Život sa hendikepom
Leta godine 1971. je svet bio predivno mesto. Tek sam se oženio i preselio u jednu kuću u grad Vilmslou. To i nije bilo loše za nekoga koje odrastao u mestu Džarou, u kući sa poljskim WC-om. Na poslu sam dobio unapređenje i veća kola. Da, život je bio dobar i nisam video ništa što bi to moglo da pokvari. Odrastao sam u hrišćanskoj porodici gde su me učili da volim Boga kao svog Gospoda ali, to mi je izgledalo jako daleko. A sada sam već bio odrastao, nezavisan i samostalan. Bog mi više nije bio potreban.
Ali jedne julske večeri (tri meseca nakon našeg venčanja), ovaj predivni svet se srušio, zahvaljujući jednom pijanom vozaču koji je svom brzinom naleteo na moja kola. Nažalost, i on i putnik u njegovim kolima su bili mrtvi. Moja žena i majka su, na sreću, završile sa šokom i minimalnim posekotinama. Ja sam završio sa slomljenim vratom i nesvešću u sledećih 36 sati.
Prvo čega se sećam je da sam čuo zvuk bušilice u mojoj lobanji i da sam video lice doktora koje je bilo veoma blizu mog. Pitao sam ga da li ću moći opet da hodam, a on je odgovorio: "Ne, veoma sumnjam u to, sine, ali, ne brini, izaći ćeš ti odavde." "Odavde" je bilo odeljenje za povrede kičme u ortopedskoj bolnici u Osvestriju, a "izaći ćeš" se desilo nekih 11 meseci kasnije.
Razmišljajući o tome, odjednom sam počeo da budem svestan kako sam za dlaku izbegao susret sa svojim Tvorcem i shvatio sam da to uopšte ne bi bio prijatan susret. Tada sam znao da moram ponovo uspostaviti kontakt sa Bogom. Neverovatna stvar je bila da sam odmah krenuo na to dugo putovanje otkrivanja u kome sam uspeo ponovo da nađem Boga i shvatim da, za razliku od mene, Bog mene nikad nije napustio. U to vreme sam znao da ću proći kroz ovo. Ipak, Sandra, moja žena je imala svega 23 godine i bio sam svestan činjenice da briga o suprugu u ovakvom stanju nije bila ni malo privlačno za nju. Naravno ja sam joj rekao da ima slobodu da ode i da uživa u normalnom životu sa nekim drugim, ali na svu sreću, ona je ostala sa mnom.
Tako motivisan, predao sam se odličnom, veštom medicinskom osoblju. Nakon oko osam nedelja, nastalo je veliko oduševljenje, pošto sam uspeo da pomerim prst na nozi. U teoriji je to značilo da je sve moguće. U sledećih devet meseci sam probao sve moguće. Sve je to bilo jako zamorno, ali je bilo vredno toga. Vremenom sam mogao još više da se pomeram i polako sam dobijao osećaj i u nogama, a u vreme kad su me otpustili iz bolnice sam već bio prilično nezavistan, iako je trebalo da svoj život provedem u invalidskim kolicima.
Moj odnos sa Bogom se stalno produbljivao i Sandra, moja žena,je, takođe, postala hrišćanka. Sada smo, opet, bili u stvarnom svetu i bilo je pomalo zastrašujuće. Dok sam bio u bolnici, u invalidskim kolicima sve je izgledalo nekako normalno, a u stvarnom svetu to svakako nije. Morali smo naći mesto gde bismo živeli. Serijom "slučajnosti", koje ipak volim da nazovem "Božjim slučajevima", sve je došlo na svoje mesto i kupili smo kuću u Sejlu, gde i do danas živimo. Vratio i sam se na posao i mogao sam da započnem sa novom karijerom. Priključili smo se jednoj lokalnoj crkvi i Bog nas je uvodio u službu, što bismo u ranijim godinama smatrali nemogućim. Bog je pokazao svoju vernost a mi smo uživali u punom životu.
Da li to znači da smo kroz život klizili, prolazili lako? Ne, nikako! Bog nikad nije obećao da će nas štititi od onoga što krene loše u životu, već je obećao da će nas provesti kroz teška vremena. Sandra je skoro umrla 1991. godine, kada je u jednoj čudnoj nesreći zadobila prelom lobanje. Bilo mi je rečeno, da ako i preživi, trebaće meseci da se vrati u normalno stanje, a i to "normalno stanje" će biti "drugačije" od onoga kako sam je pre toga poznavao. Da li se moja vera pokolebala? Svakako! Da li sam Bogu postavljao pitanja? Svakako! Opet, Sandru su otpustili iz bolnice svega četiri nedelje posle nesreće, u potpunosti oporavljenu. Najmanje dva doktora su mi rekla daje čudo u kakvom dobrom stanju se nalazi. I Verujem da je odgovor bio u činjenici daje cela naša zajednica bila mobilisana i na molitvu za Sandru. Ljudi su čak stajali i ispred naše kuće, moleći se. Crkve u Americi i Francuskoj su se, takođe, molile. Bilo je zaista neverovatno.
Moje zdravlje je, iako u suštini dobro, često pogođeno infekcijama. Trpim osrednji bol svaki drugi dan. Intenzitet varira, no zna biti i veoma oštar. Ipak, iznad svega toga želim da zahvalim Bogu za to što je On Bog drugih prilika i Bog koji izlazi u susret svim našim potrebama. On je tu u bilo koje doba i u bilo kakvim okolnostima.
