My Life
Odlučila sam se da napišem nešto o najvažnijoj i najneverovatnijoj stvari koja se desila u mom životu. No, da bi došla do te suštine, moram početi od početka...
Rođena sam u predivnoj porodici, moji roditelji su prema meni i mojoj sestri Tinki bili zaista dobri i darovali su nam predivno detinjstvo i trajan osećaj ljubavi, razumevanja i prihvatanja. No, uprkos tome, ja sam kao tinejdžer često padala u stanja depresije, koja su pratila pitanja o smislu života, i sa osećanjem usamljenosti i praznine. U srednjoj školi, našla sam neko svoje društvo, i mi smo međusobno delili svoja unutrašnja iskustva i tako gradili jedni s drugima svoje ličnosti, a pošto smo živeli u internatu zajedno smo provodili dane i noći.
Kao što je uobičajeno i danas kod mladih, počeli smo da eksperimentišemo sa pušenjem i pićem, a i da se prepuštamo bezobrazlucima. Iako nikada nisam odobravala etiketiranje ljudi, nesvesno sam počela da ih procenjujem prema tome koliko su mi bili zanimljivi. Mnogo puta je ta mera bila vrlo bezobrazna i bez obzirna. Bila mi je dovoljna samo jedna informacija o čoveku ili pogrdno ime, i već neki bezobrazluk bi mi odmah došao na njegov račun. Naravno, oni koji nisu pušili i nisu živeli poput mene, bili su za mene užasno dosadni i nezanimljivi ljudi. (Možda onako kao što ja danas izgledam nekome :))
Zajedno sa mojim najbližim prijateljima sam držala do toga, da onaj koji ne deli naše mišljenje je površan i glup. Slike (života) koje sam slikala su bile tamne, morbidne i često perverzne. Činilo mi se, da jedina stvar zbog koje se isplati živeti jeste sloboda i slobodno izražavanje sebe. Da radim šta poželim, bez obzira na okolnosti, ljude. Nemati granice i nikada se ne stavljati u granice od nekoga ili nečega. Uvek sam sebi govorila: "Za šta sebe imam da čuvam? Za grob?" Dakle, treba da se uživa u svemu i to potpuno... Pušila sam po dve kutije cigareta dnevno, opijala se i glupirala. Par puta sam probala i druge stvari, kao što je "trava", ali sam prema tome imala neki strah (i hvala Bogu za to), jer sam znala da ako počnem sa jačim drogama, da će me to dovesti do ludila. Ko zna gde bi danas bila, da ovaj moj osećaj nisam poslušala... Osećanja su bila ta prema kojima sam se vladala u svakoj situaciji.
I još jedna stvar. Uživala sam da ljudima skrećem pažnju na sebe. Svojim izgledom i ponašanjem. Sve šta sam radila je bilo usmereno prema tome. Bila sam srećna samo onda kada se za mnom okretala cela ulica. Zabavljalo me je to kada me ljudi jednostavno nisu razumeli... Teško je to objasniti, no, oni koji su me upoznali shvataju o čemu govorim.
Sve ovo je prevazišla jedna stvar, a to je da sam u srednjoj školi, na prvoj godini, sam počela da verujem u postojanje Boga. Bilo je to vrlo iskreno i kada je došao dan mog krštenja vodom, u našoj porodici su se dogodili veliki problemi. Ustvari, ja sam dolazila ateističke porodice, gde se reč "Bog" nikada nije mogla čuti. Moja mama mi je dala podršku, ali tata sa time se nije mogao pomiriti. Prvi put u našoj porodici se počelo govoriti o razvodu, među mojim roditeljima. No, hvala Bogu, ta stvar se slegla i završilo se sa time, a otac mi je kupio veliku ilustrovanu Bibliju. Imala sam samo šesnaest godina i pokušavala sam da živim onako kako sam u (katoličkoj) crkvi slušala, ali posle godinu dana sam ohladila od svega toga. Nisam prihvatala neke stvari, kao što su npr. molitva kao kazna - nakon ispovesti i razne druge stvari. Tako sam se postepeno vraćala u već moj pomenut "život slobode".
Didija (sada mog muža) sam upoznala na prvoj godini više škole. Bio je potpuno drugačiji od stalih muškaraca koje sam ranije upoznala. Družili smo se nekoliko meseci i živeli svoj razuzdani život zajedno, kada je Didi počeo da se sastaje sa nekim hrišćanima. Isprva, na to nisam obraćala pažnju, ali kada sam primetila da on počinje nekako da se menja, počelo je to u meni da budi neku znatiželju. Plašila sam se toga da ne postane nekakav fanatični hrišćanin. Moje viđenje hrišćana tokom godina se formiralo u sliku dosadnih, neinteresantna stvorenja, koja se ne znaju snaći u životu - tužna, bledo-zelena lica sa jedva vidljivim znakovima da su živi... :)
Kada smo jednom zajedno otišli na neki sastanak, na temu jednog mjuzikla, gde su bili svi hrišćani. Bila sam vrlo iznenađena videti da se oni ne uklapaju u moj šablon hrišćana, već naprotiv, bili su drugačiji i imali su nešto što ja kod svojih prijatelja nikada nisam videla. Sve to me je snažno pogodilo, to kako se ponašaju, jer među njima je postojala neka snažna povezanost i ljubav - i to ona stvarna...
Čak i u ovom periodu još uvek sam imala napade svojih životnih pitanja i svoje trenutke bezvoljnosti, zbog toga: kakav je svet i kakvi smo mi...
Čeznula sam da pronađem nekakvu jednačinu koja bi bila moje pravilo za življenje života. Oduvek sam znala da postoji duhovni svet, i bila sam u potrazi za odgovorima na moja pitanja. Da li u astrologiji ili u hinduizmu i budizmu, ali nigde nisam pronašla tu svoju očekivanu slobodu. A ako i da, onda je to bilo samo na trenutak. Znala sam, da Bog postoji, ali sam Ga shvatala kao nekoga vrlo bezličnog (da nije osoba - prim. prev), koji je tamo negde strašno daleko.
Sve dok jednog dana mi nije palo čudno pitanje na moj um: "Ko je moj gospodar?" Zvuči čudno, ali ja sam znala da postoje samo dve mogućnosti: Bog ili đavo. Osećala sam da se stvari često dešavaju van moje volje i da ja ne kontrolišem svoj život potpuno sama. Jednostavno sam želela da sama sebi dam iskreni odgovor. I znala sam, da to nije Bog... Na moje veliko iznenađenje ovo me je dosta uplašilo i nešto se u meni pokrenulo.
Prošlo je par meseci a ja sam imala osećaj kao da se gušim. Želela sam da vidim lepo plavo nebo, ali nebo mi je izgledalo kao nizak plafon u maloj prostoriji. Želela sam da vidim boje, ali sve je bilo sumorno i sivo. Osećaji praznine su se smenjivali sa željom da se negde daleko pobegne. I tako smo razmišljali, ja i Didi, gde da odemo za doček Nove godine. U planu je bila neka vikendica, ili žurka u Pragu, a konačno sam iz nekog neobjašnjivog razloga rekla Didimu da odemo na novogodišnje bogosluženje, u jednu crkvu :).
Naravno, zašto to radimo, to niko nije mogao razume, ni naši kod kuće... Uvek sam smatrala da doček Nove godine je neko veliko slavlje - "lepo i organizovano radovanje". Prvi put u svome životu sam iskusila nešto što mi je dalo pravi razlog za doček Nove godine. Bilo je tu raznog programa a pri prelazu iz stare u Novu godinu, ovi ljudi puni neke neopisive i spontane ljubavi koju su imali jedni ka drugima su se zajedno molili se za grad, porodice, strance i poznanike... A šta je bilo najvažnije, tu je bio prisutan Bog. On se mogao osetiti tako snažno, da je jedina stvar koju sam bila u stanju da uradim sa Didim i nekim prijateljima, bilo je to, da i ja zamolim Boga da me nauči kako da živim život po Njegovim pravilima i da mi On da oproštenje za moj dosadašnji grešan život.
Tako, 1. januara 2000-te, u pola jedan ujutru, ja sam postala potpuno novi čovek. Te ružne i tamne boje su nestale, kao da mi je neko skinuo nekakve filtere ispred očiju, počela sam da vidim, da primećujem, neverovatne boje, lepe i izražajne... Ona sva težina koju sam u sebi nosila godinama je potpuno nestala. Osećala sam se laka kao pero. Kakva prekrasna Nova godina :). Moj život je zaista postao nešto novo, sasvim nov. Prestala sam da psujem, jer to mi više nije bilo potrebno.
Jednog dana sam rekla Bogu: Ne znam da li je loše da pušim, ali ako se Tebi to ne sviđa, molimo Te, da to uzmeš od mene. Ja sama to ne mogu." I svakog dana sam pušila sve manje i manje, bez ikakve terapije, tableta, žvaka ili nikotinskih flastera... bilo je to čudesno.
Moj život je postao čudesan, bila sam svesna da uz mene stoji Neko ko me voli bezuslovno i ko me štiti. Doživela sam par isceljenja. Na primer, kada sam obarila ruke vrelom vodom i već posle pet minuta, nakon Didijeve molitve, opekotine su potpuno nestale.
Kada sam počela čitati Bibliju, tada je i Bog počeo da mi govori. Tačno i konkretno u određene situacije u kojima sam bila.
Našla sam jednačinu za moj život! Bog me je pronašao.
Pored ovih neverovatna iskustva, naravno, da sam se susrela i sa nerazumevanjem ili bila otpisana od strane nekih ljudi oko mene. Ali oni koji su mi pravi prijatelji su mi to ostali i dan danas :).
Kod kuće je nastao pravi haos. Tinka, moja sestra - pankerica koja je gajila velike simpatije prema satanizmu, je bila sušta suprotnost meni... :) No, Bog je i nju dotakao. Posle toga, kada su naši roditelji videli promenu koja se dogodila na nama i oni su se postepeno počeli obraćati Bogu.
Bog je neverovatan. Život sa Njime nije pun zabrana kao što sam ja nekad mislila, već je pun novih mogućnosti.
Više nemam želje za cigaretama, ne prijaju mi, imam šareni svet koji svakako nije bez problema, ali znam da kroz sve to više ne moram da idem sama.
- Gabriela Sykorova Hyllova (Košice, januar 2009.)
