2. Radost koja raste
"Što sam manje trošio na sebe i više davao drugima, to je moja duša bivala sve srećnija i blagoslovenija." (Hadson Tejlor)
Godine 1990. bio sam pastor jedne velike crkve, imao sam dobru platu i primao autorske honorare. Do tada sam u toj crkvi služio kao pastor trinaest godina, počevši od osnivanja crkve. Taj posao ne bih menjao ni za jedan drugi.
Onda se desilo nešto što je u potpunosti preokrenulo život moje porodice. Bio sam u odboru jedne organizacije za borbu protiv abortusa, a takođe smo primili u naš dom jednu tinejdžerku koja je bila u drugom stanju, pomažući joj da svoju bebu da na usvajanje. Doživeli smo veliku radost kada je ona predala svoj život Hristu.
Osetio sam još veći teret za nerođenu decu. Nakon proučavanja Svetog pisma i puno molitava počeo sam da učestvujem u mirnim i nenasilnim akcijama spasavanja na klinikama za abortus. Zbog ovoga sam bio uhapšen i poslat u zatvor. Jedna od klinika za abortus je pokrenula i dobila presudu protiv nas nekolicine. Rekao sam sudiji da ću isplatiti sve što sam bio dužan, ali da neću dati novac onima koji bi ga upotrebili za ubijanje beba. (Ovde se radilo o pitanju savesti. Želim da razumete da nikada nisam propustio da platim nijedan drugi dug, a takođe nikome ne preporučujem da izbegava plaćanje dugova).
Tada sam otkrio da je mojoj crkvi trebalo da stigne sudski nalog sa zahtevom da crkva svakog meseca isplaćuje četvrtinu moje plate klinici za abortus. Crkva bi u tom slučaju morala ili da plaća klinici za abortus ili da ignoriše sudski nalog. Da bih ovo sprečio, povukao sam se iz službe.
Sebe sam već bio lišio autorskih honorara. Jedini način da izbegnem izvršenje sudskog naloga bio je da pređem na minimalna primanja. Na sreću, moja porodica je živela samo jednim delom moje plate u crkvi, a takođe smo u to vreme već isplatili poslednju ratu kredita za kuću, tako da nismo imali nikakvih dugovanja.
Potom je usledila još jedna sudska presuda inicirana tužbom neke druge klinike za abortus. Iako smo postupali nenasilno, ova klinika je dobila presudu sa najvećom kaznom koja je ikada izrečena grupi mirnih protestanata: 8,2 miliona dolara. Ovoga puta je izgledalo jako verovatno da ćemo izgubiti našu kuću. Po svim izgledima, a naročito po standardima ovog sveta, naši životi su bili opustošeni. Zar ne?
Netačno. Bila je to jedna od najboljih stvari koja nam se ikad dogodila.
Ono što su drugi smišljali kao zlo, Bog je planirao za dobro (1. Mojsijeva 50,20). Počeli smo novu službu. Moja supruga Nensi radila je za platu na nivou sekretarice, dopunjujući tako moja minimalna primanja. Sva naša imovina, uključujući kuću, vodila se na njeno ime. To što nisam mogao da budem pravni vlasnik naše imovine nije bilo nešto što sam ja želeo, niti nešto na čemu mi treba čestitati, ali je Bog to upotrebio da mi pomogne da shvatim šta On misli kada kaže: "Što je god pod svim nebom, moje je" (Jov 41,2).
Ovo nije bio prvi put da me je Bog učio o ovim stvarima. Pre više godina, pozajmio sam moj novi stereo-uređaj grupi srednjoškolaca u našoj crkvi. Vratili su ga skoro polupanog i priznajem da me je to mučilo. Onda me je Gospod uverio u to da nisam bio u pravu, podsećajući me da to nije bio moj stereo, već Njegov. Uz to, stereo-uređaj je bio upotrebljen za dosezanje mladih za Hrista. Ko sam bio ja da jadikujem zbog nečega što je Božje?
U to vreme sam od sve materijalne svojine najviše vrednovao moje knjige. Davao sam novac na mnoge dobre knjige, na hiljade njih. Knjige su mi mnogo značile. Davao bih ih ljudima na čitanje, ali me je uznemiravalo kada mi ih ne bi vratili ili bi ih vratili pohabane.
Zatim sam osetio Božje vođstvo da poklonim knjige - sve do jedne, te da otvorim crkvenu biblioteku. Zatim sam pogledao na spisak ljudi koji su ih pozajmljivali. Ponekad je bilo na desetine imena na spisku za jednu knjigu. Shvatio sam da sam davanjem tih knjiga investirao u živote drugih ljudi. Odjednom sam počeo da razmišljam da je korisnije da knjiga bude što pohabanija. Moja shvatanja su se potpuno promenila.
Da ubrzam priču, ranih devedesetih Bog je upotrebio one sudske presude da moje razumevanje Njegovog vlasništva dovede na jedan novi nivo. Reči Svetog pisma su zaista našle svoje mesto u meni:
- "Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj." (Psalam 24,1)
- "Moje je srebro i moje je zlato, govori Gospod nad vojskama." (Agej 2,8)
- "Nego se opominji Gospoda Boga svojega; jer ti On daje snagu da dobavljaš blago." (5. Mojsijeva 8,18)
- "Ne pripadate samo sebi; vi ste, naime, skupo kupljeni." (1. Korinćanima 6,19-20)
Bog me je učio prvoj od šest ključnih stvari za razumevanje principa bogaćenja:
Bog je bio i jeste vlasnik svega, uključujući knjige i stereo-uređaje. On čak poseduje i mene. Bog nikada nije porekao svoje vlasništvo, niti se ikada odrekao svog prava na sva bogatstva. On nije umro i ostavio zemlju meni ili nekom drugom.
PRINCIP BOGAĆENJA - KLJUČ BR. 1
Bog je vlasnik svega. Ja sam upravitelj Njegovog novca.
Ironično je da sam opširno pisao o Božjem vlasništvu u knjizi Novac, vlasništvo i večnost, a za manje od godinu dana od objavljivanja te knjige izgubio sam sve što sam posedovao. U vatri nevolja, Bog me je učio kako da primenim istinu koja može da promeni život.
Shvatio sam da je naša kuća pripadala Bogu, a ne nama. Zašto brinuti o tome da li ćemo je zadržati ili ne kad ona ionako pripada Njemu? U Njemu nema nedostatka izvora sredstava. On bi lako mogao da nam obezbedi neko drugo mesto za život.
Međutim, razumevanje tog vlasništva je bila samo jedna polovina lekcije koju sam učio. Ako je Bog vlasnik, ja sam upravitelj. Trebalo je da usvojim način razmišljanja jednog upravitelja prema imovini koju mi je On poverio na čuvanje, a ne dao.
Upravitelj rukovodi imovinom za dobrobit vlasnika. Upravitelj ne poseduje nikakav osećaj da mu je dodeljena imovina kojom upravlja. Njegov posao je da sazna šta vlasnik želi da uradi sa svojom imovinom i da sprovede njegovu volju.
DAVANJE S RADOŠĆU
Džeri Kejven je imao uspešan posao u lancu restorana, dve banke, farmi, a preduzimao je i rizične poduhvate sa nekretninama. Sada, kada ima pedeset devet godina, Džeri je tražio da kupi jednu finu penzionersku kuću na obali jezera. Međutim, Vlasnik je imao drugi plan.
"Bog nas je poveo da uložimo naš novac i vreme u inostranstvu", rekao je Džeri. "Tako je uzbudljivo! Ranije smo davali simboličnu sumu novca. Sada ulažemo veliki iznos novca u misiju. Često idemo u Indiju."
Šta je promenilo stav ovog bračnog para prema davanju?
"Bilo je to shvatanje da je Bog vlasnik", objasnio je Džeri."Čim smo razumeli da smo u stvari davali Božji novac za Božje delo, pronašli smo mir i radost koju nikada ranije nismo imali dok smo mislili da je to bio naš novac!"
Jednom je uzrujani čovek dojahao na konju k Džonu Vesliju, vičući: "Gospodine Vesli, nešto strašno se dogodilo! Vaša kuća je izgorela do temelja!"
Vesli je razmislio o toj vesti, a zatim je smireno rekao, "Ne, Božja kuća je izgorela do temelja. To znači jedna odgovornost manje za mene."
Veslijeva reakcija nije bila odbijanje istine. Umesto toga, bilo je to hrabro potvrđivanje realnosti da je Bog vlasnik svega, a mi smo samo upravitelji Njegove imovine.
Kad god razmišljamo kao vlasnici, opasnost vreba. Mi bi trebalo da razmišljamo kao upravitelji, rukovodioci investicija, uvek tražeći najbolje mesto gde možemo da uložimo Vlasnikov novac. Na kraju našeg službenog roka dobićemo ocenu za obavljanje posla: "Znaj da ćemo svi izići pred sud Božiji... Znači da će svako od nas za sebe odgovarati Bogu" (Rimljanima 14,10-12).
Naše ime je na Božjem tekućem računu. Mi imamo neograničen pristup njemu, privilegiju koja se može zloupotrebiti. Kao upraviteljima Njegovog novca, Bog nam poverava da odredimo sami sebi visinu plate. Mi uzimamo potrebna sredstva iz Njegove riznice da platimo naše životne troškove. Jedna od naših glavnih duhovnih odluka je određivanje koliki je opravdani iznos koji nam je potreban za život. Koliki god da je taj iznos - a on će opravdano varirati od osobe do osobe - ne treba da gomilamo niti trošimo više od toga. Uostalom, novac je Božji, a ne naš. Bog želi da nam kaže gde da ulažemo taj novac.
Svakog proleća, moja supruga i ja čitamo desetine pisama ljudi iz naše crkve koji idu na misijska putovanja preko leta. Ove godine smo primili četrdeset pet molitvenih zahteva od ljudi koji su tražili da se molimo za njih i da im finansijski pomognemo. Kad dođe ovaj period u toku godine, ja se osećam kao dete u prodavnici slatkiša - prodavnici koja je velika kao čitav svet, velika kao Božje srce.
Zbog čega toliko uzbuđenje?
Zbog toga što nakon toga slušamo priče i dobijamo i-mejlove. Vidimo entuzijazam, rast, fokusiranje na Božje carstvo, prioritete postavljene na pravim mestima. Stičemo više udela u Božjem delu širom sveta. Molimo se da oni koji idu da služe, isto kao i oni kojima služe, zauvek budu promenjeni. Jednog dana ćemo videti da smo i mi imali udela u tome!
Nedavno sam prisustvovao jednom sastanku donatora. Išli smo redom, od jednog do drugog i kazivali svoju priču. Reči kao što su zabava, radost, uzbuđenje i izvanredno stalno su odzvanjale. Bilo je tu mnogo smeha i osmeha, uz suze radosnice. Jedan stariji bračni par je sa žarom ispričao kako oni često putuju po svetu i uključuju se u službe za koje su dali novac. U međuvremenu, njihova kuća u Americi je postajala sve trošnija. Rekli su: "Naša deca nam stalno govore: 'Popravite svoju kuću ili kupite novu. Možete to sebi da priuštite', a mi im kažemo, 'Zašto bismo to uradili? To nije ono što nam donosi uzbuđenje!'"
Rej Berimen, izvršni direktor jedne državne firme, kaže da on i njegova supruga daju najmanje polovinu svojih godišnjih prihoda za Božje delo. "Moja radost u davanju potiče od služenja Bogu na način na koji znam da me je On pozvao i od shvatanja da ono što ja dajem utiče na ljude da se približe Hristu", kaže Rej. "Uzbudljivo je znati da smo deo evangelizacije, učeništva, pružanja pomoći i hranjenja gladnih. To jednostavno donosi predivan osećaj zadovoljstva i ispunjenosti!"
Što više dajemo, to ćemo više uživati u davanju, a time će Bog više uživati u nama. Davanje nam prija, ali što je još važnije, ono prija Bogu.
"Bog voli radosnog davaoca" (2. Korinćanima 9,7). Ovo ne znači da treba da dajemo samo onda kada se osećamo radosno. Radost često dolazi tokom i posle dela poslušnosti, a ne pre toga. Dakle, nemoj da čekaš momenat kada ćeš osetiti želju za davanjem - možda ćeš dugo čekati na to! Jednostavno daj i gledaj kako će radost uslediti.
Bog uživa u našem radosnom davanju. On želi da mi pronađemo radost. On nam čak i zapoveda da se radujemo (Filipljanima 4,4). Izvršavanje koje zapovesti bi nam donelo više zadovoljstva od izvršavanja ove? Međutim, ako ne dajemo, lišeni smo izvora radosti na koji nas Bog upućuje!
Poznajem jednog mladića koji je upoznao Hrista u svojim dvadesetim, pročitao Sveto pismo i postao jako oduševljen svojom odlukom da proda kuću i da novac za Božje delo. Međutim, kada je izneo svoj plan starijim vernicima u kućnoj grupi, nešto tragično se dogodilo: oni su ga odgovorili od tog plana.
Ako ikada osetiš poticaj da jednog mladog vernika (uključujući svoje rođeno dete) odgovoriš od davanja, uzdrži se. Nemoj da gasiš Duha Božjeg i nemoj da od nekoga ukradeš radost koju ima sada i nagradu koju će zbog davanja dobiti u budućnosti. Umesto toga, gledaj i uči. Zatim stavi Božju imovinu na sto i pitaj Ga šta On želi da ti daš.
GROM, MUNJA I MILOST
Rani hrišćani u Makedoniji su razumeli radost davanja: "Da je u mnogom kušanju nevolje njihova radost bila obilna i da je njihovo puko siromaštvo pokazalo obilje u bogatstvu njihove prostodušnosti" (2. Korinćanima 8,2).
Kako to da "mnoge kušnje", "obilna radost" i "prostodušno davanje" idu zajedno u jednom stihu? Davanje nije luksuz bogatih. To je privilegija siromašnih. Otkrio sam da siromašni hrišćani pronalaze najveću radost upravo u davanju.
Ovi makedonski hrišćani su odbili da izgube radost u teškim okolnostima: "Oni su nas mnogo molili da im učinimo tu milost da mogu učestvovati u službi svetima" (stih 4). Oni su morali da mole, verovatno zato što su im Pavle i drugi govorili da ih je njihovo siromaštvo oslobodilo davanja.
Ovi rani hrišćani su bili puki siromasi, ali su izneli svaki razlog koji su mogli samo da bi učestvovali u davanju. Oni su preklinjali za privilegiju da daju! Kakva suprotnost nama koji imamo toliko mnogo više nego što su oni imali, pa ipak uspevamo da pronađemo beskrajna opravdanja da ne dajemo!
Ponižavajuće je primiti poklone od ljudi koji su u mnogo većoj potrebi nego što si ti. Ja sam ovo doživeo na misijskim putovanjima gde siromašni iznose najbolju hranu pred posetioce iz Amerike i to čine sa velikim, radosnim osmesima. Oni se ne pretvaraju da ih ova žrtva čini srećnima. To je zaista njihova realnost.
Kada je šator od sastanka bio u izgradnji, ljudi su bili toliko oduševljeni da su morali da ih obuzdaju od daljeg davanja (2. Mojsijeva 36,5-7). To je ono što će davanje učiniti i za tebe.
David je pogledao na ono što su on i njegovi ljudi davali Gospodu. To ga je dovelo u poniznost: "Jer ko sam ja i šta je moj narod da bismo mogli ovoliko prineti tebi dragovoljno? Jer je od tebe sve i iz tvojih ruku primivši dasmo ti" (1. Dnevnika 29,14).
Moj prijatelj Diksi Frejli mi je rekao: "Mi smo najsličniji Bogu onda kada dajemo". Gledaj na Hrista dovoljno dugo i sve više ćeš biti onaj koji daje. Daj dovoljno dugo i sve više ćeš biti poput Hrista.
Pavle nam govori u 2. Korinćanima 8,1: "Obznanjujem vam, braćo, blagodat Božiju koja je data makedonskim crkvama". Kako je ovde Božja milost bila pokazana? Njihovim činom davanja hrišćanima u potrebi. U šestom stihu, Pavle ovo davanje Makedonaca gladnima u Jerusalimu naziva "delo blagodati". Ista grčka reč je upotrebljena za davanje hrišćana i za Božju blagodat.
Hristova blagodat definiše, motiviše i daje pravu sliku našeg davanja: "Jer vi znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, da je On, budući bogat, postao siromašan vas radi, da se vi obogatite Njegovim siromaštvom" (stih 9).
Naše davanje je refleksni odgovor na Božju blagodat u našim životima. Ono ne dolazi od naše nesebičnosti niti čovekoljublja, već od Hristovog preobražavajućeg delovanja u nama.
Ova blagodat je na delu; naše davanje je odgovor. Mi dajemo zato što je On prvo dao nama. Najdivniji odeljak o davanju u celom Svetom pismu završava se ne sa "Čestitamo na vašoj darežljivosti", već sa "Hvala Bogu za Njegov neiskazani dar!" (2. Korinćanima 9,15).
Kao što grom prati munju, davanje prati blagodat. Kada te Božja blagodat dotiče, ne možeš odgovoriti drugačije nego velikodušnim davanjem. Kao što su to Makedonci znali, u davanju je izobilje radosti.
DODATNE KORISTI OD DAVANJA
Mark, advokat iz Kentakija, svake godine poklanja polovinu svog prihoda. "Moje trčanje za novcem odvelo me je od Boga", kaže Mark. "Međutim, od kada sam počeo da dajem, sve se promenilo. U stvari, davanje me je, više nego išta drugo, dovelo bliže Bogu".
U filmu Vatrene kočije olimpijski trkač Erik Lidel je rekao: "Verujem da me je Bog stvorio sa svrhom... i kada trčim, osećam Njegovo zadovoljstvo". Oni koji su otkrili princip bogaćenja svedoče: "Kada dajem, osećam Njegovo zadovoljstvo".
Postoje dani kada izgubim svoj pravac, a onda se pojavi neko sa potrebom i Bog me vodi da dajem. Odjedanput, ispunjen sam novom energijom, svrhom i radošću. Tada osećam Božje zadovoljstvo.
Bog je rekao: "Jer desetke sinova Izrailjevih, što će donositi Gospodu na žrtvu što se podiže, dajem Levitima u nasledstvo" (4. Mojsijeva 18,24). Primetite da su ljudi davali svoj novac Bogu, a ne Levitima. Možda izgleda da su oni davali svojim duhovnim vođama, ali su, u stvari, oni davali Bogu, a onda je On dodelio svoja sredstva Levitima. Hrišćani treba da vole svoje pastore i da ih pomažu finansijski (Galatima 6,6), ali kao prvo i najvažnije, mi dajemo Bogu (2. Korinćanima 8,5). Pre svega drugog, davanje je čin obožavanja Boga.
Davanje pospešuje naše zajedništvo sa Bogom. Ono otvara naše pesnice tako da možemo da primimo ono što Bog ima za nas. Onda kad vidimo šta to čini za druge i za nas, otvaramo naše pesnice brže i šire kada se ukaže sledeća prilika.
Bog kaže: "Ko zatiskuje uho svoje od vike ubogoga, vikaće i sam, ali neće biti uslišen" (Priče 21,13). U Isaiji 58,6-10 Bog kaže da je Njegova voljnost da odgovori na naše molitve direktno pod uticajem toga da li mi brinemo o gladnima, ljudima u potrebi i potlačenima. Da li želiš da ojačaš svoj molitveni život? Počni da daješ.
Rečeno je preko cara Josije: "Davaše pravicu siromahu i ubogome i bijaše mu dobro; nije li to poznavati me? govori Gospod" (Jeremija 22,16). Briga za ljude u potrebi proizilazi iz poznavanja Boga i privlači nas bliže Njemu.
Jedan poslovni čovek, Hal Tomas, mi je rekao: "Kada dajem, ja time govorim: 'Volim te, Gospode'". Pavle je rekao Korinćanima za njihov dar novca: "Nego se i uzvisuje time što mnogi zahvaljuju Bogu" (2. Korinćanima 9,12).
Još jedna korist od davanja je sloboda. To je stvar elementarne fizike. Što je teža masa, veći je pritisak koji ta masa vrši. Što više stvari posedujemo, veća je njihova ukupna masa, one nas jače drže, postavljajući nas u orbitu kojom kružimo oko njih. Na kraju, kao neka crna rupa, one nas usisaju.
Davanje može sve to da promeni. Ono nas izvlači iz kretanja po orbiti oko naše svojine. U tom trenutku, mi izbegnemo njihovu gravitaciju i ulećemo u novu orbitu oko našeg blaga na nebu.
Uprkos sudskoj presudi da platimo 8,2 miliona dolara pre jedanaest godina, mi nismo izgubili našu kuću. Dajući mi minimalnu platu, naša hrišćanska organizacija je bila vlasnik knjiga koje sam napisao. Iznenada, autorski honorari su se povećali. Naša služba je bila u stanju da pokloni oko devedeset procenata od tih honorara u misijske svrhe, za pomoć gladnima i za borbu protiv abortusa. U protekle tri godine, po milosti Božjoj, dobili smo više od petsto hiljada dolara. Ponekad pomislim da Bog prodaje ove knjige samo da bismo skupili novac za službe koje su blizu Njegovom srcu!
Kad idem na spavanje, ne osećam da sam "žrtvovao" taj novac. Idem na spavanje radostan, jer ne postoji ništa drugo kao što je davanje. Za mene, jedini osećaj koji sa tim može da se poredi je radost dovođenja ljudi Hristu.
Davanje ispunjava život radošću. Ono ubacuje jednu večnu dimenziju čak i u najobičniji dan. To je samo jedan od razloga zbog čega me niko ne može platiti dovoljno da odustanem od davanja.
Ipak, sačekajte. Veličanstvena kao što jeste - naša sadašnja radost nije najbolja stavka principa bogaćenja.
