Glava IV.
Hrišćanin dolazi na uska vrata
Hrišćanin je nastavio brzim korakom i ni sa kim nije razgovarao usput. Šta više, i kad bi ga neko nešto upitao ne bi odgovarao. Išao je kao po zabranjenom mestu i nije mogao da se smiri sve dok nije stigao na put sa koga je skrenuo poslušavši savet Svetana Mudrijaševića.(1) Tako je posle nekog vremena stigao do vrata.(2) Iznad vrata je pisalo: "Kucajte, i otvoriće vam se." (Mt. 7:7; Lk. 11:9).
Ko hoće na ta uska vrata ući,
Nek' kuca; sumnja njega da ne muči;
Jer ko kuca hoće ući tamo,
Bog ljubi ga i prašta mu grehe - znamo.
Zato je kucnuo dva-tri puta i rekao:
Mogu li Gospode ući; hoćeš li me pustiti jadnog,
Koji Tebe sam prećut'o, zbog saveta jednog gadnog?
Pogledaj me Bože dragi, milosrdnim Tvojim okom,
Daj da pevam slavu Tvoju, svud po svetu ja širokom.(3)
Razgovor sa Dobrovoljom
Konačno je došao čovek ozbiljna lica po imenu Dobrovolj i upitao ko je, odakle je i šta traži. Hrišćanin je odgovorio:
- Ja sam jadni siromašni grešnik. Idem iz grada Propada na goru Sion da bih se spasao od gneva koji dolazi. Reci mi gospodine, da li ćeš me pustiti, jer su mi rekli da put vodi kroz ova vrata?
- Od sveg srca, - reče Dobrovolj, te otvori vrata.(4) Hrišćanin je baš nameravao da uđe, kad ga ovaj povuče naglo unutra.
- Šta to radiš? - iznenadi se Hrišćanin, a on mu odgovori:
- Nedaleko odavde nalazi se jaka tvrđava u kojoj vlada Velzevul. Odatle on i njegovi gađaju strelama one koji prilaze ovim vratima, ne bi li ih pogodili pre nego li uđu.(5)
Putnik pred vratima
- Sav drhtim od radosti! - reče Hrišćanin. Dobrovolj ga je tada pitao ko ga je uputio. - Evanđelista mi reče da pođem ovamo i zakucam (što i učinih). Rekao je da ćeš ti, gospodine, da mi kažeš šta mi valja dalje činiti.
- Pred tobom su otvorena vrata i niko ne može da ih zatvori. - Reče Dobrovolj. (Otk. 3:8).
- Sad počinjem da žanjem ono što sam posejao kroz odvažnost u svim svojim nevoljama.
- Ali kako to da si došao sam? - Nastavi da pita Dobrovolj.
- Zato što niko od mojih suseda nije uočio opasnost kao ja.
- Da li je neko od njih znao da si pošao ovamo?
- Jeste, - odgovori Hrišćanin, - prvo su me videli žena i deca i zvali me da se vratim. Neki od suseda su vikali za mnom da se vratim takođe, no ja sam zapušio uši prstima i nastavio svojim putem.
- Zar baš niko nije pošao za tobom da te nagovori da se vratiš? - pitao je dalje Dobrovolj.
- Jeste; Uporko i Vitko. Kad su videli da ne mogu da me nagovore, Uporko se vratio ismejavajući me, a Vitko je donekle išao sa mnom. - Pričao je Hrišćanin.
- A zašto i on nije došao?
- Lepo smo išli zajedno sve dok nismo stigli do močvare Očajnice u koju smo iznenada pali. To je obeshrabrilo moga suseda Vitka, tako da nije hteo dalje. Zato se izvukao sa one strane prema njegovoj kući i rekao mi da sam zadržim tu zemlju o kojoj sam mu govorio. Tako je on otišao svojim putem, a ja svojim - on za Uporkom, a ja do ovih vrata.
- Jadnog li čoveka! - reče Dobrovolj. - Zar mu nebeska slava tako malo vredi da smatra da mu se ne isplati da pretrpi malo nevolje da bi je zadobio?
- Rekao sam ti svu istinu o Vitku, a ako hoćeš istinu o meni, čini mi se da ni ja nisam bolji(6), jer sam i ja skrenuo na put koji vodi u smrt zato što sam slušao telesni savet Svetana Mudrijaševića.
- Šta, zar si i ti pao njemu u ruke? - reče Dobrovolj. - Sigurno ti je rekao da potražiš olakšanje kod Zakonskog. I jedan i drugi su varalice. Da li si poslušao njegov savet?(7)
- Poslušao sam ga dokle sam smeo. Išao sam da tražim Zakonskog sve dok mi se nije učinilo da će mi brdo, koje mu stoji pred kućom, pasti na glavu. Zato sam morao da stanem. - Reče Hrišćanin.
- To brdo je mnogima donelo smrt i još će mnogima; dobro je što si pobegao dok te nije zatrpalo. - Dodade Dobrovolj.
- Stvarno ne znam šta bi mi se tamo desilo da srećom nije naišao Evanđelista. Bio sam u velikom očajanju, no Bog ga je Svojom milošću poslao k meni, jer inače nikada ne bih dospeo ovamo. Sad sam eto došao ovakav kakav sam, mada zaslužujem smrt pod onim brdom, a ne da razgovaram sa svojim Gospodom. O, kako se samo radujem što mi je bilo dozvoljeno da uđem ovamo! - radovao se Hrišćanin.(8)
- Mi nikome ne zameramo ono što je učinio pre nego što je došao ovamo. - Reče Dobrovolj. - Ako neko dođe, neće biti izbačen napolje.(9) (Jn. 6:37). Nego hodi sa mnom, dobri Hrišćanine, pa ću ti pokazati put kojim valja da ideš dalje. Utrli su ga patrijarsi, proroci, Hristos i apostoli. Put je prav i treba po njemu da ideš. (Jn. 14:6; Isa. 30:21; 5. Moj. 5:32; Pri. 4:6, Pri. 4:27).
Zar na njemu nema nikakvih skretanja i zavijutaka gde bi čovek koji ne zna mogao da zaluta? - upita Hrišćanin.
- Ima mnogo puteva i krivih i širokih koji se ukrštaju sa ovim.(10) No dobar put je lako raspoznata jer je samo on prav i uzan. (Mt. 7:13). - Reče Dobrovolj.
Zatim videh u svom snu kako ga Hrišćanin pita da li može da mu pomogne da skine teret sa leđa; jer ga se još nije otarasio, a bez pomoći nije mogao nikako.
- Strpi se još malo dok ne stigneš do mesta izbavljenja, - reče Dobrovolj, - tamo će ti sam spasti sa leđa.(11)
Hrišćanin je tada počeo da se sprema na dalji put. Dobrovolj mu je rekao da kad se podosta udalji od vrata da će stići pred tumačevu kuću gde treba da zakuca, a ovaj će mu pokazati korisne stvari. Hrišćanin se zatim oprostio od svog prijatelja koji mu je poželeo srećan put.
