Glava I.
Probuđeni grešnik
Idući pustinjom ovoga sveta,(1) dođoh do jednoga mesta gde je bila pećina.(2) Tu legoh da malo odspavam. Dok sam tako spavao usnio sam san. U snu sam ugledao čoveka u dronjcima, (Isa. 64:6), koji je stajao leđima okrenut svome domu, s knjigom u ruci i teškim bremenom na leđima. (Ps. 38:4; Avak. 2:6; Mt. 11:28). Pogledah i videh kako otvara knjigu i počinje da čita. (Isa. 34:16). Čitajući plakao je i drhtao. Pošto nije mogao više da izdrži, uzviknuo je žalosnim glasom: "Šta treba da činim da bih se spasao?"(3) (Dela 2:37, Dela 16:30; Rim. 7:24).
Neshvaćen od svojih domaćih
U ovakvom nesrećnom stanju vratio se kući, uzdržavajući se koliko je god mogao da njegova žena i deca ne bi primetili njegovu uznemirenost - ali, nije mogao dugo da ćuti, jer mu se tuga stalno povećavala. Na kraju je ženi i deci otvorio svoje srce, te počeo ovako da im govori:
- Draga moja ženo, - reče - i vi, deco mojih bedara, ja, vaš mili prijatelj, imam toliki nemir u srcu zbog tereta koji me jako tišti. Osim toga, saznao sam pouzdano daće ovaj naš grad(4) biti spaljen ognjem sa neba. (2. Pet. 3:10-12; Sof. 1:18, Sof. 3:8; Jer. 51:25-26, Jer. 51:62). U tom strašnom slučaju, i ja, i ti, moja ženo, i vi dečice moja, svi ćemo da propadnemo ukoliko ne nađemo puta (koji zasad još ne vidim) kojim bi se mogli spasiti.(5)
Njegovi su se jako začudili tome, ne zato što su verovali onome što im je govorio, nego zato što su pomislili da mu je nešto udarilo u glavu. Dakle, pošto je već počelo da se smrkava, i nadajući se da će mu se misli smiriti ako dobro odspava, poveli su ga odmah u krevet.(6) Ali noć mu je bila isto tako mučna kao i dan. Zato, umesto da spava, proveo je noć uzdišući u suzama. (Ps. 6:7, Ps. 22:2, Ps. 32:4, Ps. 38:9). Kada je osvanulo jutro, hteli su da vide kako mu je. Rekao im je:
- Sve gore i gore,(7) - te je opet počeo da im govori, no oni su se oglušili. Mislili su da će mu oterati tugu ako se grubo i neučtivo budu ponašali prema njemu. Ponekad bi ga ismejavali, ponekad bi ga grdili, ponekad bi ga potpuno zapostavljali. On je zbog toga počeo da se povlači sam u svoju sobu, da se tamo moli za njih i da ih žali, (Mt. 6:6), a sebe teši u svojoj tuzi.(8) Šetao bi sam poljima - ponekad je čitao, ponekad se molio. (Ps. 119:176; Plač 5:21). Tako je proveo nekoliko dana.(9)
Uplašena savest
Videh ga kako šeta poljima i čita knjigu po svom običaju, jako oneraspoložen. Čitajući tako, povika kao i pre: "Šta treba da činim da bih se spasao?"(10)
Evanđelista
Videh zatim kako se osvrće na jednu pa na drugu stranu, kao da je nameravao da beži. No ipak je stajao na mestu, i kako se meni činilo, nije znao kojim putem da krene. Pogledah i videh čoveka po imenu Evanđelista kako mu prilazi i pita:
- Zašto tako kukaš?(11)
- Prijatelju, iz ove knjige koju držim u ruci, vidim da sam osuđen na smrt, (5. Moj. 27:26; Gal. 3:10), a da ću posle smrti izići na sud. (Jev. 9:27). A eto, nisam spreman ni da umrem, a ni na sudu da se pokažem.(12) (Jn. 16:21; Jezek. 22:14; Mal. 3:2).
Čim Hrišćanin iz ovoga sveta kreće,
Evanđelista mudri ljubazno ga sreće,
Tumači mu kuda valja poći,
U nebeske dvore, tamo lepo doći.
Evanđelista je tada rekao:
- Zašto nisi spreman da umreš kad je ovaj život pun tolikih nevolja?
- Zato što se plašim da me ovaj teret na leđima ne odvuče dublje od groba te propadnem do pakla. (Isa. 30:33). Prijatelju, kad ne smem u zatvor, još manje smem na sud, a odatle na gubilište. Kada samo pomislim na te stvari, već mi suze idu.(13) - Odgovori čovek.
- Kad je tako, zašto samo stojiš?(14) - reče Evanđelista.
- Zato što ne znam kojim putem da pođem.(15) Evanđelista mu je tada dao savijeni list pergamenta na kome je pisalo: "Bežite od gneva koji dolazi."(16) (Mt. 3:7; Jer. 50:8, Jer. 51:6; 2. Kor. 6:17; Lk. 3:7, Lk. 3:17). Kada je čovek to pročitao, pogledao je Evanđelistu sa zabrinutim izrazom lica i upitao:
- Kuda da bežim?
Onda Evanđelista pokaza prstom preko jednog veoma širokog polja i reče:
- Da li vidiš tamo jedna uska vrata?(17) (Mt. 7:14).
- Ne vidim.(18)
- Da li vidiš onu svetlost?(19)
- Čini mi se da vidim. - Reče čovek.
- Ne skidaj oči sa tog svetla, i idi pravo prema njemu; tamo ćeš videti vrata, a kad pokucaš kazaće ti se šta da činiš.(20) - Reče Evanđelista.
Bežanje i kako su nastojali da ga odvrate
Videh u snu da je čovek počeo da trči. Nije odmakao daleko od kuće, kad su ga žena i deca primetili i počeli da zovu natrag. (Lk. 14:26). No čovek je zapušio uši prstima i trčao sve dalje vičući:
- Život! Život! Večni život! - nije se osvrtao nego je trčao pravo preko ravnice. (1. Moj. 19:17; Lk. 9:62).
I susedi su istrčali da vide kako beži.(21) Neki su mu se podsmevali, neki su mu pretili, a neki su ga zvali da se vrati. Među onima koji su ga zvali nalazila su se dvojica koji su odlučili da ga vrate silom. Jedan se zvao Uporko, a drugi Vitko.(22) Čovek je već dosta odmakao, no oni odlučiše da ga stignu. Potrčaše za njim i stigoše ga. Čovek je tada rekao:
- Susedi, zašto ste pošli za mnom?
- Da te nagovorimo da se vratiš sa nama! - rekoše oni.
- To ne može, - reče čovek - vi stanujete u gradu Propadu, u kome sam se i ja rodio; vidim da je tako. Pre ili kasnije ćete umreti, pa ćete propasti dublje od groba, do mesta koje gori vatrom i sumporom. Bolje pođite sa mnom, susedi.(23)
- Šta! - uzviknu Uporko - zar da ostavimo svoje prijatelje i sve udobnosti koje uživamo?
- Da, - odgovori Hrišćanin, (jer se tako zvao).(24) - Sve to što ćete ostaviti ne može da se uporedi ni sa najmanjim od onoga što ja tražim. Ako pođete sa mnom i izdržite, biće vam isto kao i meni. Tamo kuda ja idem ima svega u izobilju. (Lk. 15:17). Hajdete sa mnom i uverite se da govorim istinu.
- A šta je to što ti tražiš, kad ostavljaš ceo svet da bi ga dobio? - upita Uporko.
- Tražim nepropadljivo nasledstvo, neokaljano i koje ne vene, sačuvano na nebesima, (1. Pet. 1:4; Jev. 11:6), koje će se otkriti u poslednje vreme onima koji ga revnosno traže. (Jev. 13:14). - Reče Hrišćanin. - Ako hoćeš, čitaj o tome u mojoj knjizi.
- Mani se ti te tvoje knjige! - obrecnu se Uporko. - Vraćaš li se sa nama ili ne?(25)
- Nikako! - reče Hrišćanin - jer sam već stavio ruku na plug.(26) (Lk. 9:62).
- Hajde onda, prijatelju Vitko, idemo kući bez njega; ima puno takvih budala koje kad im nešto uđe u glavu, zamišljaju da su mudriji od sedam pametnih ljudi.(27) (Pri. 26:16).
Na to Vitko reče:
- Nemoj ga ismejavati! Ako je istina što Hrišćanin govori, on onda traži nešto bolje od onoga što mi imamo. Mislim da ću poći sa svojim komšijom.
- Zar si i ti poludeo? - iznenadi se Uporko. - Slušaj ti mene, idemo mi natrag! Ko zna u šta će te ovaj smetenjak uvući. Vrati se i opameti se.(28)
- Hajde ti samo sa mnom Vitko, - reče Hrišćanin - tamo ćemo naći ono o čemu sam govorio i još mnogo što-šta slavnog. Ako već meni ne veruješ, pogledaj šta piše u ovoj knjizi. Što se tiče istine koja tu piše, sve potvrđuje krv onoga koji to govori.(29) (Jev. 9:17, Jev. 9:19, Jev. 9:21; 2. Pet. 1:19).
- Komšija Uporko, - reče Vitko, - moram da se odlučim. Hteo bih da pođem sa ovim čovekom i podelim njegovu sudbinu. - Tada se obrati Hrišćaninu: - Ali dobri moj putniče, da li ti znaš put u to poželjno mesto?
- Jedan čovek po imenu Evanđelista mi je rekao da požurim prema onim uskim vratima koja su pred nama, a odatle će nas uputiti dalje. - Odgovori Hrišćanin.
- Hajde onda, dobri prijatelju, pođimo zajedno. - Pristade Vitko te pođoše.
- Idem ja lepo kući, - reče Uporko - što da se družim sa takvim zaludelim i izgubljenim ljudima.
