Glava XII.
Verko i Pričalo
Onda videh u snu kako je Verko ugledao čoveka po imenu Pričalo, kako ide uporedo sa njima, jer je tu sada bilo dovoljno mesta za sve. Bio je to čovek visokog rasta i bolje je izgledao izdaleka nego izbliza.(1) Verko ga je ovako oslovio:
- Prijatelju, kuda si naumio? Da li ideš u Nebesku Zemlju?
- Upravo tamo, - odgovori Pričalo.
- Dobro je! Nadam se da možemo zajedno.
- Drage volje.
- Hajde onda! Tako možemo da razgovaramo o korisnim stvarima.
- Ja volim da razgovaram o dobrim stvarima, bilo sa vama, bilo sa nekim drugim i radujem se što sam sreo ljude koji su naklonjeni dobru. Pravo da vam kažem, ima ih malo(2) koji uz put vole o tome da razgovaraju. Više vole da govore o nekorisnim stvarima, a to meni mnogo smeta. - Reče Pričalo.
- To je stvarno žalosno, jer šta ima što je toliko vredno da se o njemu govori, koliko o Božijim stvarima? - dodade Verko.
- Baš mi se sviđaš, jer su tvoje reči pune ubeđenja i moram da dodam, ah, šta je tako prijatno i tako korisno nego kad se govori o Božijim stvarima. Ima li ičega lepšeg (ako čovek uopšte može da uživa u lepoti). Recimo, ako čovek voli da razgovara o poreklu ili tajanstvenosti stvari; ili čudesima i znacima, onda ne treba da ide dalje od Svetoga pisma gde je sve tako lepo zapisano.
- Istina je, - reče Verko. - Ali trebalo bi da nam te stvari o kojima ćemo govoriti budu od koristi.
- Tako je, - saglasi se Pričalo, - mnogo je koristi iz razgovora o tim stvarima, jer čovek tako može da stekne veliko znanje, na primer o prolaznosti zemaljskih stvari i divoti nebeskih. To onako uopšteno, ali tek šta čovek može da nauči o potrebi nanovorođenja, o tome kako su naša dela nedovoljna i kako je Hristova pravednost neophodna!
Pričalo
Čovek koji putem razgovara može da nauči šta znači pokajati se, verovati, moliti se, patiti itd. Čovek može da nauči koja su velika obećanja i utehe evanđelja, na svoju veliku radost. Pored toga, čovek može putem razgovora da nauči da odbija lažne nauke, da brani istinu i da podučava one koji ne znaju.(3)
- To je sve istina i baš mi je milo da te slušam kako besediš, - radovao se Verko.
- Na žalost, o ovakvim stvarima se malo govori. Zato ljudi slabo razumeju potrebu za verom i za delom blagodati u njihovim dušama da bi primili večni život. Žive u neznanju i delima zakona, kojima se nikad ne može dobiti Carstvo nebesko.(4)
- Izvini što te prekidam, - upade mu Verko u reč, - ali spoznaja o tom stvarima je dar Božiji. Niko ne može da ih stekne ljudskim naporima, ili tek samo razgovarajući o njima.
- Znam to vrlo dobro, jer čovek ne može ništa da primi ako mu se ne pokloni sa neba. Sve dolazi kroz blagodat, a ne delima. Mogao bih da ti navedem stotinu citata o tome. - Brzo dodade Pričalo.
- Dobro, šta ćemo onda da uzmemo za predmet našeg razgovora? - upita Verko.
- Šta god hoćeš, - reče Pričalo. - Govoriću o nebeskim ili o zemaljskim stvarima; o moralu ili evanđelju; o svetim ili svetskim stvarima, o prošlim stvarima ili o onome što će doći; o tuđim stvarima ili domaćim pitanjima, o važnim ili sporednim stvarima. Mogu o svemu, samo ako će nam biti na korist.
Hrišćanin otkriva Pričalovo licemerstvo
Sad se Verko malo začudi pa priđe Hrišćaninu, jer je ovaj za sve to vreme išao malo napred, te mu tiho reče:
- Kakvog smo samo slavnog saputnika našli. Ovaj će sigurno biti dobar poklonik.(5) Hrišćanin se malo nasmeja i reče:
- Taj sa kojim razgovaraš može svojim jezikom da zavede dvadesetoricu koji ga ne poznaju.
- Da li ga poznaješ? - upita Verko.
- Kako da ne! Poznajem ga bolje nego što on sam sebe poznaje.
- Pa kaži mi ko je.
- Zove se Pričalo i stanuje u našem gradu. Čudim se da ga već nisi upoznao! Valjda zato što je grad tako velik.
- Čiji je i gde stanuje?
- Otac mu je Slatkorečko i stanuje u ulici Ćaskalovoj. Svi ga zovu Pričalo iz Ćaskala. I pored toga što ima laskav jezik, ipak je jadan čovek.(6)
- Meni izgleda jako prijatan, - reče Verko.
- Tako on izgleda onima koji ga ne poznaju dobro. Lepše izgleda izdaleka nego izbliza. Kad si rekao da je prijatan čovek podsetio si me na rad slikara koji je lep kada se gleda iz daljine, ali izbliza nije baš tako privlačan. - Objasni Hrišćanin.
- Ma ti se valjda šališ, pošto si se nasmejao.
- Bože sačuvaj da se ja šalim (iako sam se možda i nasmejao), ili da nekoga optužujem. Kazaću ti još nešto o njemu: taj je za bilo koje društvo i za bilo kakav razgovor. Kao što je maločas govorio sa tobom, tako će i u kafani, a što mu više piće udara u glavu to mu sve više i reči silaze sa jezika.(7) U njegovom srcu, domu i rečima, veri nema mesta. Sve što ima to mu je u jeziku. Njegova vera je da njime mlati.(8)
- Ma šta kažeš! - iznenadi se Verko. - Ovda sam se ja jako prevario.(9)
- Dobro si se nasukao, - potvrdi Hrišćanin. - Seti se šta piše: "govore, a ne čine" i "Carstvo Božije nije u reči, nego u sili." (Mt. 23:3; 1. Kor. 4:20). On govori o molitvi, pokajanju, veri, novom rođenju, no ipak, to mu je samo govor. Bio sam u njegovom domu i posmatrao sam ga i u kući i napolju. Zato znam da je istina ono što kažem o njemu. U njegovom domu nema ni traga od vere, kao što ni u belancetu nema ukusa. Niko se kod njega ne moli niti kaje za greh. Životinje daleko bolje služe Bogu od njega. On je prosto sramota veri i svima onima koji ga poznaju. (Rim. 2:23-24). Zbog njega po celom tom kraju grada gde stanuje, jedva da se šta dobro govori o veri. Ljudi koji ga poznaju kažu da je svetac spolja a đavo iznutra.
Tako kaže i njegova jadna porodica, tako je grub i osorljiv, prema svojim slugama da ne znaju šta da kažu i šta da čine. Oni koji imaju posla sa njim kažu da je lakše izići na kraj sa Turčinom nego sa njim, jer je i Turčin pošteniji od njega. Pričalo verovatno i njih nadmašuje u prevarama i svakojakim nepravdama. Još i svoje sinove uči da idu njegovim stopama i ako vidi u njima neku ludu plašljivost (jer on tako naziva prvu pojavu osetljive savesti) naziva ih glupacima i budalama, i neće da im poveri nikakav posao ni da ih pohvali pred drugima. što se mene tiče, ja mislim da je on svojim zlim životom sablaznio mnoge, i ako Bog to ne spreči, upropastiće još mnoge.(10)
- Dobro brate, moram da ti verujem. Ne samo zato što kažeš da ga poznaješ, nego i zato što govoriš o ljudima kao hrišćanin. Ne mogu da zamislim da ti ovo govoriš iz zle namere, već zato što govoriš istinu. - Reče Verko.
- Da ga poznajem tako malo kao ti, možda bih i ja imao o njemu isto mišljenje. - Reče Hrišćanin. - Da su o njemu tako govorili oni koji su protiv vere, mislio bih da ga klevetaju - jer zla usta često tako govore o poštenim ljudima. Ali sve ovo i još mnogo štošta mogu da dokažem iz svog ličnog iskustva. Trebalo bi da dodam i to da ga se dobri ljudi stide. Ne mogu ga zvati ni bratom ni prijateljem. Ako ga poznaju, samo treba da se spomene njegovo ime pa će odmah pocrveneti.(11)
- Sada vidim da nije isto govoriti i tvoriti. Odsada ću više paziti. - Reče Verko.
- To dvoje se toliko razlikuje, kao što se razlikuju duša i telo; jer kao što je telo bez duše samo mrtav leš, tako su reči bez dela mrtve. Duh vere je praktičan. "Ovo je čista i neokaljana pobožnost pred Bogom i Ocem: obilaziti siromašne i udovice u njihovim nevoljama i sebe držati neopoganjena od sveta." (Jak. 1:22-27). Pričalo za to ne zna. Misli da ako mnogo priča i sluša da će biti dobar hrišćanin, a time samo vara svoju dušu. Slušanje je samo sejanje reči. Nije dovoljno samo pričati da bi se videlo da se seme stvarno primilo u srcu i životu: budimo sigurni da će na dan suda ljudima da se sudi prema njihovim delima. (Mt. 13:23). Onda se neće pitati, da li si verovao? Nego, da li si bio tvorac reči ili samo slušalac? Prema tome će im se suditi. Svršetak sveta se upoređuje sa žetvom, i znaš da se u žetvi gleda samo na rod. Neću da kažem da u ovome može bez vere (Jev. 11:6), ali ti ovo govorim da bih ti pokazao koliko će malo vredeti sve reči Pričala na taj dan.(12)
- Ovo me podseća na to kako je Mojsije opisao čiste i nečiste životinje. (3. Moj. 11; 5. Moj. 14.) - primeti Verko. - Čista životinja ima razdvojene papke i preživa. Zec, na primer, preživa ali je nečist zato što nema razdvojene papke. Tako je i sa Pričalom. On preživa, to jest traži znanje, preživa reč, ali ne razdvaja papke, ne odvaja se od puta grešnika. Kao što zec ima šapu poput psa ili medveda, pa je zato nečist.
- Rekao bih da si tumačio ovaj tekst po njegovom pravom evanđeoskom značenju, - reče Hrišćanin. - Nego moram još ovo da dodam: Apostol Pavle naziva ljude, i to upravo one koji mnogo govore "metal koji zvuči i činele koje odjekuju." (1. Kor. 13:1-3, 1. Kor. 14:17). Stvari koje nemaju života, to jest koji su bez prave vere i blagodati evanđelja, koji nikad neće stići u Carstvo nebesko među one koji su deca života, pa makar i da im je glas kao glas samih anđela.
- Ja ni u početku nisam mnogo mario za njegovo društvo, ali sada mi se potpuno ogadilo. - Uvide Verko svoju zabludu. - Kako ćemo ga se otarasiti?
- Poslušaj ti mene, - reče Hrišćanin, - i videćeš da će njemu uskoro dosaditi naše društvo, ukoliko mu Bog ne dotakne srce te se obrati.
- Pa šta dakle predlažeš da uradim?
- Idi pa se upusti u neki ozbiljan razgovor o sili vere. Pitaj ga otvoreno (kad se složi sa tobom, što će on sigurno učiniti) da li se to nalazi u njegovom srcu, domu ili ponašanju.(13)
Verko ponovo razgovara sa Pričalom
Onda je Verko prišao Pričalu i rekao:
- Pa kako je, dakle?
- Dobro, hvala - odgovori Pričalo, pa reče: - Mislio sam da ćemo dosada o mnogočemu da razgovaramo.
- Možemo sada ako hoćeš, a pošto si ostavio da ja izaberem predmet razgovora, neka to bude o Božijoj spasavajućoj blagodati i kako se ona pokazuje u srcu čovekovom.
- Vidim da ćemo razgovarati o silnoj stvari. To je jako dobro pitanje i spreman sam da ti odgovorim na njega. Ukratko bih ovako odgovorio: Prvo, kome je Božija blagodat u srcu, taj odmah počinje da viče protiv greha. Drugo...
- Čekaj malo da to razmotrimo jedno po jedno. Čini mi se da bi bilo bolje reći, da se ona pokazuje time što navodi dušu da mrzi svoj greh, - prekide ga Verko.
- Pa kakva je razlika između vikanja protiv greha i mržnje prema njemu?
- Velika! Čovek može da viče protiv greha čisto iz telesnih pobuda, ali može da ga mrzi samo ako ima pobožnu odvratnost prema njemu. Čuo sam kako mnogi viču protiv greha sa propovedaonice, a ipak ga trpe u svom srcu, domu i ponašanju. Žena Josifovog gospodara je vikala glasno kao da je bila jako sveta, ali bi i pored toga učinila preljubu sa njim, samo da je on na to pristao. (1. Moj. 39:11-15). Neki viču protiv greha kao majka kada viče na dete koje joj leži u krilu, a onda počne da ga grli i ljubi.
- Vidim da hoćeš da me uhvatiš u reči.
- Ne, neću. Samo hoću da stvar popravim. Nego na koji se još način delo blagodati pokazuje u srcu?
- Velikim poznavanjem tajni evanđelja, - brzo odgovori Pričalo.
- To je trebalo prvo da naglasiš, - reče Verko. - No svejedno, pre ili posle, uzalud je. Moguće je da neko ima znanje, šta više, veliko znanje o evanđeoskim tajnama, a pri tom ipak da nema nikakvu blagodat u sebi. Pa kad bi čovek imao i sve znanje, to još ne znači da je dete Božije. (1. Kor. 13). Hristos je rekao Svojim učenicima: "Kad to znate, bićete blaženi - ako to činite" (Jn. 13:17). Nije blagoslovio znanje, nego izvršenje onoga što su znali. Ima znanja koje se ne izvršuje. Ima ljudi koji znaju volju Gospodnju pa je ipak ne čine. (Lk. 12:47).
Možemo imati znanje i kakvo anđeli imaju, pa ipak ne biti hrišćanin. Zato tvoje mišljenje nije ispravno. Znanje je drago brbljivcima i hvalisavcima; a vršenje Bogu. Pa ipak srce ne može da čini dobro bez znanja, jer je bez znanja srce prazno. Ima dakle razlike između znanja i znanja, između znanja koje nastoji iz svega da izvuče korist, i znanja koje je vezano milošću vere i ljubavi koje podstiče čoveka da čini volju Božiju od srca. Prvo znanje pripada pričalicama, a bez ovog drugog pravi hrišćanin ne može da ima mira. "Urazumi me i držaću se zakona tvojega, i čuvati ga svim srcem." (Ps. 119:34).
- Opet hoćeš da me nadmudriš, - reče Pričalo. - To se više ne može podneti.(14)
- Pa ako hoćeš, reci na koji se još način odražava blagodat u nekome.
- Neću, jer vidim da se nećemo složiti.
- Kad nećeš, dozvoli da ja kažem!
- Kako hoćeš!
Tada je Verko ovako nastavio:
- Delo blagodati Božije odražava se i u onome u čijem se srcu nastanila i u onome koji su oko njega. U onome u čijem se srcu nastanila tako što ga kara za greh, (Jn. 16:8-9), ukazuje mu na pokvarenost njegove prirode, (Rim. 7:24), kara ga za greh nevere, (Jn. 16:9), zbog čega mu svakako postaje jasno da će poginuti (Mk. 16:16) ukoliko ne nađe Božiju milost verom u Isusa Hrista. Spoznaja o svemu tome budi u njemu stid, žalost i odvratnost prema grehu. (Ps. 38:18; Jer. 31:9). Zatim upoznaje Spasitelja i hitnu potrebu da Mu se preda celim svojim životom, (Gal. 1:15-16; Dela 4:12); oseća glad i žeđ za Njim, (Mt. 5:6), a za tu glad i žeđ dato je obećanje (Otk. 21:6).
U zavisnosti od toga da li je njegova vera jaka ili slaba imaće mir, radost i ljubav prema svetosti u istoj srazmeri, tj. njegova želja da Ga bolje upozna i da mu služi na ovom svetu. Pa i onda kada se sve to dešava u njemu, čovek retko kada veruje da je to u njemu delo blagodati, jer ga njegova grešnost i zalutali razum zbunjuju, pa ne može to jasno da sagleda. Zato je potrebno da onaj u kome se delo blagodati nastani ima dobro rasuđivanje, pre nego što spozna da je to u njemu delo Božije.
Zatim, blagodat se ovako otkriva: prvo javnim priznavanjem njegove vere u Hrista. Drugo, životom koji je u skladu sa tim priznanjem. Naime život koji je put svetosti čistoga srca, kako u svom unutrašnjem životu, tako i u svom porodičnom životu (to je ako ima porodicu), a isto tako u svom odnosu prema svetu. Ta ga svetost uči da se u svom srcu gnuša greha, a sebe zbog greha; da ga iskoreni iz svoje porodice i širi svetlost po svetu, ali ne samo svojim rečima kao licemer ili brbljivac, nego kroz praktičnu poslušnost u veri, ljubavi(15) i sili Reči. (Jov 42:5,6; Ps. 50:23; Jezek. 20:43; Mt. 5:8; Jn. 14: 15; Rim. 10:9-10; Fil. 1:27). Sada dragi prijatelju, ako imaš šta da kažeš protiv ovog kratkog opisa dela blagodati i njegovog otkrivenja, slobodno kaži. Ako ne, dozvoli mi da iznesem drugo pitanje.
- Ja ništa neću da govorim, - reče Pričalo. - Samo ću da slušam a ti pitaj.
- Dakle, da li si doživeo ovo o čemu sam govorio? Da li tvoj život i tvoje reči svedoče o tome? Da li se tvoja vera sastoji u rečima i jeziku ili u delima istine? Ako hoćeš da mi odgovoriš na ovo, kaži samo ono za šta znaš da će Bog na nebu da kaže amin; i samo ono što tvoja savest može da odobri. "Jer nije vrstan onaj koji samoga sebe preporučuje, nego onaj koga Gospod preporučuje." (2. Kor. 10:18). Dakle, govoriti ja sam takav i takav a ovamo svi moji susedi me uteruju u laž, velika je bezbožnost.(16)
Pričalo je pocrveneo, ali kada se malo pribrao rekao je:
- Sada govoriš o iskustvu, savesti i Bogu, i pozivaš se na Njega da potvrdi ono što si rekao. Nisam očekivao ovakav razgovor, i nisam sklon da odgovaram na takva pitanja, jer zašto bih, kad si uzeo na sebe da mi budeš učitelj, a kad bih na to i pristao, ipak neću da mi budeš sudija. Nego, reci mi molim te, zašto mi postavljaš ovakva pitanja?(17)
- Zato što sam video da si naučio dobro da govoriš iako ti je znanje površno. Pravo da ti kažem, čuo sam da je kod tebe vera ostala na jeziku i da se sve tvoje ponašanje suprotstavlja tvojim rečima. Kažu da si mrlja među hrišćanima, i da praviš štetu veri svojim bezbožnim pričanjem; da su tvoji zli putevi već neke sablaznili i da ih ima još koji su u opasnosti da propadnu. Tvoja vera ide zajedno s pijančenjem, gramzljivošću, nečistotom, psovanjem, laganjem i lošim društvom. Za tebe važi ono što se kaže: "na sramotu je svima ženama," - tako si ti sramota svima koji ispovedaju veru.(18)
Pričalo to više nije mogao da izdrži pa reče:
- Pošto si spreman da veruješ svakojakim glasovima i da brzo sudiš, ne mogu a da ne zaključim da si neko zlovoljno zanovetalo s kojim ne vredi razgovarati. Zato uzdravlje!
Hrišćanin i Verko nastavljaju razgovor
Onda je hrišćanin prišao svome bratu i rekao:
- Rekao sam ti kako će biti. Tvoje reči i njegove strasti se ne mogu složiti. On te je radije ostavio nego da promeni svoj život. Zato je eto otišao baš kao što sam i rekao da će biti. Neka ide! On je zbog toga na gubitku, a ne mi Uštedeo nam je truda da mi njega ne ostavljamo. On bi nam sigurno pokvario društvo, a apostol kaže: "Odvojte se!" (2. Kor. 6:17) i "ovih se kloni!"(19) (2. Tim. 3:5).
- Ipak, dobro je što smo mogli malo da porazgovaramo sa njim - reče Verko. - Možda će se nekad osvestiti. Postupao sam sa njim otvoreno i ako propadne njegova krv neće biti na mojoj glavi.(20)
- Dobro je što si tako iskreno razgovarao sa njim. Danas ima tako malo ljudi koji tako govore, da mnogima, i to sa pravom, religija smrdi. Jer ovakvi brbljivi bezumnici čija je vera samo u rečima, tako su pokvareni i raspušteni u svom ponašanju da kad se prime među pobožne, zbunjuju svet, kaljaju hrišćanstvo i žaloste iskrene. Voleo bih da svi postupaju prema njima kao što si ti učinio, onda bi se oni ili pokorili pravoj veri, ili ne bi mogli više da podnose društvo vernih.(21)
Onda je Verko zapevao:
Gle Pričala, kako se sam hvali,
Gordo priča, sve pred sobom svali.
Tada Verko poče da besedi:
Pored reči treba i tvoriti!
Pričalica tad u reči stade,
Jer bez dela reči malo vrede.
