Glava II.
Hrišćanin i Vitko
Videh u snu kad se Uporko okrenuo, kako su Hrišćanin i Vitko pošli preko polja i počeli ovako da razgovaraju:(1)
- Kako je dakle prijatelju? - reče Hrišćanin. - Milo mi je što si rešio da pođeš sa mnom. Da je Uporko makar nekad osetio kako je silno i strašno ono što se još ne vidi, kao što sam to ja osetio, ne bi nam tako brzo okrenuo leđa.(2)
- Hajde sada, prijatelju Hrišćanine, pošto smo ostali sami, kaži mi još nešto o stvarima koje nas tamo čekaju i kako ćemo ih uživati.
- Lakše mi je da ih zamislim nego da ih opišem, - odgovori Hrišćanin, - ali kad već hoćeš da znaš, čitaću ti o tome iz moje knjige.
- Da li su reči te knjige sasvim pouzdane?(3) - upita Vitko.
- Da, svakako, jer ih je napisao Onaj koji ne može da laže. (Tit 1:2; Jev. 6:18; 5. Moj. 23:19; Rim. 3:4; Jn. 3:33, Jn. 8:40, Jn. 17:17).
- Dobro, pa šta nas onda čeka?
- Beskrajno i večno Carstvo i večni život, da bismo mogli zauvek da živimo u toj zemlji.(4) - Odgovori Hrišćanin. (Jn. 10:28; 1. Tim. 6:12).
- To je divno, a šta još?
- Dobićemo krune slave i haljine u kojima ćemo da blistamo kao sunce na nebu.(5) (2. Tim. 4:8; Otk. 22:5, 3:5; Mt. 13:43; 1. Pet. 5:4, 1. Pet. 1:4).
- Kakve li krasote; a šta još?
- Tamo nema ni suza ni tuge; - reče Hrišćanin, - jer će Onaj koji tamo vlada otrti svaku suzu sa naših očiju.(6) (Isa. 35:10; Otk. 7:16-17, Otk. 21:4).
- Ko će još biti tamo? - interesovao se Vitko.
- Biće tamo serafimi i heruvimi, stvorenja koja ne možemo da pogledamo zbog njihovog velikog sjaja. Tamo ćemo sresti hiljade i desetine hiljada onih koji su pre nas stigli u to mesto. (Otk. 5:11). Niko tamo ne čini zlo, jer su svi puni ljubavi i svetosti. Tamo svi hodaju pred licem Božijim, jer su primljeni u Njegovo prisustvo zauvek. Jednom rečju, - nastavi Hrišćanin, - videćemo starešine sa zlatnim krunama, (Otk. 4:4), svete devojke sa svojim zlatnim harfama (Otk. 14:1-4) i mučenike koje je svet isekao na komade, koji su bili spaljeni, bačeni divljim zverima i udavljeni u moru zbog ljubavi koju su imali prema Gospodaru toga mesta. (Jev. 11:35-37). Svi će oni biti zdravi i odenuti u besmrtnost kao u haljinu.(7) (2. Kor. 5:2-4; Otk. 3:5).
- Slušajući ovo, srce hoće da mi iskoči od miline.(8)
- Radovao se Vitko. - Ali da li sve to možemo stvarno da doživimo? Kako da postanemo učesnici toga?
- Gospod, Vladar te zemlje, zapisao je to u ovoj knjizi; i uglavnom kaže da ako to zaista želimo da primimo, da će nam ga dati za badava. (Jn. 6:37; Otk. 21:6, Otk. 22:17; Jak. 1:6; Isa. 55:1-2).
- Dobri prijatelju, tako mi je milo što slušam o tome.
- Uskliknu Vitko. - Hajde da požurimo.(9)
- Voleo bih da idem brže, ali mi ovaj teret na leđima smeta. - Odgovori Hrišćanin.
Ne pazeći, obojica su pala u blato
Sad videh u snu kako su tako razgovarajući došli do nekakve močvare koja je ležala nasred polja. Pošto nisu pazili, obojica su odjednom zapala u blato.(10) Močvara se zvala Očajnica.(11) Jedno vreme su gacali po blatu, dok se nisu strašno iskaljali. Hrišćanin je zbog tereta koji je nosio na leđima počeo da tone u glib.(12) Tada Vitko reče:
- Kud si sad zapao, dobri prijatelju?
- Pravo da ti kažem, - zastenja Hrišćanin, - ni sam ne znam.
Vitko se izvukao
Na to se Vitko jako naljuti, i odbrusi svome saputniku:
- Zar je to ta sreća o kojoj si mi maločas govorio? Kad tako loše napredujemo na samom početku, šta bismo još mogli očekivati do kraja putovanja? Ah, samo da se živ izvučem odavde! Neka tebi budu te lepote neznane zemlje, a ja ću kući.
Sa tim rečima izvuče se uz veliku muku na onu stranu močvare gde mu je bila kuća. Otišao je i Hrišćanin ga više nije video.(13) Ostao je sam da se bori sa močvarom Očajnicom, ali se borio da iziđe na onu stranu koja je bila dalje od njegove kuće i bliža onim vratima.(14) To mu je uspelo, ali nije mogao sasvim da se izvuče iz blata zbog tereta koji je nosio na leđima.
Pomoćnik
Ali videh u snu kako mu prilazi jedan čovek po imenu Pomoćnik,(15) koji ga je upitao šta tu radi.
- Prijatelju, - reče Hrišćanin - čovek po imenu Evanđelista me je uputio ovim putem da bih stigao do onih vrata i tako pobegao od gneva koji dolazi. Idući tim putem, upao sam ovamo.
- Što nisi išao po kamenju koje je postavljeno u močvari?(16) - upita Pomoćnik.
- Strah me je toliko gonio, da sam hteo najprečim putem i eto dospeo sam ovamo. - Odgovori Hrišćanin.(17)
- Daj ruku!(18) - Pomoćnik mu pruži ruku te ga izvuče na tvrdo tlo i uputi da nastavi put.
Pomoćnik objašnjava močvaru
Onda ja priđoh onome koji ga je izvukao i rekoh:
- Prijatelju, s obzirom da ovuda treba proći iz grada do onih vrata, zašto se ovaj deo puta ne popravi, tako da ubogi putnici mogu u sigurnosti proći?(19)
- Ova močvara je takva da ne može da se zatrpa, - reče Pomoćnik. - Na ovo se mesto stalno sliva mulj i đubre koje je slično svesti o spoznaji greha, pa se zato i zove močvara Očajnica; jer kad se grešnik probudi i sagleda svoje beznadežno stanje, u duši mu se probude mnogi strahovi, sumnje i obeshrabrujuća dvoličenja, te se sve to zajedno sliva na ovo mesto. Zbog toga je ovde teren tako loš. Careva volja nije da ovo mesto zauvek ostane ovakvo. Njegovi radnici, pod upravom Carevih građevinara rade već više od hiljadu i šest stotina godina(20) da bi zatrpali ovu močvaru. (Isa. 58:12).
Koliko mi je poznato, ova močvara je već progutala 20.000 kola šljunka, i kao što kažem, na milione poučnih uputstava koja su se u svim vremenima i iz svih delova carstva donosila. Oni koji se u to razumeju kažu da je to najbolji materijal za popravljanje ovoga mesta. No močvara Očajnica i dalje stoji, pa će tako i ostati ma šta se sa njom radilo.(21) Međutim, kroz sredinu močvare zakonodavac je naredio da se postavi veliko kamenje; ali kad je puno blata, kada se vreme menja, onda se ono jedva nazire(22); a ako se i vidi, ljude hvata nesvestica,(23) okliznu se i dobro iskaljaju i pored postavljenog kamenja. Ali put je dalje dobar, čim se uđe na ona vrata.(24)
Vitko kod kuće
Tada videh u snu da je Vitko već stigao kući i da su ga susedi obilazili. Neki su mu rekli da je mudar što se vratio, a neki da je bio lud što je pošao sa Hrišćaninom. Drugi su mu se smejali zbog strašljivosti, govoreći: "Da sam ja krenuo na taj put ne bih se sramno vratio kući zbog nekoliko poteškoća." Tako je sedeo postiđen među njima. Ali, na kraju se malo osmelio i zajedno sa njima počeo da se podsmeva Hrišćaninu.(25) Toliko o Vitku.
