isavovo prvenaštvo je bilo kao u vazduhu, a Malovernikove dragocenosti nisu. Isavu je stomak bio bog, Maloverniku nije. Isavova mana je bila u njegovim telesnim željama, Malovernikova nije. Isav je samo hteo da zadovolji svoje požude. "Evo hoću da umrem, pa što će mi prvenaštvo?" (1. Moj. 25:32). Ali Malovernik, iako mu je bilo dodeljeno samo malo vere,(8) ipak se čuvao tom svojom verom od tih preteranosti i više je cenio svoje dragocenosti od Isava koji je prodao svoje prvenaštvo.

Nigde ne piše da je Isav imao makar samo malo vere. Zato nije čudo što tamo gde telo preovlađuje (Kao što hoće, gde nema vere da mu se usprotivi) prvenaštvo i duša se prodaju samom đavolu. Sa takvim ljudima je kao kod magarca koji kad mu nešto uđe u glavu ne može da se odvrati od toga. (Jere. 2:24). Kada popuste svojim strastima ni za šta drugo neće ni da čuju. Ali Malovernik je bio drukčiji, tražio je nebeske stvari. Mislio je na duhovno i ono što je gore.(9) Zašto onda da takav čovek proda svoje dragocenosti (kad bi i bilo nekoga da ih kupi) da bi napunio svoj um praznim stvarima? Da li će čovek dati jedan groš da napuni stomak senom? Ko će da natera grlicu da se hrani strvinom kao vrana? Oni koji nemaju vere mogu radi telesnih želja da prodaju ili da daju u zalog sve što imaju pa i same sebe. Ali oni koji imaju veru, veru koja spasava, makar kako malu, to ne mogu.(10) U tome je dakle, brate, tvoja greška.

- Priznajem! - reče Nadoljub. - Ali tvoje strogo suđenje me je skoro naljutilo.

- Zašto? Samo sam te uporedio sa nekim pticama koje trče levo desno po neugaženim stazama sa ljuskom na glavi. (11) Ali ostavimo to i pogledajmo ono o čemu smo počeli, pa ćemo se opet lepo složiti!

- Čini mi se, Hrišćanine, da su ta trojica bila kukavice, inače ne bi pobegla kada su čula da neko ide. Što se Malovernik nije više ohrabrio? Mogao je bar malo da se brani pa tek kad nije više mogao, onda da se preda.

- Mnogi su rekli za njih da su kukavice, ali malo ih je bilo koji su tako govorili kad je došlo do gužve, - reče Hrišćanin. - Što se tiče hrabrosti, Malovernik je nije imao. Da su tebe napali, verujem da bi se i ti samo malo branio, a onda ipak brzo podlegao. Tako osećaš sada kada su daleko. Da ti priđu kao što su njemu prišli, drukčije bi mislio. Nemoj zaboraviti da su oni plaćeni lopovi koji služe caru bezdana koji može ako zatreba da iziđe da im pomogne ričući kao lav. (1. Pet. 5:8). I ja sam se borio sa ovima kao i Malovernik, i bilo je strašno. Sva trojica su navalila na mene, i kad sam počeo da im se odupirem kao Hrišćanin, oni su samo povikali i njihov gospodar im je odmah priskočio u pomoć. Moj život ne bi vredeo ni prebijene pare (što se kaže) da mi nije milostivi Bog dao oklop za zaštitu. Pa i pored toga što sam bio tako opremljen, teško sam se odbranio. Niko ne zna šta nas čeka u toj borbi ako sam već nije prošao kroz nju.(12)

- Dobro, ali vidim da su pobegli čim su čuli da ide Milosrđ.

- Pravo kažeš. Često beže i oni i njihov gazda kad se Milosrđ pojavi. - Reče Hrišćanin. - Nije ni čudo jer je on Carev vojvoda. Ali valjda priznaješ da između Malovernika i Carevog vojvode postoji razlika. Nisu svi Carevi podanici vojvode, niti mogu svi da čine takva junačka dela. Da li je pravo misliti da malo dete može da savlada Golijata kao što je to David učinio?(13) Ili da carić ima snagu vola? Neki su jaki, neki slabi. Neki imaju veliku veru, neki malu. Ovaj je bio od slabih pa je podlegao.

- Šteta što Milosrđ nije naišao ranije!

- Da jeste, imao bi pune ruke posla. Jer moram da ti kažem da i pored toga što Milosrđ dobro zna da rukuje oružjem i može dobro da prođe sa mačem u ruci, da bi se i on teško odupro kad bi ga jedan od te trojice oborio na zemlju. Kad čovek padne znaš i sam da ne može mnogo. Ko god dobro pogleda Milosrđu u lice, primetiće rane i ožiljke koji potvrđuju to što govorim. Jednom sam čak čuo kako je rekao (dok se sa nekim borio): "Nisam više siguran ni za svoj život." (2. Kor. 1:8). Sećaš li se kako su oni nevaljali ljudi doveli Davida da ječi, kuka i uzdiše?

Eman i Jezekija, iako su u svoje vreme bili junaci, morali su dobro da se napregnu kad su ih ova trojica napala, pa su ih i pored toga dobro uzdrmali. I Petar je jednom hteo da pokaže šta može, ali i pored toga što neki kažu da je prvi među apostolima, sa njim su tako postupali da se na kraju uplašio od obične sluškinje. Njihov car je uvek spreman da im priskoči u pomoć. Uvek će im pomoći ako dođe do gužve. O njemu piše: "Da ga udari mač, ne može se održati, ni koplje ni strela ni oklop. Njemu je gvožđe kao pljeva, a mjed kao trulo drvo. Neće ga potjerati strijela, kamenje iz praće njemu je kao slamka; kao slama su mu ubojne sprave." (Jov 41:17-20).

Šta može čovek da učini? Istina je kad bi čovek uvek imao Jovovog konja i veštinu i hrabrost da ga pojaše, činio bi junačka dela. Jer se on ne plaši kao skakavac. "Frkanje nozdrva njegovih strašno je. Kopa zemlju, veseo je od sile, ide na susret oružju. Smije se strahu i ne plaši se, niti uzmiče ispred mača. Kad zvekeće nad njim tul i sijeva koplje i sulica: od nemirnoće i ljutine kopa zemlju i ne može da stoji kad truba zatrubi. Kad truba zatrubi, on vrišti, iz daleka čuje boj, viku vojvoda i poklič." (Jov 39:23-28). Ali ovakvi pešaci kao što smo ti i ja bolje da se nikad ne sretnu sa neprijateljem. Kada čujemo kako su se drugi uhvatili, bolje bi bilo da se ne hvalimo time da bismo mi bolje prošli. Nemojmo se nadimati misleći na svoju hrabrost; jer takvi obično najgore prolaze. Neka ti Petar posluži kao primer. Koliko se on hvalio da neće nikada izdati svoga Gospoda, ali kako ga se žalosno odrekao kada su ga ovi lopovi napali.

- Kada dakle čujemo da se na Carskom drumu dešavaju ovakva razbojništva, trebalo bi da učinimo dve stvari: 1) Da uzmemo oklop, i da uvek nosimo štit, jer onaj koji se borio s Levijatanom nije mogao da ga nadjača upravo zato što je bio bez štita. (Isa. 27:1). Jer ako njega nemamo on nas se uopšte ne plaši. Zato je dobro rečeno: "Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga. (Ef. 6:16). Dobro je da tražimo od Cara pratnju, ili još bolje da On sam ide sa nama. Zbog toga se David radovao kada je prolazio kroz Dolinu Sena Smrtnoga. (Ps. 23:4). I Mojsije je pre hteo da umre nego da ide makar i jedan korak dalje bez Boga. (2. Moj. 33:15). Brate dragi, ako On ide sa nama, zar da se plašimo i deset hiljada neprijatelja koji ustaju protiv nas? (Ps. 3:7). Ali bez Njega ponositi pomagači padaju među pobijene.(14) (Isa. 10:4).

- Što se mene tiče, već sam bio u borbi pa iako sam milošću Božijom ostao živ, kao što vidiš, ne mogu da se hvalim svojom muževnošću. Voleo bih da više ne naiđem na takve poteškoće, ali se bojim da još nismo izvan takve opasnosti.(15) Ali, pošto me lav i medved još nisu prožderali, nadam se da će nas Bog izbaviti i od svakog drugog neprijatelja.

Onda Hrišćanin zapeva:

Maloverni! Kad si jadan strad'o,
Ni u snu se tome nisi nad'o.
Zato traži štit vere vrh svega,
Jer tek pred njim svaka napast bega.
A bez njega boli čekaju te,
i još uvek nove kušnje ljute.

Uhvaćeni u Laskavčevu mrežu

Tako nastaviše svoj put, a Neznalica ih je pratio. Zatim dođoše do jednog mesta gde se put račvao. Put koji se odvajao, izgledao je isto tako prav kao i njihov. Nisu znali kojim putem da pođu, pošto su im oba izgledala podjednako prava. Zato su stali da se dogovore. Dok su o tome razmišljali(16) naišao je čovek crne kože obučen u svetlu haljinu. Prišao im je i zapitao šta traže. Odgovorili su da idu u Nebeski grad, ali da ne znaju kojim putem da pođu dalje.

- Pođite za mnom! - reče čovek, - jer i ja idem tamo. Tako pođoše za njim putem koji se odvajao i koji je skretao sve dalje od Grada u koji su nameravali. Zato su uskoro išli sasvim u suprotnom pravcu. Ali još uvek su išli za njim. Uskoro su uvideli da ih vodi u mrežu u koju su se toliko zapleli, da nisu znali šta da rade. Onda crnom čoveku spade bela haljina. Kad videše šta ih je snašlo, počeše da plaču. Ležali su bespomoćno ne mogavši da se izvuku. Onda Hrišćanin reče svome saputniku:

- Sad vidim da sam pogrešio! Zar nam pastiri nisu rekli da se čuvamo Laskavca. Dobro je rekao mudrac: "Tko laska prijatelju svome, razapinje mrežu nogama njegovim." (Pri. 29:5).

- Dali su nam i opis puta, da bismo sigurnije išli, - dodade Nadoljub, - ali eto, zaboravili smo da čitamo i zato nismo izbegli putu bezbožničkom. David je bio mudriji od nas kad je rekao: "Usta se moja ne dohvataju djela ljudskih; radi riječi usta tvojih držim se putova oštrih." (Ps. 17:4).

Ležeći tako u mreži i plačući, ugledaše čoveka sjajnog lica kako im se približava sa bičem u ruci. Kad im je sasvim prišao, pitao ih je odakle su i šta rade. Rekli su mu da su jadni putnici koji idu u Sion, i da ih je zaveo jedan crni čovek u beloj haljini, koji im je rekao da ga slede pošto i on ide tamo. Onda je onaj sa bičem rekao:

- To je Laskavac, lažni apostol koji se pretvorio u anđela svetla. (Pri. 29:5; Dan. 11:32; 2. Kor. 11:13-14). - Zatim je pocepao mrežu i pustio ih rekavši: - Hajdete za mnom da vas izvedem na pravi put. - Vodio ih je natrag na put sa kojeg su skrenuli za Laskavcem. Onda ih je upitao:

- Gde ste sinoć spavali?

- Kod pastira na Gorama Milina.

- Da li su vam pastiri dali nekakva uputstva?

- Jesu!

- Da li ste zastali da ih pročitate?

- Nismo!

- Zašto?

- Zaboravili smo! - rekoše oni. Zatim ih je pitao da li su im pastiri rekli da se čuvaju Laskavca a oni su odgovorili:

- Jesu, ali se nismo setili da je taj fini gospodin bio Laskavac. (Rim. 16:18).

Onda videh u snu kako im je zapovedio da legnu, te ih je dobro išibao svojim bičem da bi ih naučio da se drže pravoga puta, (5. Moj. 25:2), a dok ih je kažnjavao govorio je:

- Ja karam i kažnjavam sve koje volim; budi dakle, revnostan i pokaj se. (Otk. 3:19; 2. Dn. 6:26-27). Onda im je rekao da idu dalje i da dobro paze na ostale savete pastira. Oni su mu zahvalili i pošli lagano pevajući:

Budite budni, kojih tud' kroči noga,
I čuvajte se mreže Laskavca zloga,
I ko neće da posluša našega saveta,
Skrenuće s puta na stazu greha kleta.

Hvala Bogu opet smo na putu pravom,
Jer se sastadosmo s našom vernom Glavom,
Pa ipak, bez kazne natrag nismo došli,
u Njegovoj ljubavi kroz šibanje smo prošli.
(17)

Bezbožni Ateista

Posle nekog vremena ugledaše u daljini čoveka koji im je išao u susret. Onda Hrišćanin reče svome drugu:

- Gle čoveka iz pravca Siona, kako nam se približava!

- Vidim ga! - reče Nadoljub, - ali pazi da i on ne bude kakav laskavac!

Ovaj im se brzo približavao. Zvao se Ateista, i kada im je prišao sasvim blizu pitao ih je kuda idu.

- Idemo na goru Sion. - Reče Hrišćanin, na šta se Ateista slatko nasmejao.

- Što se toliko smeješ?

- Smejem se zato što ste toliko ludi pa ste krenuli tako teškim putem i to sve ni zbog čega.

- Šta! Zar nas neće primiti? - iznenadi se Hrišćanin.

- Ma kakvi primiti! Na ovom svetu uopšte ne postoji mesto o kome toliko sanjate!(18)

- Da, ali postoji na onom! - reče Hrišćanin.

- Dok sam bio kod kuće u mojoj zemlji, i ja sam to slušao pa sam pošao da vidim i evo ima već dvadeset godina otkako tražim taj grad pa nikako da ga nađem. - Reče Ateista. (Jer. 17:15; Prop. 10:15).

Onda je Hrišćanin rekao svome drugu Nadoljubu: - Da li je to istina što ovaj govori?

- Pazi, on je jedan od laskavaca! - reče Nadoljub. - Seti se koliko smo skupo platili što smo slušali savet jednog takvog. Kako da nema gore Siona kad smo videli vrata Grada sa Gore Milina? Pored toga, zar ne treba da idemo verom. Pođimo napred dok nas nije stigao Onaj sa bičem. (2. Kor. 5:7). Trebalo bi da ti kažeš meni ono što ću ja tebi sada reći: "Nemoj, sine, slušati nauke, koja odvodi od riječi razumnih." (Pri. 19:27). Nemoj brate da budemo "od onih koji bojažljivo odstupaju - na propast, nego od onih koji veruju - da steknu život." (Jev. 10:39).

- Nisam ti brate postavio to pitanje zato što sumnjam, nego da isprobam tvoju veru, i da uzmem plod poštenja tvoga srca. - Reče Hrišćanin. - A što se tiče ovoga čoveka, znam da ga je zaslepio bog ovoga sveta. Nego hajdemo napred u sigurnosti da istinu verujemo i "da nijedna laž nije od istine." (1. Jn. 2:21).

- Sad se radujem u nadi slave Božije. (Rim. 5:2). - Reče Nadoljub, a zatim ostaviše čoveka koji je smejući se produžio svojim putem.

Put kroz Začaranu zemlju

Videh kako dođoše u zemlju gde je vazduh opijao onoga koji nije navikao na njega. Nadoljubu se prispavalo pa je rekao Hrišćaninu:

- Toliko mi se spava da jedva mogu da gledam. Hajde da prilegnemo i malo odremamo.

- Nikako! - uzviknu Hrišćanin, - da ne zaspimo i nikada se više ne probudimo.

- Zašto? - upita Nadoljub pospano. - Umornom čoveku tako prija san. Biće nam mnogo lakše ako malo odremamo.

- Zar se ne sećaš da nam je jedan od pastira rekao da se čuvamo Začarane zemlje?(19) Hteo je da kaže da pazimo da ne zaspimo. "Ne spavajmo, dakle, kao ostali, nego bdijmo i budimo trezni!" (1. Sol. 5:6).

- Priznajem da sam pogrešio i da sam bio sam, pao bih pod iskušenjem da zaspim snom smrti! - osvesti se Nadoljub. - Vidim da je mudrac dobro rekao: "Bolje je dvojici nego jednome." (Prop. 4:9). Dosad mi je tvoje društvo bilo prava Božija milost, i primićeš dobru nagradu za svoj trud.

- Da nam se opet ne bi prispavalo, hajde da razgovaramo o nečem korisnom! - reče Hrišćanin.

- Od sveg srca!

- Gde da počnemo?

- Tamo gde je Bog započeo sa nama, - reče Nadoljub, - ali ti počni. Hoćeš li?

- Otpevaću ti prvo jednu pesmu:

Ako san il' umor osećaš,
Ti brate kreni,
Bogoljubna gde su braća,
I što nisu sneni.

Id' onamo gde se peva
Božjoj ljubavi,
A pakao nek' se gnevi
I đavo gubavi.
(20)

Zatim Hrišćanin poče ovako da govori:

- Postaviću ti najpre jedno pitanje. Kako si se setio da kreneš na ovaj put?

- Misliš, kako sam se najpre setio da tražim korist moje duše?

- Da, to mislim, - reče Hrišćanin.

- Dugo sam uživao u onome što se vidi i što se prodaje na vašaru. Stvari za koje mislim da bi me upropastile da sam nastavio u njima.

- Kakve stvari?

- Sve blago i bogatstvo ovoga sveta. Uživao sam u svađama, skitanju, pijančenju, psovanju, laganju, nečistoti i još mnogo čemu što mi je dušu upropašćavalo. Ali na kraju, slušajući i razmišljajući o božanskim stvarima koje sam čuo od tebe i od dragoga Verka, koji je poginuo za svoju veru i dobar život na vašaru u Taštovniku, otkrio sam da je "kraj svega toga smrt" (Rim. 6:21) i da "zbog svega toga ide gnev Božiji na nepokorne sinove." (Ef. 5:6).

- Da li si brzo posle toga došao do ubeđenja o ovim stvarima? - pitao je Hrišćanin.

- Još nisam bio spreman da priznam zlo greha i osudu koja sledi greh. Nego kad je Reč počela da utiče na moje misli, pokušavao sam da zatvorim oči pred tim svetlom.

- Ali zašto si se tako ponašao prema prvom delovanju Božijeg blagoslovenog Duha?

- Uzroci su bili ovi: 1) Nisam znao da je to Božije delo u meni. Nisam znao da Bog otpočinje obraćenje grešnika time što u njemu budi osećanje greha.(21) 2) Greh mi je još bio sladak i bilo mi je žao da ga ostavim. 3) Nisam znao kako da se odvojim od mog starog društva. Njihovo prisustvo mi je bilo milo, kao i njihova dela. 4) Časovi, kada sam bio svestan svojih greha, bili su mi tako nesnosni i tako me mučili u srcu, da sam to jedva podnosio - šta više i sećanje na njih mi je bilo gadno.

- Znači da si se ponekad oslobađao tih nevolja? - upita Hrišćanin.

- Jesam, ali kad bih se opet setio, bilo mi je još gore nego ranije.

- Šta te je to podsećalo na tvoj greh?

- Više stvari, - reče Nadoljub, - kao na primer:

1) Kad bih sreo dobrog čoveka na ulici; ili

2) Kad bih čuo da se čita Biblija; ili

3) Kad bi počela da me boli glava; ili

4) Kad bi mi neko rekao da je neko od suseda bolestan; ili

5) Kad bih čuo zvono na nečijoj sahrani; ili

6) Kad bih čuo da je neko iznenada umro; ili

7) Kad bih pomislio da ću i ja umreti;

8) Ali najviše onda kad bih se setio da ću morati da iziđem na sud.

- Da li si mogao lako da se oslobodiš osećanja krivice zbog greha kad bi te spopala?

- Ne, nisam, - reče Nadoljub, - zato što su te stvari jako uticale na moju savest; i kad bih pomislio da se vratim u greh (iako sam se bio odlučio protiv njega), mučio bih se duplo više.

- Šta si tada činio?

- Mislio sam da bi trebalo da popravim svoj život, jer sam bio ubeđen da ću sigurno propasti.

- Da li si pokušao da se popraviš?

- Jesam, i bežao sam ne samo od greha, nego i od staroga društva. - Reče nadoljub. - Bavio sam se pobožnim stvarima kao što su molitva, čitanje Svetog pisma, oplakivanje greha, objavljivanje istine mojim susedima itd. Sve sam to radio, i još mnogo što šta, čega se sada više i ne sećam.

- Da li si se zbog toga bolje osećao? - pitao je dalje Hrišćanin.

- Da, jedno vreme, ali posle su mi se vratile sve moje nevolje, i pored svih pokušaja da se popravim.

- Kako to kad si već promenio svoj život?

- Bilo je više stvari koje su dovele do toga, - reče Nadoljub. - Naročito kad sam čuo da piše: "Svi bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina," (Isa. 64:6), i "čovek se ne opravdava delima zakona," (Gal. 2:16), zatim "tao i vi govorite kad svršite sve što vam je naređeno: mi smo nekorisne sluge." (Lk. 17:10), i još mnogo takvih reči. Onda sam počeo ovako da razmišljam: Ako je sva moja pravda kao nečista haljina, i ako se čovek ne opravdava delima zakona, pa i kad sve učini, ipak je nekorisni sluga - onda je glupo pokušavati stići u nebo putem zakona. Pomislio sam i ovo: Ako čovek duguje trgovcu sto funti, a posle plaća sve što kupi; u knjizi još uvek stoji taj stari dug i trgovac ipak može da ga tuži i baci u zatvor dok sve ne plati.

- Kako si ti to na sebe primenio? - upita Hrišćanin.

- Ovako sam razmišljao: Ja sam se svojim gresima puno zadužio i sve je zabeleženo u Božijoj knjizi. Nikakvo moje popravljanje neće to otplatiti. Zato bi u svim mojim pokušajima trebalo da se pitam: kako da se oslobodim osude koju sam navukao na sebe zbog mojih pređašnjih prestupa?

- Dobro govoriš! - reče Hrišćanin, - samo nastavi!

- Drugo, ono što me je uznemiravalo otkako sam počeo da se popravljam bilo je da sam još uvek video greh koji se stalno mešao sa svim onim najboljim što sam činio. Tako sam došao do zaključka da sam i pored svih svojih pređašnjih dela, počinio i u samo jednom od pobožnih dela dovoljno greha da me pošalju u pakao makar da sam ranije i živeo bez mane.(22)

- Šta si onda uradio?

- Uradio? Nisam znao šta da radim sve dok se nisam posavetovao sa Verkom, jer smo bili dobri poznanici.(23) On mi je rekao da ukoliko nemam pravednost čoveka koji nikad nije sagrešio, ni moja pravednost, ni pravednost celoga sveta ne može da me spase.(24)

- Da li ti je to zvučalo kao istina?

- Da mi je tako govorio kad sam bio zadovoljan mojim pokušajima da se popravim, rekao bih mu da je budala. Ali sad kad vidim svoju ličnu nemoć i greh koji prati čak i ono najbolje što mogu da učinim, prisiljen sam da se složim sa njim.

- Ali šta si mislio o tome kad ti je rekao da postoji Čovek o kome može sa pravom da se kaže da nikada nije počinio greh?

- Moram da priznam da mi je to u početku čudno zvučalo, ali razgovarajući dalje sa njim, bio sam potpuno ubeđen. - Reče Nadoljub.

- Da li si pitao ko je taj Čovek, i kako možeš kroz Njega da se opravdaš?

- Jesam, i on mi je rekao da je to Gospod Isus koji sedi s desne strane Svevišnjega. (Jev. 10:12). "Moraš," reče on, "kroz Njega da se opravdaš, to jest da se osloniš na ono što je On učinio kad je bio u telu, i što je pretrpeo na krstu." (Rim. 4:5; Kol. 1:14; 1. Pet. 1:18-19). Pitao sam ga kako može Njegova pravednost da bude delotvorna da opravda drugoga pred Bogom. A on mi je rekao da je Isus moćni Bog i da je to učinio. Umro je tom smrću ne za Sebe nego za mene, i da se Njegova dostojnost uračunava za mene, samo ako verujem u Njega.

- Šta si onda učinio? - pitao je dalje Hrišćanin.

- Izneo sam dokaze zašto ne verujem da On može da me spase.

- A šta ti je Verko na to odgovorio?

- Rekao mi je da idem Njemu. Na šta sam ja odgovorio da bi to izgledalo kao nametanje. A on reče: "Nije, zato što si pozvan." (Mt. 11:28). Onda mi je dao jednu knjigu o Isusu i Njegovom učenju da me ohrabri kako bih slobodno došao. Rekao je da je svaka reč u njoj čvršća od neba i zemlje. (Mt. 5:18). Onda sam ga pitao: "Šta da radim kad Mu dođem?" On mi je odgovorio da moram na kolenima da se molim celim srcem i svom dušom da mi Ga Otac otkrije. (Ps. 95:6; Jer. 29:12; Dan. 6:10). Onda sam ga pitao kako da Mu se molim. On reče: "Idi pa ćeš Ga naći kako sedi na prestolu milosti gde stalno prašta onima koji Mu dolaze." (2. Moj. 25:22; Jev. 4:16). Rekao sam da ne znam šta da kažem kada dođem. On me je uputio da kažem nešto u ovom smislu:

"Bože, smiluj se meni grešnome, (Lk. 18:13), i učini da upoznam i verujem u Isusa Hrista; jer vidim, da nije Njegove pravednosti, ili da ne verujem u tu pravednost, potpuno bih bio odbačen. Gospode, čuo sam da si milostivi Bog, i da si odredio da Tvoj Sin Isus Hristos bude Spasitelj sveta, a i pored toga, da si spreman da Ga podariš jadnom grešniku kao što sam ja (i zaista sam grešnik). Gospode, iskoristi ovu priliku i proslavi Tvoju milost kroz spasenje moje duše kroz Sina Tvoga Isusa Hrista. Amin."

- Da li si tada učinio po njegovom uputstvu?

- Da, i to nekoliko puta.

- Da li ti je Otac onda otkrio Sina?

- Ne prvi, ni drugi, ni treći, ni četvrti, ni peti, pa čak ni šesti put.

- Šta si onda uradio?

- Šta? - uzviknu Nadoljub. - Opet nisam znao šta da radim.(25)

- Da li si pomislio da prestaneš da se moliš?

- To mi je stotinu puta palo na pamet. - Reče Nadoljub.

- Pa što nisi?

- Verovao sam da je istina što su mi rekli, to jest, da bez Hristove pravednosti, ceo svet ne bi mogao da me spase, i zato sam pomislio, ako prestanem da ću umreti, a umreti mogu jedino kod prestola milosti.(26) Onda sam se setio reči: "Ako oklijeva, čekaj je, jer će zacijelo doći, i neće odocniti." (Avak. 2:3). Tako sam nastavio da se molim dok mi Otac nije otkrio Svoga Sina.

- Kako ti ga je otkrio? - ispitivao je Hrišćanin.

- Nisam Ga video svojim telesnim očima nego svojim razumom. (Ef. 1:18). Bilo je to ovako: Jednom sam bio jako tužan, tužniji čini mi se nego ikad u životu zbog novog saznanja o veličini i odvratnosti moga greha. I očekujući samo pakao, i večnu propast moje duše, odjednom mi se učinilo da vidim kako Gospod Isus Hristos gleda dole sa neba i govori: "Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom." (Dela 16:30-31). Ali ja sam odgovorio "Gospode, ja sam jako, jako veliki grešnik." A On meni "Dosta ti je moja blagodat." (2. Kor. 12:9). Onda sam pitao "Ali Gospode, šta znači verovati?" Ali sam se odmah setio reči: ,Ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedneti nikada." (Jn. 6:35).

Uvideo sam da je verovati i doći jedno te isto, i da onaj koji dolazi, to jest svojim srcem i osećanjima traži Hrista, taj zaista veruje u Njega.(27) Tada su mi se oči napunile suzama i nastavio sam da se molim: "Gospode, da li može tako veliki grešnik kao što sam ja da bude primljen i spašen od Tebe?" Čuo sam Ga kako odgovara: "Sve što mi daje Otac doći će k meni, i onoga koji ide k meni neću izbaciti." (Jn. 6:37). Onda sam rekao: "Da li treba da položim sve svoje pouzdanje u Tebe?" A On reče: "Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike" (1. Tim. 1:15). "Jer Hristos je svršetak zakona - za opravdanje svakom koji veruje." (Rim. 10:4). "Koji je predan za naše grehe i podignut radi našega opravdanja." (Rim. 4:25). "Koji nas ljubi i koji nas svojom krvlju izbavi od naših grehova." (Otk. 1:5). "Jedan je posrednik između Boga i ljudi." (1. Tim. 2:5). "Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi - da se moli za njih." (Jev. 7:25).

Iz svega toga sam zaključio da moram da tražim pravednost u Njemu i otkupljenje greha u Njegovoj krvi; da ono što je učinio u poslušnosti Očevom zakonu i primajući kaznu, nije bilo za Njega nego za onoga koji hoće to da primi za svoje spasenje i da Mu zahvali. Tada mi se srce napunilo radošću, a oči suzama i srce ljubavlju prema imenu i narodu i putevima Isusa Hrista.(28)

- To je zaista bilo otkrivenje Hrista tvojoj duši; - reče Hrišćanin, - nego reci ti meni kako je to uticalo na tvoj duh?

- Uvideo sam da je ceo svet pod osudom i pored sve Njegove pravednosti. - Reče Nadoljub. - Uvideo sam da Bog Otac i pored toga što je pravedan, može da opravda grešnika koji Mu dolazi. Bilo me je jako sramota zbog moga dotadašnjeg raspuštenog života. Nikada ranije nisam pomislio na lepotu Isusa Hrista. Zavoleo sam sveti život, i čeznuo sam da nešto učinim na čast i slavu imena Gospoda Isusa. Činilo mi se da sam imao čak i hiljadu litara krvi u svome telu da bih je svu prolio za Gospoda Isusa.(29)

"Slobodu nađemo kada nađemo Boga, gubimo je kada izgubimo Boga."
- Paul E. Scherer

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 603
Ukupno: 2450014
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/bunyan/017.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.