Glava XV.
Onda videh kako stigoše do jedne lepe reke koju je car David zvao Reka Božija (Ps. 65:9), a Jovan Reka žive vode.(1) (Otk. 22:1; Jezek. 47:1-9). Put ih je vodio po samoj obali, i išli su puni radosti. Pili su iz te slatke reke koja im je oživljavala klonuli duh. Sa obe strane po obalama je raslo zeleno drveće sa raznoraznim voćem. Lišće tog drveća je bilo dobro za lek. Voćem su se osvežavali, a a lišćem su ublaživali bolove. Duž obale prostirala se livada puna ljiljana koja je tokom cele godine bila zelena. Legli su na travu i naspavali se, jer nije bilo nikakve opasnosti. (Ps. 23: Isa. 14:30). Kad su se probudili ubrali su malo voća i napili se vode iz reke, a onda opet legli da spavaju. Tako su proveli nekoliko dana i noći. Pevali su:
Gle kristalni potoci kako teku,
Gde putnike umorne, žege peku.
Livade zelene i slatko cveće,
Očaraju svakoga ko po njima šeće.
Ko hoće da kupi to prekrasno polje,
Sve imanje prodaće od slobodne volje.(2)
Kad su se odmorili i okrepili, rešili su da pođu dalje, jer još nisu bili na kraju svoga puta.(3) (4. Moj. 21:4).
Sa džombastog puta na zeleno polje
Tada videh da nisu daleko odmakli a put je počeo da se odvaja od reke. Bilo im je žao, ali nisu smeli da skrenu sa njega. Put je sada postao džombast, a noge su im bile nažuljene zbog mnogog pešačenja. Tako im duh oslabi od puta, pa zaželeše da hodaju boljim.(4) Malo napred sa leve strane puta nalazilo se lepo polje na koje je moglo da se dospe preko ograde. Livada se zvala Stranputica.(5) Onda Hrišćanin reče svome drugu:
- Ako se ova livada prostire duž našega puta, pređimo na nju. - Zatim priđe ogradi da bolje razgleda i vide da je staza vodila pored ograde. - Baš onako kako sam zamišljao. Ovuda je lakše. Idemo Nadoljube!
- Šta ako nas odvede na pogrešnu stranu? - upita Nadoljub.
- Ne verujem! Vidi kako vodi sve pored puta. Nadoljub je tada pristao i pošao za njima. Kad su prešli na drugu stranu bilo im je lakše.(6) Uskoro su ugledali nekoga kako ide istim putem. Bio je to Praznoverko. Pozvali su ga i pitali kuda vodi taj put.
- U Nebeski grad, - reče Praznoverko.
- Vidiš! - reče Hrišćanin, - zar ti nisam govorio? Eto sve je u redu.
Zalutali
Tako su pošli za tim čovekom. Ali se uskoro spustila noć i strašno se smrklo. Zato su izgubili iz vida onoga koji je išao napred. Pošto nije mogao dobro da vidi put pred sobom, Praznoverko je pao u jednu jamu i sav se smrskao, jer je knez tih krajeva iskopao da bi uhvatio hvalisavce.(7) (Isa. 9:76). Hrišćanin i njegov drug su čuli kad je pao. Zato povikaše u želji da saznaju šta se desilo, ali odgovora nije bilo. Samo su začuli nekakvo stenjanje. Onda Nadoljub reče:
- Gde li smo to sada?
Njegov drug je ćutao. Bilo ga je sramota što je svoga prijatelja odveo sa pravog puta. Tada je počela da pada kiša. Strašno je sevalo i grmelo, a voda je počela da nadolazi. Onda je Nadoljub počeo da jadikuje:
- O, samo da sam ostao na putu!
- Ko bi rekao da će nas ovaj put odvesti na stranu!
- Ja sam se toga bojao od samog početka i zato sam ti rekao da paziš. - Reče Nadoljub. - Trebalo je da budem odlučniji, ali ti si stariji od mene.(8)
- Dobro brate, nemoj da se ljutiš, - reče Hrišćanin. - Žao mi je što sam te odveo sa pravog puta i doveo u ovakvu opasnost. Molim te oprosti mi! Nisam imao zlu nameru.
- Uteši se brate! Opraštam ti! Budi siguran da će ovo ipak ispasti na naše dobro.
- Drago mi je što imam tako milostivog druga,- reče Hrišćanin. - Ali ne smemo da ostanemo ovde; pokušajmo da se vratimo.
- Onda da je pođem napred, - reče Nadoljub.
- Nipošto, ja ću. Da se prvi suočim sa opasnošću, jer je moja krivica što smo skrenuli s puta.
- Nikako! - odgovori Nadoljub. - Nećeš ti napred. Uznemiren si i mogao bi da nas odvedeš stranputicom.
Onda su na svoju radost i ohrabrenje čuli glas koji je rekao: "Zapamti put kojim si išla, vrati se!" (Jer. 31:21).(9) Ali voda je već bila jako nadošla, a put natrag postao vrlo opasan. (Onda sam pomislio da je lakše skrenuti s puta nego se vratiti na njega.) Ipak su krenuli natrag. Bilo je toliko mračno, a poplava je brzo nadirala da su se mogli po sto puta udaviti.(10)
I pored toga što su se iz sve snage trudili ipak nisu mogli da stignu do ograde te noći. Na kraju su naišli na jedno uzvišenje koje je bilo zaklonjeno, te sedoše da čekaju zoru. Ali pošto su se bili jako umorili brzo ih obuze san.
Džin Očajnik
Nedaleko od tog mesta nalazila se tvrđava Sumnjivica, koja je pripadala Džinu Očajniku. Spavali su na njegovom imanju, ujutro kad je ovaj poranio da obiđe svoj posed, naišao je na Hrišćanina i Nadoljuba gde spavaju.(11) Gromovitim glasom im je naredio da ustanu i počeo da ih ispituje odakle su i šta rade na njegovom imanju. Rekli su da su putnici koji su zalutali. Džin na to reče:
- Zalutali ste noću na moje imanje, gazili ste i ležali po mojim poljima i zato morate sa mnom.
Morali su da idu pošto je bio jači.(12) Nisu mogli da se pravdaju, pošto su znali da su skrivili. Džin ih je dakle terao pred sobom i bacio ih na dno jedne jako mračne tamnice u svojoj tvrđavi. Unutra je strašno smrdelo i bilo jako vlažno. Tu su ležali od srede ujutro do subote uveče. Nisu dobili ni korice hleba, ni kapi vode, a ni svetla i niko ih nije pitao kako im je. Našli su se dakle u teškoj situaciji, daleko od prijatelja i poznanika.(13) Hrišćanin se strašno jadao zato što su zbog njegovog nepromišljenog saveta zapali u takvu nevolju.(14)
Sad putnici su popustili telu,
Džin Očajnik ih uhvati na delu.
U svetu nemoj tražit' olakšanje,
Naći ćeš samo teško očajanje.
Džin Očajnik je imao ženu koja se zvala Nevera.(15) Kad je legao, rekao je ženi šta je uradio, naime da je uhvatio dvojicu putnika i da ih je bacio u tamnicu zato što su zalutali na njegovo imanje. Sada su se savetovali šta da učine sa njima. Ona ga je pitala kakvi su, odakle su i kuda idu. On joj je sve ispričao. Ona ga je posavetovala da ih ujutro nemilosrdno isprebija. Kad je dakle ustao, uzeo je jednu toljagu i sišao do tamnice. Prvo je počeo da ih obasipa svakojakim imenima kao da su psi, na šta oni nisu odgovarali. Onda ih je strašno isprebijao tako da više nisu mogli ni da se brane ni da se pokrenu.
Zatim ih je ostavio da se sami teše i oplakuju svoje nevolje. Ceo dan su proveli uzdišući i gorko plačući. Sledeće noći Džin i njegova žena su opet o njima razgovarali. Kada je saznala da su još uvek u životu, predložila je svome mužu da im savetuje da sami sebi prekrate život. Kada je svanulo, otišao je opet do njih i videvši da ih rane koje im je juče zadao jako peku, rekao im je da nema nikakve nade da će izići živi i da je najbolje da sami sebi oduzmu život, bilo nožem, bilo vešanjem, bilo trovanjem.
- Zašto da živite kad vam je život tako očajan, - reče Džin. No oni ga zamoliše da ih pusti. On ih ljutito pogleda pa opet nasrnu na njih. Mislio je da je najbolje da ih sam dokonča, ali ga je iznenada uhvatila nekakva drhtavica (što mu se dešavalo kad je bilo vruće) i ruke mu ostadoše oduzete neko vreme.(16) Zato je otišao i ostavio ih da razmišljaju šta će i kako će. Oni su se pitali da li je bolje poslušati njegov savet ili ne. Zato su ovako razgovarali:
- Šta da radimo, dragi brate? - upita Hrišćanin. - Život nam je sada očajan. Ja ne znam da li je bolje živeti ovako ili da od svoje ruke poginemo. "Duša moja voli biti udavljena, a moje kosti žele smrt." (Jov 7:15). Da li da poslušamo ovoga džina?
- Naš položaj je zaista strašan i ja bih pre umro nego ovako zauvek da ostanem. - Reče Nadoljub. - Ali ne zaboravimo da je Gospodar one zemlje u koju idemo rekao: "Ne ubij!" Kada ne smemo drugome da učinimo takvo zlo, još manje smemo da poslušamo njegov savet i sami sebi oduzmemo život. Ko ubije drugoga može samo telo da mu ubije. Ali ko potegne ruku na sebe ubija i telo i dušu. Ti govoriš o olakšanju u grobu. Zar si zaboravio pakao kuda idu sve ubice. Jer nijedan ubica neće imati večnoga života.
Ne zaboravimo ni to da nije sav zakon u ruci Džina Očajnika. Koliko sam čuo, drugi su bili uhvaćeni kao i mi, pa im je ipak uspelo da pobegnu. Ko zna, da Bog koji je stvorio ovaj svet, neće učiniti da Džin Očajnik umre? Ili jednom zaboravi da zaključa vrata? Ili će ga možda opet uhvatiti napad, pri čemu će mu se oduzeti noge i ruke? Ako se to opet desi, ja bih se osmelio da pokušam kao čovek da mu pobegnem. Baš sam lud što to nisam već ranije pokušao. Ali budimo strpljivi i sačekajmo još malo. Možda ćemo se još osloboditi. Samo nemojmo sami sebi da budemo ubice.(17)
Nadoljub je ovim rečima umirio svoga brata! No ipak toga dana ostadoše u mraku i u istom žalosnom položaju.
Uveče je džin opet sišao u tamnicu da vidi da li su zatvorenici prihvatili njegov savet. Kad je otvorio vrata našao ih je žive, ali jako iscrpljene, jer su sada zbog gladi, žeđi i rana koje su primili jedva mogli da dišu. Ali kao što rekoh, našao ih je žive, i zbog toga se strašno razbesneo. Rekao im je da će zato što nisu poslušali njegov savet još gore proći, tako da će poželeti da se nikada nisu ni rodili.
Oni su se zbog toga jako uplašili i čini mi se da se Hrišćanin onesvestio. Ali kad se malo povratio, nastavili su razgovor o džinovom savetu, i da li bi trebalo da ga poslušaju ili ne. Hrišćanin kao da je bio za to, a Nadoljub je po drugi put odgovorio:
- Dragi brate, seti se kako si dosada bio hrabar. Apolion nije mogao da te pobedi niti je to moglo sve ono što si čuo i video i doživeo u Dolini Sena Smrtnoga. Kroz kakve si poteškoće, strahote i gnusobe prošao! Zar se još uvek plašiš? Vidiš da sam i ja u zatvoru sa tobom iako sam po prirodi mnogo slabiji od tebe. Ovaj džin je mene izranjavio isto tako kao i tebe i muči me žeđu i glađu. I ja žudim za svetlošću, ali budimo strpljivi. Seti se kako si se junački vladao na vašaru u Taštovniku i kako se nisi plašio ni okova ni kaveza pa čak ni krvave smrti. Zato budimo strpljivi da bar izbegnemo sramotu koja ne priliči hrišćaninu.(18)
Kad se opet spustila noć, a džin i njegova žena pošli na spavanje, ona ga je pitala o zatvorenicima, i da li su poslušali njegov savet. On je odgovorio:
- To su neki tvrdoglavi tipovi, više vole da podnose muke nego da se sami ubiju.
- Odvedi ih sutra u dvorište i pokaži im kosti i lobanje onih koje si već otpremio, pa im daj na znanje da ćeš i njih do kraja ove nedelje rastrgnuti kao i njihove prethodnike.
Kad je osvanulo, džin je opet otišao do njih i izveo ih u dvorište da im pokaže kosti i lobanje kao što mu je žena predložila.
- Ovo su nekad bili putnici. Zalutali su na moje imanje baš kao i vi. Kada mi se prohtelo, rastrgao sam ih na komade, kao što ću i sa vama učiniti u roku od deset dana. Hajde sad, vraćajte se u jazbinu. - S tim rečima ih otera natrag do tamnice.
Ceo subotnji dan su proveli u žalosnom stanju kao i ranije. Kad se opet smračilo, gospođa Nevera i njen muž Očajnik su legli i opet poveli razgovor o zatvorenicima. Cin se čudio što ne može ni batinama ni svojim savetima da ih dovrši.(19) Žena mu je odgovorila:
- Valjda se nadaju da će neko doći da ih oslobodi ili imaju kod sebe lažne ključeve pomoću kojih se nadaju da pobegnu.
- Dobro si se setila, - reče Džin, - ujutro ću da ih pretresem.
Ključ
Oni su u subotu oko ponoći počeli da se mole, i nastavili sve do zore. Odjednom je Hrišćanin uzviknuo u velikom čuđenju:
- Šta mi je? Zar sam poludeo kad ležim u ovoj smrdljivoj tamnici, a mogao bih slobodno da iziđem. U nedrima mi je ključ koji se zove Obećanja.(20) On može, koliko su mi rekli, da otvori sva vrata u tvrđavi Sumnjivici.
- To je dobra vest, dragi brate. Izvadi ga i probaj! - obradova se Nadoljub.
Onda Hrišćanin brzo izvadi ključ iz nedara i stavi ga u bravu od tamnice. Kad ga je okrenuo, brava škljocnu i vrata se lako otvoriše. Hrišćanin i Nadoljub iziđoše napolje. Onda priđoše spoljašnjim vratima koja vode u dvorište, te istim ključem otvoriše i ta vrata. Posle toga su prišli gvozdenoj kapiji, jer je i kroz nju trebalo proći. Sa velikom mukom im je uspelo da otvore i ta vrata. Gurnuli su kapiju naglo da što pre pobegnu, ali ona je toliko zaškripala da se Džin Očajnik probudio. Ali kad je pošao u poteru, uhvatio ga je napad, a noge i ruke su mu otkazali, tako da nije mogao za njima. Oni međutim potrčaše i iziđoše na carski drum na kome Džin više nije imao nikakvu vlast.(21)
Pošto su preskočili ogradu, pitali su se kako bi mogli druge da opomenu da ne padnu u šake Džinu. Zato rešiše da podignu jedan stub na kome su napisali sledeće reči:
"Preko ove ograde vodi put u tvrđavu Sumnjivicu gde vlada Džin Očajnik, koji prezire Cara Nebeske zemlje i čija je namera da uništi sve putnike." Mnogi koji su kasnije prošli tim putem, pročitavši ove reči izbegli su opasnosti.(22)
Zatim produžiše putem pevajući:
Plačući smo zašli s Puta jadni,
Da spoznamo Džina korbač gadni.
Što na njegovo stupili smo polje,
Vi, putnici, ah! Pripazite bolje!
Jer samo su oni puti pravi,
Što k nebeskoj sve vode nas slavi.
Zato Cara svoga štujte celim putem,
Izbeć' ćete Diva i njegove muke ljute!
