Naslovna » Magazin » Arhiva » #42 » ....

Mojsije: Krotak? Da! Slab? Ne!

Jan Livingston
Poniznost vođe je od vitalne je važnosti, ako je vođa nema, on neće biti upotrebljen od Boga. Sa Bogom se ne može igrati po svome!

"A Mojsije je bio vrlo krotak čovek, više od svih ljudi na zemlji." Tako piše u 4. Mojsijevoj 12:3, vrlo interesantan stih, a u većini prevoda Biblije ovo je stavljeno u zagrade. Da li je to bio komentar nepoznatog urednika ili je to zapisao Mojsije, sam autor - nije poznato, ali jasno je da je Sveti Duh želeo da to ostane zabeleženo - nama na pouku. Ova izjava o Mojsijevoj krotkosti sama po sebi je vrlo jak argument o inspiraciji Svetog Pisma, jer bi bilo vrlo neobično da se Mojsije hvali o vlastitoj krotkosti, ukoliko nije Sveti Duh glavni autor ove izjave.

Reč "krotak" se ponekad krivo protumači, kao da to znači "slab", ali to je jako daleko od toga. Biti krotak znači biti ponizan, ne smatrati se prevažnim, ne imati uzvišeno mišljenje o vlastitim sposobnostima. Možda se rimuje (u engleskom "meek" i "weak" (krotak i slab) se rimuju; nap. prev.) ali su vrlo različiti u karakteru, krotkost predstavlja snagu u hrišćaninu, a ne lični nedostatak.

Užurbanost

Mojsije nije uvek bio krotak. Daleko od toga! Prvo što je o njemu zabeleženo, jednom kada je došao u godine zrelosti (možete li zamisliti da je to kada je imao 40 godina?), bilo je sve samo ne krotkost (2. Moj. 2:11-12). Pokazao se kao vrlo nagao čovek, što je obično osobina mladih ljudi koji su u žurbi. Crta nestrpljivosti je vrlo evidentna.

Video je kako Egipćanin nepravedno maltretira njegovog sudruga, izraelskog roba. Kada je video da niko ne gleda, u naletu besa ubio ga je i zakopao njegovo telo u pesak. Ali vest o njegovom naglom, zbog njegove razdražljive naravi (iako u dobroj nameri), učinjenom delu je procurila, i Mojsije je morao pobeći u zemlju Midijamsku, od Faraona i od egipatskog sistema pravde. Tamo provodi narednih 40 godina, učeći o mnogo savršenijim putevima Gospodnjim, učeći da dobri i hvale vredni ciljevi moraju biti postignuti dobrim i hvale vrednim metodama. Izreka "cilj opravdava sredstvo" ne može se naći u Božjoj Knjizi. Ovo nametnuto vreme učenja u Božjoj školi mora da je od Mojsija zahtevalo beskrajno strpljenje, a možda mu je to bio i vrlo bolan period. Morao je sebe staviti u stranu, učeći se krotkosti i čekati na Božje pravo vreme kada bi trebao delovati. Bog ga je neumorno pripremao za ogromnu odgovornost koja ga je čekala.

Svoje je gradivo dobro naučio. Kada je nakon toga vodio Izraelce kroz pustinju, vidimo da je Mojsije bio vrlo elastičan. Mora da su ljudi bezbroj puta mrmljali i gunđali, žaleći se na kvalitet hrane i vode (ili zbog nedostatka istih). Zapisano je da je u najmanje pet prilika Mojsije bio neverovatno miran i ponizan, nije se naljutio na ljude, i molio je Gospoda da ih opskrbi svime što im treba. I svaki put je Gospod upravo to i učinio.

Samo jednom, negde pri kraju, ljudi koje je želeo da vodi - toliko su ga naljutili da je izgubio svoju mirnoću. Krotkost ga je samo na tren napustila, i svojim je štapom u besnom nestrpljenju udario stenu, tražeći da žedne ljude ponovo opskrbi vodom. Ovom prilikom, Gospod mu je jednostavno rekao da govori steni i svakako bi ih milosrdno opskrbio vodom. Ali na žalost, ova jedna greška, jedno malo delo neposlušnosti, bilo je dovoljno da Mojsije ne uđe u obećanu zemlju. Video ju je s vrha planine Fazge, ali nije doživeo prelazak njene granice. Poniznost vođa, Božjih ljudi, od vitalne je važnosti. S Bogom se nije igrati po ovom pitanju.

Snažna poniznost

Ali, možda najznačajniji primer Mojsijeve poniznosti jeste njegova reakcija na izazov koji su mu postavili njegova starija sestra Mirjam i brat Aron, što je zapisano u 4. Moj. 12:1-15. Njihov prigovor, još jedan u rastućoj listi sitnih nezadovoljstava, navodno se odnosio na to što je Mojsije bio oženjen Etiopljankom. Da li se ovo odnosilo na njegov raniji brak sa Seforom, koja je bila Midijanka, ili postojeći brak s nekim iz Etiopije, nije baš potpuno jasno. Sigurno je Božji zakon, koji je postojao u to vreme, zabranjivao mešani brak bilo s kim ko je pripadao kananskom narodu (poznatom po svom opšte poznatom nemoralnom načinu života), ali ništa specifično nije rečeno za druge narode. Premda nije bilo zabranjeno ženiti se pripadnicima etiopskog naroda, zar ne možemo primetiti začetke rasizma od strane Mirjam i Arona, predrasude nastale zbog nečije boje kože?

Štagod da je još bilo, sigurno je to da su zavideli na Mojsijevoj poziciji kao vođi Božjeg naroda. Na kraju dana, bili su ljubomorni na svog mlađeg brata. Beznačajne porodične prepirke nisu ništa novo! Rivalstvo među braćom je veoma prisutno, čak i u našem 21. veku.

Mirjam (najstarija, proročica, a najverovatnije i kolovođa pobune) zajedno sa Aronom, izgledala je odlučna u svojoj nameri da skine Mojsija sa Bogom-date pozicije. "Da li je GOSPOD govorio jedino kroz Mojsija... Nije li On takođe govorio i kroz nas?" Ono što je značajno, čitamo da je "Gospod to čuo." On uvek čuje. Naša najmanja greška Mu ne promakne. Ništa nije nezapaženo ili neprimećeno. "Jer oči Gospodnje gledaju po svoj zemlji..." (2. Dn. 16:9).

Za ne poverovati, Mojsije nije učinio ništa da bi se odbranio. Nije izustio ni reč kako bi opravdao svoja dela. Ovo je prava veličina, poniznost u svoj svojoj veličini. Koliko smo mi brzi u samoopravdavanju kada nas drugi neopravdano i nepravedno kritikuju. Kako se brzo uvredimo. Mojsije je jednostavno zavapio Bogu i dozvolio mu da učini šta god On smatrao potrebnim. Kada bismo samo i mi mogli da se tako ponizimo.

Mojsije, koga je Mirjam toliko neopravdano kritikovala, u iznenađujućem delu milosti postaje onaj koji moli za nju, za njeno ozdravljanje od gube, što je dopuštena kao Božja kazna. On je prikazao duh samog Gospoda Isusa, koji je molio za one koji su ga proganjali: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine" (Luka 23:34). Naš Gospod, iznad svega, bio je onaj koji je bio "krotak i od srca ponizan" (Matej 11:29), nikada nije napadao one koji su ga proganjali, nikada nije uzvraćao, nikada nije zauzeo odbrambeni stav: "Koji, kad su ga psovali nije uzvratio psovkom, i kad je stradao nije pretio, već se predao onome koji pravedno sudi" (1. Pet. 2:23). On je savršen primer za nas. Nemoguće? Verovatno, ali nešto čemu bi sigurno trebalo težiti.

U svojoj poniznosti, Stefan, prvi hrišćanski mučenik, je tačno sledio primer koji je ostavio njegov Gospod. Bio je u stanju moliti se za svoje ubice, dok su ovi bacali kamenje po njegovom nezaštićenom telu, ovim rečima: "Gospode, ne primi im ovo za greh" (Dela 7:60). Ovo je pravi velikan. Krotak? Kako da ne! Slab? Nikad!

Grace & Truth Magazine, July/August 1999.
Tagged: mojsije| služenje| vođa|
"Verovati je teško, ali ne verovati, to je već nemoguće."
- Victor Hugo

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 237
Ukupno: 2601030
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/042/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.