Glava V.

John Bunyan

Primljen u Tumačev dom

Hrišćanin je tako išao dok nije stigao do Tumačeve kuće.(1) Tu je nekoliko puta pokucao.(2) Uskoro se neko pojavio i upitao ko kuca.

- Ja sam putnik koga je jedan poznanik Gospodara ove kuće poslao da ovamo svratim da bih nešto korisno čuo. - Reče Hrišćanin.

Čovek je pozvao Gospodara koji se začas javio i zapitao Hrišćanina šta želi.

- Ja putujem iz grada Propada i idem na goru Sion. Čuvar kod vrata na početku ovoga puta mi je rekao da ovamo svratim, jer će mi tu biti pokazane korisne stvari, koje će mi pomoći na putu. - Ispriča Hrišćanin.

- Kad je tako, - reče Tumač, - hajde unutra;(3) pokazaću ta nešto korisno.

Sedam znamenitih stvari

Rekao je svome sluzi da upali sveću(4) i uveo Hrišćanina u jednu odaju.(5) Hrišćanin je ugledao sliku jednog veoma ozbiljnog čoveka koja je visila na zidu.(6) Slika je pred-stavljala čoveka čije su oči bile podignute prema nebu. U ruci je imao najlepšu knjigu, zakon istine mu je bio ispisan na usnama, a svet mu je bio za leđima. Stajao je tako kao da se moli za ljude, a zlatna kruna mu je lebdela nad glavom.

- Šta znači ova slika? - zapita Hrišćanin. Tumač je odgovorio:

- Čovek na slici je jedan između hiljade. S mukom (Gal. 4:19) rađa decu (1. Kor. 4:15) i sam ih neguje. (1. Sol. 2:7). To što su mu oči uprte ka nebu, i što drži najbolju knjigu u ruci i što mu je na usnama ispisan zakon istine - znači, da mu je zadatak da upozna i otkrije grešnicima ono što je tamno. Da li vidiš kako stoji kao da se moli za ljude i kako mu je svet za leđima, a kruna mu lebdi nad glavom? To pokazuje kako ne mari i prezire stvari ovoga sveta (Fil. 3:13) zbog ljubavi prema službi svoga Gospodara. Siguran je da ga čeka slava na onom svetu. Pokazao sam ti prvo ovu sliku, jer je taj čovek jedan od onih koga je Gospodar mesta u koje putuješ ovlastio da ti bude vođa u svim teškim situacijama koje ćeš doživeti na putu. Zato pazi na to što sam ti pokazao i dobro upamti što si video, da se ne bi sastao sa ljudima koji govore da će te povesti dobrim putem, a u stvari vode u smrt.(7) (Rim. 6:16).

Onda ga je uzeo za ruku i poveo u jednu sobu koja je bila puna prašine, pošto je još niko nije čistio. Kada je malo pogledao okolo, Tumač je pozvao jednog čoveka da je počisti. Kada je ovaj počeo da čisti metlom, tolika se prašina podigla da se Hrišćanin skoro ugušio. Tada je Tumač zapovedio jednoj devojci koja je tu stajala da donese vodu i poprska po sobi. Kada je to bilo učinjeno soba je bila lepo pometena.

- Šta ovo znači? - upita Hrišćanin.

- Ova soba je čovekovo srce koje nikada još nije osvetlila blagodat evanđelja. Prašina je greh i unutrašnja izopačenost koja je celog čoveka obuzela i uprljala. Čovek koji je prvi čistio je Zakon, a devojka koja je donela vodu i poprskala sobu je Evanđelje. Video si kako je prašina letela na sve strane od koje se umalo nisi ugušio, a soba ipak nije mogla da se počisti. To znači da zakon, umesto da očisti srce od greha, pobuđuje i ojačava greh u duši, umesto da ga savlada. (Rim. 5:20, Rim. 7:5-6, Rim. 7:9; 1. Kor. 15:56). Video si kako devojka prska sobu i lako je čisti. To pokazuje da kad dođe evanđelje, da ono vrši svoj blagi i dragoceni uticaj na srce. Kao što je devojka počistila sobu prskajući je vodom, tako se i greh pobeđuje i nadvlađuje, a duša čisti kroz veru i priprema za Cara slave da se u njoj nastani.(8) (Jn. 15:3; Ef. 5:26; Jn. 14:21-23).

Zatim videh kako Tumač vodi Hrišćanina za ruku u jednu malu odaju gde je sedelo dvoje dece svako na svojoj stolici. Starije se zvalo Strasko, a mlađe Strpljivko. Strasko je bio mnogo nezadovoljan, a Strpljivko je bio miran. Onda je Hrišćanin upitao:

- Zašto je Strasko tako nezadovoljan?

- Njihov staratelj želi da on čeka najlepše stvari do iduće godine, međutim on hoće sve sada, no Strpljivko je spreman da čeka. - Odgovori Tumač.

Onda ugledah kako neko prilazi Strasku noseći punu kesu blaga koje mu je izručio pred noge. Ovaj se obradovao i grabio blago podsmevajući se Strpljivku. Ali videh kako je za kratko vreme sve rasuo, tao da su mu ostali samo dronjci. Onda Hrišćanin reče Tumaču:

- Objasni mi ovo malo bolje!

- Dva dečaka su dve slike. Strasko predstavlja ljude ovoga sveta, a Strpljivko predstavlja ljude onoga sveta koji će doći. I kao što vidiš, Strasko hoće sve svoje blago da uživa odmah, to jest, na ovom svetu. Takvi su ljudi ovoga sveta, moraju sve da imaju sada. Ne mogu da se strpe do iduće godine, to jest onaj drugi svet, da tamo prime svoju nagradu. Kod njih više vredi ona poslovica koja kaže da je bolje jedan vrabac u ruci, nego li dva na grani - nego sva božanska svedočanstva o dobru onoga sveta koji će doći. Ali kao što si video, sve je brzo protraćio i za kratko vreme su mu ostali samo dronjci. Tako će biti sa svim takvim ljudima na svršetku ovoga sveta.

- Sad vidim da je Strpljivko mudriji i to iz više razloga. - Reče Hrišćanin. - Prvo, što je spreman da čeka bolje stvari. Drugo, što će primiti svoju nagradu kada drugi bude imao samo dronjke.

- Mogao bi da dodaš i to, da slava onoga sveta nikad neće uvenuti, (1. Pet. 5:4), a da slava ovoga sveta začas prođe. (1. Kor. 7:31). Zato Strasko nije imao mnogo razloga da se smeje Strpljivku kad je primio svoje blago, a Strpljivko će se s pravom smejati Strasku kad na kraju primi svoje blago. Jer ono što je prvo mora da ustupi mesto onome što je poslednje, jer i poslednje ima svoje vreme, ali ono što je poslednje ne mora ničemu da ustupa mesto, jer posle njega nema šta da dođe. Onaj dakle koji prvi prima svoj udeo brzo će ga potrošiti, ali onaj koji poslednji prima svoj deo uživaće ga večno. Zato piše o bogatašu: "Ti si primio svoja dobra u svom životu, a Lazar isto tako zla; on se sad ovde teši, a ti se mučiš." (Lk. 16:25).

- Vidim da nije dobro žudeti za stvarima ovoga sveta, nego je bolje čekati na ono što će doći. - Reče Hrišćanin.

- Istinu govoriš, - složi se Tumač, - jer vidljive stvari su privremene, a nevidljive su večne. (2. Kor. 4:18). Ali mada je tako, pošto su sadašnje stvari tako bliske našim telesnim željama, a stvari koje će doći udaljene od našeg telesnog razuma, ono prvo jako privlači naša srca, a ono drugo nam je udaljeno i tuđe.(9) (Rim. 7:15-25).

Zatim videh u snu kako Tumač vodi hrišćanina za ruku na jedno mesto gde je vatra gorela pored zida. Jedan čovek je stajao pored vatre i neprestano sipao vodu da bi je ugasio, ali je ona sve jače buktala.

- A šta ovo znači? - Upita Hrišćanin.

- Ta vatra je delo milosti učinjene u srcu. - Objašnjavaše Tumač. - Onaj što sipa vodu da je ugasi je đavo. Ali pokazaću ti zašto vatra i pored toga gori sve jače.(10)

Odveo ga je na drugu stranu zida gde je video čoveka sa sudom u ruci iz koga je stalno krišom sipao ulje na vatru.

- Šta to znači?

- To je Hristos koji neprestano uljem svoje blagodati podržava delo koje je već započeto u duši. Tako i pored svega što đavo čini, duša Njegovoga naroda i dalje ostaje u blagodati. A to što je čovek koji podupire vatru stajao iza zida, znači da je onome koji dolazi u iskušenje teško da shvati kako se to delo blagodati podržava u njegovoj duši. (2. Kor. 1:9).

Zatim videh kako ga Tumač dalje vodi za ruku na jedno prekrasno mesto gde se nalazila divna palata. Hrišćanin se tome jako obradovao. Opazio je kako se neki šetaju po zidinama palate odeveni u zlato, pa je zato upitao:

- Smemo li da uđemo?

Tumač ga je onda odveo do vrata palate pred kojima je stajala velika gomila ljudi. Svi su oni hteli da uđu, ali se nisu usuđivali. Malo podalje od vrata za jednim stolom sedeo je čovek sa knjigom, perom i mastilom i zapisivao imena onih koji su hteli da uđu. Primetio je, takođe, da se pred kapijom nalazilo puno stražara u oklopu koji su činili sve što su mogli probadajući i ranjavajući one koji su hteli da uđu. Hrišćanin se malo zbunio. Na kraju, kada su svi ustuknuli zbog straha od naoružanih stražara, Hrišćanin je primetio jednog stasitog čoveka kako je prišao onome što je zapisivao imena u knjigu i rekao: "Zapiši moje ime."(11) Zatim je izvukao mač, stavio kacigu na glavu i poleteo prema kapiji na naoružane stražare. Ovi su žestoko navalili na njega, ali se čovek nije obeshrabrio, nego je počeo vatreno da seče i udara. Pošto je primio(12) i zadao mnogo rana(13) onima što su hteli da ga oteraju od vrata, prosekao je sebi put između njih i probio se u palatu. Na to se začuo divan glas onih što su se nalazili unutra i šetali po zidu palate, koji su pevali:

Oj, viteže, uđi, daj
Steć' ćeš večnu slavu raj!

Pošto je ušao, primio je isto ruho kao i oni. Hrišćanin se osmehnuo i rekao:

- Mislim da znam šta ovo znači. Molim te pusti me da i ja uđem!(14)

- Ne, sačekaj, - reče Tumač, - dok ti ne pokažem još nešto, a onda ćeš nastaviti svojim putem.

Opet ga je uzeo za ruku i uveo u jednu mračnu odaju gde je sedeo čovek u gvozdenom kavezu.(15) Čovek je bio jako tužan. Sedeo je tako sa pogledom uprtim u zemlju, sa sklopljenim rukama i uzdišući kao da će mu srce prepući. Onda je Hrišćanin upitao:

- A šta ovo znači?

Tumač mu je rekao da sam porazgovara sa čovekom. Hrišćanin je tada upitao čoveka u kavezu:

-Ko si ti?

- Ja sam onaj koji više nisam ono što sam nekad bio. - Odgovori čovek.

- A šta si bio?

- Bio sam nekada po svome i po mišljenju drugih revnostan i glasovit sledbenik Evanđelja. (Lk. 8:13). Bio sam, kako sam mislio, sposoban za nebo i veselio sam se pri pomisli da ću tamo doći. - Nastavi čovek.

- A šta si sada?

- Sada sam jedan očajnik. Zatvoren sam očajem kao ovim čeličnim kavezom. Ne mogu da iziđem, ne mogu! - Zavapi čovek.

- Pa kako si dospeo ovamo? - pitao je dalje Hrišćanin.

- Prestao sam da pazim i da se uzdržavam. Popustio sam uzdama svojih strasti. Sagrešio sam protiv svetlosti Reči i Božije dobrote. Ožalostio sam Duha te me je ostavio. Kušao sam đavola i on mi je došao. Izazvao sam Božiji gnev, te me je napustio. Srce mi je toliko otvrdnulo da ne mogu da se pokajem. (Isa. 63:17) - Nastavi da uzdiše tako.

Onda se Hrišćani obrati Tumaču:

- Zar za takvog čoveka nema nade?

- Pitaj bolje njega - reče Tumač.

- Ne, - reče Hrišćanin, - ti ga pitaj. Onda se Tumač obrati čoveku i upita:

- Zar nema nade da iziđeš iz gvozdenog kaveza očajanja?

- Nema nikakve nade - reče čovek.

- Ali Sin Božiji je veoma milostiv, - odvrati Tumač.

- Ja sam ga ponovo sebi razapeo; (Jev. 6:6) prezirao sam Njega i Njegovu pravednost. (Lk. 19:14). Smatrao sam Njegovu krv nečistom i ogrešio sam se o Duha blagodati. (Jev. 10:29). Time sam isključio sebe iz svih obećanja i više mi nije ostalo ništa drugo do pretnje, strašne pretnje, užasne pretnje o neminovnom sudu i Božijem gnevu koji će me proždreti kao neprijatelja.

- Zašto si sebe doveo u takvo stanje? - pitao je dalje Tumač.

- Zbog požuda, zadovoljstava i koristi ovoga sveta. Obećavao sam sebi velika zadovoljstva u njima, ali eto, sada me te stvari grizu i ujedaju kao vatreni crv. (Isa. 66:24; Mk. 9:44). - Reče Očajnik.

- Pa zašto se ne pokaješ i ne obratiš?

- Bog mi je oduzeo pokajanje. Njegova Reč mi ne daje nikakvo ohrabrenje da verujem. Naprotiv, On me je sam zatvorio u ovaj kavez i ni svi ljudi ovoga sveta ne mogu da me oslobode iz njega. O večnosti, večnosti, kako ću podneti žalost koja mi je suđena za večnost? - očajno je vapio čovek. Onda je Tumač rekao Hrišćaninu:

- Dobro upamti bedu ovoga čoveka i neka ti večno služi kao opomena.(16)

- To je zaista strašno! - reče Hrišćanin. - Neka mi Bog pomogne da pazim, da se uzdržavam i da se molim da bih mogao da bežim od onoga što je ovoga čoveka upropastilo!(17) Da li je sada vreme da pođem dalje?(18)

- Čekaj da ti pokažem još jednu stvar, a onda možeš nastaviti svojim putem. - Odgovori Tumač.

Uzeo je Hrišćanina za ruku i odveo ga u jednu sobu gde je neko ustajao iz kreveta. Dok se oblačio drhtao je i tresao se. Onda je Hrišćanin upitao:

- Zašto se ovaj čovek toliko trese? Tumač je rekao čoveku da objasni Hrišćaninu šta mu je. Ovaj je ovako otpočeo:

- Dok sam noćas spavao, usnio sam san i video kako se nebo jako zamračilo. (Otk. 6:12). Grmelo je i sevalo tako strašno da sam se silno uplašio. Pogledao sam i video kako oblaci neobično brzo proleću, i začuo sam snažan zvuk trube. (Mt. 24:31; Jn. 5:28-29; 1. Kor. 15:52; 1. Sol. 4:16). Tada sam ugledao čoveka koji je sedeo na oblaku sa hiljadama nebeskih bića oko Sebe. Svi su se sijali kao sama nebesa. (2. Sol. 1:8; Dan. 7:10-13). Zatim sam začuo glas kako govori: "Mrtvi ustanite na sud!" Tada se stene razvališe i grobovi otvoriše i mrtvi iziđoše.

Neki od njih su se veoma radovali i gledali naviše. Neki su pokušavali da se sakriju ispod brda. (Otk. 6:15-16). Onda videh kako Čovek koji sedi na oblaku otvara knjigu i zove svet da Mu se približi. (Otk. 20:11-13). Ali zbog jake vatre koja je izbijala ispred Njega, nalazilo se veliko rastojanje između njih i Njega - kao što i priliči između sudije i optuženih. Čuh zatim kako je rečeno onima koji su služili pred onim koji je sedeo na oblaku: "Skupite kukolj, plevu i strnjiku i bacite u ognjeno jezero." (Mt. 3:12, Mt. 13:30).

Na to se otvori bezdan upravo ispred mesta gde sam ja stajao. Iz bezdana pokuljaše dim i užareni pepeo na sve strane sa strašnom hukom. Zatim se opet začuo glas koji je govorio služiteljima: "Skupite moju pšenicu u žitnicu!" (Lk. 3:17). Na to su mnogi bili uzeti i odneseni u oblake, a mene ostaviše. (Jer. 8:20; 1. Sol. 4:16-17; Mt. 24:40-41). Pokušah da se sakrijem, ali nisam mogao, pošto me je gledao Čovek koji je sedeo na oblaku. Setih se svojih greha, a savest me je optuživala sa svih strana. Uto se probudih.

- Ali zašto si se toliko uplašio?

- Pa mislio sam da je došao dan suda, a ja nisam spreman.(19) Ali najviše me je uplašilo to što su anđeli neke odveli a mene ostavili, dok je bezdan pakla otvorila svoje grotlo upravo tamo gde sam stajao. Savest me je uznemiravala i činilo mi se kao da me Sudija uvek prati Svojim okom i licem punim gneva. - Završi čovek koji je drhtao.

Tada Tumač reče Hrišćaninu:

- Da li si sve ovo dobro razumeo?(20)

- Jesam, ali stvara u meni i nadu i strah.(21)

- Dobro upamti sve te stvari da bi te gurale i terale napred na putu kojim ideš. Tada je Hrišćanin počeo da se Sprema na dalji put. Tumač mu međutim reče:

- Neka te Utešitelj uvek prati, dobri Hrišćanine, i neka te vodi putem koji vodi u Nebeski grad. Hrišćanin je ovda nastavio put sa ovim rečima:

Tu videh vrlo čudne, retke stvari,
Što prijatne su, dobre, al' i strašne.
To sve mi srce ohrabrenjem žari,
Da napred krećem u te pute prašne.

O hvala Ti što si mi sve to pokazao,
Daj da ja to zauvek odsad pamtim,
Da s uskog puta ne bih nikad sišao,
Dok ovaj život ovde ja ne svršim.
(22)

"Boga je teško poznati, ali to ne znači da ga nema, već je to znak Njegova veličanstva, a naše slabosti."
- Tolstoj

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 46
Ukupno: 2600839
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/bunyan/005.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.