• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Krštenje u vodi predstavlja javno ispovedanje ličnog obraćenja Gospodu Isusu Hristu.

Krštenje u vodi je simbol i predstavlja određene duhovne istine, koje je krštenik lično primio i prihvatio. Ono predstavlja poistovećenje i jedinstvo krštenika sa Hristom. Ono pokazuje kako hrišćanin ima svu punoću u svom Spasiocu (Kol. 2:10).

Ali na koji način krštenje pokazuje da je vernik (krštenik) poistovećen sa Hristom? Ono to ovako pokazuje:

1. Krštenje pokazuje da je vernik poistovećen sa Hristom u Njegovoj smrti. Priznanje da je Isus umro radi njegovih greha, te lično prihvatanje Hristove žrtve.

"Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni?" (Rim. 6:3). 

2. Krštenje pokazuje da je hrišćanin poistovećen sa Hristom u Njegovom pogrebu.

"Tako smo mi kršteni u smrt zajedno s njim sahranjeni." (Rim. 6:4). "Kad ste u krštenju s njim sahranjeni." (Kol. 2:12).

3. Krštenje pokazuje da je vernik poistovećen sa Hristom u Njegovom vaskrsnuću, i da od sada živi "novi život".

"Kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsnuo iz mrtvih" (Kol. 2:12).

Dakle, za hrišćanina, krštenje je povezano s obraćenjem Gospodu, oproštenjem i sjedinjenjem s Hristom. Krštenje je vidljivi simbol našeg jedinstva s Hristom (Rim. 6:3-10). Kada poverujemo, tada se i opravdavamo našom verom i sjedinjujemo s Hristom. A kada smo sjedinjeni s Hristom, to znači da ono što se dogodilo Njemu - dogodilo se i nama. On je umro, i mi smo umrli; On je sahranjen, i mi smo; On je vaskrsnuo, i mi smo. Krstionica je simbol groba. U krstionici, onaj koji se krsti, simbolično svedoči da je umro svetu i grehu i kad izlazi iz krstionice, svedoči da je novi čovek koji je vaskrsao sa Hristom.

Krštenje u vodi uključuje dva pitanja: na koji način se to čini i ko treba da se krsti (da li samo odrasli vernici ili i bebe)?

Značenje reči "baptizo"

Postoje dva tradicionalna tumačenja značenja grčke reči "baptizo": (1) podroniti (pogružiti) i (2) poškropiti (izliti).

Međutim, ako pogledamo neki pouzdan rečnik ili leksikon grčkog jezika uvidećemo da van svake sumnje značenje grčke reči "baptizo" jeste samo "podroniti".

Nešto "podroniti" se može na dva načina. Možete nešto spustiti u vodu a onda izvući iz vode, ili možete vodu izliti na to od gore. Ali stvar nije podronjena dok ona nije potpuno prekrivena vodom, znači govorimo o "biti podronjen pod vodu", tj. "biti ispod vode", "pokriven vodom". Sa ovom reči "baptizo" tj. "podronjen", postoje samo dve propozicije u Novom zavetu i obe znače "u". Prava je opis elementa u kome se krsti, i to je voda. Dakle, "kršteni u vodi". Dok druga opisuje rezultat tog čina (npr. u pokajanje, u Hrista, u jedno Telo).

Argumenti: podroniti ili škropiti?

Oni koji tvrde da "baptizo" znači poškropiti, navode sledeće argumente:

Reč "baptizo" ima sekundarno značenje vezano za krštenje, a to je: dovesti pod uticaj. To značenje upućuje da je izlivanje ili škropljenje bolja slika krštenja nego podronjenje. Ako krštenje prikazuje dolazak Duha Svetoga na osobu, tada je škropljenje vodom po glavi odgovarajuća slika. Podronjenje u vodu nemoguće je ako se uzmu u obzir Dela 2:41, gde piše da je 3000 duša kršteno u jednom danu. U Delima 8:38, izgleda da je bilo premalo vode u pustinji. U Dela 10:47 i Dela 16:33 stiče se utisak da je u kući bilo nedovoljno vode da bi se podronilo.

Razlozi da "baptizo" znači podronjenje:

a) Podronjenjeje osnovno značenje grčke reči "baptizo".

b) Normalno razumevanje reči "u" i "iz vode" upućuje na to da se činilo podronjenje (Dela 8:39 i Jn. 3:23).

c) Krštenje kojim su prozeliti prelazili u judaizam bilo je potpuno podronjenje.

d) Podronjenje najbolje oslikava značenje krštenja, koje je sahrana starog života i vaskrsenje u novi život (Rim. 6:1-4).

e) U ranoj Crkvi svuda je primenjivano podronjenje.

f) Na Dan Pedesetnice 3000 ljudi je moglo sa lakoćom biti kršteno u različitim banjama i stajaćim vodama oko Jerusalima. No, prilikom arheoloških iskopavanja u Jerusalimu, oko južnih hramskih vrata otkriveno je mnoštvo bazena u kojima se narod umivao (čistio) pre ulaska u hram (vidi Mikve, ritualno kupatilo). Ova kupališta, mikvaot na hebrejskom, nesumnjivo su mesto gde je moglo biti kršteno 3000 obraćenika na Dan Pedesetnice (Dela 2:41).

g) U grčkom jeziku postoje i druge reči za poškropljenje, ali se te reči nigde ne koriste kad je u pitanju krštenje.

Sagledavajući ove izjave, očigledno je da grčka reč "baptizo" ima značenje "podronjenje". Za ovakvo uverenje postoji čvrsto utemeljenje u Novom zavetu.

Pitanje: Da li treba krštavati bebe?

Drugo pitanje je da li se krštavaju samo odrasli vernici ili i bebe? Oni koji krštavaju bebe pozivaju se na to sledeći argumentima:

a) Postoji sličnost između obrezanja (koje se obično čini na bebama, kao starozavetni uvodni običaj za pripadanje Izraelu) i krštenja u Novom zavetu.

b) Krštenje ukućana u Dela 16:33 verovatno uključuje i bebe.

c) Novi zavet obećava da će se spasti i deca tamo gde jedan roditelj veruje (1. Kor. 7:14).

Razlozi da se bebe ne mogu krštavati, nego samo odrasli, jesu sledeći:

a) Ako je krštenje uvodni običaj, moraju da se krste jedino oni koji svedoče svoju veru u Hrista i koji su kroz pokajanje postali članovi Božije porodice. Niko ne može da bude kršten ako nije poverovao u Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospoda (Mk. 16:15-16). Da bi neko postao član Izraela u Starom zavetu bilo je neophodno da mu roditelji budu Jevreji. U Novom zavetu, pošto je nanovorođenje uslov da neko bude član Božije porodice, samo oni koji svesno ispovedaju svoju veru u Hrista, mogu da budu kršteni. Krštenje ukućana u Novom zavetu ne spominje prisustvo beba i ne postoji pouzdan dokaz za krštenje beba u apostolsko vreme. Krštenje male dece prvi put se pojavljuje 254. god. kod crkvenog oca Origena.

b) Dela 16:32 jasno kažu da su ukućani tamničara u Filipima bili dovoljno odrasli da su mogli da čuju i razumeju Reč Gospodnju koju im je Pavle propovedao. Iz toga je jasno da su oni koji su poverovali i bili kršteni, mogli da shvate poruku. Ovo može da uključuje decu, ali ne bebe. Dela 2:41-42 kažu da su se krstili oni koji su poverovali, koji su primili reči Evanđelja. U Dela 8:12, kršteni su samo oni ljudi i žene koji su poverovali Filipovom propovedanju o Isusu Hristu. Rimski kapetan Kornilije i njegov dom su prvo poverovali i onda se krstili (Dela 10:47-48). Vernici u Korintu prvo su poverovali i onda se krstili (Dela 18:8).

c) Deca hrišćanskih roditelja imaju važnu ulogu u Božijem planu (1. Kor. 7:14). Ali, Novi zavet nigde ne tvrdi da će ta deca kad odrastu automatski biti pripadnici Božije porodice, čak i ako se krste u vodi. Sveto pismo uči da su ta deca posvećena zbog svojih roditelja, što u okviru Pavlovog razmatranja znači da su ona predmet Božije brige i pažnje (zbog svojih roditelja).

Ta deca treba da dožive nanovorođenje, kao što su to jednom doživeli i njihovi roditelji. Bog nema unučad, nego samo sinove i kćeri. Niko nema pravo da se naziva hrišćaninom zbog toga što su mu otac ili majka bili hrišćani (Jn. 1:12-13; Jn. 3:1-10). Ako krstimo bilo kog drugog osim onih koji veruju i kaju se, mi se tada ne držimo Evanđelja. Ako krstimo bilo koga drugog osim verujućih, brišemo granicu između Crkve i sveta. Krštavanjem beba, na neki način obmanjujemo te osobe kad odrastu da misle da su hrišćani, a ne mora da znači da jesu, i misle da pripadaju Crkvi Božijoj a nisu se pokajali i obratili Hristu.

Jedini slučaj u Novom zavetu gde je neko spasen a nije se krstio, je pokajani razbojnik na krstu (Lk. 23:40-43). Međutim, on nije imao priliku da se krsti, i otišao je istoga dana sa Hristom u raj. Ako deca umru pre nego što im se pruži prilika da poveruju, takođe odlaze u raj (Mk. 10:13-15).

Krštenje je zapovest Gospoda našega Isusa Hrista i zapovest apostola i sve dok postoji Hristova Crkva, ta zapovest je na snazi.

Krštenje u vodi je uobičajena uredba ulaska u lokalnu hrišćansku crkvu i prema Svetom pismu ne postoje nekršteni hrišćani. Pre krštenja u lokalnoj hrišćanskoj crkvi obavlja se razgovor s novim vernicima. Starešine (episkopi) moraju dobro da poznaju osobu koja planira da se krsti zato što će krštenjem postati član zajednice.

Zato je potrebno da, pre krštenja, novi vernici provedu jedno vreme u crkvi. Samo tako članovi crkve mogu da vide znake pokajanja i novog života kod novih vernika. Posle tog perioda upoznavanja starešine upućuju nove vernike u pravo značenje krštenja. Posle krštenja novi vernici postaju aktivni učesnici u duhovnom životu Hristovog Tela. U Delima 2 piše da su prvi hrišćani posle pokajanja i krštenja ostali u apostolskom učenju, u zajednici, u večeri Gospodnjoj i u molitvama (Dela 2:41-42).

Posle nanovorođenja svaki hrišćanin se krštava jednom zauvek (Ef. 4:5). U Novom zavetu postoji poseban primer ponovnog krštenja: grupa učenika Jovana Krstitelja nakon što su čuli i primili poruku koju im je apostol Pavle govorio, kršteni su hrišćanskim krštenjem (Dela 19:1-7). Ti učenici još nisu bili nanovorođeni, jer nisu primili Duha Svetoga.

Ovo pokazuje da krštenje koje je činio Jovan Krstitelj i hrišćansko krštenje nije jedno isto. Jovan je krštavao vodom za pokajanje. Hrišćansko krštenje je za one koji su se pokajali i verom primili Isusa kao svoga Gospoda. Svi oni koji su kršteni u vodi, a nisu primili Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospoda, kada poveruju u Hrista, krštavaju se ponovo kao znak svoga poistovećivanja sa evanđeoskom porukom i zajednicom Božijeg naroda.

DODATAK

Tumačenje za Dela 2:38, 1. Petrova 3:18-21.

Dela 2:38: U grčkom tekstu, Petar ne upotrebljava predlog "hina" - "za", nego reč "eis" koja znači "na, s obzirom na, na temelju..." To znači da vernik prvo doživljava oproštenje greha, a zatim se krsti. Oproštenje greha ne dobija se krštenjem u vodi, nego verom u Isusa Hrista (Dela 10:43).

1. Petrova 3:18-21: Krštenje u vodi je odgovarajuća slika spasenja. Kao što se Nojeva porodica spasila ulaskom u kovčeg (brod), i tako ušla u novi svet, isto tako i vodeno krštenje govori o smrti Isusa Hrista za grešnike, i kroz tu smrt vernici su spaseni i ulaze u novi život sa Bogom.

Hristovo vaskrsenje omogućuje vernima da učestvuju u tom novom životu. "Dobru savest" mogu da imaju samo oni koji su spaseni. Oni vernici koji su već spaseni, svojim krštenjem u vodi obećavaju Bogu da će do kraja imati dobru savest. Petar jasno pokazuje da spoljašnja forma krštenja u vodi ne spasava.

Jedino nas Isus Hristos Svojom smrću i vaskrsenjem može spasiti, a ne formalno vodeno krštenje. Oni koji žele da budu spaseni moraju da pristupe raspetom i vaskrslom Hristu, kroz lično predanje u veri i istinsko ispovedanje vere u Gospoda. Krštenje u vodi je javno ispovedanje spasenih o njihovoj ličnoj veri u Spasitelja.