3. Neuspeh
Šta se može učiniti?
Ako si primio ono što si do sada pročitao, onda je ovo pitanje koje si sigurno postavio. Rođen kao grešnik, pokvarene prirode, neuspeo da dostigneš Božje standarde, ti si duhovno odvojen od tvog Stvoritelja.
Prema rečima iz Biblije, ti si jedan od onih koji "nade nemajući, i bez Boga na svetu." (Efescima 2:12).
Zar ne postoji ništa što bi mogao učiniti?
Jedan od najvećih ljudi koji je ikada postojao je Apostol Pavle. Pre nego se izmirio sa Bogom on je živeo neobičnim i raznovrsnim životom. Rimski građanin, rođen je od Jevrejskih roditelja i odgajan je tamo gde je sada južna Turska. Kasnije se upisao na Univerzitet u Jerusalimu, gde je njegov učitelj, Gamaliel, bio jedan od vodećih učitelja u to vreme. Dok je još uvek bio mladić, Pavle (njegovo ime je tada bilo Savle) je postao privatni istraživač-detektiv za Jevrejsku Crkvu, i putovao je po celoj zemlji iskorenjujući "jeretike", bacajući ih u zatvor i ponekad ih osuđivao na smrt. Međutim, jedna stvar je dominirala Savlovim životom od početka njegovog života - briga da se izmiri sa Bogom. Kada je na kraju to učinio, Bog ga je upotrebio kao svog najvećeg od svih glasnika, kao i za pisanje bar 13 od 27 knjiga u Novom Zavetu. U jednoj od njih - Poslanica Filipljanima - Pavle se osvrće na svoj život, opisuje svoju potragu za verom, i govori o stvarima na koje se oslanjao da bi se izmirio sa Bogom. Sada,ne samo zato što Pavle piše svoju iskrenu biografiju, već je i vođen Duhom Svetim, moramo biti sigurni da primimo ono što on govori.
Evo odeljka sa pitanjem:
"... mi... ne uzdamo se u telo. Premda bih se i ja mogao uzdati u telo. Ako neko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još više: obrezan sam u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, plemena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti gonitelj Crkve Božije, po pravdi zakona besprekoran. Ali sve što mi beše dobitak, smatrah za štetu Hrista radi..." (Filipljanima 3:3-7)
Ovo možda zvuči čudno i daleko od tebe i tvojih potreba, ali su ovo veoma važni stihovi i hteo bih da ih pročitaš ponovo, ovaj put u modernoj verziji Biblije, tako da ti možda ovi stihovi mogu pomoći da bolje razumeš šta oni znače:
"... i ne mećemo svoje pouzdanje u put. Ali ja bih ipak imao razloga da metnem svoje pouzdanje i u put. Ako ko misli da se može pouzdati u put, ja to mogu još više, koji sam obrezan u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, po zakonu farizej, po revnosti progonitelj Crkve, po pravdi zakonskoj besprekoran...
Ono o čemu u ovom trenutku raspravljemo je ovo - da li postoji nešto što možeš učiniti da se izmiriš sa Bogom? U osnovi, svi ljudski napori tokom svih ovih godina se mogu svrstati u 4 grupe - rasni, ritualni, religijski i poštovanje. Sledeći svoje lično iskustvo, i sa Bogom danim uvidom u istinu, Pavle pominje sve četiri stvari u ovom tekstu. Hajde da zajedno pogledamo pažljivo svaku od njih po redu. I dok to radimo, zapamti da je njega vodio Duh Sveti da napiše ovo. Ovo je Božja Reč - za tebe!
1. Rod - neuspeh.
Pavle kaže da je on "od roda Izrailjeva, kolena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja." Šta ovo znači? Zašto je to važno za nas? Jevrejska nacija je bila izabrana od Boga da primi Njegovu reč i da je širi i deli sa ostatkom sveta. Kao što je Pavle rekao u Rimljanima 3:2: "što su im (Jevrejima) poverene reči Božije." U ovom smislu Jevreji (ili Hebreji) su bili Božiji izabrani narod, i gotovo neizbežno pošto su godine prolazile, oni su postali veoma ponosni na svoje poreklo. Počeli su da se osvrću na svoje velike pretke - patrijarhe i proroke i sveštenike i kraljeve - to je važna tačka ovde - oni su bili ponosni što imaju tako divno nasledstvo i oslanjali su se na svoje poreklo da se izmire sa Bogom.
Pavle je činio ovo. Posle svega, on se raspravljao, ne samo da je on od roda Izrailjeva, potomak Avrama (koji je takođe bio: "prijatelj Božji", Jakov 2:23) već je takođe i potomak Isaka i Jakova. I još više, on se vraća čak do kolena Venijamina, koji je dao Izraelu prvog kralja. Znači, on je tvrdio da je "pravi Jevrejin nego bilo koji drugi Jevrejin"!
Ali je na kraju shvatio da ga nijedna od ovih prednosti nije učinila pravednim pred Bogom. Naravno, to jesu bile prednosti. Kao dete, učen je da veruje u jednog istinitog Boga, vođen je redovno na mesto slavljenja, čitano mu je Pismo. Međutim, ovo ništa nije moglo promeniti činjenicu da je on potomak Adamov, rođen po Adamovoj prirodi, nasledio je Adamovu grešnu prirodu, i zbog toga nije pravedan pred Bogom od početka svog života. Pavlovim rečima:
"... kroz jednoga čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše." (Rimljanima 5:12)
Ali rasa nije bila jedini Pavlov nedostatak. Kao što je neko rekao: "Adamova krv teče u venama svakoga čoveka. Ta krv nosi sa sobom smrtnu presudu. Adam se pobunio protiv Boga; njegov krvotok je postao zatrovan, i svako od nas, kao sinovi i kćeri Adama, ima trovanje krvi. To je jedan načina da se opiše problem u svetu danas - trovanje krvi".
Da li vidiš kako se ovo veoma jasno odnosi na tebe? Bez obzira na tvoju versku pozadinu, bez obzira na tvoje predane roditelje, bez obzira na tvoje pobožne pretke, stvar je u tome da su oni, i ti, rođeni u grehu, moralnoj korupciji, daleko od Boga.
Tvoja prošlost, vaspitanje i preci su ti mogli biti od pomoći na mnogo načina, ali te oni nikada ne mogu opravdati pred Bogom. U tom smislu, rod je neuspeh.
2. Ritual - neuspeh.
Pavle kaže da je bio "obrezan osmog dana". Ovo je bila drevna Jevrejska ceremonija, postavljena po Božjim uputstvima u 1. Mojsijevoj 17:9-14, i prvo je trebala biti primenjena na Avrama i njegovu mušku decu, osam dana po njihovom rođenju, kao izvršenje posebnog zaveta sačinjenog između Boga i Avrama u to vreme. Iako nam ovo deluje pomalo čudno za sve nas danas, drevnim Jevrejima je to bio značajan znak Božjeg blagoslova za Avrama i Njegove volje da blagoslovi sve one koji su sledili Avramov duhovni put. Takođe je bio i znak da je Avram proglašen pravednim pred Bogom, njegovi gresi su oprošteni i otklonjeni. Međutim, za sve to Biblija jasno govori da sam čin obrezanja nije mogao osobu učiniti pravednom pred Bogom. To je spoljašnji i vidljivi znak, i nije automatski garantovao unutrašnje i duhovno stanje. Pavlov slučaj dokazuje ovu stavku.On je bio obrezan kada je bio osam dana star, i mnogo godina je gledao na to kao nešto što mu je pomoglo da bude pravedan pred Bogom. Međutim, kasnije u životu, kad mu je Gospod otvorio oči za istinu, video je vrlo jednostavno da je bilo moguće biti obrezani Jevrejin a da ne budeš uopšte dete Božje, i da je jedini pravi dokaz prave veze sa Bogom, u stvari, promenjen život. Evo kako je on to objasnio u pismu Hrišćanima u Rimu:
"Obrezanje pomaže ako zakon držiš, ako li si prestupnik zakona, obrezanje je tvoje neobrezanje postalo. Ako dakle neobrezanje zakona drži, zašto se ne bi njegovo neobrezanje za obrezanje uzelo? I onaj koji je od roda neobrezan i izvršuje zakon, osudiće tebe koji si slovima i obrezanjem prestupnik zakona. Jer ovo nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja ne telu. Nego je ono Jevrejin koji je iznutra, i obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga." (Rimljanima 2:25-29)
Lekcija koju ovde učimo iz ovog teksta je da nijedan čovek ne može biti pravedan pred Bogom ako učestvuje u ritualima, ceremoniji ili zavetima. Protestantske crkve uopšte, praktikuju dva obreda - krštenje i sveto pričešće. Rimokatolička crkva ima sedam - krštenje, konfirmaciju, misu, pokor, ekstremnu pobožnost, brak i pravila i uči da je ovo neophodno ili od pomoći kako bi osoba dobila spasenje.
Skoro je sigurno da si ti učestvovao u nekom od ovih događaja. Možda si bio kršten kao beba, ili si bio na konfirmaciji kao mladić. Možda si uzeo Svetu Pričest ili išao na misu, možda mnogo puta. Možda si išao na ispovedanje greha ili si položio neku žrtvu za greh, ili si pak učestvovao u nekom drugom religioznom ritualu ili ceremoniji u nadi da će ti to pomoći da budeš pravedan pred Bogom, ili da će te to dovesti bliže Njemu. Onda je ovo veoma važno da ovog trenutka treba da shvatiš ovu jednostavnu, jasnu Biblijsku istinu - da shvatiš da je sve ovo tj. bilo koji od ovih obreda ili ceremonija nema nikakvu Biblijsku osnovu ili duhovnu vrednost, i nijedna od njih nikada nije bila Božanski inspirisana da može da učini čoveka pravednim pred Bogom, i sve one zajedno nisu uspele u tome ni za jednog čoveka u istoriji. U tom smislu, ritual je neuspeh.
3. Religija - neuspeh.
Sledeća stvar koju nam Pavle govori u svojoj prvoj potrazi je da je on bio: "po zakonu farizej, po revnosti gonitelj Crkve Božije..."
Mi obično imamo veoma kritičarske misli o Farizejima, možda zbog toga što Biblija govori za neke od njih da su licemeri, o drugima da su grubi, ponosni, zavidni ili neiskreni. Međutim, nisu svi Fariseji bili moralno loši, neki su ih zaista hvalili. Fariseji su se pojavili 400 godina između Starog i Novog zaveta. Tokom tog vremena mnogo predanih Jevreja je spalo sa svojih visokih standarda vere i ponašanja. Liberalno društvo se postepeno razvijalo, i Farizeji su se protivili ovoj moralnoj i religijskoj slobodi. Ime "Fariseji" znači "odvojeni", jer su oni bili odlučni u tome da ne budu odvučeni trendovima njihovog vremena. Oni su verovali da odnos sa Bogom i poslušnost Božjim zakonima nisu samo pitanja naroda, već lične stvari svake osobe. U Novozavetno vreme, Fariseji su kontrolisali sinagoge, lokalne Jevrejske crkve, i za cele njihove živote može se reći da su umotani u religiju. Oni su striktno poštovali forme i obrede napisane u Starom Zavetu. Neki od njih su čak bili bez hrane dva dana nedeljno, iako je Stari Zavet zahtevao od njih da poste samo jedan dan. Oni su bili veoma striktni i redovni u njihovom davanju crkvi, tako da su odvajali najmanje jednu desetinu njihove zarade.
Ova istorija nam pomaže da vidimo tačno šta je Pavle rekao ovde, zato što je to bila tradicija po kojoj je uzgajan. Kada je davao svedočanstvo pred lokalnim sudom u Jerusalimu, on je rekao: "Ja sam Farisej i sin Fariseja" (Dela 23:6). Kada ga je kralj Agripa ispitivao, on je rekao: "Ja sam kao Farisej živeo po najstrožem zakonu naše vere..." (Dela 26:5). Na drugim mestima, on je govorio: "I napredovah u Jevrejstvu većma od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, i previše revnovah za običaje svojih otaca." (Galatima 1:14).
U ljusci, Pavle je bio duboko religiozan čovek ceo svoj život, i praktikovao je svoju religiju sa velikom iskrenošću i entuzijazmom - toliko mnogo da kada je grupa ljudi nazvana Hrišćani počela ono što je on nazivao lažnom sektom, on ih je gonio svim raspoloživim snagama. Pavlova religija, bazirana (kao što je on mislio) na Reči Božjoj, je bilo nešto u šta je verovao svim svojim srcem.
Sada, on je morao da vidi da ga je to izdalo - to ga nije dovelo u pravu i živu vezu sa Bogom.
Slavni psiholog je rekao: "Čovekova religija je hrabra ponuda koju on daje kako bi povezao sebe sa stvaralaštvom i svojim Stvoriteljem. To je njegov krajnji pokušaj da proširi i kompletira svoju ličnost nalazeći pri tome uzvišeni dodatak gde on sa pravom spada". Jednostavno rečeno, religija je ljudski pokušaj da sebe učine pravednima pred Bogom. Ali ono što Biblija uči, od korice do korice, je da je taj pokušaj uvek osuđen na propast. Pavle kaže: "Čovek se neće opravdati delima zakona." (Galatima 2:16); drugim rečima, čovek se ne može opravdati pred Bogom svojim delima.
Sa svojim ogromnim naučnim i tehničkim dostignućima, čovek može savladati zemljinu težu i da ode do meseca, međutim, svim svojim snagama on ne može da savlada duhovnu gravitaciju svoje grešne prirode, i da nađe zajednički jezik sa Bogom. On nema moć nad uporištem iskušenja, greha, smrti, sigurnosti osude. Dr Vilijem E. Hoking, profesor filozofije na Harvardu, je rekao: "Čovek dovede sebe do određenog mesta i onda vidi da nema sredstva da se upotpuni. On mora biti upotpunjen nečim što je izvan njega."
Sada razmisli šta ovo znači za tebe. Sakupi u svojoj glavi sve religiozne radnje koje si ikada radio - svaku službu kojoj si prisustvovao, svaku molitvu koju si izgovorio, svaku reč iz Pisma koju si ikada pročitao, svaki trenutak vremena koji si ikada dao u religiozne svrhe. Biblija govori da ako želiš da budeš pravedan pred Bogom, sve ovo su samo beznadežni neuspesi. Oni nisu, neće i ne mogu te učiniti prihvatljivim kod Boga. Čak iako bi želeo da nastaviš sa njima redovno i iskreno do kraja svog života, otkrićeš da si još uvek u izgubljenom, duhovno mrtvom stanju u kome si rođen. Ovo te možda boli - ali u Bibliji je to jednostavno: "Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Njim." (Rimljanima 3:20). Pre nego razmatramo o čovekovom četvrtom neuspehu, dužan sam da ti dam dva poslednja komentara o ovome.
Prvo, govoreći da te religiozne aktivnosti ne mogu učiniti pravednim pred Bogom, ja ne govorim da su one same loše! U redu je ići u crkvu, čitati Bibliju redovno, moliti se i davati. Jasno su date kao zapovesti u Reči Božjoj. Opasnost je u tome što se mi oslanjamo na njih da nas spase, kada je spasenje Bogom dano iskustvo, a ne nešto šta je čovek stvorio!
Drugo, možda sada govoriš: "Ali, ja sam pronašao veliku pomoć u odlasku u crkvu; ili sam stvarno osećao Božje prisustvo dok sam se molio; ili, Bog mi je toliko bio stvaran u jednom trenutku". Ali, da li je to dovoljno? Da li je dovoljno da ti Bog samo deluje stvaran, ili da si samo mislio da dopireš do Njega? Biblija kaže: "Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti." (Priče 14:12). Ne usuđuj se da rizikuješ i da se oslanjaš osećanja umesto na činjenice! Čista istina je da te religiozne aktivnosti ne mogu spasiti. Sveće i ispovedanja, sklonosti i ljutnje, vino i hleb, službe i pričesti, škropljenje i žrtvovanje - nijedna od ovih ne može ukloniti greh ili pomiriti te sa Bogom. U tom smislu, religija je neuspeh.
4. Dostojanstvo - neuspeh.
Poslednja stvar kojom Pavle opisuje samog sebe je u ovim stihovima u Filipljanima je da: "... po pravdi zakonskoj bih bez mane."
Šta tačno on ovde izjavljuje? Kao što smo videli, Fariseji su verovali da su Starozavetni spisi Božja reč čoveku. Ali brinulo ih je mnogo da ljudi možda nisu dobro protumačili neke zapovesti jer su želeli da ugode sebi. Pokušavajući da to spreče, uveli su njihova sopstvena striktna tumačenja, tako da umesto deset osnovnih zapovesti, oni su imali 248 pozitivnih i 365 negativnih pravila, ukupno 613! Onda su učili druge po tome da bi udovoljili Bogu, a neko je čak morao da poštuje svako pravilo u detalje.
U ovakvom stanju je Pavle bio odgajan. Čak je i mogao da pogleda nazad u prošlost i da iskreno kaže: "... po pravdi zakonskoj bih bez mane".
Ovi zakoni i tradicije su obuhvatali sve vrste religioznog, društvenog i moralnog ponašanja. Dosegnuli su u svaki delić čovekovog života, ukazujući na potrebu da bude pravedan, iskren, čist, ispravan i povezan sa Bogom. Ovo znači da, okružen već proširenim licemerstvom, nemoralnošću, pohlepom, nasiljem i sebičnošću, Pavle je uspeo u dostizanju standarda poštovanja, i dobrote više od svih drugih ljudi. On je bio iznad svih ljudi. Ali je i ovo bio neuspeh! Zbog toga što ga njegov rod, rituali i religija nisu doveli bliže Bogu, godine provedene u dobrom, čistom i pravednom životu su se pokazale neuspelim.
Možda osećaš da si učinio mnogo dobrih stvari, da si bio dobar, iskren, od pomoći, darežljiv i tako dalje. U svetlu Biblijskog učenja moraš priznati da su ove stvari apsolutno i krajnje bezvredne ako želiš da budeš pravedan pred Bogom. Sada te molim da me ne shvatiš pogrešno. Ja ne govorim da ti treba da prestaneš da se trudiš da živiš dobrim životom. Očigledno je da je bolje biti čist nego nečist, iskren nego neiskren, nesebičan nego sebičan, i tako dalje - bolje jeste, ali nije dovoljno da te učine pravednim pred Bogom!
Zašto da ne?
Biblija daje četiri odgovora na ovo pitanje:
1) Zato što Božji zakon ne obuhvata samo spoljašnje radnje.
Apostol Pavle piše o ovome u Rimljanima 7, gde govori o čovekovoj odgovornosti prema Božjem zakonu. On kaže u 12 stihu da: "Tako je dakle zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra", a u 14 stihu ide dalje i kaže: "Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam telesan, prodan pod greh."
Ono šta Pavle ovde govori je da zakon zahteva ne samo od spoljašnjeg ponašanja već i od unutrašnjeg i duhovnog stanja. Odnosi se ne samo na njegove ljudske reči i dela, već takođe na njegove misli, želje, motive i ciljeve. U trenutku kada je trebao da se suoči sa stvarnošću u vezi ovoga, David je vapio k Bogu: "Gle, istrinu ljubiš u srcu, i iznutra javljaš mu mudrost." (Psalam 51:6). Taj vapaj je bio spoznavanje istine, da je Božji zakon za spolja kao i za unutra, tako da dodiruje srž njegovog bića - i kada je to uradio našao je da je ta srž zla i pokvarena.
Pavle daje zaključak o ovoj istini u Rimljanima 8:8 gde kaže da: "A koji su u telu ne mogu ugoditi Bogu." Komentarišući ovo, Robert Haldan je napisao: "Neka radnja bi mogla biti suštinski dobra, ali ukoliko ne dolazi iz pravog motiva - Božje ljubavi - i bude upravljena na pravi završetak - Njegovu slavu - ne može biti priznata od Boga."
Božji zakon je duhovan. Prevazilazi i reči i dela, i kada se to desi mi dolazimo lice u lice sa jednostavno izrečenom činjenicom u Bibliji:"Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama." (1. Jovanova 1:8).
Čak ni tvoja najbolja dela ne mogu da sustignu zahteve zakona za unutarnju promenu.
2) Zato što čak i tvoji najveći trud nije dovoljan da zadovolji Boga.
Vreme i ljudi mi kažu. "Moja religija je: "Radi drugima ono što bi ti voleo da oni tebi urade." Drugi kažu" Za mene, najveća stvar je "Zlatno pravilo" (Ono za šta kažu da je učenje dato u Propovedi na gori u Mateju 5")". Drugi kažu: "Trudim se da sledim Biblijska pravila što bolje mogu." Svako od njih u stvari govori istu stvar - "Dajem najbolje od sebe." Ali, da li je dovoljna iskrenost i odlučnost? Zamisli sebe da sediš na ispitu na kome ti treba 70% da bi položio. Mnogo meseci pre ispita si učio vrlo naporno, čak i noću. Onda dolazi ispit. Pročitaš pitanja i odgovoriš na njih što bolje umeš. Kada stignu rezultati, otkriješ gorko razočarenje da si dobio samo 65% - i pao. Naravno, i drugi su pali. Neki su imali ispod 50%, neki samo 30%. To te ne iznenađuje jer su oni bili lenji i nije ih bilo briga za učenje. Već si ti radio naporno, ti si dao sve od sebe. I onda, kada bi to rekao profesoru, da li bi on promenio svoju presudu? Naravno da ne! Pao si, ne zato što nisi dobio nijedan poen, niti zato što nisi dao sve od sebe, već zato što najbolje od tebe nije dobro za traženu procentažu.
Ovo je isto kao tvoj odnos sa Bogom. Možda si dao sve od sebe - ali to nije dovoljno. Božji zakon oslikava Njegovu savršenu prirodu, i to savršenstvo su standardi prema kojima On upravlja. Pitanje nije: "Da li ja poštujem većinu Božjih zakona?" nego: "Da li sam ispoštovao sve Božje zakone?" Čovek koji cilja da bude pravedan pred Bogom preko onoga šta Biblija naziva "dela zakona" mora poštovati svaku zapovest u Bibliji od početka svog života do kraja - i neuspeh da se to izvrši ga osuđuje. U Galatima 3:10 piše: "Jer koji su god od dela zakona pod kletvom su, jer je pisano: proklet svaki koji ne ostane u svemu što je pisano u knjizi zakonskoj da čini".
Veoma je važno da shvatiš ovo. Ako tražiš i nadaš se da ćeš biti pravedan pred Bogom svojim naporima, onda ti težiš nemogućim, zato što Božji zakoni zahtevaju savršenu poslušnost u svakom pogledu, nešto što nisi učinio u prošlosti i nešto što sada ne činiš. Oslanjanje na svoje mogućnosti će biti osuđeno na propast.
3) Zato što je i najmanji greh dovoljno veliki da te osudi.
Biblija kaže: "Jer koji sav zakon drži a sagreši u jednome, kriv je za sve." (Jakov 2:10).
Drugi prevod Biblije kaže čak jednostavnije: "Osoba koja ispunjava svaki Božiji zakon, a učini i najmanju pogrešku, je isto toliko kriva kao i osoba koja je prekršila svaki zakon koji postoji."
Očigledno da ovo ne znači da je on kriv za kršenje svakog dela (paragrafa) zakona, već to znači da je on kriv za neizvršavanje svakog dela zakona. Da se vratimo na primer sa ispitom - ponekad je na ispitu deset pitanja i onda se kaže: "samo je dovoljno da uradite šest od deset". Ali Božji zakon ne funkcioniše tako, zato što je to jedan kompletan zakon, i pitanje sada nije da li ima mnogo delova koje si ispoštovao, već da li ima nešto što si prekršio. Kada jedna karika u lancu popusti, onda je ceo lanac prekinut; kada se jedna žica na telegrafu pokvari gubi se veza; jedna rupa u gumi je dovoljna da guma pukne; jedna pukotina lomi staklo. Takođe, jedan greh je dovoljan da prekrši Božji zakon. To čini Biblijsku presudu jasnom i nepromenljivom: "Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama" (1. Jovanova 1:8). Možda nismo zgrešili na isti način, ili na istom stepenu, ili sa istim znanjem o onome što činimo, ali jedno je sigurno - svi smo mi zgrešili, i jedan greh je dovoljan da budemo krivi u Božjim očima i da zaslužimo Njegovu osudu.
4) Zato što čak ni Božji zakon nije dovoljno jak da te spasi.
Ne smemo se usuditi da previdimo ovu četvrtu tačku. Božji zakon je sakupljen u Deset Zapovesti, koje čine savršenu osnovu za čovekov religiozni i društveni život, da je Gradonačelnik grada u SAD, govoreći o društvenim i moralnim problemima našeg vremena, rekao: "Postoji više od 2 000 000 zakona u knjizi statuta. Nijedan od njih ne bi bio potreban da su poštovane Deset Zapovesti". Ali, vidiš da Deset Zapovesti nisu date odmah na početku u prvim poglavljima Biblije, već mnogo kasnije, u 2. Mojsijevoj 20:3-17. Drugim rečima, Božji zakon nije odgovoran za ljudski greh, ali takođe ga ne može otkloniti! - to nije bio razlog davanja zakona. Biblija otkriva mnogobrojne razloge zbog kojih je zakon dat - da otkrije nešto od Božje prirode i volje, da podstakne zdravlje i dobrobit ljudske rase i da da pouzdane vodiče za Božje ljude u njihovom svakodnevnom životu. Ali pre svega, zakon je dat da se otkrije postojanje i priroda ljudskog greha. Pišući Hrišćanima u Rimu, Apostol Pavle je rekao: "Jer se delima zakona nijedno ljudsko telo neće opravdati pred njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha" (Rimljanima 3:20). Kasnije, sećajući se svojih otkrivenja istine, on je napisao: "Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon: jer ne znadoh za želju da zakon ne kaza: ne zaželi." (Rimljanima 7:7).
Mi i danas nalazimo istu istinu. Zato što je čovek rođen sa zlim sklonostima, njegov život je obeležen i upropašten zbog greha i zakon pokazuje šta je u stvari greh - sukob sa prirodom, karakterom i voljom svetog Boga. Za trenutak, uporedi svoj život sa Deset Zapovesti ili sa Propovedi na gori. Iskreno, koji je rezultat? Zar nije istina da ti oštrina zakona pokazuje koliko si nepošten? Zakon zahteva iskrenost, ti si neiskren. Zakon zahteva čistoću, ti si nečist. Zakon zahteva poniznost, ti si ponosan. Zakon zahteva nesebičnost, ti si sebičan. Ukratko, zakon zahteva da voliš Gospoda Boga svim srcem svojim, dušom, umom i snagom, i da voliš bližnjeg svog kao samoga sebe. Iskreno, da li možeš da kažeš da to činiš? Iskreni odgovor na ovo pitanje bi trebalo da ti pokaže da vidiš da si ti u Božjim očima krivi grešnik - i zakon će ti pokazati istinu. Ovde je funkcija i ograničenje zakona. Može da da dijagnozu, ali ne može da osloboditi; može otkriti greh, ali ga ne može otkloniti; može ti reći koliko si daleko od Boga, ali te ne može dovesti bliže Njemu. Shvatiti ovo je prepoznati kako je beznadežno verovati u zakon za spasenje. Apostol Pavle je to veoma jasno objasnio: "Jer da je dan zakon koji može oživljeti, zaista bi od zakona bila pravda." (Galatima 3:21). U tom smislu, poštovanje je neuspeh!
Počeli smo ovo poglavlje onako kako smo završili prethodno, videli smo da je čovek rođen duhovno mrtav, moralno izopačen i odvojen od Boga. Sada vidimo da su svi napori za popravljanje situacije završeni na isti način - neuspehom.
Bez obzira na sve tvoje pretke, pozadinu ili vaspitanje, bez obzira na ceremonije i rituale koje si izvodio, bez obzira na tvoju religiju, ma koliko si iskreno pokušavao da živiš dobrim životom, ostaje ista činjenica. Ti si duhovno mrtav. Ti si moralno pokvaren. Ti si kriv pred Bogom. Nemoćan si da spasiš samoga sebe. I na sve to moraš dodati ovo: svaki dan te dovodi 24 časa bliže trenutku smrti i danu osude kada će Bog konačno prognati svakog nespašenog grešnika iz svog prisustva zauvek, po rečima Biblije: "Vratiće se u pakao bezbožnici." (Psalam 9:17).
U ovom trenutku, to uključuje i tebe.
Ako ostaneš takav kakav si onda si beznadežan.
Ti si izgubljen.
