5. Potreba
Životom, smrću i vaskrsenjem Gospoda Isusa Hrista, Bog je dao savršeni odgovor čovekovoj najvećoj potrebi.
Ali nisu svi našli odgovor. Većina ljudi je još uvek izgubljeno u njihovom grehu, i daleko su od Boga.
Šta je potrebno da Božji odgovor postane stvaran u ljudskom životu i iskustvu?
Da kažem lično i direktno, šta je tebi potrebno da budeš pravedan pred Bogom - da postaneš pravi Hrišćanin - da uđeš u Božje kraljevstvo i porodicu? Odgovor u Bibliji nalazimo u dve Isusove izjave:
"Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega" (Jovan 3:3)
"Zaista, zaista vam kažem: ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko." (Matej 18:3)
Pre nego možeš videti "carstvo Božje", ili "ući u carstvo nebesko", moraš biti "nanovorođen", i moraš biti "obraćen". Ovo je neophodno pre nego postaneš pravedan pred Bogom. Hajde da bliže pogledamo šta to znači.
Prvo, moraš biti nanovorođen
Isus je ovo rekao čoveku Nikodimu. Nikodim je počeo svoje obraćenje tako što je slavio Isusa za sve predivne stvari koje je On činio, i priznavao ga da On mora biti: "učitelj od Boga došao" (Jovan 3:2), ali je Isus upao u njegove rečenice i misli i došao pravo do korena stvari - "Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega." Nikodim je bio zbunjen. "Kako se može čovek roditi kada je star?" pitao je on. "Može li ući po drugi put u utrobu matere svoje i roditi se?" (4. stih). Kada pogledamo, njegovo nerazumevanje je bilo začuđujuće. Posle svega, Nikodim je bio "čovek među Farisejima" (stih 1), i zbog toga preterano religiozan. Fariseji su verovali u postojanje jednog istinitog im svetog Boga, i u istinu Njegovog zakona otkrivenog u Starom Zavetu. Oni su verovali da je svaki čovek moralno odgovoran Bogu i praktikovali su striktno poštovanje stotina zakona i tradicija radi podizanja
čovekovih moralnih standarda.
I Nikodim nije bio običan Farisej; on je bio "čovek među Farisejima" (stih 1), ili, kao što je Isus rekao: "Učitelj Izrailjev" (stih 10). On je bio jedan od vodećih religioznih učitelja svog vremena, i proveo je svoj život učeći i predavajući religiju, tražeći da nađe i sledi istinu i da je prenese na druge. Ali, on čak nije ni počeo da shvata šta je Isus mislio! On nije mogao "videti" istinu; on je bio duhovno slep. Ovo je upravo Biblijski opis ljudi koji nisu pravedni pred Bogom. Apostol Pavle kaže: "U kojima Bog sveta ovoga oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga."(2. Korinćanima 4:45). - Ovo objašnjava zašto su čak i inteligentni i učeni ljudi zbunjeni učenjem Biblije, i posebno sa porukom Evanđelja o smrti i uskrsnuću Hristovom. Oni ne mogu to da vide. Za neke to je budalaština, za neke misterija, a za sve one koji nisu "nanovorođeni" je beznačajno. "A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda." (1. Korinćanima 2:14).
Ali, ovo se tiče tebe. Ako počneš sa čitanjem ove knjige tražeći Boga, ti si krajnje nesposoban da razumeš čak i najjednostavniju duhovnu istinu, zato što si duhovno slep. Ali, Bog može da otvori tvoje slepe oči da vidiš duhovnu istinu i ništa nije važnije od toga da se zaustaviš i moliš se, da svojim rečima zatraži od Boga ovde i sada da ti otvori oči.
Sada se vrati na Jovana 3 i vidi kako Isus odgovara na Nikodimovo pitanje o nanovo rođenju: "Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi i vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje." (5. stih). Ako čovek želi da uđe u carstvo Božje onda mora da se ponovo rodi, to jest, da bude rođen "od Duha", drugim rečima, od Boga, jer "što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je." (stih 6). Reč "telo" ovde znači grešna ljudska priroda, i vraća nas na Adama i Evu. Seti se da je njihov greh doveo do duhovne smrti (odvojenja od Boga) i da su Adamova deca onda bila rođena "po obličju njegovu, kao što je on." (1. Mojsijeva 5:3), tako da su svi njegovi potomci rođeni grešni po prirodi i kao rezultat toga bili su grešni u praksi.
Čovekov problem, onda, leži u njegovom rođenju. Rođen sa grešnom prirodom on ne može da živi samo po toj prirodi. "Ono što je rođeno od tela, telo je." Grešna priroda ne može biti duhovna, ona samo može proizvesti ono šta je ona. Drugim rečima, čovek je duhovno mrtvorođen. On nije samo duhovno slep, bez vida, već je duhovno mrtav, bez života. Šta slep čovek može učiniti da povrati svoj vid? Ništa! Šta mrtav čovek može učiniti da oživi svoj leš? Ništa! I tvoji sopstveni napori ti nikada neće omogućiti da vidiš ili uđeš u kraljevstvo Božje. Ti si rođeni grešnik, i ostavljen sam sebi, grešnik ćeš uvek i biti. Tvoj problem je previše pustio korene da ti nešto možeš uraditi. Tvoj problem ne leži u tvojim okolnostima, već u tvojoj prirodi. Greh nije kožna bolest, već bolest srca. "Što je rođeno od Duha, duh je." Ovde prva reč "Duh" se koristi za Boga, Svetog Duha, a druga reč "duh" znači duhovni život. Samo Bog može da da čoveku potrebno duhovno rođenje, i kada to učini njegova priroda je reprodukovana. Ovo rođenje takođe kontroliše karakter života koji sledi. Nanovo rođen čovek je novi čovek. "A što je rođeno od Duha, duh je."
Ova promena se ne bi desila čak iako bi se čovek vratio u majčinu matericu i bio rođen stotinama puta. Njegov problem bi ostao. Grešnikova potreba nije drugo rođenje, već nanovo rođenje; nije obnovljenje starog života, već osnivanje novog života - čudom koje samo Bog Sveti Duh može učiniti.
Biblija je jasna o ovome.
Božje obećani blagoslov ljudima u Novom Zavetu je bio:"Metnuću zavet svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga." (Jeremija 31:33); "I daću im jedno srce i nov duh metnuću u njih." (Jezekilj 11:19); "I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas... i duh svoj metnuću u vas." (Jezekilj 36:26-27).
Gospod Isus Hrist je učio da je On došao da donese ovaj novi, duhovni život: "Ja dođoh da imaju život i izobilje" (Jovan 10:10); "Ja sam vaskrsenje i život..." (Jovan 11:25); "Ja sam put, istina i život; niko neće doći k ocu do kroza me." (Jovan 14:6).
Apostoli su takođe učili da je ovaj novi, duhovni život, najbitniji. Pavle kaže: "Jer u Hristu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego nova tvar." (Galatima 6:15); i opet: "I vas koji ste bili mrtvi u gresima i u neobrezanju tela svojega, oživljeo je sa njim..." (Kološanima 2:13); on kaže da je Hrišćanin osoba:"sazdana u Hristu" (Efescima 2:10); i da: "... ako je ko u Hristu, nova je tvar." (2. Korinćanima 5:17). Na kraju, Jovan piše: "I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u sinu je njegovom. Ko ima sina Božjega ima život, ko nema sina Božjega nema života." (1. Jovanova 5:11-12).
Ovo pokazuje da je nanovo rođenje tesno povezano sa životom, smrću i uskrsnućem Isusa Hrista, i to je Božji način da pokaže čoveku šta je Hrist učinio za njega.Kada je čovek nanovo rođen on može reći"sin Božji, kojemu omiljeh i predade sebe za mene." (Galatima 2:20).
Da ovo rezimiramo, možemo reći sledeće tri stvari o nanovorođenju:
Prvo, to je misterija - ni jedan čovek ne može to razumeti. Kao što je Isus rekao Nikodimu: "Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki čovek koji je rođen od Duha" (Jovan 3:8). U ostvarenju novog rođenja Bog kao Kralj, izvršava Njegovu Božansku volju kao Gospod svih stvorenja, uključujući nova stvorenja. Jovan kaže da su Hrišćani oni "koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga!" (Jovan 1:13).
Drugo, to je "morati" - Isus je to naglasio Nikodimu: "Ne čudi se što ti rekoh: moraš se nanovo roditi." Nema drugog rešenja. Jedini odgovor na duhovnu smrt je duhovni život. Jedini način da se otpočne duhovni život je duhovnim rođenjem. Bez nanovorođenja čovek je bez Boga, bez neba, bez oproštenja, bez mira i bez nade. Nanovorođenje je "morati" za tebe. To je jedini način kojim možeš biti doveden iz smrti u život.
Treće, to je čudo - Mi živimo u dobu začuđujućih napretka u nauci i tehnologiji, i to je posebno pokazano na polju medicine. Tehnike operisanja se poboljšavaju svake godine, i transplantacija raznih telesnih organa je sada svakidašnja stvar. Ali ipak, čovek ne može da sebi da novo duhovno srce i novu stalnu promenu njegove prirode. Za to je potrebno čudo, koje samo Bog može izvesti: čovek mora biti "rođen od Duha". Da li vidiš lični uticaj ovoga na tebe? Za tebe, da budeš pravedan pred Bogom je potrebno čudo! Ti nikako ne možeš doprineti ovom, ništa ne možeš učiniti da to zaslužiš, to nikako ne možeš kontrolisati, ne možeš zaključiti nikakvu pogodbu da bi to dobio. Pavle kaže: "Tako dakle niti stoji do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči, nego do Boga koji pomiluje." (Rimljanima 9:16).
Jedino što možeš učiniti je da se prepustiš milosti Božjoj, prizoveš Ga, zavapiš k Njemu. Reci mu tvoju potrebu, tvoj greh, tvoj neuspeh, tvoje neverstvo. Zatraži Njegovu milost. Zatraži čudo! Hrist je umro za grešnike, zato dođi kao grešnik. Zatraži od Njega da ti da novo srce, novo rođenje, novi život! - i dok se moliš, seti se Božjeg obećanja - "I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim." (Jeremija 29:13).
I ne samo da moraš biti nanovorođen:
Drugo, moraš biti obraćen
"Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko." (Matej 18:3).
Veoma je važno da ovde primetiš tesnu povezanost između nanovorođenja i obraćenja. U nanovorođenju, Bog se ponaša nezavisno, stavljajući Njegovu Božansku prirodu u čovekovu dušu, i dovodeći tog čoveka u novi život. Obraćenje sledi nanovorođenje, kada čovek kao rezultat novog načina života koji je stavljen u njega, poštuje Evanđelje sa pokajanjem i verom.
Reč "pretvoren / obraćen" se stalno koristi u svakodnevnom životu. Kada sobu pretvorimo u radionicu, gas u struju, čvrsto se pretvara u tečno, nedostatak se pretvara u višak - i uvek se misli na radikalnu promenu. U Bibliji to znači okretanje od starog načina života prema novom načinu života. Povezujući ovo sa nanovorođenjem, neko je rekao da osoba koja se nanovo rodi treba da "započne život sa novom vezom sa Bogom; sa Njegovim načinom razmišljanja, osećaja i delovanja sa pogledom na duhovne stvari, bude podvrgnut korenitoj i stalnoj promeni". Pavle je podsetio Hrišćane u Solunu da, pošto su čuli Evanđelje: "kako se obratiste Bogu od idola i da služite Bogu živu i istinu." (1. Solunjanima 1:9).
Veoma je važno da ovde primetiš da su se oni okrenuli od idola ka Bogu - jer su ovo dva dela u istinskom obraćenju. Prva od njih, okretanje od greha, se zove pokajanje, a druga, okretanje k Bogu se zove vera. Isus je počeo svoju službu "propovedajući Evanđelje o carstvu Božjemu i govoreći: iziđe vreme i približi se carstvo Božje; pokajte se; verujte Evanđelje." (Marko 1:14-15). Pavle je takođe poveza ove dve stvari kada je rekao vođama crkve u Efesu, da je njegovo propovedanje teralo na "pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našega Isusa Hrista" (Dela 20:21).
Pre nego pogledamo na njih posebno, dopusti mi da naglasim čovekovu odgovornost prema pokajanju i veri! To nije neko nejasno savetovanje ili nezvanična pozivnica, već određena zapovest. Propovedajući ljudima u Atini, Pavle je rekao: "Bog sad zapoveda svim ljudima svuda da se pokaju" (Dela 17:30), dok Jovan kaže: "I ovo je zapovest Njegova, da verujemo u ime sina njegova Isusa Hrista." (1. Jovanova 3:23). Da bi bio pravedan pred Bogom, moraš se pokajati i moraš imati veru u gospoda Isusa Hrista.
1. Pokajanje.
Potreba za pokajanjem je svakako očigledna. Biblija kaže "Svi mi kao ovce zađosmo; svaki nas se okrenu svojim putem" (Isaija 53:6). Da bi ovo primenio lično na sebe, ti si se okrenuo od Boga, otišao svojim putem, živiš svoj život, sam donosiš odluke, sam si svoj gospodar i tražiš svoja uživanja. To je razlog zašto se moraš pokajati. Ti se okrećeš od Boga, i ideš u pogrešnom pravcu. Ukoliko ne promeniš pravac otići ćeš u propast. Kada je Isusu rečeno za smrt nekoliko Galilejaca koji su se borili sa Rimskim vijnicima, On je upozorio: "Ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti." (Luka 13:3). Onda je nastavio podsećajući ih na incident u Silomu gde je 18 ljudi poginulo kada je na njih pala kula, dodajući: "Mislite li da su oni najkriviji bili od sviju Jerusalimljana? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti." (Luka 13:4-5). Njegova poruka je ovde očigledna. Ovi događaji su podsetili ljude da je život kratak a smrt sigurna - i oni nisu bili spremni da umru! Oni nisu bili pravedni pred Bogom. Ukoliko se nisu promenili, otići će u pakao, i biće zauvek odvojeni od Boga. Tvoja potreba je veoma hitna - danas! Božja zapovest za pokajanje je data u svetlu činjenice da: "Jer je postavio dan u koji će suditi vasionome svetu po pravdi." (Dela 17:31). Ali, šta je pokajanje?
Pokajanje nije samo žaliti, ili sažaliti se na samog sebe. To je veoma često samosažaljenje ili lično razočarenje zbog nečeg lošeg što si učinio i što je dovelo do razočarenja ili neugodnosti.
Pokajanje nije samo odlučnost ili određenje da radiš nešto bolje u budućnosti. To može biti tako uzaludno. Obećavajući bilo sebi ili Bogu da ćeš pokušati bolje od sada, nije pokajanje.
Pokajati se znači okrenuti se od greha i to uključuje promenu misli, promenu srca i promenu volje, i to možemo ispitati čitajući dva vrlo poznata teksta. Prvi je Psalam 51, Davidova molitva, poznata kao "Psalam pokajanja". Drugi je priča o Izgubljenom sinu, u Luci 15:11-31, u kojoj se govori o mladiću koji je otišao od kuće sa svojim delom nasledstva i potrošio ga u stranoj zemlji.
(1) Promena misli.
David i Izgubljeni sin - oni su bili krivi zbog zavisti, neiskrenosti, sebičnosti, kukavičluka, preljube i ubistva, ali na kraju su došle reči koje su obeležile prekretnicu u njihovim životima. David kaže: "Jer ja znam prestupe svoje" (Psalam 51:3), a Izgubljeni sin kaže: "Sagreših" (Luka 15:18). Ovo iskreno priznanje lične krivice je početak pokajanja, bez kojeg čovek ne može ići dalje. Isus je rekao: "Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni " i dodao "Jer ja nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje." (Matej 9:12-13). Moraš spoznati svoju moralnu bolest pre nego budeš izlečen, priznati svoju krivicu pre nego ti bude oprošteno, priznati da grešiš pre nego možeš biti pravedan. I to je promena uma! Po prirodi, čovek je isuviše ponosan da prizna svoju krivicu i profesionalac je u pronalaženju opravdanja za svoje greške. On krivi svoju prošlost, okolnosti, roditelje, nedostatak obrazovanja, ili pokazuje na neuspehe drugih i pokušava da pobegne u gužvi. Ali Bog zahteva ništa manje no istinu, i pokajanje počinje spoznanjem da je Bog u pravu, da ti grešiš, da je On pravedan a ti si grešnik. Jedan mladić mi je rekao: "Ja znam da zaslužujem da idem u pakao." To nas dovodi do drugog elementa u pokajanju, koje je:
(2) Promena u srcu.
Pokajanje nije samo spoznanje greha - to takođe uključuje bol zbog greha, koji dolazi od shvatanja ne samo lične nečistoće, već dobrote i svetosti Boga. Vidi kako je to naglašeno u ona dva teksta. David vapi k Bogu: "Samom tebi zgreših, i na tvoje oči zlo učinih." (Psalam 51:4); i Izgubljeni sin: "Oče zgreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj." (Luka 15:21). U oba slučaja postoji duboka tuga, ne samo zbog prirode njihovih pogrešaka, već zato što su oni sada shvatili gnusnost njihovih greha u Božjim očima. Istinsko pokajanje prouzrokuje žaljenje zato što čovek shvata da je njegov greh uprljao njega i prkosio Bogu. Pogledaj kako Pavle pravi razliku između istinskog i lažnog žaljenja zbog greha: "Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu... Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nigda ne kaje; a žalost ovoga sveta smrt donosi." (2. Korinćanima 7:9-10).
Da li si ti doživeo tu promenu srcu? Da li shvataš prljavštinu svog greha u Božjim očima? Da li shvataš užasnu istinu da si ne samo prekršio Njegov zakon već si ožalostio Njega?
Čarls Vesli je znao koliko je ovo važno za istinsko pokajanje kada je napisao:
"Ukorom Tvog Duha, Gospode
svi moji gresi su otkriveni,
Dopusti mi da vidim, i da osetim.
Grehe protiv Tvog svetla i ljubavi;
Gresi koji su razapeli mog Boga,
ponovo prosuli Njegovu dragocenu krv."
Onda, pokajanje takođe uključuje:
(3) Promena volje.
U svojoj knjizi "Suočavanje sa činjenicama i pronalaženje Vere", Frederik P. Vud je napisao: "Volja je odlučujući faktor u svemu što radimo. U svakoj sferi života ona predstavlja alternative". To se vidi u naša dva teksta. David se molio: "Smiluj se na me, Bože... Operi me dobro od bezakonja mojega, i od greha mojega očisti me, i biću belji od snega... Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni." (Psalam 51:1-2, 7, 10); dok Izgubljeni sin " ustavši i otide ocu svojemu" ( Luka 15:20). David je svojim rečima, Izgubljeni sin svojim delima pokazao promenu volje. To je bila istinska volja, ne samo da bi prošlost bila oproštena već i da bi budućnost bila promenjana. Ovo je najvažnije. Isaija kaže: "Neka bezbožnik ostavi svoj put, i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu jer prašta mnogo." (Isaija 55:7). Pogledaj redosled! Čovek mora ostaviti svoje grehe pre nego ih Bog oprosti. Biblija kaže: "Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod." (Psalam 66:18). Mi se ne možemo šaliti sa Bogom. On zahteva pokajanje od greha, a ne samo žaljenje zbog greha. Jednom sam razgovarao sa dvojicom mladića koji su postavljali puno pitanja o Bogu, religiji, Bibliji, Hrišćanstvu... Izgledalo je da imaju puno intelektualnih problema, ali posle tog ispitivanja ja sam uvideo koji je njihov problem, kada sam ih pitao" Kada bih mogao da vam dam zadovoljavajuće odgovore na sva vaša pitanja koje ste postavili, da li biste onda želeli da postanete Hrišćani, ako bi to značilo promenu vaših života? "Ne "odgovorili su oni - i to je odmah otkrilo njihov pravi problem. Oni su možda priznali svoj greh, čak su i možda osetili neku vrstu žaljenja, ali oni u stvari nisu bili voljni da promene pravac njihovih života, čineći Božju volju njihovom željom.
Da li si ti to učinio? Nema bežanja od ovog pitanja, zbog toga što u ovom trenutku sve zavisi od tvog odgovora na ovo pitanje. Niko ne može biti pravedan pred Bogom ukoliko nije obraćen, niko ne može biti obraćen ukoliko se nije pokajao, niko se ne može istinski pokajati ukoliko nije voljan da se odvoji od greha. Tako da je pokajanje i zapovest i uslov. Da li si se pokajao? Da li si se okrenuo od svojih greha u istinskom žaljenju? Da li si učinio istinski prekid sa njima? Dok razmišljaš o ovome, imaj na umu da iako je pokajanje uslov koji moraš ispuniti, to je takođe dar od Boga! Iako si ti odgovoran za pokajanje, to je milost koju Bog daje! Petar je propovedao da je Isus ustao iz mrtvih i bio "uzvišen za poglavara i spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje od greha." (Dela 5:31). U priči o obraćenju Rimskog vojnika Kornelija, čitamo : " Dakle, i neznabošcima Bog dade pokajanje za život." (Dela 11:18). Pavle je rekao Timoteju da propoveda Evanđelje verno i pažljivo čak i neprijateljima, u nadi da im Bog "da pokajanje za poznanje istine" (2. Timoteju 2:25).
Kako je ovo divno! Ništa te ne zadržava od pokajanja u ovom trenutku. Ako sumnjaš da li si se ikada istinski pokajao, onda pitaj Boga da ti pomogne da to uradiš. Biblija uči da Bog "neće da iko pogine, nego da svi dođu u pokajanje" (2. Petrova 3:9), i ovde se najjasnije vidi da je Hristova smrt na krstu uzvišeni motiv za tebe da se okreneš od greha. "Ne znaš li da te dobrota Božja na pokajanje vodi?" (Rimljanima 2:4).
Pokajanje je, onda, jedna stana obraćenja. Druga strana je:
2. Vera.
Sada smo došli do vrhunca svega što smo videli, prema čemu smo išli od prve stranice. Po matematičkoj koincidenciji, centralni stih u Bibliji je Psalam 118:8 koji kaže: "Bolje je uzdati se u Gospoda nego li se oslanjati na čoveka". Ovo usresresđuje našu pažnju na činjenicu da vera, ili "uzdanje u Gospoda" je jedan od najosnovnijih principa u Bibliji. Ne postoji drugi način za čoveka da bude pravedan pred Bogom. Pisac Jevrejima kaže: "A bez vere nije moguće ugoditi Bogu" (Jevrejima 11:6). Čovek može doći Bogu bez ikakve velike inteligencije, bogatstva, ili visokog društvenog uspeha; on svakako može doći Bogu bez rituala i ceremonija, sveštenika ili ispaštanja greha, ali ne može doći bez vere. Dr W. H. Grifit je rekao: "Vera je naš odgovor Božjem otkrivenju; veza između Boga i čoveka, i kanal svih Božanskih blagoslova."
Važnost vere je naglašena kroz celu Bibliju, i različiti oblici reči "vera" se javljaju preko 500 puta samo u Novom Zavetu, ili približno dva puta u svakoj glavi. Skoro svaki put se ne odnosi centralno na Boga, već posebno na Gospoda Isusa Hrista kao Onog koji "jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu" (1. Petrova 3:18). Evo nekoliko načina gde možemo videti važnost vere u Novom Zavetu:
Prvo, Isus je stalno govorio da čovek mora verovati ako želi da bude pravedan pred Bogom: "Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni". (Jovan 3:16); "Koji njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer ne verova u ime jedinorodnoga sina Božjega." (Jovan 3:18); "Ko veruje sina ima život večni, a ko ne veruje sina, neće videti života, nego gnev Božji ostaje na njemu." (Jovan 3:36).
Drugo, Apostoli su učili da je vera u Hrista najvažnija. Kada je tamničar u Filipima pitao Pavla šta mu valja činiti da se spasi (da bude pravedan pred Bogom), Pavle je odgovorio: "Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj" (Dela 16:31); Petar je rekao da:"ko njega (Isusa) veruje neće se postideti" (1. Petrova 2:6); dok je Jovan napisao u svom Evanđelju: "Da verujete da je Isus jest Hrist, sin Božji, i da verujući imate život u ime u ime njegovo." (Jovan 20:31).
Treće, svi duhovni blagoslovi smrti i uskrsnuća Hristova se dobijaju kroz veru. Videli smo već neke od njih: opravdanje, otkupljenje, pomirenje, oproštenje i večni život. Vidi kako je vera potrebna da se dobije svaka od njih:
Opravdanje: Pavle kaže: "Mislimo dakle da će se čovek opravdati verom." (Rimljanima 3:28)
Otkupljenje: Pavle objašnjava da iako: "Svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju", ima i onih koji "će se opravdati zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista, kojega postavi Bog očišćenje verom." (Rimljanima 3:23-25)
Izmirenje: "Opravdavši se dakle verom, iamamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista." (Rimljanima 5:1)
Oproštenje: A Isus joj reče: "Opraštaju ti se gresi... vera tvoja pomože ti." (Luka 7:48, 50)
Večni život: Isus je rekao: "Zaista, zaista vam kažem, koji veruje mene ima život večni" (Jovan 6:47)
Nema drugog rešenja za veru, za nju nema zamene. Bez ove Biblijske vere ti ostaješ izgubljen u tvom grehu. Ako želiš da budeš pravedan pred Bogom, moraš se okrenuti Njemu u veri. Tvoja potraga za Bogom se nikada neće završiti ukoliko ne dođeš do ove tačke. Isus je rekao:"Ja sam put i istina i život; niko neće doći k ocu do kroza me." (Jovan 14:6), i Sveti Duh je inspirisao Petra, govoreći o vaskrslom Hristu da kaže:"Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojiem bi se mi mogli spasti." (Dela 4:12)
Ovo nas dovodi do najvažnijeg pitanja.
Šta je vera?
Želim da odgovorim na ovo pitanje iz Biblije, što jednostavnije i lakše mogu, tako da bi moglo da se primeni na tebe na značajan, lični način. Jer su u pokajanje uključeni srce, um i volja.
(1) Vera se tiče uma.
Biblija naziva veru ovako: "Vera je pak čekanje onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo." (Jevrejima 11:1). To je u stvari, biti siguran u ono što ne možemo videti. U istoj glavi čitamo: "Jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže." (Jevrejima 11:6), i ovo razjašnjava istinu. Ako želiš doći Bogu, moraš verovati da Bog postoji. Ako želiš da veruješ u Gospoda Isusa Hrista, prvo moraš verovati u Njega; ne samo u činjenicu da je On živeo, u Njegovu smrt i uskrsnuće, već i u istinu Njegove tvrdnje da je On Bog, i u vrednost Njegovih dela. Kada su Fariseji izazivali Njegovu tvrdnju da je Bog, Isus je odgovorio: ''Jer ako ne uzverujete da sam ja, pomrećete u gresima svojim." (Jovan 8:24). Ponovo, ako dolaziš kao grešnik, moraš verovati da ti jesi grešnik, ili tvoj dolazak neće imati smisla.
Istina o Božjem karakteru, Osobi i Hristovom delu, kao i tvoje lično stanje, se nalazi u Bibliji, i zbog toga Pavle kaže da: "Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božjom." (Rimljanima 10:17). Međutim, mnogi čitaju Bibliju ne verujući da je istinita niti važna. Zašto? Odgovor Biblije je da samo Bog, Svetim Duhom, može učiniti da čovek vidi istinitost Njegove Reči. Vera, čak i u ovom smislu, je dar Božji. Da li veruješ u Boga koji otkriva sebe u Bibliji? Da li veruješ da je Isus "Hristos, sin Boga živoga?" (Matej 16:16)
Da li veruješ da je On umro na krstu za grešnike i ustao iz mrtvih trećeg dana? Da li veruješ da si krivi grešnik u Božjim očima? Onda imaš početak vere!
(2) Vera se tiče srca.
Kada Biblija govori o srcu, ne misli se na fizički organ koji pumpa krv u telu, već na središte čovekovih osećanja, želja i privrženosti. Sa umom, čovek postaje informisan; sa srcem, čovek postaje uključen - i kada Bog govori o veri - to znači uključiti se! Očigledno je da verovanje u činjenice nije dovoljno, i postoji nekoliko primera ovoga u Novom Zavetu. Dela apostolska, 8. glava sadrži priču o Simonu, koji, kada je čuo Evanđelje "verova" (13. stih), i krstivši se ostao kod učenika Filipa koji je propovedao u Samariji u to vreme; ali kasnije je postalo očigledno da on nije bio zaista obraćen, zato što mu je Petar rekao: "ja te vidim da si u gorkoj žuči i u svezi nepravde." (23. stih). Jakov piše: "Ti veruješ da je jedan Bog, dobro činiš; i đavoli veruju i drhću." (Jakovljeva 2:19). Ova istina je bila ilustrovana nekoliko puta u Isusovoj službi, kada su zli duhovi otvoreno priznali Njega kao: "Isusa, sina Božjeg" (Matej 8:29), "Svetac Božji" (Marko 1:24); "Sin Božji" (Marko 3:11); i "Hristos, sin Božji" (Luka 4:41). U Delima 26, kada je Pavle rekao Kralju Agripi o svom obraćenju, i govorio o Hristu kao obećanom Mesiji, on je upitao: "Veruješ li ti, care Agripa, prorocima? Znam da veruješ." (27.stih). Kraljev odgovor je bio kratak, ljutit i prezriv: "Još malo pa ćeš me nagovoriti da budem Hrišćanin" (28.stih). - Agripa "je verovao", ali nije bio Hrišćanin!
Vera se tiče srca isto koliko i uma, kao što istina obuhvata čoveka na svojstven način. Biblija kaže: "Jer se srcem veruje za pravdu" (Rimljanima 10:10), i bez ličnog uključenja - ne postoji spasonosna vera. Ovde vera postaje postepeno lična, a ne samo apstraktno spoznanje istine. Pavle nije govorio o Hristovoj smrti na hladan, odvojen način, već je vapio: "Sa Hristom se razapeh, a ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom sina Božjega, kojemu omiljeh, i predade sebe za mene." (Galatima 2:19-20).
Ovo je predivno ilustrovano obraćenjem Džona Veslija. Rođen je u vrlo religioznoj porodici i pohađao je "Oksford Univerzitet", kasnije je postao propovednik u "Crkvi Engleske", propovedajući u celoj Velikoj Britaniji i Americi. On je bio veliki učenjak, odlično je poznavao Bibliju, i na Univerzitetu je bio vođa" Kluba Svetaca", ali kada se vratio iz Amerike 1738. napisao je: "Ima već dve godine i skoro 4 meseca kako sam posetio rodnu zemlju, kako bih učio Džordžijske Indijance o prirodi Hrišćanstva. Ali, šta sam ja naučio u međuvremenu? Zašto, ono u šta sam najmanje sumnjao i da ja, koji sam otišao u Ameriku da obratim druge, nikada nisam bio obraćen Bogu". On je postao veoma nesiguran i uznemiren. 24. maja 1738. otišao je na službu koja se održavala u maloj zgradi u Aldersgejt ulici. Tokom službe, čovek je počeo da čita Komentar Martina Lutera o Poslanici Rimljnima. Iznenada, istina je obuzela srce Džona Veslija. Evo kako je on to opisao: "Oko 15 do 9, dok je opisivao promenu koju Bog čini u srcu kroz veru u Hrista, ja sam osetio da mi je srce čudno toplo. Osećao sam da verujem u Hrista, samo u Hrista za moje spasenje; i sigurnost mi je data da je On odneo moje grehe, čak i moje, i spasio me od zakona greha i smrti".
Da li je tvoje srce bilo obuzeto ovako? Da li osećaš osobnu istinu onoga što se desilo kada je Hrist umro na krstu? Da li možeš reći da je Hrist umro za tebe uprkos tvojim gresima? Čak i da nije bio tako dramatičan trenutak kao što je Džon Vesli iskusio, da li te ista istina sada obuzima?
(3) Vera se tiče volje.
U svakodnevnom životu, imati veru u neku osobu znači imati poverenje u nju, verovati da je ta osoba verodostojna, ali u Bibliji to ima dublje značenje. Evo nekoliko načina gde je najbolje opisana:
"Vera je čin gde osoba, grešnik, predaje sebe drugoj osobi, Spasitelju"
"To je potpuno verovanje u Hrista, oslanjanje samo na Njega za sve što spasenje znači"
"Šta je to verovati u Hrista? To je osećati potrebu za Njim, verovati da On može i želi da te spasi sada, i da se oslanjaš bez rezerve na Njegovu milost, i verovati samo u Njega za spasenje".
Ove rečenice potvrđuju učenje Biblije da je vera čin osobnog predanja, a ne samo kombinacija znanja i osećanja. Isus kaže: "Koji Njega veruje ne sudi mu se." (Jovan 3:18); "Ko veruje sina ima život večni" (Jovan 3:36); "nijedan koji me veruje neće ostati u tami" (Jovan 12:46), Jovan opisuje decu Božju kao one koji: "veruju u ime njegovo" (Jovan 1:12); i kao što smo malopre videli, Pavlov odgovor na pitanje "Zašto moram biti spašen?" je bio: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se." (Dela 16:31).
Ali zapamti, da takođe, vera ide ruku pod ruku sa pokajanjem. Obraćenje je i okretanje od i okretanje ka. Ne postoji vera bez pokajanja, niti pokajanje bez vere. Biti pravedan pred Bogom znači odreći se greha i oslanjati se na Hrista.
Da li si ikada učinio takav korak? Da li si spreman da to učiniš? Da li si spreman da to učiniš sada? U ime Božje, ja ti kažem da to učiniš - u svetlu Božjeg suvereniteta; u svetlu Njegove svetosti; u svetlu Njegovog zakona; u svetlu tvog greha; u svetlu tvoje krivice; u svetlu Božje ljubavi; u svetlu Hristove smrti i uskrsnuća; u svetlu sigurnosti u smrt i osudi; u svetlu neba i pakla; u svetlu Božje jasne zapovesti.
Početkom 19. veka, žena zvana Šarlot Eliot je shvatila da uprkos svom njenom iskrenom poštovanju, ona nije bila u dodiru sa Bogom. Ona se dugo vremena borila sa tim problemom, sve dok konačno nije shvatila njenu stvarnu potrebu, koja je bila dolazak Hristu kroz pokajanje i veru i da veruje u Njega kao njenom ličnom Spasitelju. Posle njenog obraćenja ona je pisala o tom njenom iskustvu što je vremenom postalo jedna od svetskih najpoznatijih himni, i koja je pomogla mnogim ljudima širom sveta da se predaju Hristu. Ovo nije iznenađujuće, zato što te reči tako jasno govore o čovekovom grehu, krivici i bespomoćnosti pred Bogom, o uzaludnosti njegovog truda, o Gospodu Isusu Hristu kao Jagnjetu Božjem koji samo može otkloniti greh, i o predivnoj ljubavi Božjoj koja dovlači ljude do Njega. Evo reči koje je Šarlota Eliot napisala, i koje opisuju kraj njene potrage za Bogom:
Ovakva kakva sam, bez ijedne molbe,
Tvoja krv je bila polivena za mene,
I ponudio si mi da dođem k tebi.
O, Jagnje Božje, ja dolazim.
Ovakva kakva sam, ne čekam.
Da oslobodim svoju dušu od jedne crne mrlje.
Tebi, čija krv čisti svaku mrlju,
O, Jagnje Božje, tebi dolazim.
Ovakva kakva sam, iako izmučena.
Sa mnogo konflikata, mnogo sumnji,
Unutrašnjih borbi i straha.
O, Jagnje Božje, tebi dolazim.
Ovakva kakva sam, siromašna, prokleta, slepa.
Vid, bogatstvo, ozdravljenje uma.
Sve što trebam u tebi nalazim.
O, Jagnje Božje, tebi dolazim.
Videćeš da se svaki stih završava rečima "dolazim". Za Šarlot Eliot one su bile više od samih reči - one su bile stvarne. One su izrazile njeno predavanje celim srcem ljubavi Božjoj, njenu istinitu, osobnu predanost Hristu.
Da li su one istinite za tebe? Da li osećaš da bi trebale biti? Onda se pokaj za svoj greh i okreni svoju veru k Hrista. Veruj u Njega. Predaj sebe Njemu. Osloni se na Njega, na Njegovu milost, Njegovu ljubav, Njegovoj blagodati, Njegovoj volji, da te spasi čak iako si najgori grešnik.
Reči himne Šarlote Eliot mogu biti reči tvoje molitve dok dolaziš, dok i ove molitve sa stranica Biblije takođe izražavaju isti odgovor:
"Obrati se, Gospode, izbavi dušu moju, pomozi mi radi milosti svoje." (Psalam 6:4)
"Čuj Gospode, glas moj, tebe prizivljem, smiluj se na me i usliši me." (Psalam 27:7)
"Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje. Operi me dobro od bezakonja mojega, i od greha mojega očisti me." (Psalam 51:1-2)
"Isceli me Gospode, i biću isceljen; izbavi me, i biću izbavljen, jer si ti hvala moja." (Jeremija 17:14)
"Bože, milostiv budi meni grešnome." (Luka 18:13)
Ne dozvoli da te išta zadržava od okretanja ka Hristu ovde i sada, odmah, svim srcem, čak i dok čitaš ovu stranicu. Bog ne samo da ti zapoveda da to učiniš, i poziva te da to učiniš, već zapamti da te On takođe upozorava zbog odlaganja:
"Ne hvali se sutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan doneti." (Priče 27:1)
"Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu." (Isaija 55:6)
"Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!" (2. Korinćanima 6:2)
"Ne budite drvenastih srca, danas ako gla njegov čujete." (Jevrejima 3:8-15)
Na kraju, seti se divnih obećanja koje je Bog učinio svima koji se iskreno okrenu Njemu u pokajanju i veri:
"Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo." (Isaija 55:7)
"I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim." (Jeremija 29:13)
"Sve što meni daje otac k meni će doći; i koji dolazi k meni neću ga isterati napolje." (Jovan 6:37)
"Zaista, zaista vam kažem; koji veruje u mene ima život večni." (Jovan 6:47)
Ako dođeš Hristu u duhu ovih molitvi, u svetlu ovih upozorenja, i na osnovu ovih obećanja, tvojoj potrazi će biti kraj.
Bićeš pravedan pred Bogom.
