5. Kako početi
"Mnoge stvari sam držao u svojim rukama i sve ih izgubio. Međutim, sve što sam stavio u Božje ruke, to još uvek posedujem." (Martin Luter)
Na zaprepašćenje svih, Sem Hjuston, kontraverzni vojnik i političar, predao je svoj život Hristu. Nakon svog krštenja Hjuston je izjavio da želi da plaća polovinu plate pastoru. Kada ga je neko upitao zašto, odgovorio je: "Moj novčanik je takođe bio kršten."
Baš kao Sem Hjuston, možda i ti razumeš da je hrišćanski život nerazdvojiv od davanja. Međutim, možda se pitaš: "Odakle da počnem?"
Logično mesto je upravo ono gde je Bog počeo sa svojom decom Starog zaveta: "Svaki desetak zemaljski od useva zemaljskoga i od voća, Gospodnji je, svetinja je Gospodu" (3. Mojsijeva 27,30).
Značenje reči desetak je "deseti deo". Trebalo je vratiti Bogu deset procenata od svega. Tu su bili i dobrovoljni prilozi, ali je deset procenata bilo obavezno davanje.
U Pričama 3,9 piše: "Poštuj Gospoda imanjem svojim i prvinama od svega dohotka svojega" (kurziv autora). Božja deca odvajaju za Boga prvi deo od svega, a ne poslednji.
Kada Njegova deca nisu davala kako je trebalo, On je rekao: "Eda li će čovek zakidati Boga? a vi mene zakidate; i govorite: u čem te zakidamo? u desetku i u prinosu. Prokleti ste, jer me zakidate, vi, sav narod. Donesite sve desetke u spreme da bude hrane u mojoj kući" (Malahija 3,8-10).
Isus je potvrdio obavezno davanje desetka, čak i u malim stvarima (Matej 23,23). Međutim, davanje desetka se ne pominje u Svetom pismu posle Evanđelja. Ono nije ni zapoveđeno ni ukinuto, pa tako postoji vatrena rasprava među hrišćanima o tome da li je davanje desetka još uvek početna tačka davanja.
Ja imam pomešana osećanja po ovom pitanju. Gnušam se legalizma. Svakako ne želim da sipam novo vino u stare mehove, namećući hrišćanima ukinuta ograničenja Prvog zaveta. Svaki primer davanja iz Novog zaveta je mnogo veći od desetka i nikad manji.
Postoji večna istina iza pojma davanja naših prvina Bogu. Bilo da je desetak još uvek minimalna mera tih prvina ili nije, ja se pitam: da li Bog očekuje da deca Novog zaveta daju manje ili više? Isus je podigao duhovni kriterijum. Nikada ga nije spustio (Matej 5,27-28).
POMOĆNI TOČKOVI
Možda ti isključivo veruješ u "davanje potaknuto milošću" i ne slažeš se sa crkvenim ocima, kao što su Origen, Jeronim i Avgustin, koji su naučavali da je desetak bio minimum davanja koji je očekivan od hrišćana. Međutim, bilo bi dobro da pitamo: "Bože, da li Ti stvarno očekuješ manje od mene, koji u sebi imam tvog Svetog Duha i živim u najbogatijem društvu u ljudskoj istoriji, nego što si zahtevao od najsiromašnijih Izrailjaca?"
Skoro svaka studija pokazuje da američki hrišćani u proseku daju između dva i tri procenata svog dohotka. Izveštaj Barna istraživanja iz 2001. godine tvrdi:
Među odraslima koji su nanovo rođeni bilo je 44 procenata onih koji nisu dali ništa prošle godine. U poređenju sa 1999. godinom, prosečni iznos davanja crkvama po osobi opao je za 19 procenata u 2000. godini. Jedna trećina nanovo rođenih punoletnih osoba reklo je da su davali desetak u 2000. godini, ali poređenje njihovih stvarnih davanja sa dohocima u domaćinstvu otkriva da je samo jedna osmina davala desetak.[6]
Zar nije zabrinjavajuće što u ovom bogatom društvu "davanje potaknuto milošću" iznosi mali deo onoga što je očekivano prema standardu Prvog zaveta? Štagod da poučavamo o davanju danas, ili nije u saglasnosti sa Svetim pismom pa poruka ne stiže do slušaoca, ili smo, pak, mi neposlušni.
Desetak je Božja istorijska metoda kojom nas On dovodi na put davanja. U tom smislu može služiti kao ulazna vrata za radost koja potiče od davanja potaknutog milošću. Nezdravo je gledati na desetak kao na sumu na kojoj se treba zaustaviti, ali to itekako može biti dobra suma sa kojom treba početi. Na desetku nije trebalo stati ni u vreme Prvog zaveta. Zbog toga ne zaboravite dobrovoljne priloge.
Davanje desetka nije gornja granica davanja, već donja. To nije završna linija davanja, to je samo temelj. Davanje desetka može da posluži kao pomoćni točkovi na dečjem biciklu koji će nam pomoći da se upustimo u način razmišljanja, veštine i navike davanja koje je potaknuto milošću.
Malahija kaže da su Izrailjci zakinuli Boga time što nisu davali ne samo svoj obavezni desetak, nego i svoje dobrovoljne "priloge". Dajući manje dobrovoljnih priloga nego što je On očekivao od njih, oni su potkradali Boga. Ako su oni mogli da zakidaju Boga dajući nedovoljno dobrovoljnih priloga, zar ne možemo i mi to isto da činimo danas?
Pavle je ohrabrivao ljude na dobrovoljno davanje, a ipak je takvo davanje opisao kao "poslušnost" (2. Korinćanima 9,13). Bog ima određena očekivanja od nas, čak i kad su u pitanju naši dobrovoljni prilozi. Dati manje nego što On očekuje od nas znači pokrasti Boga.
Naravno, Bog ne očekuje od svih nas da dajemo isti iznos. Mi treba da dajemo srazmerno tome koliko nas je On blagoslovio (5. Mojsijeva 16,10; 5. Mojsijeva 16,16-17).
Neki kažu: "Mi ćemo ovo činiti postepeno. Počećemo sa pet procenata." To je kao da kažu: "Nekada sam pljačkao šest prodavnica godišnje. Ove godine, po milosti Božjoj, opljačkaću samo tri."
Smisao ovoga nije da opljačkamo Boga manje - već da Ga ne opljačkamo uopšte.
Istina je, neki bi žrtvovali više davanjem pet procenata svog dohotka nego drugi koji bi davali desetak ili davali čak pedeset ili devedeset procenata. Svakako, bogataš nikada ne bi trebalo samo da "štiklira kvadratić" kao da davanje deset procenata automatski ispunjava njegovu dužnost. Preostalih devedeset procenata takođe pripada Bogu. On ne gleda samo na ono što mi dajemo. On takođe gleda na ono što zadržavamo.
Imao sam privilegiju da intervjuišem mnoge davaoce. U najvećem broju slučajeva pomenuli su da ih je navika davanja desetka navela da daju više od toga. Oni su davali desetak i gledali kako se Bog stara za njih. Zatim su primetili kako se njihova srca sve dublje useljavaju u Njegovo carstvo. Sada, posle više godina, oni daju 60, 80, ili čak 95 procenata svojih dohodaka! Bilo je to davanje desetka koje ih je postavilo na put davanja.
Kad je Božji narod potkradao Boga nedavanjem desetka i priloga, On je rekao: "Okušajte me u tom... hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta" (Malahija 3,10).
Ironično je da mnogi ljudi ne mogu da priušte da daju ljudima upravo zbog toga što ne daju Bogu (Agej 1,9-11). Ako mi prvo platimo naš dug Bogu, dobićemo Njegov blagoslov koji će nam pomoći da platimo naše dugove ljudima. Međutim, kada zakidamo Boga da bismo platili ljudima, lišavamo sebe Božjeg blagoslova. Ne treba da se čudimo što nemamo dovoljno. To je začarani krug i trebaće nam poslušnost u veri da se izvučemo iz njega.
Kad mi ljudi kažu da ne mogu da daju desetak, ja ih pitam: "Kada bi tvoj dohodak bio umanjen za deset procenata, da li bi umro?" Oni odgovore: "Ne." Onda im kažem: "Upravo si priznao da imaš mogućnosti da daješ desetak. Stvar je u tome što to ne želiš."
Ja ne kažem da je lako davati. Ja samo kažem, a postoje hiljade onih koji će se složiti sa mnom, da je lakše živeti sa 90 procenata ili 50 procenata ili 10 procenata tvog dohotka unutar Božje volje, nego živeti sa 100 procenata izvan nje.
Davanje desetka je poput prvih koraka malog deteta: oni nisu njegovi poslednji niti najbolji koraci, ali su dobar početak. Kad jednom naučiš da voziš bicikl, više ti ne trebaju pomoćni točkovi. Kad jednom naučiš da daješ, davanje desetka postaje sporedno. Ako možeš da voziš bicikl bez pomoćnih točkova, blago tebi!
Ja nemam ništa protiv ljudi koji kažu: "Mi nismo vezani desetkom", sve dok oni to ne koriste kao opravdanje da daju manje. Po mom mišljenju, trenutna statistika o davanju među hrišćanima jasno pokazuje da većini nas treba odskočna daska za davanje. Ako pronađeš vrata koja vode u davanje, to će biti divno, bolje od davanja desetka. Međutim, ako ne pronađeš, zašto ne bi krenuo odande gde je Bog počeo sa svojom decom Prvog zaveta?
IZVANREDNO DAVANJE
Pavle je rekao: "Pokažite svoje obilje i u ovom delu ljubavi" (2. Korinćanima 8,7). Baš kao i sviranje klavira, davanje je veština. Što više vežbamo, postajemo sve bolji. Možemo naučiti da dajemo više, češće i sa boljom strategijom. Mi naučavamo težnju za savršenošću u našim profesijama. Zašto ne učinimo da davanje bude nešto što proučavamo, o čemu diskutujemo i u čemu stalno postajemo bolji, stremeći ka savršenošću? Vernici u Makedoniji su davali "prema svojoj mogućnosti i preko mogućnosti" (2. Korinćanima 8,3). Šta znači dati preko svojih mogućnosti? To znači forsirati naše davanje čak i onda kada se to ne uklapa u cifru našeg isplaniranog budžeta. To znači dati i onda kada saldo kaže da ne možemo.
Skot Luis je prisustvovao konferenciji na kojoj je Bil Brajt uputio izazov ljudima da daju milion dolara za ispunjenje Velikog poslanja. Ovaj iznos je bio smešan Skotu, daleko iznad svega što je on mogao da zamisli, budući da je njegova firma za proizvodnju mašina stvarala dohodak ispod pedeset hiljada dolara godišnje.
Bil je upitao: "Koliko si dao prošle godine?" Skot se osetio prilično ugodno dajući odgovor: "Dali smo sedamnaest hiljada dolara, što čini oko 35 procenata našeg dohotka."
Ne trepnuvši, Bil je odgovorio: "Zašto ne postaviš cilj da daš pedeset hiljada dolara tokom naredne godine?"
Skot je pomislio da Bil nije razumeo. To je bilo više nego što je zaradio tokom cele godine! Međutim, Skot i njegova supruga su odlučili da se pouzdaju u Boga prihvatajući Bilov izazov i moleći Boga da učini ono što je izgledalo nemoguće. Bog se postarao na zadivljujuće načine. Zajedno sa čudom koje je Bog učinio 31. decembra, porodica Luis je mogla da da pedeset hiljada dolara. Naredne godine, oni su postavili za cilj da daju sto hiljada dolara. Ponovo, Bog se pobrinuo. Skot mi je poslao pisamce govoreći da su u 2001. godini prekoračili iznos od milion dolara u svom davanju. Najbolje u svemu jeste da se nisu zaustavili na tome. To je ono što znači prevazići sebe u davanju.
DATI SADA ILI DATI KASNIJE?
Ljudi pitaju: "Da li da dam sada ili da to sačuvam, nadajući se da će moje investicije krenuti na bolje i onda ću imati više da dam kroz godinu ili dve?"
Ja na to odgovaram sa dva pitanja: "Koliko brzo želiš da doživiš Božji blagoslov?" i "Da li želiš da budeš siguran da će novac otići u Božje carstvo ili si voljan da rizikuješ da tamo ne ode?"
Kad budemo stali pred Boga, ja ne verujem da će On reći: "Napravio si veliku grešku kad si mi dao sav taj novac pre nego što je skočila vrednost akcija na berzi."
Ne verujem da je ikada pogrešno dati sada. Sa deset hiljada procenata kamatne stope (Matej 19,29) Bog može da stvori mnogo veći dobitak od novca koji je danas uložen u nebo, nego što će ikada proizvesti novac uložen u berzu ili nekretnine.
Ako ne dajemo sada, izlažemo se nekim od postojećih rizika:
- Ekonomija se može promeniti, pa ćemo imati manje da damo. Bog kaže da mi ne znamo šta će se desiti sutra (Jakovljeva 4,13-17). Bezbroj investitora su bili "potpuno sigurni" da će primiti veliki dobitak od novca koji nestaje preko noći.
- Naša srca se mogu promeniti, pa možda odlučimo da ne damo ono što smo nameravali. Zakej je rekao: "Dajem od svog imanja". Ako odugovlačiš, isto srce koje te podstiče da daš danas, možda će te kasnije nagovoriti da ne daš. Zašto? Zato što kao rezultat odloženog davanja lični interesi tvog srca rastu na zemlji i smanjuju se na nebu.
- Naši životi se mogu završiti pre nego što damo ono što smo nameravali. Možda misliš: "O, nema problema. Stavio sam moju crkvu i hrišćanske službe u testament." Svakako planiraj svoju zaostavštinu i daj obilno za Božje carstvo. Međutim, kakva vrsta vere ti je potrebna da predaš svoj novac kad umreš? Tada nemaš izbora!
Smrt nije tvoja najbolja prilika za davanje; ona je kraj tvoje prilike da daješ. Bog nagrađuje dela vere učinjena dok smo još živi na ovoj zemlji.
Mi takođe treba da ispitamo sadašnju valjanost svake organizacije kojoj dajemo novac. Slažem se sa savetnikom za finansije Ronom Bluom, koji kaže: "Daj dok živiš, tako da znaš gde tvoj novac ide".
Džon Vesli je rekao: "Novac nikad ne ostaje kod mene. Opekao bi me ako bih ga zadržao. Ja ga izbacim iz mojih ruku što je pre moguće da ne bi pronašao put do mog srca." Vesli je zaradio velike autorske honorare tokom svog života - pa ipak je njegov cilj bio da da toliko velikodušno, da kad umre ne ostavi praktično ništa iza sebe. On je postigao svoj cilj. Dok je njegov novac u "južnoj valuti" još uvek imao vrednost, on ga je zamenio za nebesko blago.
Kad Gospod ponovo dođe, šta će se desiti sa svim novcem koji sedi na računima u banci, penzijskim osiguranjima, imovini i fondacijama? Izgoreće kao drvo, seno i slama, a moglo je biti dato u zamenu za zlato, srebro i drago kamenje. Novac koji je mogao da bude upotrebljen da se nahrane gladni ljudi, kao i za ispunjavanje Velikog poslanja, biće uništen u plamenu.
Da li si ikada igrao jednu od onih igara sa kartama gde je pobednik onaj ko prvi ostane bez karata? Na kraju takve igre, svaka karta koja je ostala u tvojim rukama, računa se protiv tebe. Američki san je umreti sa što je moguće više karata u ruci. Možda smo mi ovo naopako shvatili. Možda naša strategija treba da bude kao strategija Džona Veslija - da se ne zaglavimo sa svim onim kartama na kraju našeg života.
ŠTA ĆEMO OSTAVITI DECI?
"Šta ćemo sa decom?", možda ćeš pitati. "Zar ne bismo trebali da im ostavimo sav naš novac?" Odgovor je ne.
Nensi i ja ćemo ostaviti našim ćerkama samo onoliko koliko će im biti od skromne pomoći, ali ne dovoljno da promeni njihov životni stil ili naruši njihovu potrebu da se mole i planiraju sa svojim muževima, kao i da zavise od njih. Mi smo o ovome razgovarali sa njima i one razumeju i slažu se sa našim planom da najveći deo naše imovine damo za Božje carstvo.
Ostaviti veliko nasledstvo deci nije samo propuštena prilika za investiranje u Božje carstvo. Takođe je to retko u njihovom najboljem interesu.
Tokom godina, čuo sam bezbroj užasavajućih priča o nasledstvu. Proučavaj živote ljudi koji su nasledili veliko bogatstvo i otkrićeš da ih je to u najvećem broju slučajeva učinilo nesrećnijim, pohlepnijim i ciničnijim. Zašto da se mučiš i radiš kad si dobio sav taj novac? Novac finansira nova iskušenja, uključujući zavisnosti. Davanje novca onome koji nemarno troši je kao sipanje benzina na vatru. Takođe, ništa ne može da zavadi braću i sestre brže od velikog nasledstva. Ostaviti više novca za Božje carstvo nego deci koja su finansijski nezavisna nije samo delo ljubavi prema Bogu, već i prema deci.
U vreme Starog zaveta, ostavljanje nasledstva je bilo od ogromne važnosti (Priče 13,22), zato što deca nisu imala sredstva da kupe zemlju za sebe, pa su tako mogla da padnu pod ropstvo ili da ne budu u mogućnosti da se staraju za svoje roditelje. Međutim, danas nasledstva su često ogromni iznenadni dobici ljudima koji su finansijski nezavisni i već imaju više nego što im je potrebno.
Endru Karnegi je rekao: "Svemoćni dolar zaveštan detetu je svemoćno prokletstvo. Ni jedan čovek nema pravo da osakati svog sina teretom kao što je veliko bogatstvo."
Tvoja deca treba da vole Gospoda, puno rade i dožive radost pouzdanja u Boga. Mnogo važnije od toga da ostaviš nasledstvo svojoj deci jeste da im ostaviš duhovno nasleđe. Ako si ostavio svojoj deci novac koji im ne treba i ako oni ispravno razmišljaju, oni će ga ionako dati Bogu, zar ne? Zašto ga onda ne bi ti lično dao Bogu, pošto ga je On poverio tebi?
Pusti Boga da odluči koliko treba obezbediti tvojoj odrasloj deci. Onda kad tvoja deca postanu finansijski nezavisna, novac koji si ti stvarao pod Božjim vođstvom ne pripada tvojoj deci - pripada Njemu. Uostalom, ako upravitelj tvog novca umre, šta bi ti mislio ukoliko bi on sav tvoj novac ostavio svojoj deci?
ZAŠTO NAM JE BOG POVERIO TOLIKO MNOGO?
Isus je rekao: "Dajte i daće vam se; dobru meru, nabijenu, stresenu, prepunu, daće u vaše naručje; jer kakvom merom merite, onakvom će vam se odmeriti" (Luka 6,38).
Što više daješ više ti se vraća, zato što je Bog najveći davalac u univerzumu i On neće dozvoliti da Ga ti nadmašiš u davanju. Samo napred, probaj i videćeš šta će se desiti. R.G. Leturno je izumeo građevinske mašine. Davao je devedeset procenata svog dohotka, ali je novac dolazio brže no što je on mogao da ga razdeli. Leturno je rekao: "Ja ga lopatom izbacujem, Bog ga lopatom ubacuje - ali Bog ima veću lopatu!"
Evanđelje koje promoviše zdravlje i bogatstvo sramoti Hrista budući da svako evanđelje koje je više istinito u Americi nego u Kini nije pravo jevanđelje. Teologija prosperiteta je izgrađena na poluistini. Bog često daje materijalni napredak ljudima koji daju. Međutim, On nam neće dozvoliti da prema Njemu postupamo kao prema poker aparatu na kome ne može da se izgubi ili kao prema duhu iz boce koji ispunjava naše zapovesti. Davanje znači žrtvovati se i mi ponekad osetimo to žrtvovanje. Božja isplata je veoma realna, ali dolazi u "pravo vreme", što znači da možda neće biti danas ili sutra, već u večnosti (Galatima 6,9).
Bog ti je dao znatne materijalne blagoslove. Da li si ikada upitao sebe: "Zašto je On obezbedio toliko mnogo?" Neka te to ne iznenađuje. Pavle nam tačno kaže zašto nam Bog daje više novca nego što nam je potrebno:
"A koji sejaču daje seme i hleb za hranu daće i umnožiće vaše seme, i učiniće da uzrastu plodovi vaše pravednosti, da u svemu budete bogati - za ..." (2. Korinćanima 9,10-11)
Dakle, za šta? Kako on završava ovu rečenicu? Teologija prosperiteta bi ovu rečenicu završila ovako: "Za vaš život u bogatstvu, pokazujući svetu koliko Bog blagosilja one koji Ga vole."
Međutim, to nije onako kako Pavle završava rečenicu. On kaže: "Da u svemu budete bogati - za svako prostodušno davanje" (11. stih, kurziv autora).
Pavle nas ovim dovodi do šestog i poslednjeg ključa principa bogaćenja:
PRINCIP BOGAĆENJA - KLJUČ BR. 6
Bog mi daje napredak, ne iz razloga da poveća moj životni standard, već da poveća standard mog davanja.
Bog nam otvoreno govori zašto nam daje više novca nego što nam je potrebno. To nije zato da bismo pronašli više načina da ga potrošimo. To nije zato da bismo udovoljavali sebi i razmazili našu decu. To nije zato da bismo izolovali sebe od potrebe za Božjim staranjem.
To je zato da bismo mogli da dajemo - velikodušno.
Kad Bog obezbedi više novca, mi često pomislimo: Ovo je blagoslov. Naravno da jeste, ali bilo bi takođe u skladu sa Svetim pismom da pomislimo: Ovo je ispit.
Upravitelj novca ima opravdane potrebe, a Vlasnik je velikodušan - On ne zahteva da upravitelji Njegovog imanja žive u siromaštvu i On ne zamera kada razumno trošimo na sebe.
Međutim, zamisli da nas Vlasnik vidi kako rasipno živimo u palati, vozimo samo najbolja kola i putujemo avionom u prvoj klasi? Ili možda kupujemo samo skupu odeću i elektronske aparate i jedemo u najskupljim restoranima? Zar ne postoji trenutak kada mi, kao upravitelji Njegovog novca, možemo da pređemo granicu razumnog trošenja? Zar nas Vlasnik neće pozvati da objasnimo rasipanje novca koji nije naš?
Mi smo nazvani Božjim slugama i rečeno nam je da se od nas zahteva da se "svaki veran nađe" (1. Korinćanima 4,2). Mi smo Božji kuriri i raznosači. Ovo treba da imamo na umu kad određujemo sebi visinu plate. Hajde da odbacimo naduvano mišljenje o našoj sopstvenoj vrednosti. Mi nismo vlasnici prodavnice. Mi smo samo radnici u njoj!
Zamisli da imaš nešto jako važno i da to želiš da pokloniš nekome kome to treba. Sve to lepo upakuješ i daš poštaru da isporuči pošiljku. Šta bi mislio ako bi on, umesto uručivanja na pravu adresu, odneo paket svojoj kući, otvorio ga i zadržao za sebe?
Ti bi rekao: "Ovaj čovek nije razumeo. Paket ne pripada njemu. On je samo posrednik. Njegov posao je da ga preuzme od mene i preda osobi kojoj ja želim."
Samo zato što Bog stavi svoj novac u naše ruke ne znači da On planira da taj novac tu i ostane!
To je ono što je Pavle rekao Korinćanima, ohrabrujući ih da daju siromašnima u Jerusalimu:
"U sadašnje vreme neka vaš suvišak pokrije njihovu oskudicu, da i njihov suvišak jednom pokrije vašu oskudicu, da bude jednakost, kao što je napisano: 'Ko je mnogo nakupio - nije imao suviše, a ko je malo nakupio - nije osetio manjak'" (2. Korinćanima 8,14-15).
Zašto Bog daje nekoj od svoje dece više nego što im treba, a drugoj manje nego što im je potrebno? Zato da bi upotrebio svoju decu da pomognu jedni drugima. On ne želi da mi imamo ni premalo ni previše (Priče 30,8-9). Kad oni koji imaju previše daju onima koji imaju premalo, rešena su dva problema. Kad oni to ne urade, oba problema ostaju nerešena.
Bog raspodeljuje bogatstvo nejednako ne zato što voli neku od svoje dece više nego one druge, već zato da bi Njegova deca mogla da to raspodele svojoj braći i sestrama u Njegovo ime.
Pavle kaže da Bog koji daje seme sejaču, daće i umnožiće naše seme. Zašto? Zato da možemo da gomilamo zalihe tog semena ili da ga pojedemo? Ne, nego zato da bismo mogli da ga razbacamo i rasprostranimo tako da može doneti rod. Obilje nije Božji plan za mene da živim u raskoši. To je Njegov plan za mene da pomognem drugima da žive. Bog mi poverava svoj novac ne da bih gradio moje carstvo na zemlji, već Njegovo carstvo na nebu.
Da li žudiš da poseješ Božji novac na polje sveta kome treba Hrist? Da li misao o davanju za ono što će biti večno čini da ti prođu žmarci uz kičmu? Da li sakupljanje blaga na nebu čini da ti srce poskoči od radosti?
Ako smo razumeli Božju ekonomiju, onda ćemo se pridružiti Makedoncima i moliti za privilegiju da dajemo.
BOŽJI AUTORSKI HONORARI
Sećate se one presude od 8,2 miliona dolara? Nedavno je istekao period od deset godina kazne. Odbor naše hrišćanske organizacije je rekao: "Rendi, ne moraš više da zarađuješ minimalnu platu. Možeš ponovo da primaš autorske honorare."
Nensi i ja smo o tome pričali i molili se. Zaključili smo da nam ne treba viši životni standard. Ne treba nam bolja kuća ili bolji auto. Ne treba nam bolje osiguranje ili veća štednja novca za penziju. Tako smo, sa radošću u našim srcima, rekli: "Ne, hvala." (Kasnije smo otkrili da je klinika za abortuse uspela u tome da nam produže kaznu za još deset godina. Međutim, mi smo zahvalni da nismo znali za to kada smo doneli našu odluku.)
Autorski honorari od prodaje knjiga nisu naši, oni su Božji. Nensi i ja imamo određenu sumu novca sa kojom živimo i to nam je dovoljno. Ostalo ide za carstvo Božje. Nama ne treba milion dolara ili sto hiljada dolara. Nama je sasvim dobro sa mnogo manje od toga. Bog se verno stara o nama, a naš dobitak je u tome da doživljavamo jedno od najvećih životnih uzbuđenja - radost davanja.
