Ovce i vukovi
"Kao što si Ti mene poslao u svet, i ja njih poslah u svet... Idite; eto ja vas šaljem kao jaganjce među vukove." (Jn. 17:18; Lk. 10:3).
Danas mnogi hrišćani pate od crkvene šizofrenije. S jedne strane ih pastiri bodre da se povuku od svakog druženja sa svetom i od njegovih aktivnosti, a s druge strane "agituju" na njih da objavljuju evanđelje ljudima iz sveta - koji idu u propast. No, nemoguće je uspešno činiti oboje!
Pravo rešenje nalazi se u povratku biblijskom konceptu odvojenosti. Isus je to ukratko objasnio, kada je svojim učenicima rekao: "Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove" (Mt. 10:16). Koja čudna situacija! Običan pastir pokušava svoje ovce da drži što je dalje moguće od vukova. A ovde imamo Pastira, Dobrog Pastira, koji namerno šalje svoje ovce pravno među vukove. To je upravo tamo gde ih On želi! On ih šalje baš tamo! Zar ovce nisu u opasnosti? Naravno da jesu! Šta štiti svaku ovcu pojedinačnoj?
Spoznaja o tome da se ona nalazi u stalnoj opasnosti, čini, da ona bude u stalnom kontaktu (vezi) sa svojim Pastirom; jer jedino tada ostaje sigurna. Unutrašnja snaga koju joj Pastir daje je dovoljna je da prevaziđe svaku pretnju koja dolazi od vukova.
Gospod je o onima koji Njemu pripadaju rekao: "Kao što si Ti mene poslao u svet, i ja njih poslah u svet" (Jn. 17:18). Kako je On poslat? Kao Jagnje, Jagnje među vukove; i premda su mu vukovi učinili najgore što su mogli, Jagnje je na kraju pobedilo. Nije li Isus konkretno molio Oca za svoje učenike: "Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš oda zla." (Jn. 17:15)
I na koji se način Isus izdvajao dok je bio ovde, na Zemlji? Zar nisu "izdvojeni" i pobožni fariseji o Njemu rekli: "Ovaj prima grešnike i jede s njima!" (Jn. 15:2). Oni ovo nisu rekli iz zlobe; već zato što su bili šokirani. Bili su začuđeni Njegovom slobodom da se druži sa grešnicima. Smatrali su da će biti uprljan takvim susretom - postati takav kao oni. Ali Isus to nikada nije bio, niti postao. Umesto toga, On je privukao k sebi mnoge ubirače poreza i grešnike i očistio njihove razno razne prljavštine svojom čistotom - svetošću.
"Ali," kažete vi, "To se sam Bog objavio u telu. Ja se ne usuđujem da se družim sa grešnicima kao što je to Isus činio, ja nemam Njegovu snagu i svetost." Da, vi imate! Šta bi drugo značilo ovo: "Hrist živi u vama i On je vaša nada" (Kol. 1:27) "Sve mogu u Hristu koji mi daje snagu" (Fil. 4:13). Zar ne kaže: "Kao što je mene poslao Otac, tako i ja vas šaljem u svet" (Jn. 17:18). Dakle, zar nam nije sve Njegovo na raspolaganju?
Znači li to da Gospod onda želi da se Njegovi učenici potpuno odvoje od svakog svetovnog druženja i aktivnosti? Apsolutno ne! Naprotiv, On želi da se mešamo sa svetom, da jedemo sa nevernicima, da im budemo prijatelji, da idemo u njihove domove, i da ih slobodno pozivamo u naše. Međutim, On želi da se uvek sećamo da se mi, čineći to, nalazimo u velikoj opasnosti. Mi smo ovce usred vukova. Jedan momenat odvojenosti od Pastira, samo jedan mali korak prema mamcu vukova, biti sa njima isti, i svi će se vukovi sjatiti da bi rastrgali. To je mesto velike opasnosti. Ali to jeste mesto gde Gospod želi da mi budemo. Kao da se od hrišćana očekuje da žive na granici duhovnosti, kao da hodaju po žici. Oni treba uvek da budu na oprezu, svesni opasnosti koja dolazi spolja, iz sveta, i uvek otvoreni da uzmu snagu Pastira, iznutra.
Ali šta je sa Jovanovim upozorenjem: "Ne ljubite svet ni što je na svetu. Ako ko ljubi svet, nema ljubavi Očeve u njemu" (1. Jn. 2:15); i s oštrim rečima koje dolaze od Jakova, "Ne znate li da je prijateljstvo ovog sveta neprijateljstvo Bogu?" (Jak. 4:4). Tačno! Obojica nas upozoravaju o istoj opasnosti: opasnost koja proizlazi iz toga što smo ovce među vukovima. Prijateljstvo sa ljudima iz sveta nije opasno, ali prijateljstvo sa stvarima koje ljudi iz sveta vole, je veoma opasno. Sve dok se ovca ponaša kao Božja ovca, ona je sigurna i u vučjoj jazbini (vidi Dan. 6:4-23); ali kada ovca zaboravi ko je ona i počne razmišljati kao vuk, onda je samu sebe stavila u užasnu opasnost. Stoga hrišćani bi trebalo da razborito koriste stvari ovoga sveta, ali ne i da ih vole. Davati im preveliku važnost predstavlja neprijateljstvo prema Bogu - idolopoklonstvo.
Ovakvo razumevanje izdvojenosti vrlo je daleko od bilo kakve dosade i frustracije koje proizlaze od manastirskog načina života. To je radije uzbudljiv i odvažan izazov, dopadljiv našem Bogu, živa avantura u Duhu. Naš hrišćanski život postaje interesantan i zanosan, jer je bremenit opasnošću i nudi stimulaciju uspešne borbe sa silama tame i zla, ne dozvoljava nam da se previše opuštamo, da postanemo mlaki.
Dalje, takav koncept čini proučavanje Biblije i molitvu veoma važnim i korisnim za nas. Ništa ne deluje na nekoga jače od postojanja svesnosti od opasnosti i tada ta osoba želi da sazna sve o oružju, strategiji i o prirodi neprijatelja. Gde nalazimo takvu pomoć kada smo u duhovnoj opasnosti? Jedino na stranicama Svetog pisma i u molitvi.
Zar nije očigledno da odvojenost koja zahteva otklanjanje svake opasnosti takođe otklanja i većinu podsticaja za rast, uspeh, blagoslov i svedočanstvo? Da li je pokušaj podizanja dece u potpuno hrišćanskom okruženju - škole, prijatelja, druženja, zabave itd. stvorilo generaciju razmaženih mekušaca kojima nedostaje interesa i sposobnosti uticaja na ne-hrišćane za Hrista?
Ako je ovo istina, mi smo, roditelji i pastori i učitelji u nedeljnoj školi, krivi što smo dozvolili njima da odrastaju bez da smo ih naučili kako da vojuju svoju dobru bitku vere. Naučili smo ih kako da izbegnu zlo - a ne kako da se sa njime suoče i nadvladaju ga; a kada se napokon moraju suočiti sa zlim svetom, oni lako podlegnu ili pokušavaju da pobegnu. Malo je onih koji se brzo mogu prilagoditi i preživeti u periodu dok nauče iz potrebe da postanu Hristovi dobri borci.
Danas, mi ponovo moramo čuti reči našeg Gospoda, parafraziraću Jovan 17:18 za vas: "Kao što je mene poslao Otac, tako i ja vas šaljem - činite moja dela, dosegnite i obratite izgubljene - onako kako sam to ja činio, postajući njihovim prijateljem - izloženi istim opasnostima kao i ja, zavodljivosti sveta, sebičnosti tela i uticajima đavola - ali sve to možete prevazići mojim oružjima: verom u Boga, znanjem Božje Reči, ličnom pravednošću, ustrajnom molitvom i potpunim predanjem svoga života Bogu, čak i po cenu smrti." Ovo je njegova zapovest; moramo pripremiti i sebe i našu decu da bi smo bili kadri ovako i živeti!
Ali neko će upitati: "Ali šta učiniti s rečima: 'Ne vucite u tuđem jarmu nevernika; jer šta ima pravda s bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom?'" (2. Kor. 6:14). Moram priznati, izgleda da ove reči podupiru izolacijsku vrstu odvojenosti. Ali to samo tako izgleda. Kada se pažljivo sagledaju, one u celini daju snažnu podršku konceptu ovce-među-vukovima, kojeg naš Gospod želi za nas, za one što Njemu pripadaju, koji Ga slede.
Uzmite slučaj jarma na primer. Ovo je očigledno pozivanje na Petu Mojsijevu 22:10, gde se Božji ljudi upozoravaju: "Ne ori na volu i na magarcu zajedno." Ovo stoga što su karakteri ovih životinja različiti, gde uobičajeno magare hoda puno brže od vola i različito odgovaraju na raznorazne zapovesti. Obe životinje bi bile veoma nezadovoljne ako bi bile pod istim jarmom, i malo bi se toga napravilo. Ali ništa se ne govori protivno tome da bi magare i vo bili zajedno na istom pašnjaku, pili iz istog pojila ili jeli zajedno, i tako dalje.
To znači da se hrišćani slobodno mogu družiti sa nevernicima, pa i uključivati se u bezazlene klubove i društva gde imaju zajedničke interese, sve dok se to druženje ne pretvara u legalno ili moralno obavezujuće delovanje ili praksu, jer ako to prkosi istinama Reči Božje, onda tu nema izgovora sa kojim bi smo se mogli opravdati.
Brak je jedan od takvih jarmova sa obzirom da je isti legalno obavezujući, znači da je on iznad slobodne volje pojedinca. Crkve pravilno drže da ovaj stih zabranjuje sklapanje braka između vernika i nevernika. Poslovno partnerstvo može takođe biti takva vrsta jarma, međutim u većini slučajeva odnos poslodavca i posloprimca se ne podrazumeva pod istim. Ovde postoji određena granica gde svaka osoba mora sama da bude potpuno ubeđena u svom umu šta i kako mora učiniti, i ne sme se zaboraviti "svom vlastitom gospodaru čovek stoji ili pada."
Setite se izreke: "Ukoliko ne idem u koraka sa drugima, to je zato jer slušam neke druge bubnjeve." Mi moramo po svaku cenu biti u koraku sa "Božjim bubnjevima". Ne smemo zaboraviti da kada je naš Vođa koračao po tom istom ritmu, tu na ovom svetu, i to Ga nije sprečilo da i dalje hoda, jede i pije sa grešnicima, ili bude poznat kao "prijatelj grešnika." Bog nas je pozvao da budemo različiti, ali ne i neukusni. Mi treba da budemo odvojeni za Boga, ali ne odvojeni od drugih.
Ovaj svet je mesto ispunjeno opasnostima, ali to je mesto gde naš Gospod želi da budemo - kao ovce usred vukova. Samo onda kada smo na tom mestu možemo ispuniti naše poslanje: "Kao što si Ti mene poslao u svet, i ja njih poslah u svet" (Jn. 17:18).
* Uvodnik - Uredništvo
* Ovce i vukovi - Ray C. Stedman
* Tri usporedbe - Pavel Leštan
* "Širi dalje!" - Fred D. Jarvis
* Gde tražiti sreću? - Zapas o dušu
* Korisni tegovi - Libuše Ranša
* misaone refleksije
* Smešna strana