4. Odgovor

John Blanchard

"Bog je ljubav."

Neko je rekao ovo u ove tri reči, koje se nalaze u 1. Jovanovoj 4:8, i 16 koje su "najrazumljivija i najuzvišenije potvrde od svih Biblijskih izjava o Božjem biću".

To nije samo da Bog poseduje ljubav kao jednu od Njegovih vrlina, ili da je ljubav jedna od stvari koje Bog vežba, već je On sam ljubav. Bog je ljubav i ljubav vodi svaku Njegovu aktivnost.

Mnogo puta je zapisano u Bibliji gde je Bog davao određenim ljudima ličnu sigurnost Njegove ljubavi prema njima, npr:

"Ja te ljubih." (Isaija 43:4)

"Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost." (Jeremija 31:3)

"Ljubim vas, veli Gospod." (Malahija 1:2)

Međutim, najbolji dokaz ljubavi Božije dolazi iz predivnog zapisa ljubavi na delu, pravo kroz stranice Biblije.

Vrati se na sami početak. Stvaranje je bilo delo ljubavi. Poslednja knjiga u Bibliji nam daje izjavu o svrsi stvaranja: "Dostojan si Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si ti sazdao sve, i po volji tvojoj jest i stvoreno je." (Otkrivenje 4:11) Zato što je Bog ljubav, i stvaranje je bilo zbog Njegove slave, možemo znati da je to bio čin ljubavi. To je takođe istina za upotpunjavanje svih ljudskih potreba u Edemskom vrtu. Svi atmosferski elementi koji su činili život mogućim i prijatnim; svi biološki elementi koji su im obezbeđivali hranu; ova i sva druga upotpunjavanja koja su bila rezultat Božje ljubavi. I ponovo, Bog je iz ljubavi upozorio čoveka na jednu stvar koja bi ga povredila, jer je On želeo da da čoveku ništa manje do puninu Njegovog blagoslova.

Onda je došla čovekova neposlušnost. Šta onda? Da li ga je Bog odbacio ili uništio? Ne! Biblija kaže da: "Spasitelj Bog naš... koji hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine." (1. Timoteju 2:3-4) i u harmoniji sa Njegovom prirodom, Bog je činio sve da spasi čoveka od posledica njegovih nemarnih greha i pobune. Pišući o tome vekovima kasnije, Apostol Pavle je rekao: "Jer se pokaza blagodat Božija koja spasava sve ljude." (Titu 2:11). Reč "blagodat" znači nezaslužena milost. To nije samo lepa misao, već ljubav na delu. To nije nešto kupljeno ili zasluženo, već slobodno dato. Ovo se savršeno uklapa sa svim što smo videli do sada. Kada je čovek pao u greh postao je kriv, izgubljen i bez nade. Samo Bog može da vrati čoveka u vezu sa Njim, i od tog trenutka u Bibliji postoji zapis najveće operacije za spasenje ikada - Bog spašava krive, izgubljene i pobunjene grešnike koji ne mogu da spase sami sebe. Ovo je centralna poruka Biblije.

Dopusti mi da ti je ukratko predstavim u sledećih nekoliko stranica, ali bi prvo trebao da te upozorim. Možda misliš da je ovo samo neka drevna istorija, koja nema direktnu važnost za tebe. Ništa ne može biti dalje od istine od ovoga. Ove stranice bi mogle da te vrate Bogu i da budu sredstva koja će otvoriti tvoje razumevanje Božjih puteva spasenja po prvi put. Pročitaj ih veoma pažljivo!

Stari zavet

Posle pada čoveka u greh, pokvarenost se širila na celu ljudsku rasu: "I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle." 1. Mojsijeva 6:5. U Bibliji je onda zapisana ne samo Božja pravedna osuda greha, već i veoma značajne reči u 1. Mojsijevoj 6:8: "Ali Noje nađe milost pred Gospodom."

Bog je delovao po svojoj savršenoj pravednosti kažnjavajući greh, a sada je delovao u velikoj ljubavi kada je zaštitio čoveka od posledica njegovog greha, iako nije zaslužio to kao i ostali ljudi, i jer je bio nesposoban da spasi samoga sebe.

Nojeva priča je jednostavna ali dramatična. Bog ga je upozorio o svom pravednom planu da poplavi svu zemlju i dao mu je instrukcije da izgradi barku u koju će staviti članove svoje porodice i veliki broj životinja. Tada nailazimo na jednu od najvažnijih reči u Bibliji. U obećanju da će sačuvati one u barci, Bog je rekao Noji: "Ali ću sa tobom učiniti zavet svoj." (1. Mojsijeva 6:18). Zavet je obično neka vrsta dogovora ili nagodbe u kojoj se obe strane slažu da urade nešto za drugu stranu, tako da obe strane imaju koristi. Međutim, ovaj zavet je drugačiji. To je bio Božanski dogovor, a ne ljudska nagodba. Bog je izjavio da će blagosiljati Noja i njegovu porodicu ne zbog toga što su oni to zaslužili, ili doprineli tome, već jednostavno zbog Njegove ogromne ljubavi koja želi da to učini.

Bog je ispunio svoj zavet, i dok su ostali ljudi bili izgubljeni, Noje i oni u barci su bili spašeni, i to ne samo da nam je dalo važno poglavlje u ljudskoj istoriji, već i živu sliku Božjeg delovanja sa ljudima.

U 1. Mojsijevoj 12 susrećemo se sa sledećim važnim čovekom u istoriji Starog zaveta, Avramom (kasnije nazvan Abraham), i veoma je važno da pomenem da je Bog takođe učinio zavet sa njim. Međutim, ovaj zavet je otišao mnogo dalje nego onaj načinjen sa Nojem. Prvo, obećanja su bila veća, uključujući i obećanje zemlje za njega i njegove naslednike koja je poznatija kao "obećana zemlja" Kananska, i dostizanje vrhunca u 1. Mojsijevoj 17:8, gde Bog kaže Avramu i njegovim naslednicima: "I biću im Bog". Ovde, Bog daje obećanje da će dovesti ljude u živu vezu sa Njim. Drugo, zavet je išao dalje u tom smislu da je zahtevao posebne stvari u ličnoj veri i poslušnost Avrama i njegovih naslednika. Da bi dobili taj ogromni duhovni blagoslov obećan u zavetu, oni su morali da veruju u ono što je Bog obećao i da rade ono što Bog kaže. Ne činiti ovo bi značilo prekršiti zavet.

Mlađi od Avramova dva sina je bio Isak, i Biblija veoma pažljivo opisuje Boga kao onog koji obećava: "postaviću zavet sa njim da bude zavet večan" (1. Mojsijeva 17:19).

Zatim, idemo dalje do priče o Isakovim sinovima, Jakov, koga je Bog izabrao da nasledi velike blagoslove zaveta. Jedan događaj u Jakovljevom životu je posebno važan ovde. U 1. Mojsijevoj 35:10 piše: "I reče mu Bog: ime ti je Jakov, ali se odsada nećeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrael. I nadede mu ime Izrael." Ovo je važno, zato što je Jakovljeva brojna familija ubrzo nazvana "deca Izrailja" i osnovala je prvobitno jezgro Jevrejske nacije. Ovde je ključ razumevanja Jevreja kao Božji izabrani narod, nesledstvo obećanja zaveta načinjenog sa Avramom, Isakom i Jakovom. Oni su bili izabrani od Boga da iznesu Njegovu reč ostatku sveta.

Jedan od Jakovljevih sinova, Josif, je bio prodat u Egiptu kao rob, ali mu je to išlo u prilog jer je bio postavljen za vodećeg namesnika, i kasnije su mu su priključili otac i braća. Oni su napredovali i rasli na jedinstveni način koji je posle Josifove smrti zabeležen: "I sinovi Izrailjevi narodiše se i umnožaše se, i napredovaše i osliliše se veoma, da ih se zemlja napuni." (2. Mojsijeva 1:7).

Tada, novi vladar je postavljen u Egiptu, Ramzes II. počeo je da ugnjetava decu Izrailja terajući ih da rade kao robovi. Ovo se nastavljalo u sledećih 400 godina. Ali Bog nije zaboravio svoj narod. Pod neobičnim okolnostima, Jevrejski dečak Mojsije je vaspitavan na Egipatskom dvoru u vreme kada je progon Jevreja bio toliko žestok da je naređeno da se svaka muška novorođena beba udavi. Nekoliko godina kasnije Bog je pozvao Mojsija da vodi Izrael iz Egipta u obećanu zemlju Kanan. Faraon Egipta je stalno odbijao Mojsijev zahtev da pusti Izraelce, čak i posle serije od devet katastrofa koje je Bog poslao kao osudu na Egipćane. Na kraju, u 2. Mojsijevoj 12, Bog je dao Mojsiju uputstva od večnog značaja.

Izraelcima je bilo rečeno da se pripreme za putovanje iz Egipta u pustinju. Glava svake porodice je trebalo da uzme uskršnje jagnje, da ga zakolje, i poprska krvlju dovratke i pragove svojih kuća. Te večeri, cela porodica je trebalo da jede pečeno jagnjeće meso sa beskvasnim hlebom ili gorkim zeljem, i da ostanu u kućama do jutra. Te noći Bog je obećao da će proći kroz zemlju sa osudom i ubiće provorođeno dete u svakom domaćinstvu koje nije obeleženo i poprskano krvlju: "A krv ona će vam biti znak na kućama, u kojima ćete biti, i kada vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji Misirskoj." (2. Mojsijeva 12:13). Ove tri reči - "proći ću vas" - znače oslobođenje za Izraelski narod, i one su bile izrečene kako bi označile "Pashu" svake godine od tada.

Bog je učinio tačno onako kako je obećao. Smrt je prošla kroz zemlju. Svako Egipatsko domaćinstvo je bilo dodirnuto, ali je svaka kuća poprskana krvlju bila pošteđena. Faraon je odmah pozvao Mojsija i rekao mu:"Ustajte, idite iz naroda mojega i vi i sinovi Izrailjevi, i otidite, poslužiti Gospodu, kao što govoriste." (2. Mojsijeva 12:31-32). Izraelski narod je bio slobodan, oslobođen Božjom rukom u ispunjenju Njegovog zaveta sa njihovim precima.

To je bio ogroman skup ljudi - oko 600 000 čoveka pored žena i dece - i tada su počeli putovanje kroz pustinju, i posle tri meseca došli su do planine Sinaj. Tu je Bog, kroz Mojsija, podsetio narod na svoj zavet, i ljudi su načinili jedinstveni zavet na poslušnost - "A sav narod odgovori složno i reče: što je god kazao Gospod činićemo." (2. Mojsijeva 19:8). Tada je Bog dao ljudima Deset zapovesti, na osnovu činjenice da je On njihov Suvereni Gospod.

Ovo su bila osnovna pravila življenja koja su se očekivala od Njegovih zavetovanih ljudi. Pročitaj ih sada, i podseti se jedinstvenosti i visokih zahteva:

"Tada reče Bog sve ove reči govoreći:

Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga.

Nemoj imati drugih Bogova uza me.

Ne gradi sebi lika rezanoga niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje.

Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onih koji mrze na mene.

A činim milost na hiljadama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.

Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo uzalud.

Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.

Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje.

A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.

Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.

Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.

Ne ubij.

Ne čini preljube.

Ne kradi.

Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.

Ne poželi kuće bližnjega svoga, ne poželi žene bližnjega svoga, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega."
(2. Mojsijeva 20:1-17)

Bog je dao mnoga druga uputstva na Sinaju, i moramo se posebno pozabaviti sa dve od njih.

Prvo, obezbediti način oproštenja koji sam čovek nikada ne može da postigne,tako da je životinja bila zamena za nošenje krivice čoveka koji je iskreno tražio oproštenje. Stavljajući svoju ruku na glavu životinje koja se žrtvuje, grešnikova krivica je bila prenesena sa njega na životinju, i Božja osuda za greh je bila prenesena na nevinu žrtvu ili zamenu.

Drugo, plata za greh je smrt i to je trebalo biti urađeno bez uništavanja grešnika, tako da je Bog naredio da se žrtvuje životinja kao zamena, i kada je to učinjeno, Bog je milostivo prihvatio ovu žrtvu umesto smrti grešnika. Videćemo uskoro značaj ovoga, kada pređemo na Novi Zavet. Ove žrtve i mnogi drugi rituali i ceremonije u to vreme su morale biti ponavljane, ili po regularnim intervalima kao što je Bog zapovedio, ili kada je nastala potreba za njima.

Ostatak Starozavetnih priča pokriva period od oko 800 godina. To je fascinantna istorija, ali glavna stvar koju trebamo da primetimo je da je kroz sve plime i oseke Izraelske sudbine, Bog nastavio da govori kroz ljude koje je On odabrao. On je neprestano podsećao Njegov narod na Njegov zakon i Njegovu ljubav. Najvažniji od ovi glasnika za nas su bili proroci, ljudi koji su bili Božanski inspirisani da objavljuju Božju reč i ponekada da predvide događaje koji će se dogoditi u budućnosti. Neki od tih događaja su bili nacionalni, neki lokalni, ali jedan je tu preovladao. Kroz proroke Bog je obećao da se umeša u istoriju na sasvim novi način tako što će poslati na zemlju Osobu koja će doneti potpuni i krajnji odgovor na ljudsku najveću potrebu, potrebu za oslobođenjem od greha i postajanjem pravednim pred Bogom.

Ne možemo sada nabrajati važna proročanstva ovde, ali ovih šest, od početka Božje reči u Edemskom vrtu, pokazuju, pošto je vreme prolazilo, da je više i više detalja bilo dodato o ovom dolazećem oslobodiocu.

1. On će biti ljudsko biće, rođen od žene.
U 1. Mojsijevoj 3:15, govoreći o kušaču koji je naveo Adama i Evu u greh, Bog je rekao: "I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvoga i semena njezna; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati."

2. On će biti Avramov potomak.
U 1. Mojsijevoj 12:3, Bog je obećao Avramu: "I u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji."

3. Doći će iz Judinog plemena.
U 1. Mojsijevoj 49:10 Jakov, na samrtnoj postelji, je bio inspirisan da kaže ovo proročanstvo o Judi, jednom od njegovih 12 sinova: "Palica vladalačka neće se odvajati od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi."

4. Doći će iz Davidove kuće.
U 2. Samuilovoj 7:13, prorok Natan je rekao Davidu da će iz njegove porodice doći veliki kralj koga je Bog obećao: "On će sazidati dom imenu mojemu, i utvrdiću presto carstva njegova doveka."

5. Biće rođen od device.
U Isaiji 7:13-14 Bog je obećao kralju Ahazu: "Slušajte sada, dome Davidov ...zato će vam sam Gospod dati znak; eto devojka će zatrudneti i rodiće sina i nadenuće mu ime Emanuilo." (Reč "Emanuel" znači "sa nama Bog").

6. Biće rođen u Vitlejemu.
U Miheju 5:2 Bog je obećao:"A ti Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judinim, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su Izraelci od početka, od večnih vremena."

Put je postepeno pripreman za veliki trenutak.

Od kraja Starog Zaveta bilo je tišine 400 godina.

Novi Zavet

Novi Zavet se otvara isto onako kako se Stari Zavet završava - glasom proroka. Ovaj put njegovo ime je Jovan, poznatiji kao Jovan Krstitelj, zato što je on krštavao one koji su pokazivali iskreni dokaz da žele da se okrenu Bogu. Jovanova poruka je bila potpuno ista kao i ona u Starom Zavetu - on je pozivao ljude da promene svoje živote, da se pokaju: ali je takođe dodao novu, hitnu poruku: "Jer se približi carstvo nebesko." (Matej 3:2). Uticaj njegovog propovedanja je bio takav da su ljudi počeli da ga pitaju da li je on taj obećani oslobodilac. On je odgovorio: "Ja nisam Hristos." (Jovan 1:20). (Reč Hristos je grčka reč za Jevrejsku reč "Mesija", koja znači "pomazanik", ime koje su Jevreji dali očekivanom oslobodiocu). Jovan je tvrdio da je on samo Mesijin prethodnik kog je Isaija obećao: "Ja sam glas onoga što viče u pustinji: poravnite put Gospodnji." (Jovan 1:23). Ali i u to vreme on je objasnio da je obećani Spasitelj već rođen i da živi među njima. "On je onaj što će doći za mnom, koji bejaše preda mnom; kome ja nisam dostojan odrešiti pertle na obući njegovoj." (Jovan 1:26-27).

Sledećeg dana, čovek zvani Isus, koji je živeo u gradu Nazaretu, pridružio se gužvi da čuje Jovanovo propovedanje. U trenutku velikog uzbuđenja, Jovan je iznenada pokazao na Isusa i rekao: "Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta." (Jovan 1:29). Jevrejskom narodu, sa njihovim poznavanjem istorije Starog Zaveta, zavetu načinjenom sa njihovim očevima, princip zamene za životinju kao žrtvu za greh, i poruke proroka, značilo je samo jednu stvar - tvrdnju da je Isus Mesija, Hrist, obećani Spasitelj sveta, Božji potpuni odgovor na čovekovu najveću potrebu.

Ako si do sada čitao ovo knjigu veoma pažljivo, shvatićeš da u ovom trenutku tvoja potraga za Bogom zavisi od jednog veoma važnog pitanja: da li je Jovanova izjava istina ili laž? Ako je bila lažna, onda moraš tražiti negde drugde odgovor na tvoju potrebu; ako je bila istinita, onda je Isus odgovor! Sada moramo pogledati pažljivo na dokaz koji nalazimo o Isusu u Novom Zavetu.

1. Njegov silazak.
Ovo je očigledno važno, jer su proročanstva o Mesiji bila jasna i izrazita. Da li ih je Isusu ispunio? To možemo proveriti kroz onih šest stvari koje smo malopre naveli:

(1) Ljudsko biće rođeno od žene.
U zapisu rođenja Isusa, Biblija kaže o Njegovoj majci Mariji: "Dođe vreme da ona rodi. I rodi sina svojega prvenca." (Luka 2:6-7). Isus je rođen na normalan ljudski način.

(2) Avramov potomak.
Isusovo porodično stablo u Mateju 1 beleži Njegove pretke od Avrama.

(3) Iz Judinog plemena.
U tom istom prodičnom stablu, imenovan je samo jedan od Jakovljevih sinova - Juda (Matej 1:2).

(4) Iz Davidove kuće.
Ponovo, isto porodično stablo pažljivo i precizno uključuje "Kralja Davida" (Matej 1:6).

(5) Rođen od device.
Dok je bila verena za Josifa, čoveka koji će postati njen muž, Marija je imala neobičnu posetu Anđela, koji joj je rekao da će roditi sina. Poruka se nastavlja: "I nadeni mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se sin najvišega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca njegova; I carovaće u domu Jakovljevu vavijek, i carstvu njegovom neće biti kraja." (Luka 1:31-33). Kada je Josif otkrio da je Marija trudna, i znao je da on nije odgovoran za trudnoću, želeo je da raskine veridbu, ali mu se Gospod javio u snu i rekao: "Josife, sine Davidov! Ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina, i nadenuće mu ime Isus; jer će on izbaviti svoj narod od greha njihovih." (Matej 1:20-21). Da bi naglasio važnost ovoga, Matej dodaje: "A ovo je sve bilo da se izvrši što je Gospod kazao preko proroka koji govori: Eto, devojka će zatrudneti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuel, koje će reći: s nama Bog." (Matej 1:22-23).

(6) Rođen u Vitlejemu.
U vreme kada se Isus rodio, Marija i Josif su živeli u gradu Nazaretu, ali su oku
patori Rimljani naredili da se registruje svako u kući u gradu svojih predaka. Onda čitamo: "I pođoše svi da se popišu svaki u svoj grad. Tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova; da se popiše s Marijom, isprošenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onamo bijahu, dođe vreme da ona rodi. I rodi sina svojega prvenca..." (Luka 2:3-7).

U njegovoj liniji predaka, i u detaljima Njegovog začeća i rođenja, Isus je ispunio sva proročanstva koja su bila izrečena o obećanom Mesiji.

2. Njegova dela.
Biblija sadrži malo podataka o zemaljskom životu Isusa sve dok Jovan ne pokaže na Njega kao Mesiju na početku Njegovog javnog života. Tokom sledeće tri godine On je načinio ogroman uticaj kao ni jedan drugi čovek u istoriji.

Jedan od Njegovih biografičara je otišao toliko daleko da kaže: "A ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom popisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige." (Jovan 21:25).

Navešćemo neka od njih. On je lečio "isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima." (Matej 4:23). Slepilo, gluvoću, paralizovanost, bolesti povezane sa krvlju, bolesti nervnog sistema, organske poremećaje svih vrsta, sve je to lečio. Uglavnom sva izlečenja su bila momentalna, i ne postoji zapis da se bilo koja bolest povratila. Neki koji su dolazili k Njemu su bili opsednuti demonima, i demoni su bili isterivani sa istim autoritetom i moći kao i u Njegovim drugim čudesima. Bar u tri slučaja On je podigao mrtve u život: dvanaestogodišnju devojčicu (Marko 5:21-43); čoveka u gradu Nain (Luka 7:11-17); i ličnog prijatelja Lazara, koji je bio sahranjen četiri dana kada je Isus došao (Jovan 11:1-46).

Isus je otkrio istu moć i sa prirodom. Na venčanju, On je čudnovato pretvorio vodu u vino (Jovan 2:1-11). Jednom je nahranio 5 000 gladnih ljudi sa samo malo ribe i hleba (Matej 14:13-21); drugom prilikom je učinio isto za 4 000 ljudi (Matej 15:32-39). Rekao je iskusnim ribarima gde tačno može da se uhvati riba, čak iako su oni mislili da je to nemoguće (Luka 5:1-11). Dok su prelazili preko Galilejskog mora brodom, jedna Njegova reč je smirila toliko jaku buru da su se čak i najiskusiji mornari uplašili davljenja (Marko 4:35-41).

Bez sumnje, On je privlačio ogromnu javnost, i vrlo brzo su se pojavila kritičarska pitanja. Posle izlečenjja paraliptičara, kada mu je On rekao da su mu gresi oprošteni, Farisej je upitao: "Ko je ovaj što huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?" (Luka 5:21). Kasnije, kada je oprostio grehe izuzetno nemoralnoj ženi, isto pitanje je bilo postavljeno: "Ko je ovaj što i grehe oprašta?" (Luka 7:49). Kada je Irod Antipa, vladar Galileje, čuo priče o Isusu, on je upitao :"Ko je taj o kome ja takva čudesa slušam?" (Luka 9:9). Tokom Njegove poslednje posete Jerusalimu, rečeno nam je: "Uzbuni se sav grad govoreći: Ko je to?" (Matej 21:10).

Ovo je veoma važno pitanje. Malopre, videli smo proročanstvo koje se odnosi na dolazećeg Mesiju kao "Emanuel", koje znači "sa nama Bog", označavajući da će sam Bog doći da bude Spasitelj ljudi. Isaija je rekao istu stvar ovako: "Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni. Bez kraja će pasti vlast i mir na prestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada doveka. To će učiniti revnost Gospoda nad Vojskama." (Isaija 9:6-7).

Ali, da li u stvari, Novi Zavet kaže da je Isus bio ne samo čovek, već Bog? Videli smo da Njegovi preci i dela ukazuju na to. Ali evo i trećeg dokaza:

3. Njegove izjave.
Nemoguće je čitati Novi Zavet bez da primetite koliko je Isus govorio o sebi. Džon R.V. Stot je rekao u svojoj knjizi "Osnovi Hrišćanstva": "Ovo ga odmah odvaja od svih drugih velikih učitelja u svetu. Oni se sami unazađuju, a Isus sam napreduje. Oni ukazuju na nešto dalje od njih i kažu: To je istina, koliko ja vidim; sledite to. Isus kaže: "Ja sam istina, sledite me." Nijedan drugi osnivač etničkih religija se nije usudio da kaže ovako nešto". Hajde da pogledamo neke od izjava koje je Isus rekao o Sebi:

(1) O Njegovom poreklu.
Iako je rođen normalno, On tvrdi da Njegov život nije počeo u Vitlejemu. U Jovanu 6:38 On kaže Jevrejeima: "Vi ste od nižih, ja sam od viših; vi ste od ovoga sveta, ja nisam od ovoga sveta". U Jovanu 8:42, On dodaje: "Jer ja od Boga iziđoh i dođoh". On se namerno odvajao od ostatka sveta.

(2) O Njegovom ispunjenju Starozavetnih proročanstva.
Novozavetni pisci stalno pokazuju Isusa kao ispunjenje Starozavetnih proročanstava, i vrlo je očigledno da se On složio sa ovim. Jednom je rekao: "Pregledajte Pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene." (Jovan 5:39). Drugim rečima, on je tvrdio da je Stari Zavet ukazivao na Njega. Ponovo, tokom službe u sinagogi u Nazaretu, On je čitao na glas iz Starog Zaveta proročanstvo o Mesiji u Isaiji 61:1-2: "Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim Evanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje; I da propovedam prijatnu godinu Gospodnju." (Luka 4:18-19). Pošto je pažnja svih ljudi bila prikovana za Njega, On je nastavio: "Danas se izvrši ovo pismo u ušima vašima." (Luka 4:21). Njihovo značenje nije moglo biti jasnije.

(3) O Njegovim čudima.
Čuda su bila izdvojena u Starom Zavetu, ali je Isus radio ono što se zove: "Veliki juriš na sile zla i bolesti." Druga važna razlika je bila da Stari Zavet nikada nije ukazao na osobu koja ih je činila, Isus je to učinio sa Njegovim čudima: "Dela koja tvorim ja u ime Oca svojega ona svedoče za mene." (Jovan 10:25).

(4) O Njegovom učenju.
Malo njih bi stavilo u razmatranje da su moralna učenja Isusa bila najbolja od svih. Čak su i Njegovi neprijatelji priznali: "Nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek." (Jovan 7:46). Ali nije samo šta je On rekao već kako je govorio da je uplašio ljude.Bili su imresionirani ne samo kvalitetom Njegovih reči, već njihovim autoritetom. Na kraju Njegove "Propovedi na gori", čitamo: "Divljaše se narod nauci njegovoj: jer ih učaše kao onaj koji vlast ima, a ne kao književnici." (Matej 7:28-29). U Kapernaumu: "I čuđahu se nauci Njegovoj, jer Njegova beseda beše silna." (Luka 4:32). Međutim, sam Isus, govoreći o događajima o svršetku sveta, nadvisio je sve ove izjave govoreći: "Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći." (Matej 24:35). On je tvrdio da su Njegove reči večno istinite, važeće za sva vremena i nemoguće ih je pobiti!

(5) O Njegovom karakteru.
Veliki religiozni ljudi ne vole da hvale sami sebe. I što više shvataju svetost i veličinu Boga, to više vide svoje grehe i slabosti. Apostol Pavle, na primer, piše: "jer sam ja najmlađi među Apostolima, koji nisam dostojan nazvati se Apostolom." (1. Korinćanima 15:9). Međutim, Isus, koji je neprestano učio o poniznosti, neprestano je govorio da je bezgrešan. Jednom je to ovako rekao: "Jer ja svagda činim što je Njemu (Bogu) ugodno." (Jovan 8:29). Kada je On izazvao religiozne i kritički raspoložene Jevreje: "Koji me od vas kori za greh?"(Jovan 8:46), oni su odgovorili da On mora da je lud - ali nisu odgovorili na ovo pitanje! Ponovo, govoreći o moći đavola nad običnim ljudima, On je rekao: "I u meni nema ništa." (Jovan 14:30). Što se tiče Božjeg zakona, životu drugih i kušnjama đavola, Isus je stalno tvrdio da je bez greha.

Da li su i drugi potvrdili ove izjave?

Dvojica Njegovih najbližih prijatelja, Petar i Jovan, su živeli sa Njim tri godine, i bili su vrlo sposobni da ga ocene. Koje je njihovo svedočanstvo? Petar kaže da je Isus: "bezazlen i prečist" (1. Petrova 1:19), i da On: "greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima njegovim." (1. Petrova 2:22). Jovanove reči su isto tako precizne i jasne: "... greha u Njemu nema." (1. Jovanova 3:5).

Apostol Pavle kaže o Isusu da je On onaj koji: "ne znadijaše greha." (2. Korinćanima 5:21). Pisac poslanice Jevrejima kaže o Isusu da je On: "u svačemu iskušan kao i mi, osim greha." (Jevrejima 4:15). Isti pisac takođe govori o Isusu da je On: "svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika." (Jevrejima 7:26), i da je On bio: "bez krivice." (Jevrejima 9:14).

Onda, postoje i izjave Njegovih neprijatelja tokom Njegovog hapšenja, suđenja i pogubljenja. Pontije Pilat, Rimski sudija, je rekao: "Ja ne nalazim nikakve krivice na ovom čoveku." (Luka 23:4), i kasnije: "pred vama ga ispitah, i ne nalazim na ovom čoveku nijedne krivice što vi na Njega govorite." (Luka 23:14), i na kraju: "Kakvo je dakle on zlo učinio? Ja ništa na njemu ne nađoh što bi zasluživalo smrt." (Luka23:22). Pilatova supruga, kao rezultat čudnog sna, je poslala svom suprugu poruku:"Nemoj se ti ništa mešati u sud tog pravednika" (Matej 27:19). Lopov koji je trebao biti pogubljen u isto vreme je rekao: "On nikakva zla nije učinio." (Luka 23:14). Juda Iskariotski, koji je izdao Isusa vlastima, iznenada je shvatio svoj zločin i povikao je: "Ja sagreših što izdadoh krv pravu." (Matej 27:4). Dok je jedan od Rimskih vojnika koji je bio odgovoran za pogubljenje dao završnu presudu: "Zaista ovaj čovek beše pravednik." (Luka 23:47).

Sva ova svedočanstva su podvukla Isusovu tvrdnju da je Njegov karakter savršen.

(6) O Njegovoj jedinstvenosti.
Na najjednostavniji način, Isus je tvrdio da nikada nije postojao niko kao On u istoriji sveta, niti će se takva osoba ikada pojaviti. On je bio jedinstven, i svaka druga osoba u istoriji bi trebalo da procenjuje svoj život u kontekstu Njegove osobe, života, rada i učenja. Evo nekoliko ovakvih rečenica iz Jovanovog Evanđelja koje se nazivaju "Ja sam":

"Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji mene veruje neće nikad ožedneti." (Jovan 6:35)

"Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hodati po tami, nego će imati videlo života." (Jovan 8:12)

"Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izaći će, i pašu će naći." (Jovan 10:9)

"Ja sam vaskrsenja i život: koji veruje u mene ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavijek." (Jovan 11:25-26)

"Ja sam put, istina i život; niko neće doći k ocu do kroza me." (Jovan 14:6)

"Ja sam pravi čokot, i otac je moj vinogradar." (Jovan 15:1)

Nijedan čovek ne bi mogao ovo da kaže osim ako je lud ili huli na Boga. Ove rečenice jedino imaju smisla ako je onaj koji ih je izrekao bio Bog u ljudskom obliku. Da li je Isus zaista rekao to? Hajde da pogledamo u poslednju grupu Njegovih izjava:

(7) O Njegovoj prirodi.
Ovde ponovo, nema sumnje u ono što je On verovao ili učio.

Prvo, On je koristio Božje ime kao svoje. Jednom prilikom, Jevrejske vođe, ljuti zbog neobičnih Isusovih tvrdnji, pitali su ga: "Eda li si ti veći od oca našega Avrama?" (Jovan 8:53) i nastavili dalje: "Još ti nema pedeset godina, i Avrama si video?" (Jovan 8:57). Isus je odgovorio: "Zaista, zaista vam kažem: JA SAM pre nego se Avram rodio" (Jovan 8:58). Ove dve podvučene reči su najvažnije. Da je Isus samo tvrdio da je stariji od Avrama - i to bi bilo dovoljno čudno! - On bi onda rekao "Ja sam bio pre Avrama". Umesto toga, On je namerno koristio reči "JA SAM". Da otkrijemo zašto, moramo se vratiti na Stari Zavet. Kada ga je Bog pozvao da izvede Izraelce iz Egipta, Mojsije je pitao Boga kojim imenom da Ga predstavi Izraelcima. Božji odgovor je zapisan u 2. Mojsijevoj 3:14: "JA SAM ONAJ ŠTO JEST". I reče: tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: KOJI JEST, on me posla k vama". Predanom Jevreju, koji je prepoznao jedno od prepoznatljivih Božjih imena, i da čuje Isusa (koji je takođe Jevrejin i znao je značenje tog imena veoma dobro) da koristi to ime kao svoje, je bilo previše. To je za njih bilo bogohuljenje i zahtevalo je smrt kamenovanjem: "Tada uzeše kamenje da bace na nj." (Jovan 8:59). Očigledno je iz ovoga da su i Isus i Jevreji znali značenje - Isus je tvrdio da ima pravo da koristi Božje ime kao Njegovo, i to je ponovo učinio u Jovanu 13:3 i Jovanu 18:5.

Drugo, tvrdio je da je On jednak sa Bogom. On je to radio toliko često, i toliko prirodno, da samo možemo navesti Njegove reči kao jasan dokaz:

"Ko mene primi, ne prima mene nego onoga koji je mene poslao." (Marko 9:37)

"Ko ne poštuje sina ne poštuje oca koji ga je poslao." (Jovan 5:23)

"Kada biste znali mne, znali biste i oca mojega." (Jovan 8:19)

"Ja i otac jedno smo." (Jovan 10:30)

"Ko mene veruje ne veruje mene, nego onoga koji me posla." (Jovan 12:44)

" I ko vidi mene vidi onoga koji me posla." (Jovan 12:45)

"Kad biste mene znali onda biste znali i oca mojega." (Jovan 14:7)

"Koji vide mene, vidi oca." (Jovan 14:9)

"Verujte meni da sam ja u ocu i otac u meni." (Jovan 14:11)

"Koji mrzi na mene i na oca mojega mrzi." (Jovan 15:23)

Ništa ne može biti jednostavnije. Isus je tvrdio da je Bog, i ceo Njegov život je dokazivao da su Njegove tvrdnje istinite.

Ponovo, ovo su potvrdili svedoci. Apostol Jovan opisuje Isusa kao: "Reč" i kaže "U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč" dodajući "I reč postade telo i useli se u nas..." (Jovan 1:14). Apostol Pavle govori o Hristu kao: "Koji je nad svima Bog je Boga blagosloven vavijek." (Rimljanima 9:5), i "koji je obličje Boga što se ne vidi." (Kološanima 1:15); i "u njemu živi svaka punina Božanstva telesnog" (Kološanima 2:9), i da: "Bog se javi u telu." (1. Timoteju 3:16); on ga opisuje kao "Gospoda našega Isusa Hrista ...blaženi i jedini silni car nad carevima i gospodar nad gospodarima." (1. Timoteju 6:14-15).

Svi ovi dokazi ukazuju na samo jedan zaključak: "Da je onaj zaista spas sveta, Hristos." (Jovan 4:42).

Videli smo malopre da su zaveti u Starom Zavetu i žrtve bili samo privremeni, i da se težilo novom zavetu. Bog je obećao: "Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim novi zavet." (Jeremija 31:31), i On je rekao da će taj zavet biti toliko važeći da, bar koliko se tiče onih koji će tu biti uključeni: "Jer ću im oprostiti bezakonja njihova i greha njihovih neću više pominjati." (Jeremija 31:34).

Imajući ovo na umu, nalazimo izvanrednu izjavu u Jevrejima 12:24, koja kaže da je Isus "posrednik novog zaveta". Uloga posrednika je da pomiri dve strane i Biblija uči da je to razlog zašto je Isus došao, da vrati čoveka u vezu sa Bogom kroz ovaj novi zavet. Ovo je razlog zašto se drugi deo Biblije zove: "Novi zavet Gospoda našega i Spasitelja Isusa Hrista." - reč "Zavet" znači u stvari "sporazum". Isus je rekao: "Jer je sin čovečiji došao da nađe i spase što je izgubljeno." (Luka 19:10); "Jer Bog ne posla sina svojega na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroz nj." (Jovan 3:17); "Jer ja ne dođoh da sudim svetu, nego da spasem svet." (Jovan 12:47). Apostol Pavle je potvrdio "Istinita je reč i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike." (1. Timoteju 1:15); i Apostol Jovan dodaje: "I znate da se on javi da grehe naše uzme." (1. Jovanova 3:5). Kako je ovo uradio?

Možemo ukratko sumirati Novi zavet rečima da su četiri Evanđelja Isusove biografije, Dela Apostolska nam govore o godinama posle Njegove smrti, Poslanice nam daju učenje koje prati sve ovo, i poslednja knjiga u Bibliji (Otkrivenje), ponekad simboličnim jezikom, sadrži događaje vezane za kraj sveta.

Ono što je važno o Novom zavetu je da se veoma mnogo bavi smrću Isusa. Izračunato je da 2/5 Evanđelja po Mateju, 3/5 Markovog evanđelja, 1/3 Lukinog evanđelja i skoro jedna polovina Jovanovog evanđelja sadrži događaje poslednje nedelje pre Isusovog raspeća. Apostoli su takođe to naglasili. Pavle na primer, kaže: "Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista." (Galatima 6:14); "jer nisam mislio da znam šta među vama osim Isusa Hrista, i toga raspeta." (1. Korinćanima 2:2); i "jer vam najpre predadoh što i primih da Hristos umre za grehe naše, po pismu." (1. Korinćanima 15:3). Novi zavet stalno naglašava smrt Isusa kao "najveću važnost", i poslednje reči dolaze od Isusa, koji je , govoreći o svojoj smrti, rekao:"Ali zato dođoh na čas ovaj" (Jovan 12:27). Isus je rekao da su Njegovo rođenje, život, učenje i čuda bili spremanje za jedan veliki cilj Njegovog dolaska na zemlju - Njegova smrt. Šta je toliko važno u tome?

Prvo, Isusova smrt je bila dragovoljna

Jasno je da On nije morao da umre, jer je bio nevin za lažne optužbe protiv Njega. Štaviše, On nije morao da umre. On je imao moć da pobedi sve one koji su težili da ga unište. U Jovanu 10:18, On je rekao za svoj život: "Niko ga ne otima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Vlasti imam položiti ga i vlast imam uzeti ga opet." Tokom Njegovog hapšenja, Petar je uzeo mač i napao jednog od onih koji su ga hapsili, ali ga je Isus zaustavio, dodajući: "Misliš li da ne mogu sad umoliti oca svojega da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela?" (Matej 26:53). Ovde je jasno - Isus je dragovoljno umro. Čak, u jednom smislu, On je trebao da umre, jer je to bila srž Božjeg plana spasenja. Proročanstva u Starom zavetu govore mnogo o Njegovoj smrti. Evo nekoliko, navedenih u isto vreme sa citatima iz Novog zaveta šta se zaista dogodilo.

"Daju mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj poje me octom." (Psalam 69:21)

"Dadoše mu da pije ocat pomešan sa žuči." (Matej 27:34)

"I bi metnut među zločince" ( Isaija 53:12)

"Tada raspeše s njim dva hajduka, jednoga  s desne strane a jednoga s leve strane" (Matej 27:38)

"Postadoh podsmeh njima; videći me mašu glavama svojim svojim." (Psalam 109:25)

"A koji položahu hiljadu na nj mašući glavama." (Matej 27:39)

"I za zločince se moli" (Isaija 53:12)

"A Isus govoraše: Oče! oprosti im; jer ne znaju šta čine." (Luka 23:34)

"Probodoše ruke moje i noge moje" ( Psalam 22:16)

"I raspeše ga..." (Matej 23:25)

"Dele haljine moje među sobom." (Psalam 22:18)

"I kad ga raspeše, razdeliše haljine njegove i za dolamu moju bacaju žreb" bacajući kocke za njih ko će šta uzeti" (Marko 15:24)

"Čuva Gospod sve kosti njegove." (Psalam 34:20)

"A onda dođoše vojnici, i prvome dakle prebiše nijedna se od njih neće slomiti" golijeni i drugome raspetom s njim. A došavši na Isusa, kad ga videše da je već umro, ne prebiše mu golijeni" (Jovan 19:32-33)

U ovom veličanstvenom ispunjenju proročanstva, napisanim stotinama godina pre događaja, Božji plan je izveden prema Njegovoj savršenoj volji. Kao što je Apostol Pavle rekao: "Ovoga određenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste." (Dela 2:23).

Kako je Isusova smrt mogla biti neizbežna ali ipak dobrovoljna? Postoji samo jedno objašnjenje - Božja volja je bila Njegova volja. Iako se kao čovek uvijao zbog užasne agonije, On je bez obzira na to bio "postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove." (Filipljanima 2:8), po Njegovoj Božanskoj, večnoj volji.

Drugo, Isusova smrt je bila zamenička

To je bilo umesto drugih. Postoji i drugi razlog zašto On nije trebalo da umre: pošto je bio bez greha, smrt nije imala pravo na Njega. Smrt je rezultat greha, ali pošto Isus nije imao nijedan svoj greh, On je onda morao da umre zbog greha drugih, zauzimajući njihovo mesto, noseći kaznu i kažnjavanje zbog njihovih greha. Ovo je potvrđeno u Starom zavetu, rečima Isusa, i učenjima Apostola:

Stari Zavet

"Ruženja onih koji tebe ruže padaju na me." (Psalam 69:9)

"Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo." (Isaija 53:5)

Isusove reči

"Kao što ni sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge." (Matej 20:28)

"I hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ti dati za život sveta." (Jovan 6:51)

Učenja Apostola

"Hristos umre za gerhe naše." (1. Korinćanima 15:3)

"Tako se i Hristos jednom prinese, da uzme mnogih grehe." (Jevrejima 9:28)

"Jer i Hristos postrada za nas... koji grehe naše sam iznese na telu svom na drvo." (1. Petrova 2:21 i 24)

"Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike." (1. Petrova 3:18)

Kada je Hristos umro na krstu, On je zauzeo mesto krivih grešnika, voljno noseći njihovu kaznu. Ovo je bio vrhunac tog plana spasenja kog je Bog postepeno otvarao kroz Starozavetne rituale i ceremonije. Tu je bila Pasha, na primer, sa zaklanim jagnjetom i pragovima poprskanim njegovom krvlju. Noć pre Njegove smrti, Isus je proslavio Pashu sa svojim učenicima, i tokom te poslednje zajedničke večere - sada nazvane "Tajna večera" - On je uzeo hleb i vino i dao im govoreći: "Uzmite, jedite; ovo je telo moje... jer ovo je krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštanja greha." (Matej 26:26 i 28). Čineći ovo, On je koristio hleb i vino da pokaže da Stari zavet prolazi u korist Novog, sa Njim kao Jagnjetom čije je prolivanje krvi bilo da zaštiti mnoštvo ljudi od srdžbe Božje. Ovo je ono šta je Apostol Pavle mislio kada je napisao: "Jer i Pasha naša zakla se za nas, Hristos." (1. Korinćanima 5:7).

Onda, pod Starim zavetom, primetili smo veliki Dan Pomirenja, kada je sveštenik, priznavajući grehe ljudi, položio svoje ruke na glavu žrtvene životinje, čija se smrt onda prihvatala umesto kazne za ljudske pogreške. U Novom Zavetu, Isus je "Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta" (Jovan 1:29), i Pavle kaže da Njegovom smrću "Hrist ...predade sebe za nas u prilog i žrtvu Bogu" (Efescima 5:2).

Postoje i druga dva veoma važna načina gde smrt Isusa potvrđuje Starozavetno učenje o Božjoj prirodi.

Prvo, krst otkriva Božju savršenu svetost i pravdu. Bog je rekao da "prašta bezakonje" (1. Mojsijeva 34:7) i jedan od proroka kaže o Bogu: "čiste su oči tvoje da ne možeš gledati zla, i bezakonja ne možeš gledati." (Avakum 1:13). Jedino mešanje Boga sa grehom je osuda greha; On ga ne može podneti nikako i oseća prema njemu samo pravedničku srdžbu. Sada kada je Isus umro na krstu, On je poneo na svom telu greh i krivicu mnogih. Pavle kaže da On: "nas radi učini grehom" (2. Korinćanima 5:21) - da je Isus, kroz Njegovu smrt postao istinski predstavnik grešnika. Ipak, ako je ovo istina, i Bog je svet i pravedan i ne može trpeti greh, Isus je morao patiti ne samo fizičku već i psihičku kaznu za greh - tj. odvojenje od Boga, koja je uzvišena kazna za greh. Približavajući se trenutku fizičke smrti, Isus je zaplakao: "Bože moj ! Bože moj! Zašto si me ostavio?" (Matej 27:46). Niko se nikada nije udubio u bit te predivne izjave, koja nam govori o jedinom putu kada su se prva i druga Osoba Svetog Trojstva razdvojile, i Sveti i pravedni Bog na nebu okrenuo Njegova leđa Sinu na zemlji. Isus Hrist, Bog u ljudskom obliku, umro je samo telesno, ali je takođe izdržao i ispustio Božanski gnev koji je počivao u Njemu umesto onih čije je grehe nosio. Kao što Isaija kaže: "Bio je ostavljen od Boga i ožalošćen." Zastani za trenutak i razmisli o tome! Bog ne može da pređe preko zla. Sav greh - svi tvoji gresi - moraju biti kažnjeni. Bog je Bog apsolutne svetosti i krajnje pravednosti.

Drugo, krst otkriva Božju predivnu ljubav. Starozavetno otkrivenje Božje ljubavi je postalo još jasnije u Novom Zavetu, i najjasnije od svega je krst. Isus je rekao: "Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao..." (Jovan 3:16). Pavle je napisao: "Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grešnici umre za nas." (Rimljanima 5:8); Jovan je dodao: "Potom poznasmo ljubav što on za nas dušu svoju položi" (1. Jovanova 3:16) i "u ovom je ljubav ne da mi pokazasmo ljubav k Bogu, nego da on pokaza ljubav k nama, i posla sina svojega da očisti grehe naše." (1. Jovanova 4:10).

Ovde je najveličanstveniji čin ljubavi u istoriji. Isus Hrist, bezgrešni Sin Božiji, došao je na svet koji je On stvorio, da spasi grešne, bespomoćne grešnike od kazne za njihov greh. Bio je odbačen od većine ljudi koji su ga videli i čuli. Bogohulili su na Njega, izdali su Ga i na kraju Ga natakli na rimska vešala na mučni čin ubistva. Ipak, On je dragovoljno sve to izdržao zbog Njegove prevelike ljubavi koja je težila oproštenju čak i Njegovim najgorim neprijateljima.

Hteo bih sada da te pitam jednostavno ali ipak ozbiljno pitanje. Koja je tvoja reakcija na Božju ljubav pokazanu u Isusovoj smrti? Pokušaj da se podsetiš iskreno kakva si ti osoba. Da li si sebičan? neiskren? nečist? ponosan? zavidan? pohlepan? neljubazan? kritičan? ljubomoran? Jedno je sigurno - nisi dao Bogu mesto koje mu sa pravom pripada u tvom životu. Nisi Ga voleo svim svojim srcem, dušom, umom i snagom. Sada pogledaj na Isusa koji umire na krstu. Razmisli o fizičkoj agoniji tokom tih sati: Njegova glava je bila probodena trnovom krunom; Njegova leđa su bila odrana od biča koji je ostavio krvave tragove; Njegove ruke i stopala su bila probodena i zakucana za drveni krst, tako da je On visio tamo potpuno go ispred ogromne mase ljudi,na upeklom suncu. Onda na to dodaj patnju koju mi nikada nećemo moći razumeti - duhovna agonija odvojenja od Njegovog večnog Oca, nošenje pune težine kazne za greh. Uporedi tvoj greh i Njegovu patnju - i onda se seti da je Isus patio i umro zbog Njegove prevelike ljubavi prema grešnicima.

Dozvoli mi da te pitam još jednom: koja je tvoja reakcija? Da li vidiš da si ti lično umešan u krst? Pavle je rekao: "Sin Božji, kojemu omiljeh, i predade sebe za mene." (Galatima 2:20). Da li možeš reći ovo? Da li reči Čarlsa H. Gabrijela imaju neko značenje za tebe?:

"Stojim zadivljen ljubavlju koju mi Isus nudi, zbunjen zbog milosti koju mi On tako slobodno predlaže; drhtim pri saznanju da je On zbog mene bio razapet - da je zbog mene, grešnika, On patio, krvario, umro. Oh, tako je divno što se On brine za mene, toliko da je umro za mene! Oh, to je divno, predivno za mene!

Treće, Isusova smrt je bila pobednička

Grčki filozof Aristotel je jednom rekao: "Smrt je užasna stvar, zbog toga što je to kraj." i Sir Artur Kejt je izjavio: "Ništa dalje. Život se završava kao sveća koja se topi". Milioni ljudi je izjavilo o svojim beznadežnim verovanjima, ali kada čitamo priču o Isusu mi otkrivamo da Njegova smrt nije bila kraj; nešto je usledilo posle toga. Isus je oživeo tri dana pošto je umro i bio sahranjen. Isusovo vaskrsnuće nije samo teorija, tajanstveno verovanje ili duhovna tema, već istorijska činjenica: "Hristos umre za naše grehe... bi ukopan... usta treći dan." (1. Korinćanima 15:3-4).

Dokaz je predivan.

Kada su Isusu ustanovili smrt, Njegovo telo je bilo stavljeno u grob koji je pripadao Josifu iz Arimateje. Pošto je čuo da je za Isusa bilo prorokovano da će ponovo ustati posle tri dana, Pilat je postavio naoružane stražare da spreče da iko ukrade telo i raširi glasine o uskrsnuću. Da bi se duplo osigurao, grobnica je bila zapečaćena velikim kamenom, i stavljen je na nju pečat. Izgledalo je kao da je to bilo poslednji put da je svet video Isusa, međutim, tri dana posle toga dokazi su se sakupljali i vodili su k samo jednom zaključku - Isus je ustao iz mrtvih. Evo nekoliko dokaza:

(1) Grob je bio prazan.
Čak su i Isusovi neprijatelji to priznali. Učenici nisu mogli da ukradu telo bez da savladaju stražare, a nije bila prijavljena nikakva borba niti uznemiravanje.

(2) Mrtvo telo više nikada nije bilo viđeno.
Da su vlasti sklonile telo onda bi oni time naveli ljude da pričaju o uskrsnuću.

(3) Isus je stalno bio viđen živ.
Pojavio se najmanje jedanaest puta - Mariji Magdaleni (Marko 16:9); nekolicini žena (Matej 28:9); dvojici učenika (Luka 24:15); desetorici učenika u gornjoj sobi (Jovan 20:19); jedanaestorici učenika na istom mestu nedelju dana kasnije (Jovan 20:26); jedanaestorici učenika u Galileji (Matej 28:17); učenicima na obali (Jovan 21:1); Petru (Luka 24:34); ispred 500 ljudi odjednom (1. Korinćanima 15:6); Jakovu (1. Korinćanima 15:7); i Pavlu (1. Korinćanima 15:8).

(4) Učenici su bili promenjeni.
Posle raspeća oni su bili tako zbunjeni da su se zatvorili "zbog straha Jevrejskoga" (Jovan 20:19). Ali, uskoro su propovedali uskrsnuće svuda, i bili su spremni pre da umru (više njih je i umrlo) nego da se odreknu istine koju su videli svojim rođenim očima.

(5) Nedelja je bila postavljena kao dan slavljenja.
Kao predani Jevreji, prvi učenici su slavili Sabat, poslednji dan u nedelji; sada promenjen u prvi dan, dan kada je Isus ustao iz mrtvih. Samo nešto od tolike važnosti je moglo da dovede u pitanje običaj koji je poštovan vekovima.

(6) Prva crkva je cvetala u Jerusalimu.
Biblija svedoči: "i množaše se vrlo broj učenika u Jerusalimu. I sveštenici mnogi pokoravahu se veri." (Dela 6:7). Nešto zaista predivno se moralo dogoditi da je preokrenulo protivljenje i mržnju u veru i ljubav.

(7) Mnogi eksperti nalaze da su Biblijski dokazi van svake rasprave.
Evo dva od mnogih primera koje možemo citirati. Sir Edvard Klark, autoritet Dokaza, jednom je proučavao uskrsnuće, i kao rezultat napisao: "Za mene, zaključak je ubedljiv. Svaki put sam Velikom Sudu obezbedio presudu na dokaz ni približno tako prisiljen. Iskreni svedok je uvek bezazlen i prezire posledice. Dokaz za Evanđelje uskrsnuća je takvo. Kao advokat, prihvatam ga bez rezervi kao svedočanstvo iskrenih ljudi za činjenice koje su se mogle potkrepiti dokazima", 9. Aprila 1939. rukovodilac za Pravdu Ben C. Hilard, sa Vrhovnog Suda Kolorada, je predsedavao kada su izneti dokazi o Isusovom uskrsnuću. On je pažljivo razmatrao svaki legalan dokaz i na kraju dao sledeći izveštaj: "Večeras su nam dati bezbrojni dokazi za činjenicu Isusovog uskrsnuća, i moramo odlučiti da je Hrist zaista ustao iz mrtvih, zaista i u istini." Isus Hrist je ustao iz mrtvih, "zaista i u istini"- slede dve stvari kao rezultat toga.

Prvo, Njegove reči su potvrđene.
U Mateju 16:21 piše: "Otada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i od glavara svešteničkih i književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati". Malo kasnije, u Mateju 20:18-19, On je rekao svojim učenicima: "Evo idemo u Jerusalim, i sin čovečiji biće predan glavarima svešteničkim i književnicima, i osudiće ga na smrt; i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga biju i razapnu; i treći dan ustaće." Govoreći o svom telu u Jovanu 2:19, On je rekao Jevrejima: ''Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti", i na još nekoliko mesta je jasno predvideo Njegovo uskrsnuće. Ispunjenje ovih proročanstava Ga odvaja od običnih ljudi. Ali je Isus rekao da On "mora da ide u Jerusalim... i da ga razapnu... i da ustane treći dan". Zašto "mora"? Zato što je u Starom Zavetu prorokovano ne samo rođenje i smrt Mesije, već i Njegovo uskrsnuće: "Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi trulost." (Psalam 16:10). Pavle je takođe povezao smrt i uskrsnuće Isusovo sa Starozavetnim proročanstvima govoreći da:"Hristos umre za grehe naše po pismu... i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu" (1. Korinćanima 15:3-4) i "A posvedočen silno za sina Božjega Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih, Isusu Hristu Gospodu našemu." (Rimljanima 1:3-4).

Drugo, Njegovo delo je završeno.
Nešto malo pre Njegove smrti, Isus se molio: "Oče... ja tebe proslavih na zemlji: posao svrših koji si mi dao da radim." (Jovan 17:1,4). Ovaj "posao" je uključivao otkrivanje čovečanstvu nešto više o Božjoj prirodi, davanje Njegovog učenja, i obuka i priprema učenika za njihov posao u prvoj crkvi, ali centralni "posao" je bio ljudsko spasenje. Ovo je jedino moglo biti zauzimanjem čovekovog mesta u odvojenju od Boga, i kada je Isus rekao: "svrših posao" On je govorio o trenutku kada će On biti prikovan na krstu umesto grešnika. Kada je, pre nego je umro, rekao: "Svrši se" (Jovan 19:30); to nije bio žalostan plač, već trijumf. Možda se On u tom trenutku prisećao prvog zaveta milosti koji je načinjen sa čovekom, godina zarobljeništva u Egiptu, zaveta sa Mojsijem, davanja Deset Zapovesti, mnoštva rituala i ceremonija, hiljada životinja ubijenih radi Starozavetnih žrtava, službe proroka, sveštenika i kraljeva, i propovedanja Jovana Krstitelja. Sve ovo je ukazivalo na Njega, i Njegov život na zemlji je ukazivao na ovaj uzvišeni događaj koji se dogodio i bio spreman u Božjim mislima "od postanja sveta" (Otkrivenje 13:8). Ovo je bio trenutak istine, kada je najuzvišeniji posao bio izvršen. I kako mi znamo da je zaista izvršen? Uskrsnućem!

Dozvoli mi da ti to ilustrujem. Pre mnogo godina, naša zemlja je imala jednu vrstu kazne "zatvorenik - dužnik", na koju su bili osuđeni ljudi koji su dugovali novac. Ako slučajno nisu mogli da pronađu dužnika, onda su zatvarali onoga ko je garantovao za njega. Sada, predpostavimo da sam se ja zadužio, a onaj ko je garantovao za mene je zatvoren umesto mene, i kasnije ja ga sretnem na ulici kao slobodnog čoveka. Tada bih bio siguran da je moj dug isplaćen, zato što je čovek koji je bio zatvoren umesto mene sada na slobodi. Na mnogo veličanstveniji način, činjenica da je Isus vaskrsao iz mrtvih dokazuje da je Božja pravda zadovoljena smrću Njegovog sina umesto grešnika. Zakon ne može više da osuđuje one za koje je Isus umro. Pavle govori da je Bog: "Izbrisavši pismo uredbe koja beše protiv nas, i to uzevši sa srijede prikova ga na krstu." (Kološanima 2:14). Uskrsnuće dokazuje da je Isus efikasno izvršio posao spasenja. Njegova smrt je bila pobednička! Odmah u sledećem stihu Pavle kaže da je Isus svojom smrću: "...i svukavši poglavarstva i vlasti izvede ih na ugled slobodno, i pobedi ih na njemu." (Kološanima 2:15). To je bio trijumf Božje ljubavi i pravde nad silama zla, obezbeđujući Njegovu savršenu pomoć za čovekovu krivicu i greh, i osnove po kojima čovek može postati prevedan pred Bogom.

Hajdemo da sada ukratko pogledamo nekoliko načina kojima Biblija opisuje rezultate Isusove smrti i uskrsnuća. Prepušten samom sebi, čovek je kriv, izgubljen, odvojen od Boga i krajnje bespomoćan. Šta se dešava kada se Hristova smrt i uskrsnuće primene na njega?

(1) On je opravdan.
Čovek zvani Vildad je jednom postavio najzbunjujuće pitanje od svih pitanja: "Kako će čovek biti pravedan pred Bogom?" (Jov 25:4). Kako ikada može biti moguće za čoveka da bude proglašen "nije kriv" od Boga kada je rođen kao grešnik i kada je kriv za greh? Gledano sa druge strane , kako Bog može kazniti greh i onda povratiti osudu grešnika, proglašavajući ga slobodnim od krivice? Samo Bog može dati odgovor, i On je to uradio životom i smrću Isusa Hrista koji je igrao ulogu čoveka. Kada Bog proglašava čoveka pravednim u Njegovim očima, On to čini na osnovu života i smrti Onoga ko je to uradio umesto njega. Neko je rekao:

Zato što je bezgrešni Spasitelj umro
moja kriva duša je oslobođena
jer Bog, pravedni, je zadovoljen
pogledom na Njega, i oprostio mi.

Ovo je van našeg razumevanja, ali je ipak jasno učenje Novozavetnih pisaca. Apostol Pavle kaže: "Isus Hrist Gospod... koji se predade za grehe naše, i ustade za opravdanje naše." (Rimljanima 4:24-25); on piše o onima koji se "opravdaste imenom Gospoda našega Isusa Hrista" (1. Korinćanima 6:11); i takođe "blagodat i čovekoljublje spasa našega Boga" kojom se "opravdasmo blagodaću njegovom" (Titu 3:4,7). Objašnjavajući značenje reči "opravdan", neko je rekao da to znači "kao da nikada nisam zgrešio": ali ipak znači i mnogo više od toga. Kada je čovek proglašen opravdanim od Boga, Bog ne samo da ga računa kao onog ko "nije kriv", već i kao pravednog u Njegovim očima. Bog tretira opravdanog čoveka kao jedno sa Hristom i zato svo Hristovo delo pripada njemu kao da je to njegovo. Dobiti Hristove smrti su njegove kao i one iz Njegovog života. Hristova smrt pokriva kaznu za svu njegovu neposlušnost, dok Hristova pravednost - Njegova usaglašenost sa Očevom savršenom voljom - je pravednost koju Bog poklanja svakom verniku. Što se kazne tiče, Bog gleda na smrt Hristovu i kaže: "Dovoljno je"; što se tiče našeg prihvatanja, Bog gleda na Hristovu poslušnost i kaže: "Zadovoljan sam". Kao rezultat, grešnik nije samo pošteđen kazne već je i doveden u zajednicu sa Bogom. On nije samo oslobođen iz zatvora, već je dobrodošao u srce porodice kao dete Božje. Apostol Pavle kaže: "Opravdavši se dakle verom, imamo mir sa Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista. Kroz njega i pristup nađosmo verom u ovu blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božje." (Rimljanima 5:1-2).

Kako je ovo divno! - i sve to zbog predivne ljubavi Gospoda Isusa Hrista prema nezaslužnim grešnicima.

(2) On je otkupljen.
Isus je učio da je On došao da oslobodi ljude, i kada su ga pitali zašto je to bilo potrebno, On je odgovorio: "Zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu." (Jovan 8:34). Apostol Petar je takođe rekao da su ljudi "robovi pogibli", dodajući "jer koga ko nadvlada onaj mu i robuje." (2. Petrova 2:19). Čovek ne samo da je rođen grešan, već je i zarobljen grehom da se ne može sam osloboditi. On je vezan svojom grešnom prirodom sebičnim, bezbožnim željama njegovog srca. Ovo je pozadina jedne od najvećih reči u Bibliji - "otkupljenje". Otkupiti znači osloboditi plaćanjem cene ( obično se to zove otkupnina), i ovo nas dovodi do jedne od najdivnijih istina u Novom Zavetu. Isus objašnjava svrhu Njegovog dolaska na svet govoreći: "Jer sin čovečiji nije došao da da mu služe, nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge." (Marko 10:45), i Pavle to podvlači ponovo i ponovo. On kaže da: "posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je rođen od žene i pokoren zakonu, da iskupi one koji su pod zakonom" (Galatima 4:4-5); i da "spas naš Isus Hrist koji je dao sebe za nas da nas izbavi od svakoga bezakonja." (Titu 2:13-14). On govori o onima koji "opravdaće se zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista." (Rimljanima 3:24); on kaže da "Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva." (Galataima 3:13). On opisuje Gospoda Isusa Hrista kao Božjeg dragog sina: "U kome imamo izbavljenje krvlju njegovom" (Kološanima 1:13-14), i kao "ljubaznome,u kome imamo izbavljenje krvlju njegovom" (Efescima 1:6-7). Apostol Petar potvrđuje ovu istu istinu: "Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste... nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta." (1. Petrova 1:18-19).

Evo još jednog rezultata Hristove zadivljujuće smrti. Ljudi, rođeni u ropstvu greha, su oslobođeni od strane Boga otkupninom krvi Njegovog Sina, Gospoda Isusa Hrista.

(3) On je izmiren sa Bogom.
Biblija uči da čovek nije samo grešnik već je i Božji neprijatelj. Apostol Pavle piše onima koji: "ste nekad bili neprijatelji u zlim delima." (Kološanima 1:21); on gleda nazad na svoj život i kaže: "bili smo neprijatelji" (Rimljanima 5:10); i uči da: "telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu" (Rimljanima 8:7). Apostol Jakov kaže: "Ne znate li da je prijateljstvo ovoga sveta neprijateljstvo Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božji postaje." (Jakov 4:4). Ovo je jedna od najozbiljnijih izjava u Bibliji. Možda bi želeo da staneš na trenutak i razmisliš o tome. Da li je ovo zaista tako za tebe?

Jedini način kojim bi čovek mogao biti izmiren sa Bogom je otklanjanjem osnovnog razloga neprijateljstva - njegov greh - i to je nešto što on ne može sam uraditi. Jedini odgovor leži u smrti Hristovoj kojom je greh otklonjen i Pavle kaže: "Opravdavši se dakle verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista" (Rimljanima 5:1) i nekoliko stihova kasnije: "Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću sina njegova dok smo još bili neprijatelji." (Rimljanima 5:10). Koja promena! Nekada Božji neprijatelji, sada Njegovi prijatelji, sa razlogom neprijateljstva otklonjenim zauvek!

(4) Njemu je oprošteno.
Oproštenje je nazvano "možda najveličanstvenija reč u Engleskom jeziku". Kada na primer, nastane prepreka između nas i nekog drugog, mi onda tražimo njihov oproštaj. Koliko onda čovek mora da zna o Božjem oproštaju, protiv koga je počinio bezbroj greha? I Bog daje ovo obećanje u Novom Zavetu: "Jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i greha njihovih neću više pominjati." (Jeremija 31:34). Isusova smrt je dala osnovu za obećanje dato za vreme ''Tajne'' večere na kojoj je On govorio: "Jer je ovo krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha" (Matej 26:28).

Opet, pisci Novog Zaveta se slažu. Pavle kaže da u Hristu:"imamo izbavljenje krvlju njegovom, i oproštenje greha, po bogatstvu blagodati njegove" (Efescima 1:7), i nastavlja: "Bog u Hristu je oprostio vama" (Efescima 4:32). Propovedajući o Hristovom uskrsnuću, on kaže: "Tako da vam je na znanje, ljudi braćo! Da se kroza nj vama propoveda oproštenje greha" (Dela 13:38). Petar kaže da je Isus ustao iz mrtvih da da: "oproštenje greha" (Dela 5:31), i Jovan piše:"Opraštaju vam se gresi imena njegova radi." (1. Jovanova 2:12).

Kakvo predivno iskustvo! - čovek bi trebao znati da su njegovi gresi potpuno oprošteni, zato što ih je Bog toliko udaljio da oni nikada više ne mogu biti vraćenim. 1874. ubrzo posle užasne katastrofe koja je pogodila porodicu čikaškog advokata H. G. Spaforda, čije je četvoro dece ubijeno kada je brod "Ville de Hauvre" potonuo, on je napisao pesmu govoreći o njegovoj dubokoj ličnoj veri u Boga. U jednom od stihova on je pronašao radost u potpunom oproštenju greha u Hristovoj smrti:

Moj greh - oh, trenutak ovih predivnih misli!
Moj greh -ne delom, već u celosti,
je prikovan na Njegovom krstu, i ja ga ne nosim više:
Hvali Gospoda, hvali Gospoda, dušo moja!

(5) On prima dar večnog života.
Biblija uči da posle ovog života svi ljudi će doći na dan suda - "Tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe" (Rimljanima 14:12). Od ovog suda, pod kontrolom Gospoda Isusa Hrista, svi ljudi će poći u jednu od dve večne sudbine. Neki će biti primljeni u Božje prisustvo, sa kim će živeti večno bez greha, tuge ili bilo kakvog razočarenja. Biblija ovo naziva "nebo". Svi ostali će "primiti muku, pogibao večnu od lica Gospodnjega i od slave njegove." (2. Solunjanima 1:9), i živeće večno u stanju neopisive patnje, očaja i mučenja, koje Biblija naziva "pakao". Govoreći o Njegovom autoritetu da izvrši krajnji sud nad svim ljudima, Isus je govorio o danu kada: "će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božjega, i izaći će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenjue suda." (Jovan 5:28-29).

Ali u Isusovoj smrti i vaskrsnuću, mogućnost greha i straha od suda su otklonjeni darom večnog života ovde i sada. Isus je rekao: "Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život." (Jovan 5:24) i opet: "Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u mene ima život večni." (Jovan 6:47).

Govoreći o ovome Pavle kaže: "Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu." (Rimljanima 6:23), i kasnije izjavljuje pobedonosno: "Nikakvog dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu." ( Rimljanima 8:1). Pavle je znao da je fizička smrt nešto "ljudima određeno" (Jevrejima 9:27) - ali uskrsnuće Isusa Hrista je tu smrt lišilo moći. Pogledaj kako se oslobađa straha i tame zbog kojih su neki okupljeni oko grobova:

"Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre smrt. Gde ti je smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista." (1. Korinćanima 15:53-57).

Čovek zbog koga je Isus Hrist ispunio zakon, i zbog čijih je greha On umro na krstu, se ne plaši pakla, osude niti smrti, jer mu je Hrist dao dar večnog života. Pavle kaže: "Mnogo ćemo dakle, većma biti kroza nj spašeni od gneva kad smo se sad opravdali krvlju njegovom." (Rimljanima 5:9). Telesna smrt, iako ćemo je iskusiti, ne vodi više ka večnom mučenju, već do večne pobede u prisustvo živoga Boga.

Ovde, onda, u osobi i delu Isusa Hrista, je Božji odgovor čovekovoj potrebi, jedinom načinu po kome čovek može biti opravdan, otkupljen, izmiren s Bogom, oprošten i darovan večnim životom.

"Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovog hleba živeće vavek."
- Jovan 6:51

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 551
Ukupno: 2449962
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/blanchard/004.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.