Glava X.
Dolina Sena Smrtnoga
Na kraju te doline, nadovezivala se druga, koja se zvala Dolina Sena Smrtnoga,(1) i pošto je put u Nebeski grad vodio kroz nju, Hrišćanin je morao i tuda da prođe. Ta dolina je bila vrlo pusta. Prorok Jeremija je ovako opisao: "Pustinja, zemlja pusta, zemlja suha i gdje je sjen smrtni, zemlja preko koje niko nije hodio (osim Hrišćanina)(2) i u kojoj niko nije živeo." (Jer. 2:6).
Tu su Hrišćanina spopale još veće muke nego kad se borio s Apolionom, kao što ćemo sada videti.
Dvojica na putu
Kada je Hrišćanin stigao do ulaza u Dolinu Sena Smrtnoga, videh u snu kako su ga srela dva čoveka - sinovi onih što su doneli zao glas o dobroj zemlji(3) i koji su žurili natrag. (4. Moj. 13:32-34). Hrišćanin im se ovako obratio:
- Kuda ćete?
- Natrag! Bolje i ti pođi sa nama ako mariš za život i mir! - rekoše ljudi u žurbi.
- Zašto?
- Zašto? Išli smo ovim putem kao i ti sve dotle dok smo imali smelosti. Malo je falilo pa da se ne vratimo, jer da smo otišli samo još malo dalje, ne bismo se nikad više mogli vratiti da ti to javimo.
- A šta vas je zadesilo? - upita Hrišćanin.
- Skoro smo već bili u Dolini Sena Smrtnoga, ali na sreću pogledavši napred, videli smo kakve nas opasnosti čekaju.
- Šta ste to videli?
- Šta smo videli! Sama dolina je crna kao noć. Videli smo kepece, nakaze i zmajeve iz bezdana; čuli smo kuknjavu i urlikanje, kao da se ljudi muče u neopisivoj muci okovani u gvožđa. Nad dolinom su se nadneli oblaci očajanja i zabune. Smrt je nad njom raširila svoja krila. (Jov 3:5, Jov 10:22). Jednom rečju, užasno je mesto i u velikom neredu. - Rekoše prestrašeni ljudi.
- Prema ovome što kažete, vidim da upravo tuda vodi put u pristanište u koje želim da stignem. (Jer. 2:6).
- Ti samo nastavi, ali mi ne idemo više tim putem - rekoše oni.(4)
U dolini
Tako su se razišli i Hrišćanin je nastavio put, još uvek sa golim mačem u ruci, u slučaju da ga neko napadne.
Onda videh u snu da duž cele doline pored puta leži duboka jama. (Ps. 69:14-15). To je jama u koju su vekovima slepi vodili slepe i zajedno u nju padali. (Mt. 15:14). A sa leve strane se nalazila veoma opasna močvara u koju, ako čak i dobar čovek padne, neće naći tvrdo tlo pod nogama. Car David je jednom pao u tu močvaru i sigurno bi se udavio da ga Onaj koji je moćan da spase nije izvukao.(5) (Ps. 69:14).
Ovde je staza bila veoma uzana, što je Hrišćaninu zadavalo velike muke.(6) Kad je pipajući po mraku hteo da se održi da ne padne u jamu sa jedne strane, malo je falilo da se ne strovali u močvaru sa druge strane. Kad je hteo da izbegne blato, da nije dobro pazio, lako bi pao u jamu. Tako je polako išao sve dalje. Čuo sam ga kako teško uzdiše, jer i pored spomenutih opasnosti, staza je na tom mestu bila tako mračna da često nije znao gde će spustiti nogu pri sledećem koraku.
O jadniče, kuda ideš sad po noći?
Ne gubi nadu, ti ćeš gore doći.
Kad put te vodi tvoj kraj paklenih vrata,
Ne boj se, drži se, jer te već čeka tvoja divna plata!
Nasred doline ugledah pored puta ždrelo pakla. "Šta da radim?" pomisli Hrišćanin. Oganj, dim i varnice su s vremena na vreme uz strašnu huku kuljali naviše. Tu Hrišćanin nije mogao ništa svojim mačem koji mu je tako dobro pomogao protiv Apoliona, te ga zato vrati u korice i prihvati se drugog oružja, to jest molitve.(7) (Ef. 6:18). Čuh ga kako glasno viče:
- O Gospode, molim ti se, izbavi dušu moju! (Ps. 116:4). Tako je išao neko vreme, ali je plamen stalno lizao ka njemu. Čuo je strašne glasove i topote, tako da je pomišljao da će ga rastrgati i izgaziti kao blato po ulici. To je potrajalo dobar deo puta. Kad je došao do mesta gde mu se pričinilo da čuje neprijateljsku četu zlotvora kako mu se približava, zastao je i počeo da razmišlja šta da radi. Pomislio je da se vrati natrag, ali onda mu je palo na pamet da je možda već prešao pola puta. Prisetio se kako je već nadvladao mnoge opasnosti i da bi možda bilo opasnije vraćati se nego ići napred, te odluči da nastavi put. No zlotvori su mu se sve više približavali. Kada su već bili sasvim blizu, uzviknuo je snažnim glasom: "Ja hodim u sili Gospoda Boga!" (Ps. 71:16). Zlotvori su odmah ustuknuli i nisu se usudili da idu dalje.(8)
Ali ima nešto što ne smem da ispustim. Primetio sam naime da se Hrišćanin toliko zbunio da nije mogao da prepozna ni svoj sopstveni glas. Baš kad je došao do ognjenog ždrela pakla, jedan od zlotvora mu se prikrao i iza leđa mu šaputao na uvo razne ružne reči, a Hrišćaninu se činilo da su to bile njegove sopstvene misli. Ovo ga je zbunilo više od svega što mu se dotada desilo, te se čudio zašto sada huli na Onoga koga je pre toliko ljubio. Nije se setio da zapuši uši, niti odakle ta huljenja dolaze.(9)
Svanuće
Dok je išao tako utučen, učinilo mu se da čuje glas čoveka koji je išao negde ispred njega i govorio: "Da pođem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si ti sa mnom." (Ps. 23:4). Onda se obradovao i to iz sledećih razloga:
Prvo zato što je došao do zaključka da u dolini ima još nekoga ko se boji Boga. Drugo, zato što je shvatio da je Bog sa njim iako je putovao kroz tminu i doživljavao strahote. "Zašto da ne bude sa mnom?" pomisli "iako to ne vidim jasno zbog nevolja koje me okružuju!" (Jov 9:11). Treće, zato što se nadao da ako stigne čoveka koji je išao pred njim da će imati društvo.(10) Zato je išao dalje i dozivao onoga ispred njega. Ali pošto je ovaj mislio da je sam, nije se odazivao. Uskoro je međutim svanulo i Hrišćanin je uzviknuo: "On pretvara sjen smrtni u jutro!"(11) (Am. 5:8).
Pošto je došlo jutro pogledao je natrag, ne u želji da se vrati, nego da vidi po svetlosti dana kroz kakve je sve opasnosti prošao po noći. Mogao je jasno da vidi jamu sa jedne strane, močvaru sa druge, a uzanu stazu koja je vodila između. Video je nakaze, aveti i zmajeve iz bezdana, ali sada izdaleka, jer po danu nisu smeli da mu se približe, no ipak ih je jasno video prema onome što piše u Svetome pismu: "On otkriva duboke stvari ispod tame i izvodi na vidjelo sjen smrtni." (Jov 12:22).
Druga polovina puta
Hrišćanin se mnogo radovao što se izbavio od svih opasnosti koje su ga pratile na toj pustoj stazi. Sada je te opasnosti, od kojih je toliko strahovao, mogao jasnije da vidi, jer ih je osvetljavala svetlost dana. Otprilike u to vreme izišlo je sunce, što je za Hrišćanina bila još jedna milost. Naime trebalo bi da znate da iako je prvi deo Doline Sena Smrtnoga bio opasan, drugi deo kojim je sada trebalo da prođe, bio još opasniji.(12) Od mesta gde je stajao pa sve do kraja doline, cela staza je bila zasuta zamkama, klopkama i mrežama koje su visile odgore, a na samom putu su se nalazile jame, provalije i rupe, tako da je tim delom puta morao da prođe po mraku hiljadu puta bi izgubio dušu. Ali kao što maločas rekoh: "Svijeća njegova svijetli nad glavom mojom i pri vidjelu njegovu hodim po mraku."(13) (Jov 29:3).
Neznaboško i Papa
Po tom svetlu, dakle, stigao je do kraja doline. Sada videh u snu da su na kraju doline ležali krv, kosti, pepeo i razmrskana tela putnika koji su ranije išli ovim putem.(14) Dok sam razmišljao o tome, ugledah malo napred jednu pećinu gde su nekada dva diva, Papa i Neznaboško živeli. Ova dvojica su mnoge putnike izmučili na smrt i zato su tu ležali krv, kosti i pepeo. Ali Hrišćanin je prošao pored toga mesta bez velike opasnosti, što me je začudilo. No kasnije sam saznao da je Neznaboško davno umro, a što se tiče drugoga, iako je još uvek živ, zbog starosti i mnogih borbi koje je u mladosti vodio već je iznemogao i zglobovi su mu se ukočili, tako da sada ne može ništa drugo nego sedi pred svojom pećinom kezeći se na putnike koji prolaze i grize nokte što ne može da ih dohvati.(15)
Videh kako Hrišćanin ide svojim putem. Ali kada je ugledao starca ispred pećine, nije znao šta da misli o njemu, naročito zbog toga što mu je ovaj pretio, iako nije moga da ga dohvati:
- Nećete se popraviti dok mnogi od vas ne budu spaljeni! Ali Hrišćanin se nije uzrujavao zbog toga nego je mirno prošao dalje.(16)
Bože dragi, što prepatih jada,
Pa ipak sam sve to s mukom svlad'o,
Preleteo k'o orlica mlada,
U Tebe se ja sam uvek nad'o.
Ti si me čuvao Bože, izbavio,
Od đavola, pakla i smrtnoga sena,
kad mrak smrti već me obavio,
I kad mišljah, da sam žrtva njena.
O Hriste, put bio je pun jama,
Sigurno bih pokliznuo - pao,
Da me nije ruka Tvoja sama
Upravljala. Ti si spas mi dao!
