3. Legija stranaca

Aleksandar Mitrović

Francuska 1984.

Pre nego što počnem da govorim o mom odlasku i boravku u Legiji, želim da napomenem ovo: izneću samo neke događaje. Bilo ih je mnogo više, manje ili više zanimljivih i važnih. Bilo je i takvih o kojima ne želim da pišem. Ne bih želeo da se bilo ko optereti čitajući moje doživljaje takve vrste. Samo hoću ponovo da naglasim - doživeo sam svašta, a takvih doživljaja je bilo dovoljno.

Bila je noć kada sam stigao u Marsej. Nikakvih problema nisam imao na putu, osim što me je carinik kontrolisao na milanskom aerodromu. Duvao je jak vetar. Ja sam tražio gde da promenim dolare koje sam imao, u franke. Posle dužeg vremena sam odustao i odlučio da to učinim u gradu. Imao sam nešto franaka, a to je bilo dovoljno za autobusku kartu do grada.

Kada sam stigao u grad, uleteo sam u prvi hotel na koji sam naišao. Jedan stariji čovek je radio na recepciji i obratio mi se na francuskom jeziku koji ja nisam znao. Znao sam jedino da kažem hvala i dobar dan, ništa više. Izvadio sam papir na kojem mi je D. napisala nekoliko reči, odnosno ono što sam želeo, a to je bilo: "Molim jednokrevetnu sobu sa tušem i koliko košta". Stari je pročitao, nasmešio se i na papiru napisao cenu. Naravno, pristao sam. Otišao sam u sobu i odmah se izvalio u krevet. Soba je bila vrlo lepo uređena. Malo kasnije sam se istuširao i legao da spavam.

Ujutro me probudila buka koja je dopirala sa ulice. Ležao sam u krevetu. Bio sam zadovoljan. Voleo bih da mogu da opišem taj osećaj. To je kao kad se ispuni željno očekivani davnašnji životni san, pa čovek prosto ne može da veruje. Ustao sam, izašao na balkon i posmatrao ulicu. Nisam mogao da verujem da se nalazim u Francuskoj. Tako dugo sam maštao o ovom trenutku. Toliko dugo sam ga čekao. Stajao sam na balkonu. Gledao sam kako život normalno teče. Sada kad razmišljam o tome znam da je sve, u stvari, bilo obično, ali tada, ja sam uživao gledajući tu svakodnevnu sliku bilo kog grada na svetu. Sve je izgledalo drugačije - lepše, neobično, izuzetno. Na brzinu sam se obukao i sredio i sjurio dole na doručak.

Posle doručka krenuo sam u grad. Išao sam nekim uličicama i onda najednom izašao na jedan veliki bulevar. Bio sam zapanjen. Nikada do tada tako nešto nisam video. Ulica je bila prepuna ljudi, automobila, raznih prodavnica, restorana, kioska. Šarenila se od bezbroj reklama. Mislio sam da ću poleteti jer je bilo fantastično. Pošto je doručak bio oskudan, potražio sam kiosk sa hamburgerima ili nečim sličnim. Dok sam jeo hamburger, razmišljao sam o tome kako da nađem kasarnu Legije stranaca.

Posmatrao sam ljude oko sebe i tražio povoljnu facu koju bih pitao za adresu. I tako, na jednom semaforu, u susret mi je dolazila jedna devojka. Obratio sam joj se na engleskom koji sam užasno loše govorio, ali mogao sam se sporazumeti oko osnovnih stvari. Pošto me nije u potpunosti razumela predložio sam joj da sednemo u mlečni restoran koji se nalazio naspram nas. Pristala je. Seli smo i ja sam počeo da joj objašnjavam šta tražim. Kada je shvatila primetio sam grč na njenom licu. Odgovorila je da ne zna ali da se može raspitati i predložila da se uveče ponovo vidimo. Tek tada bi mogla da mi donese adresu, jer sada je žurila na fakultet. Iz razgovora sam saznao da studira medicinu. Pristao sam i tako smo se razišli. Ja sam ponovo tražio jeftin hotel u kom bih mogao da prenoćim. Pronašao sam neku "rupu" od hotela za nešto malo para.

Uveče sam u dogovoreno vreme otišao na dogovoreno mesto. Pošto sam sve vreme bio napet, nervozan i pun sumnji, stao sam malo dalje od mesta sastanka. Računao sam: ako bi toj ženskoj palo na pamet da mi namesti neku trku, bolje da ja nju prvi vidim nego ona mene. I stanem tako preko puta tog restorana gde smo se dogovorili da se nađemo, kad, posle par minuta lupi me neko po ramenu. Samo što nisam umro od straha. Ona se nasmejala i pružila mi jedan papirić na kome je pisala adresa Legije Stranaca. Zahvalio sam joj i krenuo.

Osećao sam napetost u stomaku. Rojevi misli su počeli da naviru u glavu dok sam išao da nađem kasarnu. Razmišljao sam čas o tome šta će biti kada se prijavim, a čas o tome šta sada rade svi oni moji drugari; većina njih nije znala gde sam otišao. Razmišljao sam o sestrama. o D. - čitavi filmovi su mi proletali kroz glavu.

Posle dugog hodanja našao sam se pred zgradom Legije stranaca u Marseju. Stajao sam ispred velike, zelene, gvozdene kapije iznad koje je stajao natpis "Legija stranaca". Odmah pored kapije nalazio se jedan pano sa fotografijama na kojima su prikazani vojnici na obuci. Činilo mi se da sanjam.

Za Legiju stranaca sam čuo sve najgore. Imao sam priliku da o tome čitam u štampi, a pročitao sam i neku knjigu. Legija je za mene bila bauk. Sve te priče koje sam slušao o njoj stvorile su u meni takvo mišljenje, da kada odem u nju više nikada neću moći da se vratim. Jednostavno, mislio sam daje odlazak tamo isto što i potpisivanje smrtne presude samome sebi. Petnaestak minuta sam gledao čas u pano sa fotografijama, čas u kapiju. Onda sam odlučio da se vratim u hotel i sutradan prijavim u kasarnu.

Iste večeri sam izašao u grad da malo prošetam i uz put kupim nešto za jelo. Grad je bio pun homoseksualaca i prostitutki. Nisam se dugo zadržavao na ulici. Ubrzo sam se vratio u hotel, večerao i legao da spavam.

Ustao sam rano, i pošto sam se istuširao i obrijao, spakovao sam stvari i krenuo u kasarnu. Dan je bio prijatan. Deca koja su verovatno išla u školu, smejala su se i nešto pokazivala prstom na mene. Prošao sam pored njih i nasmejao se.

Kada sam stigao pred zgradu, ponovo sam pogledao pano sa fotografijama, natpis iznad kapije i onda zazvonio. Zvonce je stajalo iznad ulaznih vrata. Iz jedne male portirnice izašao je vojnik. Na sebi je imao zelenu uniformu i beretku. Pozvao me je unutra i klimnuo glavom kao da želi da me pita: "Šta hoćeš?". Kratko sam na engleskom odgovorio da želim u Legiju stranaca. Ponovo je klimnuo glavom u znak odobravanja i rekao mi da ga sledim. Krenuli smo prema jednoj zgradi u dvorištu. Kada smo stigli do ulaza zgrade rekao mi je da sačekam i ušao unutra. Posle par minuta, vojnik se vratio sa jednim starim oficirom. Nešto su razgovarali na francuskom a onda mi se taj stari obratio i rukom pokazao da uđem.

Ušli smo u sobu u kojoj se nalazio samo jedan sto sa puno časopisa na sredini i dve klupe ili stolice, ne sećam se tačno. On je iz one hrpe izvukao nekakav katalog i pitao me odakle sam. Rekao sam mu da sam Jugosloven i on je odmah okrenuo stranicu tog kataloga i prstom mi pokazao jedan tekst koji je bio ispisan na našem jeziku. Primetio sam da iznad toga teksta postoji više tekstova istog značenja, samo na različitim jezicima. Počeo sam da čitam. U tekstu su bile ispisane informacije o tome šta je Legija stranaca. Kada sam završio, ostavio sam novinu na gomilu i uzeo neki ilustrovani časopis, takođe o Legiji stranaca. Vrata te sobe bila su otvorena tako da me je iz susedne kancelarije posmatrao jedan oficir tridesetih godina, otprilike. Pitao me je da li je sve O.K., rekao sam: "Da."

Onda me pozvao u svoju kancelariju i rekao: "Izvadi iz torbe sve što imaš!" Izvadio sam, i to jednu po jednu stvar dok je on sve zapisivao na jednom papiru. Onda me pitao da li sam negde tetoviran. Rekao sam mu gde i pokazao šta imam tetovirano. Pitao me da li imam nekakav ožiljak. Imao sam jedino na šakama od tuča.

Sve je zapisivao. Onda me je upitao za novac - koliko ga imam i da ga izvadim na sto. Kada je završio zapisivanje, izvadio je drugi papir, stavio ga pred mene i rekao da napišem svoje ime, ime roditelja i da ispod toga napišem zbog čega sam došao. Počeo je da me ispituje, ali pošto nismo mogli da se razumemo pozvao je nekog Poljaka, jer sam mu rekao da dobro govorim ruski a i taj Poljak je govorio. Ispitivao me da li sam u sukobu sa zakonom i ponovo pitao zašto sam došao.

Posle tog kratkog saslušavanja, ponovo se pojavio onaj stari koji me prvi dočekao. Poveo me je u jedan mali magacin pun starih zelenih trenerki i polovnih patika. Tu mi je dao sve potrebne stvari, a potom me poveo u susednu prostoriju koja je bila u sklopu magacina. U njoj se nalazilo oko dvadesetak ljudi i svi su bili u trenerkama. Bilo ih je iz celog sveta. Bio sam zapanjen. Tek tada sam shvatio da ja nisam bio jedini koji se prijavio. Stari me poslao da se istuširam pre nego obučem trenerku. Pokušao sam da mu objasnim da sam se jutros već tuširao, ali još nisam ni završio a on se izderao na mene.

Nekoliko minuta kasnije, upoznao sam jednog Engleza koji se zvao Endi. Počeli smo da razgovaramo o svemu i svačemu, malo engleski, malo rukama, jer sam jako loše govorio engleski. Tu su nam kasnije doneli ručak. Dva sata posle toga, potpisivali smo neke formulare. Zatim su nas postrojili u kolonu i poveli u jednu drugu kasarnu koja se nalazila oko 500m dalje od one u kojoj smo se mi nalazili. Iz razgovora sa Endijem i ostalim momcima, saznao sam da nas vode na pregled. Zatim je trebalo da nas prebace u Tulon. Tamo je postojao veliki regrutni centar, odnosno velika kasarna Legije stranaca.

Posle pregleda su nas zaista po grupama potrpali u kombije i povezli u Tulon. Brzo smo stigli. Momak je vozio ludački, tako da smo se izudarali svi koji smo sedeli pozadi. Kada smo stigli u kasarnu bilo je veče. Dočekali su nas jedan vojnik i oficir, pa su nas zajedno sa šoferom odveli u magacin. Tamo su nas naterali da ponovo skinemo trenerke jer su nam tu davali druge, a one prethodne je šofer vraćao nazad.

Dok smo tu stajali, onako u gaćama, čekajući da dobijemo druge trenerke i patike, jedan oficir se šetao pored nas i nevezano ispitivao ko iz koje zemlje dolazi. Na njegovo pitanje sam odgovorio da sam Jugosloven. Pogledao je u mene, pa onda iza mene i rekao: "Dva Jugoslovena!" Ja sam se skamenio. Polako sam počeo da se okrećem kako bih video ko je to još iz Juge, kad ono - dečko gleda u mene. Ni on nije bio ništa manje iznenađen kad je video mene. Ne mogu opisati koliko sam tog trenutka bio srećan. Zamisli, od toliko ljudi se ipak našao još jedan Jugosloven. Posle kratkog upoznavanja i razgovora saznao sam da je momak iz Kruševca i to da ovde ima još Jugoslovena.

Pola sata kasnije bio sam ćelav, sve su nas ošišali, a onda poveli na večeru. Dok smo stajali u stroju upoznao sam ostale Jugoslovene. Svi su bili dosta stariji od mene. Dvojica su bili iz Zagreba a jedan iz Splita. Jedan od one dvojice iz Zagreba zvao se Slobodan i sa njim sam kasnije često provodio slobodno vreme.

Sećam se kako smo se sprijateljili. Bili smo na večeri i on je sedeo naspram mene. Posmatrao me je.Verovatno je video moju nezadovoljnu facu. Samo se nasmejao i rekao: "E, stari moj, nema ovde igranja. Gotovo je sa foliranjem." Počeo sam da se smejem jer mi je to što je rekao bilo drago. Video sam da me razume.

U toku te noći su nas četiri puta podizali na prozivku jer jednog momka nije bilo na spisku. Kada su po četvrti put prozivali, momak se pojavio. Oficir ga je pozvao ispred stroja. Dok mu je ovaj prilazio oficir se derao na njega, a kada mu je prišao, udario ga je šakom u glavu i nogom u leđa. Sutradan momka više nije bilo među nama.

Sve više sam se družio sa Slobodanom. On mi se otvarao, pričao je o tome šta je radio ranije. Rekao je da se bavio krađom i da je bio dve godine na robiji, da je u Legiju došao sasvim slučajno jer je ostao bez para. Često me je nagovarao da napustimo Legiju i krenemo u Švajcarsku, da tamo probamo sa kradom. Odbijao sam ga.

Preko dana bi nas grupisali. Jedna grupa bi išla ili na lekarski pregled ili da radi u kuhinji, štampariji, vešernici i drugde ili na testiranje. Ponekad smo gledali dokumentarne filmove o Legiji; o obuci, o tome gde Legija ima svoje baze itd.

Jednoga dana su nas u grupu odveli na razgovor kod nekog oficira. Bio je tu i prevodilac i ispitivali su me detaljno o svemu. Radili smo kao konji sve što su nam naređivali.

Jednoga jutra su me pozvali u grupu koja je išla u policiju. Tamo smo bili fotografisani i uzeti su nam otisci. Kasnije smo ponovo išli na razgovor. Sat posle toga shvatio sam da tu grupu otpuštaju jer nešto nije bilo u redu. Pozvali su me da uđem u kancelariju ispred koje smo čekali. Na stolu ispred oficira koji mi se obraćao stajala su moja dokumenta. Jedino što sam shvatio od onoga što mi je govorio bilo je to da se mogu, ako to budem želeo, vratiti za 6 meseci. Osećao sam neko rasterećenje u sebi, a u isto vreme i zbunjenost. Nisam znao šta se dogodilo.

Tri sata kasnije, našao sam se na marsejskoj železničkoj stanici. Od nekih momaka iz grupe sam čuo da se ne smemo zadržavati u Marseju, ne znam iz kojih razloga. Kupovao sam autobusku kartu do aerodroma. Nisam imao pojma kada mi leti avion. Bio sam iznenađen kada sam saznao da mi avion poleće već za sat i po. Kada sam onako ćelav ušao u avion, pola putnika se okrenulo za mnom.

Brzo smo stigli u Beograd. Bio je decembar mesec, užasno hladno. Onako ćelav po toj zimi još više sam skretao pažnju ljudi oko sebe. Kupio sam kapu u gradu, a onda pošao na autobusku stanicu, pa za Novi Sad.

Kada sam stigao u Novi Sad bila je noć i još hladnije.

Prvo sam otišao do D. Otkako sam otišao nisam joj pisao, niti sam se javljao, osim jednom razglednicom. Dok sam išao prema njenoj kući razmišljao sam šta da joj kažem. Bio sam srećan kada sam je video. Na brzinu smo se dogovorili kada da se ponovo vidimo i ja sam otišao kući. Uz put sam svratio do kafića i video se sa Lekom. Kratko smo popričali jer je on bio pijan i nije vredelo nešto ozbiljno pričati.

U kuću sam ušao kroz prozor, jer sam pred put u Francusku ključ i stan ostavio Džeku.

Sutradan sam nastavio da živim kao da se ništa nije dogodilo. Nekako sam uspeo da se vratim na stari posao u bolnici u kojoj sam pre bio i u kojoj su me svi poznavali. U to vreme sam retko izlazio u grad i retko se vidao sa drugarima. Bole se brzo odljutio zbog novca koji sam mu uzeo. Tako se i cela frka oko svega toga stišala vrlo brzo. Međutim, bilo je to samo zatišje pred buru.

U bolnici se zaposlio Dragan koga smo zvali Fiki. Fiki je vrlo teško živeo. Bio je narkoman, ulični kavgadžija i sve najgore što se može zamisliti. U jednoj tuči je dobio nož u stomak tako da je jedva ostao živ. Počeo je da se interesuje za Legiju i sa Boletom se dogovarao da odu tamo. Naravno, uz put su obojica i meni predlagali isto. U prvo vreme sam odbijao, ali sam na kraju pristao i dogovor je pao da sakupljamo novac. Ja sam preko jednog prijatelja nabavljao narkotik koji sam prodavao. Sakupljali smo novac i od plate. D. sam postepeno počeo govoriti da ponovo želim da idem u Francusku, ali da će ovoga puta ona sigurno doći za mnom.

Nešto malo pred put, mislim da je to bilo posle prvomajskih praznika, došao sam na posao i u krugu bolnice sreo Lekinog brata. Bio je zabrinut i nervozan. Upitao sam ga šta se dogodilo. Objasnio mi je da je prethodne noći Leka nastradao, da mu je srce povređeno. Brzo sam odjurio u bolnicu da se raspitam. Leka je još uvek bio u operacionoj sali. Sat kasnije, Bole i ja smo ga iz operacione sale prebacili na reanimaciju. Bio je u teškom stanju, doktori su se borili za njegov život.

Sat kasnije Leka je umro. Bio sam šokiran. On je bio jedan od retkih Ijudi sa kojima sam zaista voleo da se družim. Bio je pravi drugar. Istina, u poslednje vreme smo bili nešto malo posvađani, ali to nije bilo ništa ozbiljno. Posmatrao sam ga dok je beživotno ležao na krevetu. Oči su mu bile otvorene i prazno zurile u plafon. Leka je mrtav.

Stanje između D. i mene je bilo sve gore. Čini mi se da nije bilo dana da se nismo posvađali. Tako je bilo skoro do mog drugog odlaska u Francusku.

Francuska 1985.

Putovali smo nekim razdrndanim autobusom. Kada smo stigli u Grenobl bili smo "rastureni' od putovanja. Otišli smo u hotel koji nam je pokazao jedan Jugo-Francuz. Raskomotili smo se i uveče izašli u grad. Sećam se da smo otišli u jednu piceriju i tamo se napili. Posle smo onako pijani urlali gradom, razgledali izloge i šalili se.

Sutradan smo se dogovorili da prvo idemo u Nicu kod Boletove devojke, ali Bole nije imao tačan broj njenog telefona. Zato smo odustali od puta za Nicu i umesto toga odlučili se za Marsej. Kupili smo karte za voz i uskoro bili na putu za Marsej.

Stigli smo dosta brzo. Obilazili smo mesta na kojima sam ja već bio. Bilo mi je zanimljivo da ponovo prolazim istim ulicama kojima sam hodao pre 6 meseci, da razgledam iste izloge i gledam iste restorane. Seli smo u jedan kafe-bar i tu ispisali razglednice koje smo kupili. Pošto smo ih ubacili u poštanski sandučić dogovarali smo se gde ćemo ići. Dvoumili smo se da li da odmah odemo u Legiju ili da prvo potrošimo novac koji smo imali. Posle dužeg dogovaranja odlučili smo se za Legiju.

Dok smo išli prema meni već poznatom mestu, videli smo jednog starog klošara koji je spavao ispod nadvožnjaka. Počeli smo da mu vičemo dok nije ustao, onda smo počeli da mu bacamo novac. Šta li je stari mislio tada?! Odjednom se pojavljuju tri ludaka koji mu bacaju novac u lice. Kada smo to završili, nastavili smo prema kasarni.

Bila je nedelja. Zazvonili smo na kapiji i posle par minuta pojavio se Poljak koji je sa mnom razgovarao ruski prošlog puta. Pustio nas je unutra, zapisao imena i poveo na ručak. Posle smo prali sudove. Uveče nas je smestio u jednu veliku sobu sa fino nameštenim krevetima. U toku noći su dolazili novi Ijudi, tako da nas je ujutro bila već mala grupa.

Dalje se sve na isti način odvijalo kao i prvi put. Stigli smo u kasarnu u Tulonu, obukli su nas u druge trenerke i ošišali do glave. Ludački sam se smejao kada sam video Fikija i Boleta ćelave. Zatim smo bili raspoređeni po sobama. Bole i ja smo bili u istoj sobi, Fiki je bio odvojen. Iste večeri smo sva trojica upoznali Gorana Dragutinovića, momka iz Petrovaradina. Sa njim sam kasnije radio u kuhinji i tamo smo se dogovarali da odemo u Nicu i probamo sa krađom.

Fikija su odmah posle dva dana poslali kući. Ostali smo Bole i ja. Goran je bio u drugoj sobi, gde je boravio već nedelju dana.

Kada je Fiki otišao osećao sam se užasno. Bio sam razočaran i utučen. lako smo Bole i ja bili zajedno u sobi, ja sam se povukao u sebe. Počela je da me razdire kriza. Kada bih uveče legao u krevet dugo sam razmišljao o tome da li je ovo vredno svih muka kroz koje sam prošao i kroz koje prolazim. Mislio sam na D., na svoju sudbinu, na majku... Da li mogu i pomisliti gde sam sada? Da li bi to nešto vredelo!? Ponovo je tu bio prisutan onaj moj stari znanac - praznina ispunjena samoćom i bolom. Ona me nikada nije napuštala. Možda bih uspeo da zaboravim na nju, možda bih i uspeo da je ugušim, da potpuno nestane u meni, ali kada bih ostao sam ona se pojavljivala i uvek iznova podsećala me na svaki trenutak patnje i samoće. 1 sada, kada sam se našao na cilju na koji sam želeo da stignem, opet se pojavila tako snažno. Nisam znao šta ju je zaista podstaklo. Fikijev odlazak možda, ali već sutradan sam zaboravio na to. Samo na trenutke bih se setio.

Razmišljao sam o Bogu... Da li stvarno postoji i da li sada vidi moj bol. Ako vidi, zašto mi ne pomogne... Nisam bio svestan da je On bio uzrok moje krize. Nisam ni pomislio na to da je tada snažno kucao na moja vrata. Nisam slutio da vidi i čuje svaki moj krik u srcu, i da svaki put kada to potisnem iz svojih misli On kaže: "Oče, oprosti mu jer ne zna šta čini."

Ujutru, kada sam ustajao, ni sa kim nisam razgovarao. Razmišljao sam o odlasku, o povratku kući. Bole je to naslutio i svake večeri me ubeđivao da će sve biti dobro kada odemo na obuku i da se strpim, ali to nije vredelo. Sa Goranom sam se već dogovorio da zajedno odemo "napolje". Nisam ni slutio da je to bio moj poslednji razgovor sa Goranom. Par godina posle toga saznao sam da je streljan. Bio je uhvaćen u nekom švercu oružja. Legija ga je osudila na smrt.

Jedne večeri sam rekao Boletu da idem s namerom da kažem dežurnom oficiru da ne želim da ostanem u Legiji. Bole me odvraćao ubeđivanjem. Govorio je o novcu koji možemo da zaradimo za bolji život. Rekao je da je ovo šansa i da idemo na sve ili ništa, pa neka izdržim još malo jer će na obuci biti drugačije. Ali, ja sam već odlučio. Nešto me snažno teralo. Kao da je iza sve te boli počela da se rada neka nova nada u bolju budućnost i bez Legije stranaca, kao da je nastao neki novi cilj koji još nisam mogao videti. Bole je video da više ne vredi da me ubeđuje. Ipak je pokušao još jednom. Rekao je neka ja idem a on će ostati. Hladno sam odgovorio: "Dobro." Nije mogao da izdrži i krenuo je sa mnom da se prijavi za odlazak. Kada smo to obavili bilo mije lakše.

Ali, prođe jedan dan, pa drugi dan, a ono ništa. Niko ni da nas pozove na razgovor povodom našeg prijavljivanja zbog napuštanja Legije. I taman kada smo se Bole i ja pomirili sa tim da više nema izlaska prozvali su mene. Jedan oficir me poveo u susednu zgradu. Ušao sam u kancelariju u kojoj su bila dva oficira. Jedan je govorio srpskohrvatski. Pitali su me zbog čega želim da odem. Odgovorio sam nešto nesigurno i spetljano, uglavnom isto što i one noći dežurnom oficiru. Nešto su pričali međusobno na francuskom a onda se ponovo obratili meni. Taj po činu viši oficir rekao mi je da smo Bole i ja primljeni u Legiju i pitao da li želim da ostanem. Odgovorio sam kratko: "Ne!" Pitali su me da li Bole želi da ostane. Rekao sam da ne znam. Izveli su me napolje.

Ceo dan smo čekali da nas puste. Prethodno smo išli da razdužimo radnu uniformu koju smo dobili. Obukao sam svoju majicu i farmerke koje su bile strašno izgužvane. Strpali su nas u kombi i odvezli do železničke stanice. Da smo samo još nekoliko dana ostali u tom regrutnom centru, verovatno nikada ne bih ovo pisao! Da smo otišli na obuku, više ne bismo imali šanse da na ovaj ili onaj način napustimo Legiju.

Kada su nas jednim mini-busom dovezli do železničke stanice i "iskrcali", Bole i ja smo se dogovarali šta da uradimo. Nismo znali da li da u Grenobl putujemo vozom ili auto-stopom. Imali smo nešto malo novca, ali ja to nisam želeo da trošim. Želeo sam da, ako uspemo da dođemo do Grenobla, kupim sebi nešto od odeće ili obuće. S druge strane, trebao nam je novac i za hranu. Tako smo odlučili da krenemo auto-stopom.

Bio sam tada neopisivo srećan, iako sam znao da mije još jedna nada i plan za ostvarivanje zadovoljnog i bogatog života propao, ipak sam pevao i u srcu imao radost. Psovao sam Legiju i vikao: "Sloboda! Sloboda!" Psovao sam novac, disciplinu i sve što me je do tada nerviralo. Bole je zajedno sa mnom delio tu radost. I on je vikao i smejao se mojim "provalama" na račun Legije.

Posle sat vremena, jedan čovek se zaustavio i povezao nas do Marseja. Bio je sam u autu. Trebalo je da prepešačimo pola Marseja kako bismo ponovo izašli na auto-put i nastavili sa stopiranjem koje nam je tako loše išlo. Niko nije hteo da stane, jer smo grozno izgledali. Bili smo ćelavi i već iscrpljeni od pešačenja. Posle dugih sati pešačenja stao nam je jedan čovek u nekom "Spačeku" koji je bio u fazi raspadanja ali, za nas je to bio "Rols-rojs". Pala je noć, i da stvar bude još gora, nismo imali pojma gde se nalazimo.

I tako, dok smo išli, došli smo do jedne ogromne robne kuće koja je bila odmah pored auto-puta. Ispred nje se nalazila gomila šatora svih veličina za prodaju. I dok je Bole stopirao, ja sam odlučio da se spustim do šatora i proverim da li nekoga ima u blizini. Mislio sam, ako nikoga ne bi bilo da prespavamo u jednom od tih šatora. Lagano sam se približio jednom od šatora i taman kada sam hteo da uđem, primetio sam da nekoga ima unutra. Stao sam kao ukopan. Bila je to ogromna džukela, monstrum a ne pas. Polako sam počeo da se udaljavam, i posle par metara sve brže sam počeo da hodam prema Boletu koji je od mene bio udaljen oko 150m. Nije prošlo ni dva minuta, kada su se upalila svetla u robnoj kući i iz nje su izašla dva tipa. Jedan je držao u rukama pušku i vikao nešto na francuskom, siguran sam da nas nije pozdravljao. Bole i ja smo se posle kraćeg dogovora "pokupili" odatle, jer tip sa puškom ni malo nije izgledao prijateljski.

Noć se potpuno spustila. Hodali smo ćutke, puni neizvesnosti. U daljini, iza nas, pojavio se automobil posle dugo vremena. Rekao sam Boletu da stopira, ja sam se okrenuo na drugu stranu i tiho rekao: "Bože, samo nam ti možeš sada pomoći. Molim te, pomozi!" Pošto je auto prošao pored nas, zaustavio se posle desetak metara. Čudo! Trčali smo kao mala deca prema automobilu i ja sam zahvaljivao Bogu za uslišenu molitvu. Ušli smo na zadnja

vrata i seli. Auto je vozio neki crnac, a pored njega je sedela jedna bela devojka. Slušali smo rok-džez muziku i pušili neku travu. Jedino što nam je rekao za sve to vreme je da ide do jednog sela i pitao nas ko smo.

Kada smo stigli u selo koje se zvalo Sistero pokušali smo da nađemo sobu u nekom od hotela kojih je tu bilo previše. Ali - uzalud, sve je bilo zauzeto. Ja sam bio van sebe, došlo mi je da legnem nasred ulice i da spavam. Bole je predložio da krenemo dalje jer u jednom od hotela portir nam je rekao da postoji još jedan hotel van sela i da pokušamo tamo da se smestimo.

Tek što smo izašli iz tog sela, evo ti policije. I po starom običaju, samo što je sada bilo na francuskom jeziku: "Dobro veče, momci!" Shvatili su da smo stranci, što i nije bilo posebno teško, jer kada smo onako ćelavi počeli da lupamo nešto između engleskog, francuskog i našeg jezika bilo je dovoljno. Zatražili su nam pasoše i pošto su pogledali vratili su nam ih, za divno čudo. Objasnili su da je stopiranje zabranjeno i rekli nam gde se hotel nalazi.

Sutradan smo nastavili putovanje, naravno pešice. Posle dugog pešačenja, u jednom selu smo odlučili da do Grenobla nastavimo vozom. Posle dugog čekanja, "uleteli" smo u voz sa namerom da se prošvercujemo. Međutim, samo što smo seli, došao je do nas "kondor". Tražio je kartu, a mi se pravimo ovce, gledamo u njega i mrmljamo da ne razumemo. Ali, posle minut-dva, zaista smo ispali ovce - platili smo dve karte i to "debelo".

Posle podne smo stigli u Grenobl. Za ostatak novca smo kupili nešto za jelo i krenuli kroz grad kako bismo pronašli neki klub i nekog "Jugosa" za "gajbu" u kojoj bismo prenoćili. Nismo našli klub ali smo našli "Jugosa", i to kao od "brega odvaljenog" Crnogorca. Zvao se Đorde, radio je kao izbacivač u jednoj privatnoj diskoteci. Tu prvu noć smo proveli u diskoteci gde smo skoro pola noći prespavali, Bole za šankom a ja na klupi pored samog zvučnika. Ja sam u toku večeri "folirao" neke Francuze. Pričao sam kako sam upravo stigao iz Čada. Pokazivao sam im svoju autobusku kartu kao da mi je to legitimacija. Bole se smejao dok sam ja glumio napaćenog ratnog veterana.

Pred zoru smo, sa Dorđem i gazdinim sinom, krenuli nazad u grad, jer se diskoteka nalazila u brdima udaljena od grada oko 80 km. Đorde nas je smestio u svoj stan koji je bio u dosta lošem stanju, a onda je sa gazdinim sinom otišao s namerom da se provede.

Kod Đorđa smo ostali četiri dana. Za to vreme sam jedino ja izlazio iz stana i to samo da bih kupio nešto za jelo i brzo bih se vraćao. Bole uopšte nije želeo da izlazi, ne znam zašto. Novac smo uzimali iz Đorđetovog "šteka" koji smo pronašli vrio brzo posle dolaska u stan. Đorđe to, naravno, nije znao. Bio je zaista dobar čovek, imao je oko četrdeset godina, neoženjen. Za ta četiri dana koliko smo bili kod njega, retko je dolazio kući i tada bi bio izuzetno pažljiv prema nama.

Kada smo upali u bus za Jugu nastao je tajac zbog našeg izgleda. Bole je uz to još bio i nervozan. Posle svih trzavica koje smo imali, samo je sevao očima oko sebe. Naš dolazak je bio dovoljan da za kratko vreme pokvari dobro raspoloženje u busu. Za put smo imali samo kutiju dvopeka i litar mleka. I dok su drugi jeli kvalitetnu i ukusnu hranu, mi smo morali da se zadovoljimo onim što smo imali.

U Beograd smo stigli bez dinara. Međutim, već u busu smo se snašli. Bole je ubedio nekog tipa da mu plati kartu do Novog Sada, a i ja sam isto ubedio neku ženu.

Kući sam stigao gladan i žedan, potpuno prazan posle svega što sam doživeo u Francuskoj. Želeo sam samo da vidim D. i odmah sam odjurio do njene kuće. Nisam je našao tamo. Vratio sam se kući i u sebi sam počeo da besnim. Pozvao sam telefonom njenu drugaricu, i posle niza pokušaja uspeo da razgovaram sa D. Situacija je bila neprijatna. S moje strane, taj poziv je bio vrlo drzak. Pošto sam je slagao i otišao u Francusku, sada je zovem kao da se ništa nije dogodilo. Vrlo hladno mije odgovorila da više ne želi da me viđa. Bio je to neočekivani udarac. Po trudio sam se da mirno odgovorim da nema veze to što ne želi da se viđa sa mnom, želeo sam samo da se malo ispričamo. Odgovorila je da će doći, mada sam znao da neće. Čekao sam je, iako sam znao da je sve već puklo među nama.

D. i ja smo se zaista voleli. Međutim, ja sam imao svoj svet, kao što sam već rekao, svoju "kuću" u sebi koju sam gradio godinama i u nju sam puštao onoga koga sam ja hteo. D. sam izgleda tada i previše pustio da uđe, i to je u meni izazvalo nekakav glupi strah da to nije dobro. Želeo sam da odem svojim putem, ne razmišljajući o posledicama. Možda je i ona na neki način bila neiskrena prema meni. U svakom slučaju, i posle raskida još dugo vremena je trebalo da se konačno raziđemo. Bio sam ljut na sebe što sam dozvolio da se toliko vežem za nju.

Polako sam počeo da ponovo živim. Opet sam se zaposlio i počeo da planiram kako da odem iz Juge. Ovoga puta sam se odlučio za Ameriku. Postojala je mogućnost da za vrlo malo para otputujem brodom. O tome sam sve više razmišljao i polako pravio plan kako bih došao do novca. Retko sam izlazio u grad. Slobodno vreme sam provodio na treninzima i kod kuće.

I tako, dok sam jednog dana ležao kod kuće, posle dužeg razmišljanja, počeo sam da govorim otprilike ovako: "Bože, ako postojiš i ako si me ti stvorio, zašto moram ovako da živim. Ako postojiš, ti vidiš šta mi se događalo u životu. Ali zašto? Zašto si me stvorio ako moram ovako da živim? Ili ću nekoga ubiti, ili će mene neko ubiti, ali ovako više ne ide!" Kada sam to rekao počeo sam u sebi da se smejem i psovao sam. Pomislio sam a i glasno rekao: "E, moj Aco, fantaziraš. Bogu se moliš, ej čoveče!" Ustao sam sa kreveta i odvukao se do grada.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Gospode, ne tražim blagodat koju je imao Pavle, niti milost koju je imao Petar, nego Te molim za pomilovanje koje si dao razbojniku na krsnom drvetu."
- Kopernik

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1565
Ukupno: 2495820
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/19god/003.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.