Od anarhije do ljubavi
Odrasla sam u porodici koja je bila "na svom mestu". Mama je verovala da možda i postoji nekakav Bog, dok je otac bio potpuno protiv takve ideje. Imala sam predivno detinjstvo, roditelji su sa mnom i sa mojom sestrom provodili dosta vremena. Uvek su nam bili primerom i učili nas da budemo moralne i da vodimo uzoran život.
Još od vrtića sam bila tzv. "živo dete", a moji najbolji prijatelji su mi bili dečaci. Od dolaska u osnovnu školu postala sam član "dečije bande" i već tada sam volela tuče. U sedmom razredu, za vreme letnjeg raspusta sam otišla na kampovanje u Italiju, gde sam prvi put probala da pušim duvan. Cigarete su mi se dopale i veoma brzo sam kupila svoju prvu kutiju. I moja najbolja drugarica je pored mene propušila, zajedno smo pušile skoro pola godine "tu i tamo", kad bi se našle zajedno. No, na polovini mog osmog razreda osnovne škole ja sam počela da pušim sve više i više.
Imala sam petnaest godina kada sam prvi put došla u kontakt sa grupom pankera. Oni su za mene bili više nego interesantni. Svakako, i oni su pušili. No, to nije bilo sve, oni su pili i alkohol, i koristili razne vrste droga. A gde god bi došli širili su anarhiju. Imali su neverovatan - za mene veoma interesantan stil odevanja, ponašanja i uvek su govorili ono što su hteli. Ja sam bila isto takva, uvek bih rekla ono šta mislim i nisam znala kada treba da "zaćutim". Mnogo puta sam zbog svog dugačkog jezika imala problema.
Škola me uopšte nije interesovala i prestala sam da učim. Većina mojih prijatelja nije ni išlo u školu, zbog toga što su ih izbacili ili zbog toga što im se jednostavno nije išlo.
Odlazili smo u gradski park, gde smo se kupali u fontani i opijali se - sve dok od mnogog alkohola nismo povraćali pored drveća. Mnogo puta nam je bilo vrlo loše, jer uz alkohol smo gutali i razne tablete. Svako veče jedva bi se nekako dovukli do svojih kuća.
Jedan dan kada smo se kupali u fontani, (bolje rečeno kada su me moji prijatelji bacili u fontanu, a posle toga i oni skočili u nju,) na klupi pored fontane je sedeo neki sveštenik i dobacio je nešto na moj račun, u smislu: Da živim lošim životom i da postoji rešenje, da sam grešna i zašto se tako ponašam? U tom momentu su me prijatelji morali odvući na stranu, jer sam počela da glasno psujem tog čoveka.
Pored ovoga, često smo ulazili u prodavnice i krali i to nam je bila omiljena zabava. U školi mi je išlo sve nizbrdo (npr. za nekoliko nedelja ja sam bila u stanju da dobijem i po 15 jedinica samo iz jednog predmeta), i to me uopšte nije brinulo. Pili smo i u školi, a na časove smo mnogo puta dolazili toliko pijani da nismo znali šta se dešava oko nas. Jeli smo i neke halucinogene biljke. Sećam se da sam jednom prilikom zahvaljujući nekoj biljci, koju sam pojela, zamalo oslepela i da mi je bilo mnogo loše.
Bila sam veoma ponosna i arogantna. Ljudima oko sebe sam dobacivala ružne nazive i vređala ih. Jednog lepog i sunčanog dana - bio je utorak, nismo imali u školi nastave i ja sam otišla u park. Taj dan je u parku bilo mnogo ljudi. Jedan od mojih prijatelja je izvukao iz svoje torbe neku ampulu sa nekom tečnošću, koju su zatim njih troje, preko injekcije ubrizgali sebi direktno u venu. Kada bi jedan izvadio iglu iz vene dao bi je drugom da uradi isto. Gledajući to, bila sam šokirana. Rekla sam sebi: Ja ovako nešto nikad neću uraditi. Bogu hvala, Gospod me je sačuvao od toga.
Otprilike u to doba sam počela da se zanima za Voodoo religiju. Neki mojih prijatelja su bili satanisti. U parku su često znali da čitaju razne okultne i vračarske knjige ali i satanističku bibliju...
Kod kuće sam sa drugaricom "prizivala duhove" (jednom se desilo da se njoj pri tome zapalila kosa). Kada bi mi neko "stao na žulj" mrzela bi ga i želela mu zlo (bacala je kletve - prim. prev.). U snu, sam imala noćne more, a budna sam viđala svakakve čudne stvari...
Moji roditelji su zbog mene mnogo brinuli, ali ja se na to uopšte nisam ni osvrtala. Izgradila sam u sebi veliku odbojnosti prema ljudima oko sebe. Jedno vreme sam čak i gajila mržnju i bacala na njih poglede pune zloće, neki su zbog toga od mene strahovali. Zabavljalo me je da ih ovako prepadam. Gajila sam simpatije prema satanizmu, ali ipak nisam ušla u njega, i hvala Bogu za to.
Kući sam dolazila umorna, pijana ili "urađena" od tableta i alkohola, a par puta i potpuno bez svesti. Pušila sam sve više i više, da je došlo do toga da mi je jedna kutija na dan bila malo. Prijatelji su za mene nabavljali ili kupovali cigarete, jer bez njih sam bila nesnosna, nervozna i psovala sam, dok mi ne bi dali cigaretu. Kada bi me neko pitao: Kako sam? Bila sam u stanju mu slagati pravo u oči, da sam super iako sam bila u dubokoj depresiji. Roditeljima, prijateljima, u školi sam neprestano lagala i pretvarala se. Živela sam u tim svojim lažima i to me je svakim danom sve više i više pritiskalo. Poigravala sam se sa ljudima i sa njihovim osećanjima, jer me to zabavljalo. Sa mojom sestrom Gabrijelom i roditeljima uopšte nisam nalazila zajednički jezik.
No, onda je u naš život došlo nešto neočekivano. Moja sestra je počela da se druži sa jednom grupom hrišćana, a mene je to veselo zabavljalo. Sećam se dočeka Nove godine 2000-te. Sedela sam u svojoj sobi sa mojim dečkom, a moja sestra Gabrijela se spremala da ide na doček u (Apostolsku) crkvu. Činjenica je da me to baš "dirnulo". Moja sestra je poludela, "prolupala" je i ide u nekakvu sektu - vikala sam i smejala sam joj se. Upravo to veče je moja sestra predala svoj život Gospodu Isusu, dok sam ja to veče sedela u kafiću i glupirala se...
Od tog dana, sestra je počela da sluša hrišćansku muziku, a ja to jednostavno nisam mogla slušati. Zapušila bih svoje uši i izvodila bi smejurije po sobi ili joj sakrivala kasete. Sećam se dok sam slušala Marilyn Mansona kako je Gabrijela naglas pevala "PEVAĆU GOSPODU, JER SAM SPASEN..." U meni je sve kuvalo i nisam znala šta da radim, gurala sam je i vikala da prestane, da ućuti. Međutim, ona je nastavljala da pevala, i to čini mi se još glasnije i odvažnije. Nije se plašila da ću je udariti.
Svako veče mi je čitala nešto iz Biblije, a ja sam sebi gurala prste u uši - bila sam "bolesna" od toga. Činilo mi se da je postala fanatik.
Jednom dok smo drugarica i ja sedele u sobi, kod nas kući, Gabrijela nam je čitala delove iz Knjige Otkrivenja. Slušajući to uplašile smo se i tresle od straha, a ja sam se rasplakala. To uopšte nije ličilo na mene, jer sam bila tvrda osoba, kad je moja mama plakala i molila me - to me se uopšte nije doticalo. Od tog dana sam se počela menjati, prestala sam se glupirati dok je Gabrijela čitala Bibliju. Nešto mi je pri tome malo smetalo ali sam ipak slušala jednim uhom, usput se pretvarajući da mi je to dosadno... Nisam volela slušati o tome da sam grešna. Biblija govori o tome da sam grešna, a moje društvo mi govori da sam super. Tako šta je ustvari istina? Da li me uopšte zanima istina? Ja sam po mišljenju moga društva super, a i sama to mislim o sebi - tako zašto bi se trebala onda menjati!? To mi je prolazilo kroz misli, kada je Gabrijela čitala iz Svetog pisma.
Sećam se tačno dana i sata, kad je moj život dotakao dno, kada se sve srušilo. Bilo je to 14. januara 2000-te godine, u 18:00 časova. Tata se vratio sa roditeljskog sastanka. Bio je veoma tužan, izneveren i veoma ljut. Saznao je da padam godinu, jer imam slabe iz tri predmeta, a iz drugih predmeta jedva imam dvojku, a tu i tamo neku trojku. To veče sam bila na velikoj muci. Posle dužeg monologa mojih nesrećnih roditelja (ja sam se pretvarala kao da je sve u najboljem redu i nisam se osvrtala) otišla sam u svoju sobu. Prvo što mi je došlo na um je bilo: UBIĆU SE! Progutala sam gomilu jakih lekova, i one što sam dobila od lekara za moju glavobolju. Napisala sam nekoliko rečenica u moj dnevnik, kada su odjednom počeli da mi trnu prsti na rukama i nogama. Bila sam u očaju i vrlo slaba. Par puta sam uspela da dođem do kuhinje i vratim se nazad u sobu, ali nisam imala hrabrosti da kažem roditeljima šta sam sa sobom uradila. Legla sam i zatvorila oči. "A sada ću crknuti", rekla sam sama sebi. Čekala sam to i zamišljala kako će to da izgleda. Odjednom su mi utrnule noge, ruke, celo telo. Uhvatio me neopisivi strah. U duhu sam sama sebi rekla: "Ja ne želim da umrem! Neka mi neko pomogne." I na moje iznenađenje, taj "Neko" mi je odgovorio. Tada još nisam shvatala da je to Gospod. Rekao mi je: "Ustani, idi roditeljima i reci im šta se događa". U duhu sam pomislila: "Izgleda da me već hvata, jer kako da ustanem kada mi je celo telo utrnulo i ne mogu da ga pomerim?" Međutim, odgovor je opet bio isti: "Ustani, idi roditeljima i reci im šta se događa". Sa ovim odgovorom je došla i snaga da ustanem i da hodam. Hodala sam i to me je sam BOG SPAŠAVAO.
Posle nekoliko sati ispijanja čaša sa toplom vodom i povraćanja u WC-u, bila sam potpuno iscrpljena. Nisam mogla da stojim na nogama, lice mi je bilo belo, čak povremeno i zeleno, a ispod očiju sam imala ljubičaste kese, dok su mi oči bile krvave. Kada je opasnost po moj život prestala, otišla sam da spavam. Probudila sam se sledeći dan poslepodne i izgledala sam kao avet - a tako sam se i osećala... Moja porodica je bila veoma potresena zbog ovog događaja. Sestra Gabrijela se molila za mene, a majka sa ocem plakala i pitali me: "Zašto sam to uradila?" Odgovor na to pitanje ni ja sama nisam imala. U njima sam mogla naći u svakom momentu oslonac, pomoć i razumevanje. Danas ustvari znam da je to bio beznadežan đavolji pokušaj kako bi me sprečio da dođem Isusu i da mu predam svoj život.
Trebalo je da pođe još nekoliko meseci, dok nisam sredila svoja pitanja u vezi moje budućnosti. Odlučila sam da završim školu i da napravim novi početak. U februaru sam raskinula sa svojim dečkom. To mi je dosta teško palo. No, Gospod je stajao uz mene, ali i moja porodica. Hvala Gospodu.
U taj isti dan, 12. februara 2000-te godine, odlučila sam da prestanem da pušim. Nikada pre to nisam pokušala, jer sam uživala u tome. Sama nisam shvatala zašto to želim učiniti, ali sam znala da to trebam da uradim. Molila sam se da me Bog oslobodi i On mi je dao odbojnost prema cigaretama. Bog se proslavio! Haleluja! U to vreme, cigarete su još znale da mi dođu na um, prijatelji su u mene duvali dim i nudili mi da i ja zapalim. No, Bog mi je dao snagu da odolim iskušenju.
Ovo je bio preloman period za mene. Molila sam se Bogu da mi se vrati moj dečko (uprkos tome da sam znala da me on varao i lagao). Jedini koji mi je mogao pomoći da živim bio je i jeste Gospod Isus. Na jednoj strani On sa svojom ljubavi a sa druge strane moje staro društvo. I pala sam! Jednog dana - iako sam bila na putu spasenja desilo mi se da sam se opila. Takoreći četvoronoške sam se dovukla kući. Gospod mi je opet darovao svoju milost i ovo je bio poslednji put da sam se opila.
Znala sam da ovako više ne ide. Moram da izaberem! Tako, sam izabrala Isusa i uredila sebi vreme da idem samo u društvo hrišćana, a staro društvo sam potpuno ostavila. Međutim, molila sam se za sve njih. Veoma me dotakla ljubav, mir, radost, sigurnost, koju imaju ti ljudi, a koje sam pre ismevala - jer su bili hrišćani. Bilo je to prelepo, a ponekad za mene neshvatljivo i natprirodno. Shvatila sam da ovi ljudi imaju nešto što ja nemam, ali i niko iz mog starog društva. Razlikovala sam se od njih ne samo po izgledu pankerice, ali i po tome što ta ljubav nije bila u meni prisutna.
Posle nekog vremena sam se odlučila učiniti Isusa mojim Gospodom. Ne pamtim tačno datum, jer sam molitvu predanja, jedan period, molila svaki dan. Nisam verovala da je dovoljno da samo jednom to kažem Bogu, zbog sveg zla šta sam u svome životu učinila. To ni izdaleka nije bilo sve.
Bog je radio na mom karakteru. Polako i nežno je odstranjivao (i još odstranjuje) moje loše navike i stvari koje mi ne dozvoljavaju da uđem u dublji odnos sa Njime. Tako, jedno veče sam sa sestrom Gabrijelom, sa kasete, slušala muziku iz mjuzikla Jesus Christ Super Star. Mnogi hrišćani različito gledaju na ovaj film, ali ovo veče ga je Gospod ipak upotrebio. Bog me se dotaknuo i osećala sam da me vodi nekoj važnoj odluci - odbacivanju stvari koje su me još uvek vezivale za moju prošlost. Prvo sam uzela makaze i isekla na sitne komade, moju majicu na kojoj je pisalo: Antichrist superstar, a to je bila majica koja mi je pre mnogo značila. Niko nije smeo da mi takne ovu majicu. I tako je bilo gotovo sa majicom! Gospod Isus je postao super zvezda moga života!!! A On i zaista to jeste.
Onda sam kroz prozor bacila amajliju koju sam stalno nosila i koju sam držala za nešto "moje sveto". Ta amajlija je tako brzo i tako daleko letela sa moga prozora da ovu moju odluku đavo nije ni stigao da pokoleba. Zatim sam uništila sve satanističke kasete i stvari koje sam imala, a koje su me još uvek spajale sa starim životom.
Bog je radio dalje. Nekoliko meseci posle toga sam donela odluku da se krstim. Baš u to vreme mi se javio moj bivši dečko i Bog mi je dao da biram. Nudio mi je život u Njegovoj blizini, Njegovu ljubav, mir, radost i sigurnost, sve za čime sam toliko čeznula i na drugoj strani tu je bio čovek, kojeg sam mnogo volela (barem sam ja tako mislila), i odnos koji je bio nesiguran, varljiv, loš u Božjim očima, strah i nepoverenje da će opet da me vara. U duhu sam molila da mi Gospod da snage, znala sam šta treba da izaberem i šta treba da uradim, i pored saveta mojih bližnjih da mu dam drugu šansu, odlučila sam. Bilo je teško, ali izabrala sam Isusa po drugi put i nikada neću da žalim zbog toga!!! Gospod mi je dao obećanje i On stoji pored mene. Posle nekoliko dana sam se uverila da sam donela ispravnu odluku. Bog mi je na vlastite oči pokazao stvarnu i okrutnu realnost, pravo lice osobe koju sam ja mislila da volim. Ova osoba ustvari uopšte nije postojala - bio je to neko potpuno drugi.
Bolelo me to, ali to nije ništa u poređenju sa time koliko boli Gospoda kada Ga odbacujemo, lažemo i prljamo Njegovo ime! Bog mi je pokazao istinu na moje oči, ali me je prvo pripremio za nju. Ja sam mogla da se radujem zbog moje dobre odluke i zbog mog novog i predivnog prijateljstva sa Gospodom Isusom. Bog se zauzeo za mene.
Najbolji poklon za moj sedamnaesti rođendan je bila mogućnost da se krstim u vodi. Tačno na taj dan sam zapečatila svoj zavet sa Bogom i rodila se po drugi put. Taj dan je bilo oblačno i padala je kišica. Molila sam se, da kada uđem u vodu, da me Bog dodirne i da me sunašcem obasja. Dok sam stajala u redu i čekala da dođe i na mene red, bilo je oblačno. Očekivala sam na Gospoda. Kada sam počela da ulazim u vodu osećala sam predivan dodir Gospodnji a sunce se upravo tada pojavilo kroz oblake. Bilo je neverovatno...
U mome životu je bilo još mnogo nerešenih stvari. Pirsing u mojim ustima i u nosu. Pirsing sam sebi uradila sama kao protest protiv mojih roditelja, kada sam imala petnaest godina. Uradila sam isto i na obrvi i pupku. Kada bi dolazila kući uvek sam ga sebi izvadila da moji roditelji to ne vide. Par puta sam to zaboravila da uradim, i tako su to moji roditelji ipak videli na meni, ali ništa nisu dalje komentarisali u vezi toga. Nadali su se da ću sama to da shvatim i da to odbacim. U školi je to profesorima smetalo i stalno su se žalili na mene da odudaram i da sam mrzovoljna. Znala sam, da moji roditelji pirsing ne odobravaju, no ja sam bila buntovnik i radila sam sve po svome. Međutim, Bog je sve to počeo da stavlja u red.
2000-te godine kada je u Košicama (Slovačka) bila evangelizacija, gostovao je Erich Theis u velikoj sportskoj dvorani, poslednji dan evangelizacije Bog me je osnažio da izvadim svoje pirsinge. Bacila sam ih u klozetsku šolju i više to sebi nisam radila. Nisam više morala lagati svoje roditelje - bila sam oslobođenja daljnjeg laganja. Ovo je za mene bilo veliko svedočanstvo, jer na toj stvari mi je zaista bilo mnogo stalo. Bila sam od toga zavisna i mislila sam da bez toga ja više nisam ja, osećala sam se bez toga neprirodno. Svakako, to nije bilo prirodno: nisam još videla ni jednu bebu da se rodila sa pirsingom.
Takođe, prestala sam da nosim i lance, i ogrlicu sa bodljama, a posle nekog vremena sam svoju krvavo crvenu kosu ofarbala u braon. Ne tvrdim da su to bile zle stvari ili dobre, ali mene su vezivale za stari život i morale su otići. Drugi razlog je bio taj, da kada sam ljudima govorila o Bogu oni su mi se smejali i mislili su da sa njima zbijam šalu. Izgledam kao pankerica (buntovnik) a pričam im o Bogu? Hm... to je da se zamisliš. Ove stvari mi se još uvek sviđaju, ali sa tom razlikom da ja više ne zavisim od njih. Ja volim da zbijam šale, da se šalim, ali moje poslanje nije da budem istetovirana i pirsingovana, već da drugima govorim o Hristu. Morao mi je na to ukazati sam Gospod, jer ljude ne bi slušala po ovim pitanjima. Imala sam dojam da me ljudi žele menjati da postanem kao oni, ali na to ima pravo samo Gospod. Hvala Bogu, sada je sve to ostalo iza mene.
Gospod u mome životu čini velike stvari. Završila sam srednju školu i htela upisati svišu. U dramsku. Molila sam se da mi Gospod pokaže svoju volju. Posle datog prijemnog ispita sam se oslonila na to, da će rezultati biti Njegova volja. I desila se. Nisu me primili na dramu. Međutim, Bog mi je omogućio služenje kroz jedno (amatersko) hrišćansko pozorište gde mogu da igram na Njegovu slavu, a to je mnogo važnije od studiranja glume na nekoj velikoj školi.
Gospod me je poslao u moju staru školu. Palo mi je mnogo teško otići tamo, jer sam govorila da tamo nikada više neću kročiti nogom. Bog me je pokorio i ja Mu za to zahvaljujem. Nije to za mene bilo ni malo lako, ali volja Božja je ono najbolje za moj život, tako da nema smisla se od toga braniti.
Sada, tri godine nakon moga obraćenja, Gospod je učinio čudo u mojoj porodici. Upravo onako kako piše u Reči Božjoj: Kada uzveruje jedan, biće spasen ceo njegov dom. Upravo se ovo i desilo u mojoj porodici, od Nove godine 2000-te. kada se obratila moja sestrica, a posle toga sam ja predala svoj život Isusu, a posle toga je i moja mama predala svoj život Isusu i na kraju tata. Bog je učinio, i ja sam Mu beskonačno zahvalna na tome.
Gospod je počeo da otvara vrata i mom bivšem društvu, tako da smo mogli napraviti jedan evangelizacioni hrišćanski koncert u jednom pank klubu, u Košicama. Koji je onako usput da napomenem, posle dva meseca zatvoren. Gospod otvara srca mojim prijateljima i daje mi mogućnost da im svedočim o Njemu. Sada je to mnogo drugačije za razliku od vremena kad sam bila sveže obraćena. Danas znam da neće oni mene da vuku u svet, već ja njih ka Isusu.
Danas je već devet godina kako sam hrišćanka i ni jednog momenta nisam zažalila zbog toga što sam svoj život predala Hristu. Danas sam svesna toga da je to moja najbolja odluka koju sam ikada donela za sebe.
- Tinka Hyllova (Košice, januar 2009.)
