4. Obraćenje

Aleksandar Mitrović

Ne znam koliko dugo je vremena prošlo od te moje, da kažem "molitve", vraćao sam se sa posla kada sam sreo Mišu i još neke momke u centru grada. Mišu nisam video osam meseci i za to vreme sam čuo da se povukao i krenuo u crkvu. Kako su to neki govorili, počeo je da "fura fazon" bogomoljca.

Bilo mi je drago da ga vidim. Pošto smo se pozdravili pozvao sam ga na piće u jedan kafić. Dok smo sedeli i pili neke sokove, ukratko sam mu ispričao šta mi se sve događalo za tih osam meseci koliko se nismo videli. Na kraju sam ga zamolio da mi nađe nekoga kome bih mogao da prodam drogu. Odgovorio je da se time više ne bavi jer je postao hrišćanin, da ga je Isus Hrist oslobodio svega toga /droge, alkohola itd./ i da sada živi jedan sasvim novi život. Sve to što mi je rekao bilo mije čudno. Ja jesam čuo do sada za Isusa. Nekoliko puta sam sa društvom odlazio u jednu protestantsku crkvu, ali ne toliko zbog Boga koliko zbog toga što smo mogli da se tamo ogrejemo. Jedan momak iz društva je imao baku koja je redovno dolazila u tu crkvu i svaki put kada bi on tu došao tražio je od nje novac i ona mu je uvek davala. Međutim, za mene to nikada nije toliko značilo, da se ja mogu ili moram promeniti ako verujem u Boga. Za mene je bilo neshvatljivo da se odreknem svih onih stvari koje su me zadovoljavale i činile srećnim, a da živim jedan drugi život zato što me tome uči nekakav Bog koga ne vidim i koga ne mogu opipati.

Počeli smo da razgovaramo o Bogu. Ispitivao sam ga o svemu. Pitao sam gde je bio Bog kada sam ja gladovao i žedneo, gde je bio kada sam od milicije dobijao batine, gde je bio kada sam čitavog života užasno živeo. Jeste da je bilo perioda kada sam imao zaista sve što jedan mlad čovek poželeti može - novac, devojke, slavu i drugo ipak, neprestano sam težio za drugim stvarima, jer sve ovo me je periodično zadovoljavalo. Jedan period uživaš u novcu i onda - ništa! Jednostavno, vidim da postoji nekakav duhovni vakum koji usisava to zadovoljstvo. Onda opet tražim nešto drugo. Kada uspem da pronađem nešto novo dešava se isto kao i sa prethodnim zadovoljstvom - posle izvesnog vremena postane nevažno. Ja nisam od onih koji su večito nezadovoljni sa svim oko sebe. Naprotiv, u životu sam naučio da se radujem malim stvarima i da budem zadovoljan onim što imam. Ipak, neprestano sam tražio i težio za nečim što će popuniti tu prazninu u mom srcu. "I gde je taj Bog o kom ti meni govoriš?" - pitao sam Mišu.

Vrlo smireno i lagano je počeo da mi odgovara na moja pitanja. Postavljao sam pitanja, u početku ne toliko zainteresovano, ali vrlo brzo, posle nekoliko Mišinih odgovora, nešto je u meni probudilo snažno interesovanje, koje ja, naravno, nisam želeo da pokažem. Nastavio sam da postavljam pitanja potiskujući taj osećaj interesovanja za njegove odgovore.

Dok sam slušao, posmatrao sam ga i pokušavao da ocenim sa koliko sigurnosti on sam govori o svim tim stvarima koje su meni zvučale pomalo neverovatno. Ali, u isto vreme, sama tema razgovora me izazivala da pažljivije razmišljam o svemu što je Miša govorio. I, malo po malo, potpuno sam se predao razgovoru. Pitao sam: "Kako to da Bog koji je ljubav trpi zlo, ubistva dece, žena, nevinih ljudi /mislio sam na ratove/, zašto jednostavno ne uništi zlo?"

Ako bi Bog to učinio, onda bi krenuo od mene i od tebe, jer mi nanosimo zlo jedan drugome. Zlo je u našim srcima, deo je nas, našeg karaktera. Mi smo svojom voljom odbacili Boga... Bio je to otprilike jedan od Mišinih odgovora. Još dugo je govorio o Isusu Hristu, o mogućnosti da se kroz Njega spase svaki čovek koji to želi, daje On taj koji je promenio njegov život, i da je isto toliko spreman da promeni i moj život. Isus nije nikakva ideologija, filozofija i slično, On je živa uskrsla osoba, Sin Božji koga svako, ko prizove iskrenog srca može doživeti, jer On je živ!!!

Klik! U jednom trenutku u toku razgovora, setio sam se mnogih detalja iz prošlosti u kojima sam sada prepoznao Boga koji je brinuo za mene, čuvao me onoliko koliko sam mu to ja dozvoljavao. U isto vreme sam imao snažnu sigurnost u istinitost čitave priče o Isusu, ali sam istovremeno bio zbunjen. Kao da se sve odigravalo vrtoglavom brzinom. Tada sam se tako jasno setio mog razgovora sa Bogom od pre mesec dana. To je, rekao bih, bila nekakva molitva u kojoj sam čak i opsovao, ali bilo je vrlo iskreno. Iskreno sam tražio odgovor zašto moram da proživljavam sve ono što proživljavam.

Sećam se samo bede, neprestane borbe, nekakvog traženja nečega što mi je u tom trenutku postalo besmisleno, neprestano postavljanje sebi nekog cilja, za koji veruješ da kada ga postigneš bićeš potpuno zadovoljan, srećan i smiren. Ali, svaki put kada stignem na taj cilj, on me samo neko vreme i ispunjava, gasi tu duhovnu žeđ i prazninu, ali vrlo brzo nestane. Trka se onda ponovo nastavlja; ponovo se rađa ideja za novi cilj. I mada već znam svršetak trke, ipak se sa svim tim zadovoljavam jer za bolje ne znam.

Ali tada, u toj "molitvi", snažno sam doživeo besmislenost čitavog života koji, činilo mi se, nema ni početka ni kraja nego jednostavno tu si gde si. Živiš a da se nikada ni ti, niti bilo ko drugi oko tebe ne pitaju: a zašto živiš? Da bi bio bogat? Slavan? Imao lepu ženu? Dobru porodicu? Dobar posao? I onda još jednostavnije završio svoj nedovršeni život. Namerno kažem nedovršeni, jer on jeste takav. Neprestano težiš za nečim a nikako ne uspevaš da to postigneš. Jer kada sve postigneš, vrlo brzo shvatiš da ti opet nešto nedostaje, i tako do smrti.

Da li je to život? Ako ne znam odakle sam i kuda odlazim posle ovog života, onda je život jedna surova šala. Osećao sam se kao najveći glupan i pitao da lije to sve i zašto je to tako. Sve sam u tih par minuta rekao Bogu, pozvao sam Ga, da ako zaista postoji i ako sve ovo vidi, ako me je On stvorio, neka me vodi, neka mi pomogne.

I evo sada, u razgovoru sa Mišom, nešto me je snažno podsetilo na tu moju molitvu koju sam izrekao ne tako davno. Kao da mije nešto govorilo; to je odgovor na tvoja pitanja. U isto vreme taj glas je bio propraćen jednom snažnom sigurnošću da je sve to istina. Pokušao sam da potisnem to iz glave, ali sam se istog momenta osetio bedno. Osetio sam da pokušavam da bežim od istine. Pružala mi se mogućnost, rešenje za svoj život koje ću ili prihvatiti ili odbaciti. Izgledalo je kao da će svakog momenta proći voz pored mene, voz koji je sada, u ovom trenutku usporio i samo čeka da ja uđem u njega i krenem na put. Bio je zaista pravi, onaj koji ne iščezava, koji vodi na cilj, koji nikada neće izneveriti. Ali - od mene zavisi da li ću krenuti ili ne.

lako u tim trenucima nisam razumeo sve što sam čuo i znao, jedno sam bio siguran - ovo je ono pravo, ono što sam čitavog života želeo. Jer ako tako nije, onda je sve u ovom životu laž. Osećao sam da sam pozvan na nešto što mi je u isto vreme bilo tako nepoznato a i tako poznato. Kao da se u meni budilo sećanje koje mije govorilo daje to onaj život koji treba da živim.

I tada sam odlučio: želim da prihvatim Isusa, želim da mu predam svoj život i da živim onako kako On to želi. Osećao sam da sam učinio nešto veoma važno u svom životu čega još nisam bio potpuno svestan.

Miša i ja smo izašli iz kafića i otišli do njegove kuće. Uz put smo razgovarali o životu sa Isusom. Kada smo došli u kuću, svirao mi je neke crnačke duhovne pesme i istovremeno objašnjavao o čemu pesme govore. Tu smo se i kratko pomolili. Ja sam ponovio skoro iste reči koje sam izrekao kada smo izašli iz kafića: "Isuse, pomozi mi da mogu istrajati na putu za koji se sada odlučujem. Uđi u moje srce, u moj život i vodi me. Ne treba mi ništa više, ni večni život, samo da mogu sada već, na zemlji da živim tako kako Ti želiš" Iste večeri sam se ponovo sam molio. Ponovio sam skoro istu molitvu kao i sa Mišom.

Sutradan sam se probudio, sa nekim posebnim osećajem koji je teško opisati. To je nešto što se do današnjega dana nije ugasilo a i neće verujem nikada. Bog je živ i uvek je tu pored mene. Ni minut ne prođe a da On nije pored mene. To je osećaj koji je toliko snažan da nikada ne bledi i ne prolazi. Da sve bude još iznenađujuće za mene, moj karakter je počeo da se menja nezavisno od mojih osećanja. Nije se radilo o nekakvoj snažnoj autosugestiji; ja sam jednostavno počeo da se menjam. Moja reagovanja, u određenim momentima, bila su sasvim drukčija od onih pre nego što sam svoj život predao Isusu. Osećao bih užasnu neprijatnost kada bih prema nekome bio grub ili neiskren, i istovremeno potrebu da molim za oproštaj i želju da budemo prijatelji. Radio sam u to vreme ponovo u bolnici. Sećam se da sam ranije bio osvetoljubiv; ako bi me neko uvredio vratio bih mu stostruko. Ali sada sam se trudio da budem dobar sa svima i pored bilo kakve uvrede. Uvrede sam ili zaboravljao ili sam na njih uzvraćao ljubavlju. Sve mi je to bilo čudno.

Možda bih ipak i mogao to sve da shvatim bez ikakve veze sa Bogom, ali bilo je tu još nešto. Jednom, drugi, treći i tako desetak puta dobijao sam odgovor na molitvu, i to konkretnu; radilo se o nekim materijalnim potrebama. E, to je nezamislivo bez Boga. Jednostavno se molim i dobijem, i to ni blizu onako kako sam ja zamislio da treba da dobijem. Kada se najmanje nadam, bolje rečeno, kada i ne očekujem, ono se dogodi i tako me snažno podseti na moje traženje. Kao da želi da mi kaže da čak i ako sam ja zaboravio, On nije. Nisam morao da sumnjam u Njega, On zna kada je pravi trenutak da pruži ono što mi je potrebno. Potvrda za potvrdom se ponavljala. Znao sam - Bog brine za mene. To je bio tek početak moga hodanja sa Bogom.

Miša me je pozvao u crkvu. Objasnio mi je da zgrada nije kao pravoslavna ili katolička, već jedna velika kuća u kojoj se sakupljaju vernici da sa pesmama i molitvama slave Boga i proučavaju Sveto Pismo. Ušao sam u prostoriju u kojoj je već bilo naroda, ne puno ali ne ni malo. Bio sam skoro ćelav. Seo sam sa Mišom u prvi red. Posmatrao sam pažljivo oko sebe. Na zidu pored klavira stajao je natpis "Ja sam put, istina i život... Isus". Bilo je prijatno i pomalo neobično za mene. Kada je bogosluženje počelo, slušao sam molitve koje nisu bile napamet naučene. To je bio govor iz srca, iskren, bez bojazni šta će ko reći ili pomisliti. Ljudi su jednostavno razgovarali sa Isusom. Zatim je bila održana propoved. Vrlo jednostavno i razumljivo. Propovednik je pročitao poglavlje iz Svetog Pisma i onda ga tumačio. Sve vreme sam imao utisak da direktno meni govori. Posle službe sam se upoznao sa nekim ljudima. Bili su vrlo ljubazni. Te noći sam spavao kod Miše.

Kao što sam već rekao ranije, bio je to početak moga hodanja sa Bogom, ali isto tako i početak shvatanja šta znači biti pravi vernik - hrišćanin. Ljudi su mi se smejali, vređali me, smatrali me budalom i to su govorili javno. Neki su mislili i govorili da je to samo neki novi fazon koji pokušavam da "furam". Neki su opet mislili da sam jednostavno pokleknuo u životu i da pokušavam da nađem sebe u religiji. Za njih sam postao kukavica. Pitam se gde su zapravo kukavice. Da li među onima koji veruju ili među onima koji ne veruju u Boga? Gde je veća hrabrost? Tamo gde udarcem za udarac vraćaš, mržnjom na mržnju, ili tamo gde ljubavlju uzvraćaš na mržnju, prijateljstvo i pomirenje nudiš za udarce? Gde je potrebna veća hrabrost?

Već tada sam shvatio da ni u jednom momentu nisam pozvan da činim nešto protiv svoje volje. Bog nije od mene napravio marionetu sa kojom se poigrava kako hoće. Ja nisam svoj razum okačio o klin i krenuo glavom bez obzira u taj novi život. I dalje sam imao svoju slobodnu volju da biram da li želim da živim sa Isusom ili ne. Ponovo sam se našao u situaciji da se potučem, i to sam učinio. Međutim, to stvarno više nije bilo ono što je bilo pre. Osećao sam se glupo. Moj gnev mi je smetao. Evo šta se zapravo dogodilo.

Nova iskustva

Bilo je to posle Boletovog obraćenja. Stajali smo ispred nekog kafića Bole, D., neke njene drugarice i ja i razgovarali. Odjednom je naišla grupa nekih pijanih tipova. Jedan od njih je prišao D. i počeo da je vuče za sobom. Zvao je da krene sa njima. Ja sam postao nervozan, razgnevio sam se. U sebi sam osećao borbu. Nešto me je zadržavalo da se ne mešam, a istovremeno me je nešto drugo teralo da se umešam. To nije trajalo dugo, prišao sam i odgurnuo tipa. Rekao sam mu da se skloni od nje. Ovaj je to izgleda dočekao i nasrnuo na mene. Ja sam mu mahinalno zveknuo dva šamara i onda ga snažno privukao sebi i rekao: "Čuj, skloni se odavde. Ne želim tuču i izvini zbog ovoga..."

Pre obraćenja, ni u ludilu ne bih tako reagovao;ja da se nekome izvinjavam na taj način - nikada! I još da prekinem tuču?! On je počeo da preti, ali vrlo brzo se izgubio sa svojim prijateljima. Osećao sam se užasno. Nisam mogao da prepoznam sebe. To što sam učinio razjedalo me je cele te noći. Nisam mogao da spavam jer me grizla savest. Sutradan rano ujutro otišao sam do D. i njene drugarice. Molio sam ih da mi oproste zbog onoga što sam učinio. Shvatio sam da sam se promenio. Jednostavno sam počeo da živim novi život. Isus me je sve više uvodio u poznanje istine. Tuča mi je postajala strana. Ne želim da kažem da nisam mogao da se tučem - ne, već daje to za mene postala najveća glupost, do te mere besmislena i strana da ako bi me i gazili, ja ipak ne bih želeo da uzvratim istom merom. Shvatio sam da zlo rada zlo, da dobro rađa dobro. Ne tako dugo posle mog predanja Isusu, jednoga dana na poslu, Bole mi je prišao i pitao me šta radim, gde sam, jer posle povratka iz Francuske nas dvojica smo se viđali samo na poslu. Interesovalo ga je kako živim. Kratko sam mu odgovorio "Ja sam se predao Bogu." Zastao je i kao da je pokušao da se nasmeje. Nije mu pošlo za rukom. Okrenuo se i otišao.

Nakon izvesnog vremena Bole je postao hrišćanin. Evo kako se to zbilo.

Jednom prilikom sam mu predložio da pođe sa mnom u crkvu, i ako želi da razgovara sa Mišom o svemu tome. Jer u to vreme sam bio dosta nespretan u objašnjavanju onoga što mi se dogodilo, i obično bih mnoge kojima sam svedočio pozivao na razgovore sa Mišom. On im je sve mnogo bolje objašnjavao. Tako je bilo i u slučaju sa Boletom. A evo i njegovog svedočanstva.

"Često kada razmišljam o Aleksandrovom obraćenju, sve mi se čini nestvarnim i nemogućim. Taj čovek se toliko izmenio i već na samom početku se videlo da je on svoj život zaista predao Gospodu. Sve se odigralo munjevito, posle kraha u Francuskoj, odlaska iz Legije stranaca. Život je polako počinjao da mi se gadi i sve je gubilo svoj smisao. Gušio sam se u svetu koga sam reklo bi se upoznao i koji me je odbacio kao zadnjeg klošara. Sve se igralo sa mojim nervima i polako istiskivalo i zadnju nadu za svetliju budućnost. Sve se topi i padam sve dublje u razne depresije. Kompleksi su kidali moje nerve. Doveden do ruba snage hteo sam da sebi oduzmem život. I tako, dok je moj život bio ugrožen mišlju o samoubistvu, život mog druga je bio siguran u rukama živoga Boga. Rastao je i razvijao se u zdravom duhovnom životu daleko od mene.

Radili smo na skoro istom radnom mestu. Nije mi bilo jasno kako je prećutao nekoliko oštrih kritika koje su mu uputile neke žene koje je on ranije strašno psovao. Niko nije mogao da mu protivreči, jer bi odmah bio izbatinan ili najodvratnije opsovan i izrugan. Nikome nije verovao već se isključivo oslanjao na unutrašnji glas koji ga je vodio. Nisam mogao da verujem daje to on i to me je potreslo. Morao sam da mu priđem i pitam ga šta se to događa sa njim. Zašto ćuti i zašto je tako tih i povučen. Nisam mogao da prećutim jer sam ga dobro poznavao.

Tada je kratko i ponizno odgovorio: "Ja sam svoj život predao Bogu". Nastala je tišina. On je i dalje obavljao svoj posao i ćutao. Toga časa je u meni nešto puklo. Nisam znao šta se dogodilo ali sam znao da je to dobro. Film u mojoj glavi se brzo premotavao i pitao sam se kako taj Bog tako brzo menja ljude i stvara od njih nešto sasvim suprotno od onoga što su bili. To se upravo dogodilo sa Acom.

Taj čovek se oberučke prihvatio Boga i žarko zaželeo da zauvek ostane uz Njega, o čemu svedoči njegov Život do danas. Brzo je rastao u veri i Bog ga upotrebljava. Sve mi se činilo kao bajka. Zar je moguće da su se sve one stvari kojima se ponosio i koje su mu značile život istopile. Stari Aca je prestao da postoji. Rodilo se nešto sasvim novo što je mnogima na blagoslov - ljubav i žrtva."

Posle jednog bogosluženja po dogovoru smo otišli kod Miše i tamo sam prvi put u životu doživeo nešto. U trenutku kada je Miša čitao neke odlomke iz Biblije, pre nego što su on i Bole počeli zajedno da se mole, Bole nije ništa mogao da čuje. To se ponovilo dva puta. Pošto je Miša i po drugi put počeo lagano da čita iz Biblije, Bole je počeo da se preznojava i da govori kako ništa ne čuje. Meni je sve to bilo strano i nepoznato. Sećam se samo da je u sobi odjednom postalo sparno. Osećao se smrad, kako i odakle ne znam. Istovremeno užasan pritisak, nekakav naboj u sobi. Miša je ustao i počeo glasno da se moli i zapoveda u ime Isusa Hrista da odstupi sve što sprečava Boleta da svoj život preda Isusu. Govorio je glasno. Ja sam bio par metara udaljen od njih i molio se, mada nisam puno razumeo od svega toga što se dešavalo.

U jednom trenutku nastala je neopisiva promena. Osećala se nekakva svežina u sobi i veliko rasterećenje. Nisam obraćao pažnju na Mišu i Boleta, počeo sam da se smejem i istovremeno plačem. Bio sam neopisivo srećan. Izašao sam na terasu i počeo glasno da zahvaljujem Bogu. Niko me nije mogao tada, a ni sada razuveriti da je Bog među nama. Bole je predao svoj život Bogu. Bio je srećan. Tu radost smo sva trojica još dugo u noć delili. Molili smo se još i Miša je svirao i pevao pesme na slavu Bogu.

Jednom prilikom sam se vraćao iz zajednice. Prolazio sam kroz centar grada. Bilo je lepo letnje veče, puno ljudi je šetalo gradom. Prolazio sam pored mesta gde smo se obično sastajali pre mog obraćenja. Onda bismo po dogovoru, išli ili u diskoteku ili na neku žurku. Kada smo dolazili u grad izgledalo je kao da želimo da delujemo što užasnije: kosa ulepljena i naježena, ofarbana, minđuše u ušima, prljava i pocepana odeća. Sve sa jednom svrhom - da izgledamo što "otkačenije".

Ali sada sam tuda prolazio pristojno obučen sa Biblijom pod miškom. Sreo sam se sa momcima iz društva. Svi su bili u starom fazonu a sa njima su bila neka nova lica koja nisam poznavao. Svi su stajali na starom mestu. Kada sam im prišao svi su mi se javili i sa čuđenjem me gledali. Ćaga mi je prišao i pitao kuda idem. Odgovorio sam mu da idem iz crkve kući. Smejao se i čudio što u to doba, oko 20h, idem kući. To je vreme kada se "masa" tek sprema da izađe napolje. Zvao me je da krenem sa njima u diskoteku i posle u stan nekog tipa. Uz put je ubacivao šta ćemo raditi: devojke, tuča, zafrkavanje, muzika sve ono što je nekada za mene bilo osnovni razlog za život. Nasmešio sam se i rekao da ne želim, da me to više ne zanima, da idem kući. Smejao se a sa njim i ostali pitajući se šta je to sa mnom.

Otišao sam kući i samom sebi sam se čudio i pitao da li zaista više nikada neću raditi i živeti onako kako sam to činio skoro 20 godina. Nešto snažno u meni sprečavalo je da pođem sa njima, nešto što mije na vrlo jasan način ukazivalo na ispraznost i besmislenost svega toga što sam ranije voleo i uživao. Isus je bio uz mene.

Mnogi moji drugari nisu uopšte hteli da sa mnom ozbiljno razgovaraju. Komentari su se obično ponavljali: "Sigurno smišlja neku prevaru", ili "garant se radi o nekoj devojci čim je on tamo", ili "možda je otkačio" i slično. Sve to mi je bilo smešno i pomalo čudno. Ljudi su o svemu razglabali, ali da se stvarno dogodilo ono što sam im govorio nisu hteli ni da pomisle a kamoli da prihvate.

Vremenom sam počeo da shvatam koliko sam zapravo nemoćan da živim dobro. Uviđao sam koliko sam pokvaren. Što sam više molio, čitao Bibliju i slušao propovedi, to sam jasnije shvatio da je svu promenu u meni učinio Isus. Razumeo sam to tako jasno, da bih se brzo postideo kada bih sebi pokušao nešto od toga da pripišem /mislim na sve dobre stvari koje sam činio i promene u meni/. Jednostavno - koliko sam bio otvoren za Isusa, za Duha svetog, toliko sam se i menjao.

Posle dugo vremena sam otišao kod svojih sestara i majke. Živele su , kao i sada, u Beogradu. Bile su iznenađene mojom promenom, mada nisu puno komentarisale.

Bilo je to vreme uspona i padova u mom hrišćanskom životu /tek na početku/. Nailazili su periodi kada je sve bilo dobro, a onda bih nešto zabrljao. Opet počnem da se ponašam na stari način. Sve to mi je ukazivalo da sam pozvan na nešto što mogu i prihvatiti a i odbaciti. Ništa me nije prisiljavalo na hrišćanski život. Isus je želeo da dobrovoljno živim sa Njim. Svaki put kada bih pao, podizao me je i hrabrio, ukazivao na moje slabosti i podsticao na to da Mu dozvolim da me menja.

Vremenom sam sve više počeo shvatati šta je Isus učinio za mene još pre skoro dve hiljade godina. Svakako da to u potpunosti nisam shvatio, ali ono malo što sam nazirao kroz nejasno poznanje, bilo je dovoljno da svoj život iz dana u dan predajem Isusu. Shvatio sam da samo kada je On centar u mome životu. Ja posedujem mir koji je teško rečima opisati, a u isto vreme radost i sigurnost koja se nikada ne gasi,koja je uvek prisutna u meni.

Sećam se Biblijskog stiha koji mije u trenutku kada sam ga prvi put čitao, na određeni način razotkrivao Isusa: "Hodite k meni svi koji ste umorni i opterećeni i ja ću vas odmoriti..."Samo neko ko u potpunosti poznaje ljudsko srce može tako nešto da kaže a da pri tom ne razočara onoga koji mu priđe i otvori mu se. To je upravo bio Isus Hrist, Isus iz Nazareta. Sve što je proučavao, što je govorio o sebi ili u vezi sa drugima, sve to je potvrđivao delima, znacima i čudesima. Ta dela su bila savršena. U njima nije bilo loših motiva.

U Isusu se zaista očitavao Božji karakter. Nikada nisam osetio pritisak, opterećenje od Isusa, mada sam često puta poželeo da moj ljudski karakter, sklon grehu, moje slabosti, izmeni na silu, On to nikada nije učinio. Uvek iznova, sa meni neshvatljivim strpljenjem, čekao je na moju odluku i svest o tome za šta se odlučujem. Njegova ljubav ispunjena istinom, pravednošću, poniznošću menjala me je i još uvek me menja. U tome nema nikakvog lažno-psihološkog, iskrivljenog zavaravanja, niti ubeđivanja u nešto što nije istina. Shvatio sam da ukoliko Bog ne postoji, moja vera u Boga ništa ne vredi ma koliko velikim interesovanjem verovao. Ako On ne postoji moje verovanje je praznoverje. Vera nije ono što odlučuje da li nešto postoji ili ne postoji. Ono na šta je moja vera usmerena, određuje iskrenost moje vere. Ja sam tada shvatio, a sada daleko više razumem, da sam se obratio nekome ko je zaista živ. Ne samo kroz to što sam doživljavao promene u sebi, već doživljavajući dešavanja u fizičkim, opipljivim stvarima. Kroz sve to gledao sam koliko je Bog blizu svakog čoveka i koliko želi da pomogne svakome ko Mu se zaista iskrenog srca obrati i potraži Ga.

Pentekost u mom životu

Bole je došao na posao posebno raspoložen. Zadovoljstvo mu se videlo na licu. Prišao mi je pun neke neopisive sreće i rekao: "Ja sam kršten u Duhu svetom!"

Doživeo sam neki čudan udar. U jednom momentu bezbroj misli mi je proletelo kroz glavu. O iskustvu krštenja Duhom svetim slušao sam još na početku obraćenja, ali sam uvek sa određenom rezervom razmišljao o tome. A i kada bih sa nekim razgovarao o tome, moram da priznam, sumnjao sam u sve to, iako u Svetom pismu postoji detaljan izveštaj.

Sada kada je došao Bole, kog vrlo dobro poznajem, sa tom izjavom, u meni se nešto pokrenulo. Svaka sumnja je nestala. Kiselo sam se nasmejao i pokušao da prikrijem moje trenutno iznenađenje i razočaranje. Kažem razočaranje, jer sam pomislio: "Bože, kada ću ja to doživeti?" Bole je bio presrećan. Prosto je zračio radošću dok mi je opisivao svoj doživljaj. Ja sam gutao svaku pojedinost, svaki i najmanji detalj, ispitujući da nije možda nešto uveličao ili izostavio. Brzo sam shvatio da sve to što mi je pričao nije ni u najsitnijem detalju deo njegove mašte ili neke bolesne fikcije. Govorio je o jednom potpunom istinskom iskustvu, nimalo ispunjenom bilo kakvom, kažem ponovo, bolesnom fikcijom.

Noć pre nego što će mi sve ovo pričati, Bole se kod svoje kuće /bio je podstanar/ sa jednim bratom, Klifom, i njegovom ženom Dženi, Englezima, molio. Prethodno su razgovarali o Bogu i Bibliji. U jednom trenutku u toku molitve, Bole je doživeo nešto što je za njega bilo potpuno strano. Počeo je mimo svoga razuma da govori nepoznatim jezikom, sve više i sve glasnije, pa se to pretvorilo u jedno posebno slavljenje Boga. Već sledećeg dana pričao mi je o tome. Bila je sreda. Tog istog dana imali smo bogosluženje. Odlučio sam da po svaku cenu razgovaram sa Klifom o tome da i ja želim da doživim isto što i Bole. Jedva sam dočekao da se služba završi. Prišao sam Klifu i rekao mu šta želim. Usledilo je razočaranje. Klif mije rekao da putuje u Zagreb i da se vraća za deset dana. Tek onda se možemo videti. Nisam imao izbora, morao sam da se pomirim sa tim. Ali odmah posle razgovora sa Klifom, prišla mi je jedna starija sestra, domar u crkvi, i počela da govori: "Aco, ja mislim da treba zajedno da se molimo za tvoje krštenje u Duhu svetom. Osećam jednu sigurnost da bi to trebalo da učinimo." Odgovorio sam da hoću. Naravno, bio sam zbunjen time što mi je ta žena rekla. Jer ona sigurno nije imala pojma o čemu sam ja razmišljao i razgovarao sa Klifom.

Bilo nas je četvoro na molitvi. Ja sam seo na stolicu i počeo zajedno sa njima da se molim. Bilo je oko 20 sati. Oni su pevali, glasno molili Boga da ispuni svoje obećanje kao što je to učinio prvi put među apostolima. Međutim, vrlo brzo je meni svega bilo dosta, to glasno pevanje i snažno moljenje izazvalo je u meni odbojnost prema svim tim stvarima. Na početku sam neprestano razmišljao o tome kako je ipak trebalo da sačekam Klifa i da se sa njim molim. Onda sam opet mislio: Pa nema veze s kim se molim, Bog je taj koji krštava. I dok se u meni vodila borba, oko mene su se glasno molili i pevali. U jednom trenutku sam se upitao: Šta ja ovde tražim? Počeo sam da razmišljam kako da se iz svega toga izvučem. Tada mi je prišao brat Jakov i rekao: "Čuj, Gospod Isus je to obećao. Da li veruješ?" Da, naravno da verujem, odgovorio sam, iako u tom trenutku to nisam potpuno sigurno mislio. Bolje rečeno sumnjao sam ,i to debelo. Jakov je ponovio isto i dodao: "Isus je isti juče, danas i do veka. Zato budi slobodan i traži, On će ti to dati." Dobro, odgovorio sam i pomislio: "Isuse, ako je sve ovo istina, ja ovde čekam i želim da to doživim. Molim te, učini to!"

Rekao sam to zaista iskreno i sa poverenjem, istovremeno s namerom da ako se ne dogodi, odem kući i čekam Klifa. Samo što sam to rekao i mahinalno počeo da zahvaljujem Bogu, počeo sam da gubim kontrolu nad svojim jezikom. Prvo sam izrekao nekoliko nepoznatih reči, a onda je iz mene nešto snažno poteklo. U jednom momentu našao sam se na kolenima, sa uzdignutim rukama, glavom podignutom gore. Slušao sam samoga sebe šta govorim. Pomislio sam da se zaustavim, ali to je bilo nemoguće. Iz mene je kao gejzir izbijalo mnoštvo stranih reči. Bio je to govor koji je podsećao na nekakav arapski jezik. Istovremeno dok se to događalo, snažno sam osećao prisutnost neke sile. Ta sila nas je ispunjavala radošću, a u isto vreme strahopoštovanjem.

Govorio sam drugim jezicima, slavio sam Boga na drugim jezicima koje u životu nisam čuo a još manje govorio.

Još petnaestak minuta sam ostao u crkvi pevajući i slaveći Boga u jezicima, a onda sam osetio snažnu želju da to što sam doživeo kažem svima. Istrčao sam na ulicu i otrčao do jedne galerije u kojoj je Miša radio, s namerom da mu ispričam šta sam doživeo. Vikao sam, bolje rečeno - urlao, ulicama. Ljudi su se okretali za mnom. Na pola puta do Miše naglo sam se predomislio i odlučio da prvo odem do Stevice - jednog brata, vernika, iz zajednice - jer je on radio blizu naše zajednice. Ponovo sam trčao što sam brže mogao. Kada je otvorio vrata, snažno sam ga zagrlio i radosno počeo da pričam šta sam doživeo. Odmah posle toga otrčao sam do Miše.

Tu noć neću nikada zaboraviti. Bilo je to otprilike dva ili tri meseca posle mog obraćenja. Doživeo sam ne samo neopisivu radost, već se nešto posebno u meni dogodilo. Bio sam duboko osvedočen u postojanje Boga. Ništa na svetu me ni danas ne može razuveriti, niti dovesti u sumnju Božje postojanje. Moje oči su tada bile snažno otvorene.

Mislim da je to oduševljenje trajalo još dve do tri nedelje, a onda su se neke stvari promenile. Svi lepi osećaji su nestali i pojavili su se problemi. Odjednom je počelo da mi se nudi sve što ne valja. Sve ono što sam kao nevernik sa naprezanjem pokušavao da zadobijem, sada sam mogao da imam bez imalo truda. Zlo mi se nudilo u tako lepo upakovanom "svetlećem omotu". Novac,karijera, devojke, slava - sve kao na tacni. Bile su to kušnje. Mnoge od tih stvari koje su mi se dešavale nisu mi bile jasne. Nekada bih snažno sve odbijao, a nekada duboko padao u greh. Svi ti padovi bili su neopisivo teški i bolni. Mnoge od tih stvari koje su me sada bolele, kao nevernik ne bih ni primećivao. Ali sada je bilo nešto drugo. Posle pada sam ustajao i nastavljao "trku" nisam se pokolebao. Bog me je podizao i sve više menjao. Pokazivao mi je put kojim treba da idem. Nikada me ni za trenutak nije napuštao. I pored svih mojih slabosti i prevrtljivosti, On me nije ostavljao. Bilo je trenutaka kada sam mislio da je sve gotovo, da za mene više nema nade, da sam otpao od Boga. Međutim, Bog mi je vraćao snagu, sigurnost i pouzdanje u Njega i uvek iznova me poučavao.

Nisam više sam planirao već sam praktikovao da se dnevno kroz molitvu obraćam Isusu. Čitao sam Bibliju i druge hrišćanske knjige. Bio je to dug period nekakve praznine, period u kom sam proživljavao teške duhovne krize. Nisam tada razumeo da svaki vernik mora da prođe kroz takav period.

Kada bih se vraćao iz crkve sretao bih bivše društvo u gradu. Obično je to bilo vreme kada se izlazilo u provod. Oni bi bili tip-top spremljeni za ludačke provode - nakostrešena kosa, uši pune minđuša, kožne jakne pune bedževa, lanci oko vrata i oko pasa, iscepane majice... Sve na svom mestu. Trebalo je samo još sakupiti lovu za "cugu" i krenuti na već poznata mesta u "život". Nekako u to vreme i ja sam se vraćao iz crkve. Svi su bili na okupu.

Kada bi me ugledali, obično bi me svi pozdravili, neko podrugljivo, ironično, neko sa iskrenim pitanjem šta je to sa mnom, a neki bi me pozvali u "ludu noć" nudeći dobar provod. Ja bih tada ljubazno odbio poziv, izgovarajući se da imam obaveza i da me to baš i ne zanima više. Tada bih čuo podrugljiv smeh i dobacivanje. Nisam obraćao pažnju na to.

"Frka" bi nastala kada bih došao kući i legao u krevet. Pitanja i pitanja su mi se tada postavljala - da li sve ovo ima smisla, da lije ovo što sada živim toliko vredno da bih žrtvovao te provode i taj način života koji je naizgled bio sasvim normalan i logičan. Šta ako je sve ovo ipak samo iluzija, pitao sam se, a u isto vreme je to pitanje bilo izraz moje molitve Bogu. Onda bih uzeo da čitam Bibliju i na većinu pitanja bih dobijao odgovor. Kao što postoji Bog dobra, ljubavi i istine, koji me menja u nešto savršeno dobro, shvatio sam da postoji neko biće koje je uvek iznova želelo da me vrati na stari način života i razmišljanja. To drugo biće me je podsticalo da sve ovo ostavim i živim starim životom.

Ali već tada sam znao daje Isus davno, još dok je kao čovek hodao ovom zemljom, izvojevao pobedu nad smrću i zlom i da u Njegovom imenu imam zaštitu od uticaja tog dobro poznatog bića - đavola. Da, da, baš đavola. On za mene nije ni tada, a ni sada predstavljao izmišljenu ličnost sa rogovima, kozjim papcima i vilama u rukama koji tera čoveka na zlo. Bilo je to snažno biće, knez ovoga sveta, kako gaje opisao Isus. Đavo je otac laži. On čoveka gura u propast nudeći mu laž na lep i prihvatljiv način. Nudi mu život koji je iluzija. Mnogo kasnije sam mogao da kažem ili da postavim pitanje zajedno sa poznatim hrišćanskim piscem Majklom Grinom: "Da li je vera u Boga svojevrsno zatvaranje očiju pred stvarnošću i bežanje u sanjarenje? Ili se pak pravi begunci nalaze među onima koji neće da se suoče sa dokazima hrišćanske vere?"

Shvatio sam ozbiljnost posledica koje nastaju prihvatanjem života koji nudi otac laži - sotona.

Sećam se da sam pre odlaska u vojsku bio u situaciji da se potučem. Posle kraćeg prepiranja u autobusu, grupa momaka se udružila da se sa mnom razračuna pesnicama. Među njima je bio jedan stariji momak koji je želeo da "podelimo pravdu". Nasrnuo je na mene i par puta me zakačio. Vrlo brzo je tuča prekinuta jer ja nisam borbeno reagovao. Jedino što sam uradio bilo je to da sam podigao ruke u gard i branio se. Jedan od razloga zbog kojih nisam hteo da se borim bio je što sam hrišćanin. Sa druge strane, bilo je opasno zbog milicije, jer se sve odvijalo na železničkoj stanici. Međutim, to nije bio kraj. Kod jednog raskršća smo se svi zaustavili. Bio sam u šoku. U meni se odvijala teška borba. Nešto snažno me je sprečavalo da se potučem, dok me je sa druge strane nešto teralo na tuču. Momci su me okružili, a neki od njih i provocirali. I dok mi je njihov "glavni" pružao ruku u znak pozdrava, ja sam ga ne znajući da li to znači stvarno pomirenje ili trik, a i pod uticajem osećanja, refleksno udario u lice. Dok je on padao, stajao sam kao ukopan. Nisam znao šta se to sa mnom događa. Osećao sam se bedno i poželeo da me nema. Osetio sam užasno razočaranje i izgubljenost. Nastala je klanica. Noge i ruke su letele na mene, u glavu, leda, stomak, bubrege - pravo bombardovanje. Ja se nisam branio. I ko zna šta bi bilo da nije naišla milicija i počela da hvata sve prisutne. Ja sam uspeo da ustanem i potrčim prema nekim zgradama. Bežao sam u mrak.

Miša mi je u to vreme dosta pomogao. Čitajući Sveto pismo nailazio bih na mesta koja mi nisu bila jasna i čak mi se činila kontradiktornim. Miša mi je onda tumačio sve takve odlomke. Za mene je to uvek iznova predstavljalo osveženje. Često smo se zajedno molili i družili se. Sve to mi je pomagalo da više upoznajem Bibliju, Boga i hrišćanski život uopšte. S vremena na vreme bih se viđao sa Stevicom. On je takođe bio sa mnom na početku mog obraćenja, istina, ne toliko kao Miša, ali kad god je mogao obilazio me je.

Ne dugo posle obraćenja zaljubio sam se u jednu devojku iz crkve. Nisam poslušao savet koji su mi dali Miša i još mnogi drugi - da se strpim i sačekam. Trebalo mi je još vremena da duhovno uzrastem kako bih mogao zaista zrelo da razmišljam i odlučujem o tim stvarima. Bio sam gluv za sve savete i uz to ubeđen daje moje emotivno stanje u vezi sa tom devojkom u redu. Međutim, to je bio još jedan pad za mene, ali i trenutak kada me je Bog iz tada bezizlazne situacije izveo.

Događaji iz vojske

Postao sam izolovan od svih prijatelja, crkve i svega što je bilo vezano za crkvu. Otišao sam u JNA. To je za mene bio šok ali i veliko rasterećenje u vezi sa nekim mojim duhovnim problemima. Mogao sam o svemu neometano da razmišljam i posmatram šta se događa sa mnom i oko mene.

Nije prošlo ni nedelju dana kako sam došao u kasarnu a već sam kod kapetana bezbednosti bio pozvan na razgovor. Razgovor je bio vezan za moju veru u Boga. Za tih dva sata sam uglavnom ja pričao.

Ti prvi dani u vojsci su mi bili najteži. Nisam mogao da se molim. Muzika, psovke, svađe i stalna podbadanja - sve je to depresivno delovalo na mene. Moja molitva se dugo sastojala samo iz tri reči: "Isuse, pomozi mi!" Odmah zatim bih zaspao. Teško mi je bilo da se priviknem na sve od čega sam dugo bio odvojen. Mnogo toga mi je izgledalo besmisleno. Razmišljanja i razgovori nevernih Ijudi bili su mi prazni. Vrlo brzo su svi u četi znali da sam vernik.

Međutim, sve dok se jednom na političkoj nastavi predavanju iz marksizma, nisam pred svima izjasnio kao vernik, niko nije posebno obraćao pažnju na mene, niti me pitao bilo šta u vezi sa tim. Osim nekih pojedinaca. Ali, od kada sam javno, pred mnogima na nastavi rekao da verujem u Boga, u Isusa Hrista i objasnio im zašto, mnogi su mi prilazili i zapitkivali me. Neki provokativno i sa željom da me ismeju, neki čisto iz radoznalosti a neki jer ih je to zaista zanimalo. Ali kažem - od tada su svi dobro znali da sam vernik. Bilo je onih koji su me zbog toga izbegavali, dok sam ja sa većinom bio jako dobar drug. Sećam se jednog događaja koji mi je ostao u uspomeni kao najdraži doživljaj u vojsci.

Jedne večeri, nekoliko sati pred spavanje, već sam ležao na krevetu i čitao nekakvu knjigu. Prišao mi je Zdenko, stari vojnik, vrlo bučan. Pušio je u spavaonici, iako je to bilo zabranjenO. Uvek je pričao nekakve neumesne priče i glupe šale. Meni je bio prilično antipatičan, ali kao mladi vernik trudio sam se da ga sa što više razumevanja posmatram i prihvatim takvog kakav jeste. Kada mije prišao učinilo mi se da me je dosta provokativno upitao: "Da li si ti vernik?"

Mirno sam mu odgovorio: "Da."

Pitao me je šta to čitam, i još nešto, i to dosta zainteresovano, što me je navelo da pomislim da ga je neko od starešina poslao da me ispituje. Smireno i odmereno sam odgovarao na postavljena pitanja. Odmah posle toga sledila su druga pitanja direktno vezana za moje verovanje. Odgovarao sam sa određenom rezervom jer se tokom razgovora učvrstio utisak da je poslan da me ispituje. Razgovor smo završili dogovorom da o svemu tome ponovo popričamo kada budemo imali mogućnosti. Legao sam da spavam, zadovoljan. Bio sam srećan što sam mogao, iako malo, svedočiti o Isusu. Posle kratke molitve za Zdenka zaspao sam.

Prošlo je dosta vremena a da Zdenko i ja nismo pomenuli ništa od onoga što je bilo sadržaj našeg poslednjeg razgovora, ali sam primetio da me on s vremena na vreme posmatrao. I tako jedne večeri Zdenko mi je ponovo prišao sa cigaretom u ustima i kasetofonom sa koga je dopirala nekakva užasna muzika. Pozvao me je da razgovaramo. Odlučio sam da otvoreno pričam bez obzira šta mi se može dogoditi. Rekao sam mu sve ono što se ticalo njega i njegovog odnosa sa Bogom. Saopštio sam mu radosnu vest spasenja i predložio da se sam u to uveri.Tu se naš razgovor završio. Otišao sam u WC, jer je to bilo jedino mesto gde sam mogao u miru da se pomolim za njega.

Posle toga se nismo videli oko nedelju dana. U tom periodu sam imao vrlo neprijatnih incidenata u kojima sam se loše pokazao. Zapravo kao najgori vojnik. Da čudo bude veće Zdenko mi je dobacio: "Ja sam se obratil!" /On je iz Hrvatske/.

Bio sam iznenađen. Kroz glavu mi je proletelo hiljade misli. Nisam mogao da shvatim da je Bog učinio čudo u Zdenkovom životu. On je bio nanovo rođen i to se videlo na njemu. Vrlo brzo je prekinuo sa svim lošim stvarima koje je ranije sa uživanjem činio. Čak je i meni objašnjavao šta je to što se meni dogodilo kada sam se loše poneo, u vreme dok se nismo viđali. Bio sam iznenađen kako je Bog strahovito brzo menjao tog čoveka. Pored svih mojih slabosti koje je mogao zapaziti, Zdenko je bio sve predaniji Bogu. Shvatio sam tada nešto što mije bilo još jedno od bezbroj potvrđenja o Božjem postojanju - Bog je taj koji menja ljude a ne čovek svojim svedočenjem o Bogu. Jer Zdenko i ja smo samo jednom imali priliku da otvoreno razgovaramo o Bogu, a pri tom, on u meni baš nije mogao da vidi nekakav sjajan primer ili nešto što bi ga potaklo da poveruje. Uverio ga je sam Bog koji mu se objavio na poseban način i upravo onda kada je on sam to iskreno zatražio u jednoj kratkoj molitvi, ali punoj poverenja. Za mene je to još bilo potvrđenje u istinitost Isusovih reči da "ko traži nalazi i ko kuca otvoriće mu se". Kao i za reči proroka Jeremije: "I tražićete me i naći ćete me ako me potražite svim svojim srcem".

Bog se tada još jednom na poseban način proslavio u Zdenkovom i u mom životu. Još jednom je potvrdio da je On naš tvorac i Bog nad bogovima.

Zdenko je uskoro otišao iz vojske i mi smo nastavili da se dopisujemo. Svako njegovo pismo je za mene bilo pravi blagoslov. Vrhunac je bilo pismo u kom mi je poslao fotografiju sa krštenja. Bio sam neizrecivo srećan. Zdenko i ja postali smo braća u Isusu Hristu. lako potpuno različiti po temperamentu i po još mnogo čemu, Hrist nas je učinio tako bliskima da verujem ni najrođenija braća po krvi nisu tako prisni i vezani jedan za drugog. Pošto je on otišao, nisam više imao sa kim da otvoreno razgovaram o Bogu, niti sam imao sa kim zajedno da se molim. Bilo je tu nekoliko momaka sa kojima sam mogao više da pričam o Bogu, ali to nije bilo isto kao sa Zdenkom.

Pred kraj vojnog roka /dva-tri meseca/ počeo sam da se molim za odlazak u biblijsku školu. Moj fond znanja o hrišćanstvu i verovanju često puta se pokazao vrlo siromašan. Znao sam da mi biblijska škola ne može pružiti svo znanje jer je Bog taj koji daje mudrost i rečitost ali, znao sam i to da jedno takvo mesto može puno da mi znači i koristi. Bilo je samo pitanje da li je to i Božja volja. Počeo sam za to da se molim i puno da razmišljam. Ispitivao sam svoje molitve i uverenje koje je sve više jačalo u meni - da treba da odem u biblijsku školu. Strpljivo sam čekao potvrđenje od Boga jer je ono za mene značilo sve. Posle mesec i po dana odgovor je bio - da! Bio sam upisan kao redovan student na "Biblijsko-teološkom institutu u Osijeku. Još jedno čudo u mome životu.

Izašao sam iz vojske i vratio se kući koja je, kao i ranije, bila prazna. Ipak, ovoga puta ulazak u praznu kućuje bio drukčiji. Sada je Isus hodao sa mnom, bio je svuda prisutan, to sam jasno osećao. Više nisam sam - nikada! Moje oči su bile otvorene, moj razum prosvetljen, moje srce oprano i očišćeno. Bio sam novo stvorenje u starom telu. Pa čak je i ono, telo, bilo promenjeno. Lice je odavalo izraz novog čoveka. Ona stara praznina u meni više nije stanovala. Ponekad je izgledalo da želi da se vrati, da ponovo zaigra svoju poznatu igru u mome srcu, ali nije mogla. Moje srce je bilo ispunjeno nečim što je tugu pretvaralo u radost, suze u smeh, bezizlazne situacije u nove, divne vidike. Bio je to Duh Sveti. Svojom prisutnošću je ispunjavao moje srce, moj život, moju kuću.

Desetak dana pre odlaska na "Biblijsko-teološki institut", odlazio sam u jednu rokoteku gde sam viđao neke od starih poznanika. Tada je već bilo prošlo skoro dve godine otkako sam postao hrišćanin i počeo da odlazim u crkvu. Pre toga mi skoro niko nije verovao da sam zaista doživeo promenu pod delovanjem Božjeg Duha. Svi su mislili da "foliram" ili da iz neke koristi odlazim u crkvu /neki prljavi plan sa novcem, devojkama i slično/. Niko nije želeo da sa mnom ozbiljno o tome razgovara. Mnogi su mislili da će me to "ludilo" proći kada odem u vojsku. Međutim, kada sam se vratio iz vojske, mnogi su konstatovali da sam "još luđi. Jedino je Ćaga s vremena na vreme želeo da pričamo o Bogu. Čak je nekoliko puta i došao u crkvu. Ponekad je, opet, sve to ismejavao, pa čak i drsko govorio o Bogu i crkvi.

I tako, tamo u rokoteci, susretao sam neke od bivših ortaka. Moje nekadašnje društvo se raspalo. Ćaga je sada bio sa nekim novim klincima. Redovno se opijao i drogirao. Dritana sam takođe tamo sretao, i još neke momke koje sam dobro poznavao. Sada sam žarko želeo da im govorim o Isusu. To je bila tema toliko različita od svih koje smo ranije imali. Kad god bih otišao u rokoteku koristio sam priliku da govorim svakome ko je bio voljan da sluša. Obilazio sam stara mesta - kafiće, diskoteke - i na tim mestima govorio s kim god sam mogao.

Tako je i započet ozbiljan razgovor između mene i Ćage. Moram priznati da od tog razgovora nisam puno očekivao. Ishod je, ipak, bio mnogo lepši od mojih očekivanja. Možda je najbolje da čujemo o čemu je Ćaga tih dana razmišljao i kako je sve shvatao.

"Nisam ni slutio da će razgovor između Miše i Ace doneti nešto novo i u mom životu. Istina, mnogo kasnije, otprilike posle dve godine.

Sreli smo se u gradu i posle sat-dva krenuli kući zajedno. Sa druge strane trotoara prolazio je jedan momak u suprotnom pravcu i vikao podrugljivo Aci: "Doktore, doktore". Bio sam spreman da krenem preko. Međutim, Aca je rekao: "Nemoj, ja se molim za njega". Osećao sam se veoma čudno i bilo mi je teško. Osetio sam se sam. Govorio sam Aci da je budala i da "folira". Pokušavao sam da verujem da je sve to prolazno, mada sam u dubini znao da je kod Ace stvarno nastupila promena. Počeo je da ide redovno u crkvu.

Za mene je započeo period koji će trajati dve godine i u kojem će Isus raditi na promeni moga života. Ja sam tvrdoglavo odbijao da predam svoj život Bogu, činilo mi se da se predajem u nepoznato. Ali, Bog se pobrinuo da Ga preko Ace upoznam dovoljno i uvidim koliko je milostiv, koliko me voli, pre svega da shvatim da je Bog živ.

Aca je doživeo veoma brzo promene. Za otprilike mesec-dva postao je drugi momak. Na sav glas nam je pričao o Isusu. Ja sam nekada mislio - ili je lud ili govori istinu, trećeg nema. Svaka reč o Isusu mi se urezivala u pamćenje. Čitao sam Novi Zavet. Imao sam nekakvu neobjašnjivu glad za Božjom reči. Sada znam daje od Boga. Čitao sam i Isus je počeo da mi se dopada. Sve što sam radio gledao sam kroz Sveto pismo. Priznanjem. Ja sam samo gledao, za razliku od Ace koji je živeo onako kako je pisalo, i to je bolelo. Ne želim ni jednom rečju da uzvisujem Acu, već samo da kažem koliko je bila neverovatno velika promena u njegovom životu. Nisam mogao da ga prepoznam. On je rekao da se sve to dogodilo zato što je Isus ušao u njegov život i promenio ga. Morao sam da mu verujem. Videlo se da govori istinu.

Počeo sam da se molim, pa čak i u crkvu da idem. Nisam uviđao da je Božja ljubav već počela da me menja. Nisam toga bio svestan. Kada sam doživljavao životne padove obraćao sam se Bogu i On je uvek odgovarao.

Aca je već došao iz vojske i otišao u Osijek da studira teologiju. Za mene je to bilo čudo neviđeno. Da li je nateran ili ga je promenila neka ideologija, neke norme, ta pitanja su se vrtela po mojoj glavi. Jednom prilikom sam mu rekao: "Pa da, tamo imaš da jedeš, daju ti lovu i baš te briga!" Sada znam da to nije bio razlog. Mogu da zamislim koliko mu je bilo teško dok sam mu tako govorio.

U međuvremenu je prošlo skoro dve godine. Ja sam već primetio postojanje nekoga ko mi odgovara na molitve, nekoga ko me neizmerno voli i pored mojih slabosti i neposlušnosti. Bio sam već poznati posetilac Hristove pentekostne crkve u Novom Sadu. Ali falila je još samo odluka, ona definitivna odluka, moja odluka.

Aca je nalazio vremena da razgovara sa mnom. Bio sam iskren, tražio sam pomoć. Počeo sam da uviđam ispraznost i taštinu života i mog postojanja. U društvu sam skoro uvek bio onaj koga su slušali, ali sve je to bilo naduvano. Sa devojkama nisam imao nekakvog uspeha, ali nikada mi nisu ni usfalile, tako da sam uviđao ispraznost i u tome. Tražio sam nešto istinsko, nešto jače, nešto što može da me promeni i našao sam - to je ljubav, to je Hrist. Ta Božanska ljubav postoji i ona me je zvala. Aca mi je pričao o njoj, slušao sam propovedi o njoj i doživeo je.

Neki momak iz mog mesta mi je ponudio da pevam u njegovoj grupi. Tada sam odlučio da sve u vezi sa Bogom ostavim i da se posvetim razvratu. Bend je bio bend snova, ekipa dosta solidnih muzičara. Momci su bili veoma prijatni i ozbiljni. Imali smo čak i nekoliko dosta uspešnih koncerata. Planirali smo snimanje.

Odjednom se u meni prelomilo. Znao sam da je On sve posmatrao. Znao sam da me je i dalje voleo i nije me osuđivao. Dovoljno mi je bilo da vidim Acu u rokoteci i ja sam od stida pred Bogom poželeo da me nema. Moj duh je vapio za Bogom. Ponovo sam shvatio da je sve isprazno - piće, žene, muzika, novac, bend. Sve u odnosu na Isusa bilo je bledo. Sa suzama sam rekao ono željno "da" Isusu i On me je primio kao što je i obećao. "Sve što meni daje otac k meni će doći; i koji dolazi k meni neću ga isterati napolje." /Jovan 6,37/

Bio je to period kad je puno mladih ljudi iz Novog Sada imalo prilike da čuje radosnu vest o Isusu Hristu, Božjem Sinu, Spasitelju. Dosta njih je ostalo u crkvi, ali, na žalost, bilo je prilično onih koji su odstupili i ponovo se vratili starom načinu života. Mnogi su odlazili pod izgovorom da su u crkvi videli stvari koje im se nisu svidele i da su zbog toga duboko razočarani. Moram da priznam - i ja sam uočavao ponešto što jeste bilo neprijatno, pa čak i ružno. Nekada sam zbog toga bio razočaran, ali shvatio sam - gde god ima ljudi, greši se. Nisam bio oduševljen nekim stvarima koje sam uočavao na mestu gde sam očekivao savršenstvo, u crkvi, ali ubrzo sam neke stvari bolje razumeo. Pre svega, naučio sam da je samo Bog savršen i bez mane, a zatim da nisu vernici svi koji dolaze u crkvu. Po ljudima koji vode dvoličan život nisam mogao da rasuđujem o Bogu i o hrišćanskoj veri. Ti Ijudi nisu mogli ni da obezbede, ni da ponište važnost i istinitost prave hrišćanske vere, Boga, Njegovog postojanja i savršenstva, Biblije. Oni su samo potvrđivali Isusove reči da će žito i kukolj rasti zajedno. Bilo mi je jasno i to da ne treba da upirem prst na druge i na njihove slabosti. Moja briga je bila da živim onako kako piše u Bibliji Božjoj reči.

Dobro se sećam Jovice. Bio je hronični alkoholičar, čupavac; noge su mu bile osušene od alkohola. Nosio je uzane farmerke i nekakvu jaknu od skaja. "Furao je hevi metal fazon", iako se meni činilo da ga više interesuje "čašica", bolje reći flaša, nego muzika. O njegovom interesovanju za Isusa čuo sam od Ćage i bio sam vrlo iznenađen. Znao sam ga iz viđenja, a nekoliko puta smo bili zajedno u društvu. Mada ga nisam poznavao naročito dobro,bio mi je dobar drug.

U početku nije mnogo razumeo ono što smo govorili o Isusu i hrišćanstvu uopšte. Smatrao je da sam lud zbog svega toga. Međutim, promene su nastupile vrlo brzo. Posle otprilike mesec dana od kada je počeo da se interesuje za Boga, Jovica je takođe postao hrišćanin.

Vraćanje ukradenih stvari

Još sam bio na odsluženju vojnog roka. Dobio sam nekoliko dana odsustva. I tako jednoga dana, dok sam ležao na krevetu i razmišljao o svojoj promeni i mogućem odlasku na BTI, posmatrao sam jedan crtež. Bio je uramljen u jedan fini, beli ram. Na crtežu je bio prikazan Isus sa trnovim vencem. U jednom trenutku kroz glavu mi je proletelo: "Taj ram je ukraden i ti ga moraš vratiti!" Još nisam uspeo da se saberem, a ta misao je postala u meni još snažnija i dublja. Uspeo sam nekako da se umirim misleći da ću to nekako rešiti, ali ne sada već kad dođem iz vojske.

Kada sam se posle par dana vratio u kasarnu, skoro svaki put kada sam želeo da se molim setio bih se rama. Sve češće sam o tome razmišljao i u sebi se lomio. Sve dok jedne večeri nisam potpuno odlučio da ću prvom prilikom kada to budem mogao, otići i vratiti ram vlasniku.

Jednoga dana ispričao sam jednom bratu ono što sam pre učinio i ono što sam sada odlučio. Zajedno smo se pomolili i krenuli na mesto gde je trebalo da vratim ukradeni ram. Ram je bio vlasništvo jedne osnovne škole u kojoj sam ja trenirao kung fu. Ušli smo u školu i raspitali se gde je direktor. Saznali smo da je odsutan i da je tu zamenik koji je trenutno na predavanju. Odlučili smo da ga sačekamo.

Predavanje se vrlo brzo završilo. Sačekao sam da učesnici izađu iz učionice i onda sam prišao ženi srednjih godina, onižeg rasta i ljubazno se predstavio. Zamolio sam je da ostanemo nasamo ako ima malo vremena. Pristala je i ja sam počeo da objašnjavam. "Pre nekoliko godina, u ovoj školi sam ukrao jedan ram. Pošto sam sada hrišćanin, osećam dužnost da vam to vratim. Molim za oproštaj i ako je potrebno ja ću novčano da nadoknadim štetu".

Žena me je za trenutak zbunjeno, otvorenih usta gledala, a onda me zamolila da ponovim svoje ime i sve ostalo. Ponavaljao sam dok se ona glasno iščuđavala onom što je slušala. Nije mogla da veruje u to što se dogodilo. Još par puta je insistirala da joj ponovim svoje ime, a onda je rekla da ne treba ništa da plaćam. Ponavljajući "ovo je neverovatno da neko vraća ukradenu stvar posle četiri godine" zbunjeno je otišla.

Bio sam presrećan. Izašao sam iz škole i ispričao bratu šta se dogodilo. Ali to je bio tek prvi vraćeni dug. Trebalo je da vratim još neke ukradene stvari. Imao sam nekoliko ukradenih knjiga kojih sam se setio par dana posle rama. Otišli smo pravo u jednu od knjižara u kojoj sam ukrao četiri knjige. Ponovilo se isto, s tim što je čovek ostao bez reči. Jedino što mi je rekao bilo je: "Hvala, ne treba ništa da platiš. Živ bio momče!" Otvorenih usta i očiju je gledao za mnom dok sam izlazio.

Mir i radost koju sam doživeo posle toga ne mogu opisati. Samom sebi sam se čudio. Bilo mi je neverovatno da mogu ući u knjižaru punu kupaca i vratiti ukradene knjige pošto sam jasno i glasno priznao šta sam učinio tom poslovođi. Naravno, njemu sam se obratio u prostoriji koja je bila širom otvorena. Bilo je to još jedno od mnogih čuda koje sam doživeo sa Bogom, sa Isusom.

Samo dan pre nego što sam krenuo na BTI, vratio sam poslednju knjigu u jednu knjižaru.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Dolazak Hristov putem Vitlejemskih jasli je čudan i zapanjujući. Međutim, kad Ga uzmemo iz jasala i pozovemo Ga u svoje srce, onda nam se otkriva značenje svega toga."
- nepoznati

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2
Ukupno: 2498174
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/19god/004.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.