Naslovna » Magazin » Arhiva » #75 » ....

Duh, duša i telo

Derek Prince
"A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista." (1. Sol. 5:23 EČ)

Pavle se moli za hrišćane u Solunu da se oni u potpunosti posvete, i navodi tri oblasti koje čine ukupnu ljudsku ličnost: duh, dušu i telo.

U razliku između ova tri elementa naše ličnosti, malo se razume većina hrišćana. Ipak, Biblija nam daje jedinstvenu vrstu "ogledala" koja nam otkriva njihovu prirodu i međusobne odnose, i pokazuje nam kako svaki deo treba da funkcioniše. Propust da se upotrebi ovo ogledalo, pravilno nas izlaže mnogim unutrašnjim frustracijama i disharmoniji naše ličnosti.

U početnoj tački stvaranja čoveka, Bog je rekao: "Načinimo čovjeka na sliku i priliku svoju." (1. Moj. 1:26 IŠ) Reč slika se odnosi na spoljašnji izgled čoveka, ali u ovom slučaju na način koji potpuno različit od bilo kog drugog bića, čovek svojom spoljašnjom jedinstvenošću odražava jedinstvenost Božju. Bilo je potrebno, onda kada je Sin Božiji došao da živi na Zemlji, da On uzme obličje čoveka a ne neke životinje - pa čak ni obličje nekog nebeskog bića, kao što je serafim, već samo čoveka.

Reč prilika se odnosi na unutrašnju prirodu čoveka. Pismo opisuje Boga kao trojično biće: Otac, Sin i Duh. Isto tako, otkriva i čoveka kao trojično biće, koje se sastoji od duha, duše i tela.

U izveštaju o stvaranju čoveka otkriva nam se kako je ova njegova trojična priroda nastala: "A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa." - tačnije, živa duša. (1. Moj. 2:7 RDK)

Čovekov duh je došao iz daha Božjeg. Njegovo telo je formirano od zemlje (gline), i pretvoreno u živo ljudsko tkivo. U trenutku on je postao živa duša.

Ovako formirana duša jeste ego, njegova osobena ličnost. I ona se obično definiše kao nešto što poseduje tri elementa: volju, razum i emocije. Ego jeste odgovoran za donošenje ličnih odluka i on se izražava sa tri izraza: "Hoću", "mislim," i "ja osećam." Ukoliko duša nije natprirodno dotaknuta milošću Božjom, celokupno čovekovo ponašanje jeste kontrolisano od ova tri motiva.

Čovek je stvoren tako da može ostvariti ličnu zajednicu sa Bogom, ali njegova grešna neposlušnost svom Stvoritelju proizvodi katastrofalne posledice u sva tri elementa njegove ličnosti.

Efekati greha

Odsečen od kontakta sa Bogom, ljudski duh je umro. To je bilo ispunjenje Božjeg upozorenja: "Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš." (1. Moj. 2:17 RDK) Fizička smrt Adamovog tela, međutim, nije još nastupila za više od 900 godina.

Kroz ispoljavanje svoje volju u direktnoj neposlušnosti prema Bogu, čovek je postao buntovnik u svojoj duši. Od tada, svaka osoba koja dolazi od svog pretka Adama, rađa se sa nasleđem buntovničke prirode.

U Efescima 2:1-3 Pavle opisuje rezultate ove pobune koje danas utiču na svakoga od nas:

"... i vas koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova, u kojima ste nekada živeli po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima nepokornosti; među ovima smo i mi svi nekada živeli u svojim plotskim požudama čineći plotske želje i smeranja, pa smo kao i ostali po prirodi bili podložni Božijem gnevu."

Kao rezultat ovog Adamovog greha, svi se mi rađamo kao mrtvi u svome duhu. Dok u našim dušama svi smo nepokorni Bogu. Naša tela, takođe, su postala podložna raspadanju - to jest, bolestima, propadanju i smrti.

Ipak, bezgranična Božja ljubav jeste takva da ona neprestano čezne da obnovi zajedništvo sa čovekom: "Bog ljubomorno čezne za duhom koji je nastanio u nama." (Jak. 4:5 SSP) Osim toga, kroz žrtvu Isusa Hrista na krstu, Bog je i otvorio put za obnovu ovog zajedništva koje se davno izgubilo.

Efekti spasenja

U Efescima 2:4-5 Pavle nastavlja da opisuje delovanje spasenja u našem duhu: "Ali, Bog je bogat milosrđem pa je zbog svoje velike ljubavi, kojom nas je zavoleo, zajedno s Hristom oživeo i nas, koji smo bili mrtvi u svojim prestupima. Milošću ste spaseni." (SSP) Naš duh, se ponovo ujedinio sa Bogom, ponovo počinje da bude živ. Istovremeno, naša duša - kroz pokajanje i veru - biva pomilovana zbog svoje nepokornosti (pobune), i izmirena je sa Boga.

"Jer, ako smo, dok smo bili Božiji neprijatelji, bili pomireni s njim smrću njegovog Sina, utoliko pre ćemo se, pomireni, spasti njegovim životom! I ne samo to nego se i radujemo u Bogu kroz našeg Gospoda Isusa Hrista, kroz koga smo sada primili pomirenje." (Rim. 5:10-11 SSP)

Kada shvatimo da je svako od nas u pobuni protiv Boga, tek onda možemo razumeti zašto se do istinskog spasenja ne može doći bez ličnog pokajanja. Pokajanje znači priznavanje i odricanje naše pobune i pokoravanje sebe pod pravednu vlast Božju.

Spasenje, takođe, donosi i promenu za telo. Izbavljeno iz ropstva greha, naše telo postaje hram u kojem obitava Sveti Duh a naši udovi postaju instrumenti pravednosti (Rim. 6:13). Konačno, pri Drugom dolasku Isusa Hrista, naša telo će biti transformisano u besmrtno telo, nalik onome koje je imao Isusa kada je vaskrsao!

Preduslovi sledbeništva

Isus je zapovedio svojim apostolima da Njegovim učenicima načine sve narode. On im nije rekao da načine crkvene članove. Sledbeništvo Hrista zahteva radikalnu reakciju u svakoj oblasti naše ličnosti - telu, dušu i duhu.

Zahtev za naše telo, se navodi u Rimljanima 12:1: "... da svoja tela prinesete na živu, svetu, Bogu ugodnu žrtvu..." Mi moramo prineti naša tela na oltar za žrtvovanje Bogu, onako i dosledno kako su to i Izraelci u Starom zavetu prinosili životinje na žrtvovanje u hramu. Međutim, postoji jedna bitna razlika. Izraelci su ubijali životinje koje su prinosili Bogu, a naše telo koje mi prinosimo Bogu treba da bude živa žrtva.

Dakle, od tog trenutka pa nadalje, naša tela više ne pripadaju nama. Ona postaju Božija svojina, Božji hram. Mi smo samo puki upravitelji koji treba da daju odgovor Bogu zbog načina na koji smo brinuli o Njegovom hramu. Nažalost, isuviše mnogo hrišćana, i posle toga, i dalje nastavljaju da se ophodi prema svom telu kao da ga još uvek oni poseduju i misle da su slobodni da rade sa njime šta god im je volja.

Što se tiče naše duše, Isus je i za nju izrazio uslov sledbeništva, u Mateju 16:24-25:

"Ako ko hoće za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće svoju dušu da sačuva, izgubiće je; a ako ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je."

Naš krst je mesto gde smo mi izabrali da umremo. Bog to ne nameće na nas. Mi to uzimamo ili ne uzimamo našom slobodnom voljom. Ukoliko želimo da "uzmemo", onda se moramo odreći zahteva naše duše. To znači da joj kažemo "ne" na sva tri egoistička zahteva duše: "Hoću", "mislim" i "osećam". I Ubuduće, mi odbijamo da budemo kontrolisani od ove tri motivacije naše duše. Već umesto toga, mi biramo da budemo motivisani Božjom Reči - Božjom voljom. Kada počnemo biti poslušni Reči i izvršavati volju Božiju, onda počnemo nalaziti i otkrivati novi život koji nam Isus nudi. Puninu ovog novog života je moguće dohvatiti samo kroz smrt (odricanje) naše duše.

Tek pošto smo ispunili Gospodnji uslov za naša tela i našu dušu, i naš duh biva oslobođen da uđe u blisko zajedništvo sa Bogom, a koje je još divnije od onog što je izgubljeno kroz pad prvih ljudi.

U 1. Korinćanima 6:15 -17, Pavle upozorava hrišćane da se klone svakog seksualnog nemorala i prostitucije, jer kada se to čini tada se postaje jedno telo sa bludnicom, tj. prostitutkom. Zatim, u direktnoj suprotnosti tome, on nastavlja: "A ko se sjedini s Gospodom, postaje s njim jedan duh!" (SSP)

Aplikacija ove istine je jasna. Iskupljen duh sada može da uživa blisku zajednicu sa Bogom, dakle, ona je tako bliska i intimna kao i seksualno sjedinjenje sa prostitutkom koje se doživljava kroz telo. Međutim, ovo je sam duh, ne duša ili telo, već naš duh koji može da doživi ovo direktno i intimno sjedinjenje sa Bogom.

Ovo se pre svega događa kroz čin obožavanja, tada naš duh dolazi u sjedinjenje sa Bogom. U Jovanu 4:23-24, Isus je rekao: "istinski klanjaoci [obožavaoci] će se klanjati Ocu u duhu i istini jer... Bog je duh, i oni koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da mu se klanjaju." Isus je veoma tačno naglasio da obožavanje Boga jeste aktivnost našeg duha.

U savremenoj crkvi postoji vrlo malo razumevanja u vezi prirode i čina obožavanja, razlog tome jeste da se ne pravi ili ne razume razlika između duha i duše. Obožavanje nije zabava - neko veselo vreme u crkvi. Tako nešto treba da se praktikuje u pozorištu, a ne u crkvi. Niti je obožavanje isto što i slavljenje. Mi slavimo Boga sa našim dušama i to tako treba da se čini. Kroz naše slavljenje mi imamo pristup u prisutnost Božju. Međutim, kada jednom uđemo u Njegovo prisustvo, onda samo kroz obožavanje možemo da uživamo istinsku duhovnu zajednicu (povezivanje) sa Njime.

To što nam je omogućeno da obožavamo Boga na ovaj način, jeste cilj našeg spasenja - prvo na Zemlji, a onda i u nebu. To je najviša i najsvetija aktivnost i delovanje koje je jedno ljudsko biće sposobno izraziti. No, ovo je jedino moguće onda, kada naša duša i telo dođe pod pokornost duha i u harmoniju (skladu) sa njime. Ovakvo obožavanje je često isuviše duboko za objasniti rečima. Ono postaje intenzivno i tiho sjedinjenje sa Bogom našim Tvorcem.

Izvor: Teaching Letter No. 10.
"Blago čoveku koji se boji Gospoda, kome su veoma omilele zapovesti Njegove."
- Psalam 112:1

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1259
Ukupno: 2556202
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/075/02.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.