Glava XI.
Hrišćanin stigao i prestigao Verka
Kad je Hrišćanin nastavio put došao je do jednog uzvišenja, koje je bilo napravljeno da bi putnici videli napred.(1) Hrišćanin se pope i kada je bacio pogled unapred, ugledao je ispred sebe Verka. Onda ga je Hrišćanin pozvao:
- Sačekaj, da idemo zajedno! - Ali Verko je odgovorio:
- Ne mogu. Radi mi se o životu i osvetnik ide za mnom.(2) (4. Moj. 35:6, 4. Moj. 35:12).
To je Hrišćanina malo zbunilo, ali prikupivši svu snagu ubrzo stiže Verka; šta više prestigao ga je, tako da je poslednji bio prvi. Onda se Hrišćanin oholo nasmeja što je prestigao svoga brata. Ali nije pazio gde staje, te se odjednom spotače i pade. Nije mogao da ustane sve dok mu Verko nije pomogao.(3)
Verko priča svoje doživljaje
Zatim videh u snu kako idu zajedno kao dva dobra druga, razgovarajući o svemu što im se desilo na putu.(4) Hrišćanin je ovako počeo da priča:
- Dobri i poštovani prijatelju Verko. Radujem se što sam te stigao i što je Bog tako podesio da nas dvojica idemo zajedno ovom lepom stazom.(5)
- Hteo sam, dragi prijatelju, da zajedno pođemo iz našega grada, ali ti si mi izmakao, pa sam sve dovde morao da idem sam.
- Koliko si dugo ostao u gradu Propadu, pre nego što si odlučio da pođeš za mnom na put? - pitao je Hrišćanin.
- Ostao sam koliko sam mogao.(6) Jer kad si ti otišao svi su govorili o tome kako će naš grad izgoreti do temelja od ognja sa neba.
- Šta? - iznenadi se Hrišćanin, - zar su moji susedi o tome pričali?
- Da, jedno vreme su samo o tome govorili.
- Kako? Zar su još neki pošli kao ti da izbegnu propast?
- Mnogo se o tome pričalo, ali mi se čini da nisu tome baš mnogo verovali. U živom razgovoru neki su tebe i tvoj "očajnički put" (tako su nazvali tvoje putovanje) ismejavali.(7) No ja sam verovao i još uvek verujem da će vatra sa neba ipak proždreti naš grad; zato sam pobegao.
- Da li si čuo da se govori o komšiji Vitku? - upita Hrišćanin.
- Jesam, Hrišćanine. Kažu da je išao sa tobom sve dok nije stigao do močvare Očajnice. Neki kažu da je tu pao. Nije hteo da prizna da mu se to desilo, ali rekao bih da se pošteno iskaljao.
- A šta su mu susedi rekli?
- Otkako se vratio, mnogo su ga ismejavali, - reče Verko. - Smeju mu se i preziru ga, i mnogi neće da imaju nikakva posla sa njim. Sada mu je sedam puta gore, nego da nikad nije ni polazio na put.(8)
- A zašto su toliko protiv njega kad i sami preziru put sa kojeg se vratio?
- Kažu da je izdajnik - odgovori Verko. - Nije se držao svoje namere. Čini mi se da je Bog pokrenuo Svoje neprijatelje da ga ismejavaju da im postane ruglo što je ostavio put kojim je krenuo.
- Da li si razgovarao sa njim pre polaska?
- Jednom sam ga sreo na ulici ali je prešao na drugu stranu kao da se stidi onoga što je učinio. Tako da nisam imao prilike.(9)
- Kad sam pošao, - reče Hrišćanin, - imao sam nade u tog čoveka; ali se sada bojim da će da propadne kada grad izgori. Njemu se desilo kako stara poslovica kaže: "Okupana svinja vraća se da se valja u kaljuzi." (2. Pet. 2:22).
- Toga se i ja bojim, a ko može sprečiti ono što mora biti?
- Dobro, dragi susede, ostavimo njega i razgovarajmo o stvarima koje se tiču nas lično. Ispričaj mi šta ti se desilo na putu, bilo bi pravo čudo da ti se ništa nije desilo. - Reče Hrišćanin.
Verko priča o bludnosti
- Srećno sam prešao močvaru Očajnicu(10) u koju si ti upao i došao do vrata bez opasnosti. Tada me je srela jedna žena koja se zvala Naslada(11) i koja je mogla veliko zlo da mi pričini.
- Dobro je da si izbegao njenoj mreži. I Josif je bio u opasnosti zbog nje, ali joj je izmakao kao i ti. Umalo što nije platio svojim životom. (1. Moj. 39:11-13). A šta je tebi učinila?
- Ne možeš ni zamisliti, ako sam ne znaš kako ume svojim jezikom da očarava. Navalila je da skrenem sa puta za njom, nudeći mi svakojaka uživanja.
- A nije ti nudila da uživaš dobru savest - dodade Hrišćanin.
- Znaš na šta mislim, samo telesna i plotska uživanja, - uzvrati Verko.
- Hvala Bogu kad si joj izmakao. "Na koga se gnevi Gospod pašće u jamu usta njezinih." (Pri. 22:14)
- Ne znam da li sam joj sasvim umakao.(12)
- Nisi valjda pristao na njene ponude?
- Nisam, jer sam se setio da piše: "Do pakla(13) dopiru koraci njezini. (Pri. 5:5). Zato sam zatvorio oči da me ne očara svojim pogledom. (Jov 31:1). Onda je počela da mi se ruga, a ja sam krenuo dalje.
- Da li si imao još nekakvih nevolja na putu? - upita Hrišćanin.
Izbavljen od zakona
- Kad sam došao do brda Tegobe, sreo sam jednog jako starog čoveka koji me je upitao ko sam i kuda idem. Rekao sam mu da sam putnik i da idem u Nebeski grad. Starac je zatim rekao: "Čini mi se da si pošten; hoćeš li da ostaneš kod mene za platu koju ću ti dati?" Ja sam ga upitao kako se zove i gde stanuje. Rekao je da se zove Adam Prvi,(14) i da stanuje u mestu Varljivo. (Ef. 4:22).
Pitao sam ga kakav mu je posao i koliku platu nudi. Odgovorio je da mu je posao uživanje, a plata, da ću na kraju postati njegov naslednik. Pitao sam ga zatim kakvu kuću ima i koliko slugu. Rekao je da mu je kuća puna svih svetskih ugodnosti i da ima dosta slugu koje je on sam rodio. Zapitao sam ga da li ima dece. Rekao je da ima samo tri kćeri: Grešnu Čulnu Požudu, Požudu Očiju i Razmetanje Zemaljskim Blagom, (1. Jn. 2:16), i da bih mogao sve tri da uzmem za žene ako hoću. Onda sam ga upitao koliko dugo želi da ostanem kod njega. Rekao mi je, dok god je on živ.
- Pa kako ste se na kraju pogodili? - upita Hrišćanin.
- U početku sam se nakanjivao da pođem sa njim, - reče Verko, - jer mi se činilo da lepo govori. Ali dok smo tako razgovarali pogledao sam mu čelo na kome je pisalo: "Skinite sa sebe starog čoveka koji propada zbog varljivih požuda." (Ef. 4:22).(15)
- A onda?
- Onda su njegove reči počele da me peku u duši i bilo mi je jasno da i pored toga što mi laskavo govori, da će me prodati u ropstvo kad me odvede svojoj kući. Zato sam mu rekao da prestane sa takvim rečima, jer njegovoj kući neću ni da priđem. Onda je počeo da me psuje i da mi preti da će poslati za mnom jednoga koji će mi zagorčati putovanje. Okrenuo sam se da idem, ali kad sam hteo da krenem osetio sam kako me grabi za meso i toliko me je cimnuo da mi se učinilo da mi je otkinuo parče tela. (Rim. 7:24). Uzviknuo sam: "Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?" Tada sam nastavio da idem uzbrdo. Kad sam stigao na pola puta pogledao sam i video jednoga koji ide za mnom brzo kao vetar. Stigao me je otprilike tamo gde je odmaralište.(16)
- Tamo sam i ja seo da se odmorim, - upade mu Hrišćanin u reč, - ali savladao me je san te sam ispustio ovaj moj svitak iz nedara.
- Čekaj, dobri brate, da ja završim, - reče Verko učtivo. - Čim me je čovek stigao počeo je da me udara i oborio me je polumrtvog na zemlju. Kada sam se malo oporavio, zapitao sam ga zašto me je tako tukao. "Zbog tvoje tajne sklonosti ka Adamu Prvom,(17) te mi zadade smrtonosnu ranu u prsa. Oborio me je na leđa tako da sam opet ležao kao mrtav pred njim. Kada sam se osvestio molio sam ga da mi se smiluje. A on je odgovorio: "Ja ne znam za milost!" pa me opet sruši na zemlju. Sigurno bi bilo gotovo sa mnom da nije neko naišao i naredio mu da prestane da me tuče.
- A ko je to bio? - upita Hrišćanin.
- Nisam ga odmah prepoznao, ali dok je prilazio, video sam rane u Njegovim rukama i rebrima. Onda sam zaključio da je to naš Gospod. Zatim sam se popeo na brdo.
- Taj što te je stigao bio je Mojsije, - reče Hrišćanin. - On nikoga ne štedi niti zna da se smiluje onima koji krše njegov zakon.
- Znam! To nije bilo prvi put da me je sreo. On je taj koji mi je došao kad sam još bio kod kuće i rekao da će da mi spali kuću ako tu ostanem.(18)
Verko prošao pored palate na brdu
- Zar nisi primetio palatu na vrhu brda gde si sreo Mojsija? - upita Hrišćanin.
- Jesam, video sam je. Video sam i lavove kad sam prilazio. Čini mi se da su spavali, jer je bilo podne; i pošto je bilo još dosta do noći, prošao sam pored vratara i sišao niz brdo.(19)
- On mi je rekao da te je video kad si prolazio, - reče Hrišćanin, - ali šteta što nisi svratio u kuću, jer da jesi, video bi razne dragocenosti koje ne bi do smrti zaboravio. Nego reci mi, da nisi možda nekoga sreo u Dolini Poniznosti?
Susret sa Zlovoljkom
- Sreo sam se sa jednim po imenu Zlovoljko,(20) koji je hteo da me nagovori da se vratim sa njim, jer reče: "Ta dolina je potpuno bez časti." Dodao je da ako budem išao njom da ću uvrediti sve svoje prijatelje kao što su Ponos, Oholost, Uobraženost, Sujeta i još mnoge druge koji bi se jako uvredili kada bi znali da sam bio toliko lud da pođem tom dolinom.
- Pa kako si mu odgovorio? - upita Hrišćanin.
- Rekao sam mu da i pored toga što ima pravo kad kaže da su mi ovi rod, kad sam pošao na put oni su se mene odrekli, i ja njih, tako da ih više ne računam za rodbinu. Rekao sam mu da je pogrešno shvatio tu dolinu, jer "pred propašću podiže se srce čoveku, ali pre slave ide u poniznost." (Pri. 18:12). Dakle, više volim da prođem dolinom radi časti koju mudri toliko cene, nego da izaberem čast za koju on smatra da nam najviše godi.(21)
Susret sa Stidovićem
- Da li te je još nešto zadesilo u toj dolini?
- Da, sreo sam Stidovića. Od svih ljudi na koje sam naišao na putu, čini mi se da njemu najmanje odgovara to ime. Drugi bi posle kraćeg razgovora odustali, ali ovaj bezobraznik nikako.
- Pa šta je rekao? - upita Hrišćanin.
- Još pitaš! Napadao je samu veru. Rekao je da je za čoveka da se bavi verom nešto vredno stida, nešto što je nisko i podlo. Rekao je da muškarcu ne priliči da ima osetljivu savest. Rekao je da će onaj koji obuzdava svoj jezik i svoje želje tako da sebe lišava slobode na koju su drski ljudi našega vremena navikli, postati ruglo i predmet ismejavanja. Rekao je da se vrlo malo od moćnih ili bogatih ili mudrih ljudi slaže sa mnom, a da ni oni ne bi da ih nije neko nagovorio da postanu ludi i da sve žrtvuju ni sami ne znajući za šta. (1. Kor. 1:26; Fil. 3:7, Fil. 3:9, Fil. 3:18). Rekao je da su putnici većinom siromašni ljudi i niskog porekla koji se ništa ne razumeju u prirodne nauke.
Govorio je još o mnogim stvarima koje nisam spomenuo; na primer, da je sramota plakati i uzdisati dok se propoveda. Da je sramota zatim doći kući pa uzdisati i tužiti, da je sramota tražiti oproštenje od bližnjega za sitne mane ili vraćati pokradeno. Rekao je da vera otuđuje čoveka od velikih ljudi zbog nekih sitnih pogrešaka (koje je on nazivao finijim imenima), da ga ona ponižava jer ga poistovećuje sa nižim ljudima koji takođe veruju. "Zar to nije sramota, tražiti bratsku zajednicu sa takvima?"(22)
- A šta si ti njemu odgovorio? - upita Hrišćanin.
- Šta sam mu odgovorio? Nisam odmah znao šta da kažem. Toliko me je zbunio da mi je sva krv udarila u lice; Stidović me je toliko izazvao tako da me je skoro sasvim zaveo. Ali posle sam se setio da ono što se među ljudima smatra kao nešto visoko, pred Bogom je mrzost." (Lk. 16:15). Onda sam pomislio, - nastavi Verko, - "Ovaj Stidović mi govori kakvi su ljudi, ali mi ništa ne kaže o Bogu ili Božijoj Reči." Pomislio sam na to da nam se na sudnjem danu neće suditi prema drskom duhu ovoga sveta, nego prema mudrosti i zakonu Svevišnjega. Zato pomislih da je ono što Bog govori uvek najbolje, makar se tome protivili svi ljudi na svetu.
Pošto Bog dakle traži veru i osvetljava savest i pošto su najmudriji oni koji postaju budale radi Carstva nebeskog i pošto je siromah koji ljubi Hrista bogatiji od najvećeg čoveka koji Ga mrzi, rekoh; "Stidoviću, odlazi odavde jer si neprijatelj moga spasenja. Zar da ja tebi služim radije nego mome Gospodu! Kako bih Mu pogledao u lice na dan kada dođe? (Mk. 8:38). Kada bih se sada postideo Njegovih puteva i Njegovih slugu, kako bih mogao da očekujem blagoslov?"(23) Taj Stidović je bio zaista drzak protivnik. Jedva sam mogao da ga se otresem. Stalno me je pratio i šaputao na uvo čas o jednoj, čas o drugoj slabosti vere. Ali na kraju sam rekao da se uzalud trudi da me nagovori, jer baš u onome što on odbacuje, ja vidim najveću slavu. Tako sam ga se na kraju oslobodio. Onda sam počeo da pevam:
Putnika ima mnogo
Na putu kušnje i bola,
Al' pobediti ih može sigurno,
Duša neohola.
Uvek moraš bditi,
Muški se boriti,
pa nećeš zalutati,
Niti se u zlu stvoriti!
- Radujem se što si se tako hrabro odupro tom nitkovu, - reče Hrišćanin. - Jer kao što kažeš, nije mu dobro ime. Nije ga sramota da nas juri po ulicama da bi nas osramotio pred svim ljudima, to jest da se stidimo onoga što je dobro. Ne bi tako radio da nije bestidan. Usprotivimo mu se, jer i pored sveg njegovog hvalisanja on pomaže samo budalama i nikome drugom. "Mudri će naslediti slavu a bezumnike će odneti sramota." (Pri. 3:35).
- Trebalo bi da zatražimo pomoć protiv Stidovića od Onoga koji traži da branimo istinu po svetu.(24) - reče Verko.
- Pravo kažeš. Nego da li si još nekoga sreo u toj dolini?
- Nisam! Otada mi je sve vreme sijalo sunce, pa i kroz Dolinu Sena Smrtnoga.(25)
Hrišćanin priča o svojoj borbi
- Tebi je još bilo dobro! Ja sam mnogo gore prošao. Čim sam ušao u dolinu morao sam dugo i strašno da se borim sa gadnim neprijateljom Apolionom. Mislio sam da će me ubiti, pogotovo kad me je oborio i prignječio. Činilo mi se da će me smrskati. Kad me je srušio na zemlju ispao mi je mač iz ruke. Čak se proderao da je gotovo sa mnom. Ali zavapih Bogu i On me usliša i izbavi od svih mojih nevolja. Onda sam ušao u Dolinu Sena Smrtnoga i skoro do pola puta sam išao po mraku. Više puta sam pomislio da ću da poginem. Ali na kraju je svanulo i izgrejalo sunce, te sam mogao mnogo lakše da napredujem.(26)
