Glava XIV.
Nadoljub
Tada videh u snu da Hrišćanin nije išao sam. Pošto je bio pušten, sreo se sa jednim koji se zvao Nadoljub. Prozvao je sebe tako dok je gledao Hrišćanina i Verka na vašaru kako su se ponašali. Sada mu se pridružio i rekao da želi da mu bude drug. Tako je jadan poginuo za istinu, a drugi ustao iz njegovog pepela da prani Hrišćaninu društvo na putu.(1) Nadoljub je rekao Hrišćaninu da ima još mnogo onih koji nameravaju da pođu za njima.
Susret sa Držštomožešom
Uskoro su izišli iz grada Taštovnika i stigli jednog čoveka koji se zvao Držštomožeš. Pitali su ga odakle je i kuda ide. Rekao im je da je iz Krasnoreči i da ide u Nebeski grad, ali im nije rekao kako se zove.
- Iz Krasnoreči! Ima li tamo nečeg dobrog?(2) - reče Hrišćanin.
- Pa valjda ima!
- Kako da te zovemo? - upita Hrišćanin.
- Vi mene ne po poznajete niti ja vas poznajem. Ako idete ovim putem rado bih da idemo zajedno. Ako nećete, onda ću sam.
- Čuo sam za Krasnoreč, - nastavi Hrišćanin. - Koliko se sećam, kažu da je bogat grad.
- Da, to mogu da potvrdim. Imam tamo puno bogatih rođaka. - Odgovori Držštomožeš.
- Da li smem da pitam ko su tvoji rođaci?
- Skoro ceo grad. Spomenuo bih posebno grofa Vrboklinovića, grofa Ulizicu, Grofa Leporečevića (po njegovim precima je grad dobio ime), gospodina Laskovića, g. Dvoličevića, g. Svaštakovića i gradskog sveštenika Dvojezičkovića(3) koji mi je ujak. A ja, eto spadam među finiju gospodu iako mi je deda bio samo lađar koji je gledao na jednu stranu, a veslao na drugu. I sam sam stekao veći deo imanja istim zanatom.(4) - Reče Držštomožeš.
- Da li si oženjen? - nastavi da pita Hrišćanin.
- Jesam, i žena mi je jako dobra, kći jedne poštene gospođe. Majka joj se zvala Pretvarka, a to znači da potiče iz jako fine porodice. Tako je vaspitana da ume sa svakim kako treba; sa seljakom seljački, sa gospodinom gospodski. Ono jeste da se malo razlikujemo po pitanju religije od drugih koji su stroži, ali samo u dve sitnice. Prvo: nikada ne idemo uz vetar i nikad ne veslamo uz reku. Drugo: jako smo revnosni kada se vera obuče u srebro, kada se javno štuje, ako je lepo vreme i ako je svi hvale.(5)
Onda je Hrišćanin prišao svome drugu Nadoljubu i rekao:
- Čini mi se da je ovo Držštomožeš iz Krasnoreči. Ako jeste, onda imamo za saputnika jednog od najgorih nevaljalaca ovoga kraja.
- Pitaj ga onda, kako se zove. Valjda se ne stidi svoga imena? - reče Nadoljub.
Hrišćanin mu tada opet priđe i reče:
- Ti govoriš kao da znaš više nego ceo svet.(6) Ako se ne varam rekao bih da si g. Držštomožeš iz Krasnoreči.
- To mi nije ime već samo nadimak koji mi daju oni koji me ne trpe. Moram da ga nosim kao prekor, kao što drugi ljudi nose svoj. - Objasni Držštomožeš.
- Zar nisi nikad dao ljudima povoda da te tako nazovu?
- Nikad! Najgore što sam moga da učinim što bi moglo dati povoda za to, bilo je što sam bio spreman da se uvek prilagodim duhu vremena u kome sam živeo. A ono što sam na taj način dobijao, mislim da je radije bilo na blagoslov nego da me ti pakosni ljudi tako nazivaju.
- Tako sam i mislio, i da ti pravo kažem, rekao bih da ti to ime odgovara više nego što bi to hteo da priznaš. - Reče Hrišćanin.
- Šta ja mogu ako vi tako mislite. - Sleže ramenima Držštomožeš. - Ako me primite, videćete da volim dobro društvo.
- Ako hoćeš sa nama, moraćeš da ideš uz vetar i uz vodu, što čini mi se nemaš običaj da činiš. Veru moraš da slediš i kad se pojavi u dronjcima i kad prolazi ulicom pred svetom. - Otvoreno mu reče Hrišćanin.
- Ne smete da mi zapovedate! - obrecnu se Držštomožeš. - Ostavite vi meni moju slobodu pa ću ići sa vama.
- Ni koraka dalje, ako ne prihvatiš ovo što sam ti rekao.(7) - Reče strogo Hrišćanin.
- Nikada neću ostaviti svoje stare poglede, jer su bezopasni i korisni. Ako ne mogu sa vama, ići ću sam kao i ranije dok ne naiđem na nekog ko će rado da mi pravi društvo.(8)
Držštomožeš ima novo društvo
Tada videh kako su ga ostavili i nastavili da idu malo ispred njega. Jedan od njih se okrenuo i ugledao trojicu kako idu za Držštomožešom. Kad su ga stigli veoma su se nisko poklonili u znak pozdrava. Zvali su se g. Pijavica Držisvetković, g. Srebroljub Novčarević i g. Cicija Tvrdičević, njegovi bivši poznanici. Kao deca zajedno su išli u školu kod g. Zakidala Globarevića, učitelja u Dobitovcima, maloj varoši u pokrajini Lakomoj na severu.(9) Taj učitelj ih je učio kako da stiču, bilo nasiljem, bilo laganjem, bilo laskanjem, bilo varanjem, bilo pobožnim pretvaranjem. Ova četvorica su tako puno naučila od svoga učitelja da su mogli i sami da otvore takvu školu. Kada su se pozdravili g. Srebroljub Novčarević je upitao Držštomožeša:
- Ko su oni ljudi što idu pred nama na putu (jer su se Hrišćanin i Nadoljub još uvek nazirali u daljini.)
- To su ljudi iz neke daleke zemlje koji idu na pokloničko putovanje po svom običaju. - Odgovori Držštomožeš.
- Zašto nisu sačekali da idemo svi skupa? - upita Novčarević. - I oni i ti i mi idemo u istom pravcu.
- Tako je! - složi se Držštomožeš, - ali ti ljudi su tako strogi i toliko drže do svoga mišljenja, da malo mare za mišljenje drugih. Ma koliko bio pobožan, ako se ne složiš sa njima u svemu, neće uopšte da se druže s čovekom.(10)
- To nije dobro, ali čitam da ima ljudi koji su preterano pravedni i zbog svoje strogosti osuđuju sve druge osim sebe. - Dodade Cicija Tvrdičević. - Nego reci mi u čemu su bile razlike između vas?
- Oni su tako nestrpljivi, da misle da treba da putuju po vremenu i nevremenu. - Odgovori Držštomožeš. - A ja sam za to da se čeka povoljan vetar. Oni sve žrtvuju za Boga, a ja koristim svaku priliku da obezbedim život i imanje. Oni se drže svojih pogleda makar im se svi protivili.
Ali ja sam za veru u tolikoj meri u kolikoj vreme i moja sigurnost to dozvoljavaju. Oni su za veru makar se obukla u dronjke i preziranje, a ja sam za veru kada se obuče u zlato pri svetlosti sunca pred ljudima.(11)
- Samo se ti drži toga Držštomožeš, - reče Pijavica Držisvetković. - Sa moje strane, smatram za budalu svakog onog koji ima slobodu da zadrži sve ono što ima, a svojom ludošću to odbacuje. Budimo mudri kao zmije. Treba kositi kad je lepo vreme. Vidite kako se pčela odmara celu zimu i izlazi samo kad može lako da radi na svoju korist. Bog nekad šalje kišu, nekad sunce. Ako su oni tako glupi da idu po kiši, mi ćemo se držati našeg lepog vremena. Što se mene tiče, ja volim tu veru koja je sigurna zbog svih Božijih blagoslova, jer koji razuman čovek neće da čuva sve što nam je dao od dobrih stvari u ovom životu? Avraam i Solomon su se obogatili kroz svoju veru, i Jov kaže neka valjan čovek nagomila na zemlji zlata. (Jov 22:25). Ali ne valja biti kao što su ti ljudi pred nama ako su onakvi kako si ih opisao.(12)
- Mislim da se svi slažemo u ovome i tome nema šta da se doda, - reče Cicija Tvrdičević.
- Da, ne treba više dodavati; jer ko ne veruje svetom Pismu ni zdravom razumu (a kao što vidite i jedno i drugo su na našoj strani) ne mari za svoju slobodu niti traži svoju sigurnost. - Odobravao je Srebroljub Novčarević.
- Braćo, kako vidite, svi idemo istim putem i da bi što bolje izbegli ono što ne valja, dozvolite da vam postavim jedno pitanje, - reče Držštomožeš. - Pretpostavimo da se čoveku, propovedniku ili trgovcu ukaže prilika da stekne neko blago ovoga sveta, do kojega ne može da dođe drukčije nego putem revnosti, bar na izgled, po nekom pitanju vere u koje se dotada nije mešao. Zar ne bi smeo tako da radi da bi postigao svoj cilj, pa ipak ostane pošten čovek?
- Već vidim čemu ciljaš! - reče Srebroljub Novčarević, - i ako mi ostali to dozvole, pokušaću da ti odgovorim. Prvo da odgovorim u vezi pravednika. Pretpostavimo da jedan propovednik, sposoban čovek, koji ima vrlo malu platu, čuje za neki mnogo unosniji položaj. Pruža mu se prilika da ga dobije, ali samo ako bude revnosniji, propoveda češće i vatrenije, a pošto narav njegovog naroda tako zahteva, malo i promeni svoje poglede. Ja sa moje strane ne vidim zašto ne bi tako uradio (ako se smatra pozvanim za to), zar neće ipak ostati čestit? Evo kako:
1) Njegova želja za tim boljim položajem je po zakonu dozvoljena (to ne može da se porekne), pošto mu ga je dalo Božije proviđenje. Zato sme da ga uzme mirne savesti.
2) Pored toga, njegova želja za tim boljim položajem ga čini revnosnijim i vrednijim propovednikom itd.; čini ga boljim čovekom i razvija njegove sposobnosti, što je Bogu ugodno.
3) Što se tiče toga što mora malo da ublaži svoje mišljenje da bi ugodio svojim slušaocima, to pokazuje: a) da je spreman na samoodricanje, b) da je pažljiv i ume ljude da privuče k sebi, c) da je sposobniji za propovedničku službu.
4) Zaključujem dakle, da propovednik koji zamenjuje malo za veliko ne treba da se smatra gramzivim, nego naprotiv, pošto je time razvio svoje sposobnosti i postao revnosniji, treba da se smatra da je sledio svoje pozvanje i iskoristio mogućnost koja mu se pružila.(13)
A sada da se okrenem drugom delu pitanja, koji se tiče zanatlije koga smo spomenuli. Pretpostavimo da čoveku loše ide posao, ali ako postane pobožan može time da poboljša svoju situaciju, recimo da uzme bogatu ženu ili da privuče imućnije mušterije u svoju radnju. Ja ne vidim nikakvoga razloga zašto ne bi. A evo kako:
1) Postati pobožan je vrlina, pa ma kako to čovek postao.
2) Steći bogatu ženu i imućnije mušterije nije protiv zakona.
3) Pored toga, čovek koji to postigne time što postaje pobožan, prima ono što je dobro od onih koji su dobri i to zato što je postao pobožan, a to je samo po sebi dobro. Dakle, postati pobožan radi svega toga je dobro i korisno.(14)
Tako je Srebroljub Novčarević odgovorio na Držštomožešovo pitanje. Svi su odobravali i zaključili da je to veoma dobro i korisno. A pošto im se činilo da to niko ne može da opovrgne, a Hrišćanin i Nadoljub nisu bili baš tako daleko rešili su da im postave to pitanje čim ih stignu, pošto su se ovi ranije protivili Držštomožešu. Pozvali su ih i oni su ih sačekali. Ali rešili su da g. Pijavica Držisvetković, a ne g. Držštomožeš treba da im to iznese, jer su mislili da će Hrišćanin odgovoriti bez ljutine koja mu se raspalila protiv Držštomožeša kada su se ranije razišli.
Hrišćaninov odgovor
Kad su ih stigli i pozdravili, Držisvetković je postavio pitanje Hrišćaninu i njegovom drugu, zamolivši ih da odgovore ako mogu.
- I onaj koji je beba u veri može da odgovori na deset hiljada takvih pitanja, - reče Hrišćanin. - Jer ako nije dozvoljeno slediti Isusa zbog hleba (Jn. 6:26), još manje je dozvoljeno da se od toga pravi čitava religija i dođe do blaga i svetskog uživanja. Mi nalazimo da samo neznabošci, licemeri, đavoli i veštice imaju takvo shvatanje.
1) Neznabošci: Jer kad su Emor i Sihem bacili oko na kćerku i na stoku Jakovljevu i videli da nema drugog načina da ih se domognu nego da se obrežu, rekli su svojim sugrađanima: "Ako se svako muško između nas obreže, kao što su oni obrezani, zar neće njihova stoka i blago i sva goveda njihova biti naša?" Oni su tražili njegovu kćerku i njegovu stoku, a religija je bila sredstvo koje su hteli da upotrebe. Možete da čitate o tome u 1. Mojsijevoj 34:20-23.
2) Licemeri: Fariseji su pripadali ovoj veri. Njihove dugačke molitve su bile samo pretvaranje da bi dobili udovičke kuće, i zato ih je Bog još više osudio. (Lk. 20:46-47).
3) I Juda, Satanin sluga je pripadao toj veri. Bio je pobožan u pogledu kese da bi dobio ono što je bilo u njoj. Ali zato je bio izgubljen, odbačen i nazvan sin propasti. (Jn. 6:70, Jn. 13:2, Jn. 17:12).
4) I Simon vračar je pripadao toj veri, jer je tražio Svetoga Duha da bi time stekao novac. (Dela 8:18-23). Petar mu je tada izrekao osudu.
- Ne mogu, a da ne pomislim da onaj koji prihvata pobožnost za ljubav sveta, neće pre ili kasnije odbaciti pobožnost za ljubav sveta. Jer kao što se Juda odrekao sveta kada je prihvatio veru, isto tako je prodao i verovanje i svoga Gospoda za svet.(15) Odgovoriti dakle potvrdno, kao što ste vi učinili, i prihvatiti takav odgovor je nešto neznabožačko, licemerno, đavolsko i nagrada će ti biti po tvojim delima.
Oni su se samo zgledali, i nisu znali kako da odgovore Hrišćaninu. I Nadoljub je odobravao Hrišćaninov odgovor, te su svi ućutali. Gospodin Držštomožeš i njegovo društvo su malo zaostali da bi Hrišćanin i Nadoljub malo odmakli od njih. Onda je Hrišćanin rekao svome drugu:
- Ako ovi ne mogu da opstanu na ljudskom sudu, kako će se tek održati na Božijem? I ako ćute pred nama, zemljanim sudovima, šta će učiniti kad ih dohvati plamen vatre koja proždire?(16)
Zatim su Hrišćanin i Nadoljub nastavili put dok nisu došli do jedne prekrasne ravnice koja se zvala Lakoća. Preko nje su napredovali sa velikim zadovoljstvom. Ali ravnica nije bila široka, tako da su je brzo prešli.(17) Na drugoj strani ravnice nalazilo se brdo po imenu Novac, gde je bio rudnik srebra i do koga su neki idući putem svratili. Ali pošto su se suviše približili ivici, zemlja je odronula te su poginuli. Neki su ostali osakaćeni do kraja života.(18)
Dimino nagovaranje
Tada videh u snu da je pored rudnika, malo dalje od puta stajao Dimas i pozivao prolaznike da svrate i razgledaju rudnik. Ovaj reče Hrišćaninu i njegovom drugu:
- Skrenite ovamo da vam nešto pokažem.
- Da li vredi da skrećemo s puta da to pogledamo? - upita Hršćanin.(19)
- Ovde je rudnik srebra, gde se kopa blago, - reče Dimas. - Ako svratite, uz malo truda možete lepo da se obogatite.
- Hajde da vidimo, - predloži Nadoljub.
- Ja neću! - reče odlučno Hrišćanin. - Čuo sam za ovo mesto i koliko ih je tamo već poginulo. Pored toga bogatstvo je zamka onima koji ga traže, jer im smeta na putu.(20)
Onda se Hrišćanin obratio Dimi:
- Da li je to mesto opasno? Da nije možda mnogima zasmetalo na putu?
- Nije mnogo opasno, samo za one koji ne paze. (Ali dok je to govorio sav je pocrveneo).
- Bolje mi da produžimo, - reče Hrišćanin.
- Garantujem ti da će Držštomožeš ako i njega pozove sigurno svratiti, - reče Nadoljub.
- Svakako, jer ga njegovi principi vode tim putem. Sasvim je sigurno da će poginuti. - Zatim se Hrišćanin opet obrati Dimi:
- Dima, ti si neprijatelj Gospodara ovoga puta, i sudija Njegovog Kraljevskog Veličanstva te je već osudio zato što si skrenuo (2. Tim. 4:10); hoćeš sada i nas da odvedeš u sličnu propast. Jer ako samo i za trenutak svratimo, naš Gospod i Car će sigurno saznati o tome, te ćemo se osramotiti, umesto da stanemo hrabro pred Njega.
Dima je opet viknuo da pripada njihovom društvu, i samo ako sačekaju malo da će im se pridružiti.
- Kako ti je ime? - upita Hrišćanin. - Zar se ne zoveš kako sam te maločas nazvao?
- Da, ime mi je Dimas. Sin sam Avraamov.
- Znam ja tebe. Gijezije (2. Car. 5:20-27) ti je bio pradeda i Juda otac. Išao si njihovim stopama. Sada koristiš đavolovu zamku. Otac ti se obesio kao izdajnik (Mt. 26:14-15, Mt. 27:3-5), a ni ti nisi bolje zaslužio. Budi siguran, kad dođemo kod Cara da ćemo Mu javiti šta si učinio. - Zatim nastaviše svojim putem.
Držštomožeš i Dimas se slažu
Sada su već Držštomožeš i njegovo društvo stigli do toga mesta, i čim ih je Dimas pozvao odmah su skrenuli. Da li su se nagnuli nad bezdanom i propali, ili su pošli da kopaju, ili ih je udavila magla koja se obično skupljala na takvim mestima - ne znam. Ali jedno znam: Više ih nikad nisu videli na putu.(21)
Držštomožeš i Dimas čine isto,
U pakao obojicu mami srebro čisto,
I put u nebo oni napustiše,
A bogatstva propadljivog sveta prihvatiše.
Lotova žena
Tada videh da su putnici izišli na drugu stranu ravnice upravo kod jednog starog spomenika koji je stajao pored samog puta. Kad su ga ugledali, začudili su se pošto je ličio na ženu koja se pretvorila u kamen. Dugo su ga gledali ali nisu mogli da raspoznaju šta je. Na kraju je Nadoljub opazio iznad glave natpis na nekom nepoznatom jeziku. Ali pošto nije znao sam da ga pročita, pozvao je Hrišćanina koji je bio dobro školovan, da on rastumači pismo. Malo je sricao, ali je na kraju otkrio da piše: "Setite se Lotove žene."(22) Pročitao je to svom saputniku i obojica su zaključila da je to slan kamen u koji se Lotova žena pretvorila zato što se okrenula srcem bežeći iz Sodoma. Gledajući kip, u čuđenju su počeli ovako da razgovaraju:
- Brate moj, - reče Hrišćanin, - ovo je došlo u pravo vreme. Znaš da smo odbili Dimin poziv da razgledamo brdo Novac. Da smo skrenuli kao što si ti hteo, brate, mi bismo se i sami pretvorili u kamen kao ova žena i ostali kao poruga ostalim putnicima.
- Žao mi je što sam bio tako glup, i čudim se da me nije zadesila ista sudbina kao i Lotovu ženu, - priznade Nadoljub. - Kolika je samo razlika između njenog i mog greha! Ona se samo okrenula, a ja sam hteo da skrenem. Neka je slava Bogu za Njegovu milost, a meni sramota što sam tako nešto poželeo u srcu.(23)
- Trebalo bi da prihvatimo pouku koju smo ovde primili da nam pomogne ubuduće! - reče Hrišćanin. - Ova žena je izbegla jednom sudu; nije propala pri uništenju Sodoma; ali je propala na drugom i pretvorila se u slan kamen.(24)
- Tako je, - složi se Nadoljub. - Ona može da nam bude i opomena i primer. Opomena da se čuvamo greha koji je ona učinila, a kao primer, kakva osuda čeka one koji ne slušaju ovu opomenu. Tako su i Korej, Datan i Aviron i 250 ljudi koji su propali u svom grehu, postali znak i primer drugima. (4. Moj. 26:9-10). Ali iznad svega drugog, mene čudi kako Dimas i njegovi drugovi mogu tako samouvereno da traže blago zbog kojeg se ova žena (koja se samo okrenula) pretvorila u slan kamen, pogotovo što stoji kao primer drugima tako blizu. Morali bi da je vide samo kad bi podigli svoje oči.(25)
- To je za čuđenje, - reče Hrišćanin. - Vidi se koliko su im srca otvrdnula, ne znam s kim da ih uporedim, da li sa onima koji kradu pred samim sudijom ili sa onima što odsecaju kese kada već stoje na vešalima.(26) Za ljude iz Sodoma se kaže da su bili veliki grešnici, zato što su grešili pred Bogom, to jest pred Njegovim očima, i pored svih milosti koje im je ukazao, jer dotada je zemlja sodomska bila kao "Vrt Edemski". (1. Moj. 13:10-13). Ovo ga je još više izazvalo, zato je pustio na njih veliku vatru. Razumno je zaključiti da takve ljude koji javno greše i pored primera koji im se stalno iznose da ih opominju, čeka najstrožija kazna.
- Istinu govoriš, - reče Nadoljub, - ali kako je Gospod milostiv, kad ti i ja nismo postali takav primer! Trebalo bi da zahvalimo Bogu i budemo u strahu da ne padnemo, sećajući se uvek Lotove žene.(27)
