Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Post

Derek Prince

Sačinjeno prema pet radio emisija Dereka Princa: "Danas sa Derek Princom".

1. POST ZA SAMOPONIZNOST

Postoji izgubljeni ključ ka uspešnom životu, otkriven u Bibliji, koji je hrišćanska crkva ostavljala po strani ili stavljala na pogrešno mesto. To je post.

Ja bih definisao post kao "dobrovoljno apstiniranje od hrane u duhovne svrhe". Ponekad ljudi apstiniraju ne samo od hrane već i od vode. Međutim, to je pre izuzetak nego pravilo. Uzdržavanje samo od hrane opisano je u primeru Isusovog posta u pustinji pre početka svoje javne službe.

"Postivši četrdeset dana i četrdeset noći, oseti Isus glad". (Mt. 4:2)

Jasno je da on nije apstinirao od vode ovih četrdeset dana, jer svako ko bi apstinirao od vode, postao bi pre žedan nego gladan. Činjenica je da Sveto pismo ne kaže "on je ožedneo", već samo "on je ogladneo", što navodi na to da je Isus apstinirao od hrane, a ne od vode. Post izgleda nepoznato, čak i zastrašujuće. Ipak, ovakvo ponašanje je čudno. Po Bibliji, Božiji ljudi su redovno postili. Takođe, post je prihvaćena od većine uticajnih svetskih religija, kao što su hinduizam, budizam i islam.

Primarna svrha posta je samoponiznost. To je sredstvo, propisano od Gospoda, da se ponizimo pred njim. Kroz celu Bibliju Gospod zahteva od svog naroda da bude ponizan pred njim. U mnogim delovima Svetog pisma ovo se naglašava:

"Koji se dakle ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskome". (Mt. 18:4)

"Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponizuje, podignuće se". (Mt. 23:12)

"Ponizite se pred Gospodom i podignuće vas". (Jak. 4:10)

Jedna važna stvar u svim ovim jevanđeljima jeste ta da je odgovornost za našu poniznost pred Bogom stavljena u naše ruke. Ne možemo preneti tu odgovornost Bogu. Molitva: "Bože učini me poniznim" uglavnom je nebiblijska. Odgovor Boga u Svetom pismu uvek je: "ponizi se". U Bibliji Bog nam je otkrio praktičan način da se ponizimo. U Psalmu 35:13 David kaže:

"Ja se u bolesti njihovoj oblačih u vreću, mučih postom dušu svoju i molitva se moja vraćaše u prsima mojima".

U knjizi Jezdrinoj (Jezd. 8:21-23) čitamo o tome kako se Jezdra priprema da vodi grupu jevrejskih prognanika u povratku iz Vavilona u Jerusalim. Oni pred sobom imaju dugačak i naporan put kroz zemlju koju napadaju razbojnici i koji su okupirali neprijatelji. Oni sa sobom vode svoje žene, decu i nose svete predmete iz hrama.

Preko im je potrebno sigurno vodstvo. Jezdra je mogao da bira između dve stvari: Mogao je moliti persijskog cara za grupu vojnika i konjanika ili je mogao verovati u Boga. On je izabrao da veruje u Boga i evo šta kaže:

"Onde, kod reke Avi oglasih post poniznosti pred Bogom svojim da izmolim u njega srećan put za sebe, za decu našu i za sve što je bilo naše." (Jezd. 8:21)

Jezdra je trebalo da odluči između telesnog i duhovnog. Mogao se odlučiti za telesno i moliti za grupu vojnika i konjanika. To ne bi bilo na nižem stupnju vere, ali on je izabrao duhovno. On je izabrao da pogleda u Boga i prizove njegovu natprirodnu moć i zaštitu. Jezdra i Izraelci sa njim tačno su znali kako to da urade. To je bilo nešto što su oni već znali. Oni su postili i ponizili svoje duše pred Bogom. Molili su Gospoda, on ih je čuo i dao im siguran put koji su tražili.

U knjizi Dnevnika je zapisan događaj iz istorije Judeje kad je Josafat bio kralj:

"Javiše Josafatu govoreći: Ide na tebe veliko mnoštvo ispreko mora, od Sirije, i eno ih u Asason - Tamaru, a to je En-Gad, U strahu svome obrati se Josafat Gospodu i oglasi post po svoj zemlji Judinoj. Sinovi Judini se skupiše da zazovu Gospoda i dođoše ljudi iz svih gradova Judinih da traže Gospoda" (2. Dn. 20:2-4)

Tada se Josafat molio tražeći pomoć. U poslednjem stihu molitve, koja je veoma značajna, Josafat završava molitvu govoreći: "O Bože naš, zar im nećeš suditi, jer mi nemamo snage da se suočimo sa svom armijom koja nas napada. Mi ne znamo šta da radimo, ali naše su oči uprte u tebe". Ključni delovi su: "nemamo snage... ne znamo šta da radimo". Znači da su oni morali da se okrenu Gospodu za natprirodnu pomoć i znali su na koji način. To je bio post. Odrekli su se prirodnog i prizvali natprirodno.

Za sledeći jasan primer prakse posta u Starom zavetu okrećemo se običajima na dan pokajanja, koji jevrejski narod zove Jom-Kimpur.

"I ovo neka vam bude vječna uredba: deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama. Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. To neka vam je počivanje subotno i mučite duše svoje po uredbi večnoj".

Iz istorije znamo da već nekih 3.500 godina jevrejski narod proslavlja Jom-Kimpur, Dan pokajanja, kao posni dan. Imamo potvrdu iz Novog zaveta za ovo u Delima 27:9 koja opisuje Pavlov put morem za Rim:

"A pošto prođe mnogo vremena, i već i već plovljenje ne bijaše bez straha, jer i post već bješe prošao, svjetovaše Pavle..."

Post je dan pokajanja, koji je uvek padao krajem septembra ili početkom oktobra, upravo kada je zima počinjala. Vidimo iz Novog zaveta da je Dan pokajanja uvek bio slavljen kroz post. Bog je zahtevao od svog naroda da kolektivnim postom ponizi svoje duše pred njim. To je bio običaj na Dan pokajanja, najsvetiji dan jevrejskog kalendara.

Primetimo dve činjenice. Prvo, u ovom slučaju post je bio ljudski odgovor Božijem davanju oprosta i očišćenja. Bog je odredio obred kojim je visoki sveštenik odlazio u najsvetiji deo hrama i činio pokajanje. Drugo, pokajanje je imalo svrhe samo kod onih ljudi koji su ga prihvatili kroz post. Drugim rečima, Bog je učinio svoj deo, ali je i čovek morao da učini svoj. Ovo je činjenica u mnogim odnosima sa Bogom. Bog čini svoj deo, ali on očekuje odgovor od nas. I mnogo puta odgovor koji Bog očekuje od nas jeste upravo post. Bog je to tražio od svog naroda pod starim sporazumom (od svih ljudi koji su priznali Stari zavet). Svako ko nije postio na dan pokajanja morao je biti odbačen i više nije bio član, deo, Božijeg naroda.

Dakle, vidimo da Bog pridaje ogromnu važnost postu, kao propisanom načinu za svoj narod da se ponizi pred njim da bi obezbedio željeni blagoslov.

Sledeće, želimo da razmotrimo problem posta u Isusovom životu i Novozavetnoj crkvi.

2. ISUSOV POST

Videli smo da je post izgubljen ključ koji se pojavljuje na mnogim stranicama Biblije. Ipak, bio je ostavljen po strani i pogrešno tumačen od strane Hrišćanske crkve. Post je dobrovoljna apstinencija od hrane za duhovne svrhe. Primarna svrha pošćenja, kako otkriva Biblija jeste samoponiznost. Post je propisan način da ponizimo sebe. Kroz celu Bibliju Bog zahteva od svog naroda da se ponizi pred njim. Bog je otkrio da je post jednostavan praktičan način da ponizimo sebe.

Videli smo neke istorijske primere iz Starog zaveta.

Npr. Davida u Psalmu; Jezdru i prognane na povratku iz Vavilona; Josafata i ljude iz Judeje i Dan pokajanja kada je od svakog vernika Jevrejina traženo da posti. Verujem da je osnova prirode posta odricanje prirodnog da bi se prizvalo natprirodno. Najpotrebnija stvar za nas jeste jelo. Kada se odreknemo hrane, mi se svojevoljno okrećemo od prirodnog ka Bogu i natprirodnom.

Ovo ima duboko značenje. Post je bio način života i službe Isusove i Novozavetne crkve. Pre svega, Gospod Isus je praktikovao post.

"Isus, pun Duha Svetoga, vrati se s Jordana, i bi odveden od duha u pustinju, gde ga četrdeset dana kuša đavo. On ne jede ništa za tih dana, i kad se oni navršiše oseti glad." (Lk. 4:1-2).

Reči navode da je on verovatno pio vodu, ali nije jeo.

Pre nego što je Isus počeo svoju javnu službu, doživeo je dva značajna iskustva. Prvo, Sveti Duh je sišao na njega i bio je prožet natprirodnom silom Svetog Duga za svoju službu. Ali ipak on nije odmah počeo da propoveda. Drugo iskustvo je bilo njegovih četrdeset dana posta u pustinji. Apstinirao je od hrane i, ja verujem, bio usredsređen na duhovno. Očigledno, u to vreme on je imao direktan sukob sa sotonom. Čini se da je post suština naših života ako želimo da pobedimo sotonu. Ako je Isus morao da posti za pobedu, ne vidim kako bi bilo ko od nas mogao da teži pobedi bez iste prakse.

Primetni su rezultati posta u Isusovom životu.

"Obučenu silu Duha, vrati se Isusu Galileju i glas o njemu raširi se po celom okolnom kraju" (Lk. 4:14).

Postoji vrlo upečatljiva razlika u dve pomenute fraze. Kada je Isus otišao u pustinju, Evanđelje kaže da je bio "pun Svetog Duha". Ali, kada se vratio iz pustinje nakon četrdeset dana posta, kaže išao je "silom Duha Svetoga". Drugim rečima, jedno je biti "pun" Duha, a drugo biti u "sili" Svetoga Duha. Duh je bio prisutan od vremena njegovog krštenja nadalje. Ali, Njegov post je oslobodio silu Svetog Duha da teče bez prepreka kroz njegov život i služenje. Ja ponovo verujem da je ovo primer za nas.

Isus je kasnije rekao:

"Uistinu, u istinu vam kažem, ko veruje u mene, dela koja ja činim i on će činiti, i veća će od ovih činiti, jer Ja idem Ocu svome" (Jn. 14:12).

Želim da istaknem da su Isusova dela počela postom. Ako želimo da pratimo ostala njegova dela, čini mi se logično da moramo početi tamo gde je počeo Isus - postom. Isus je takođe učio svoje učenike da poste. U propovedi na gori on kaže svojim učenicima:

"A ti kad postiš namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da ne pokazuješ ljudima da postiš, nego Ocu svome koji je u tajnosti, i Otac tvoj, koji vidi u tajnosti vratiće ti" (Mt. 6:17-18).

Isus je obećao nagradu onima koji poste na pravi način i za prave motive.

Primetna je jedna veoma važna mala reč. Isus kaže: "Kada postite", a ne "ako postite". Da je rekao "ako", ostavio bi otvorenu mogućnost za neupražnjavanje posta. Ali kada je rekao "kada postite" on je očigledno podrazumevao da će oni postiti.

Tema šestog poglavlja po Mateju jesu te tri glavne Hristove obaveze: davanje siromašnima, molitva i post. U vezi sa sve tri stvari Isus koristi istu reč "kad". On nikad ne kaže "ako". U drugom stihu On kaže: "... kada daješ onima kojima treba..." u 5 stihu on kaže: "... kada se molite...", a u 17: "... kada postite...". On nikada ne ostavlja otvorenu mogućnost da oni neće raditi te tri stvari. On je stavio davanje, molitvu i post na isti nivo. Većina hrišćanskog sveta bez mnogo pitanja bi prihvatila da je naša obaveza da dajemo i da se molimo, te je po istoj osnovi podjednako naša obaveza i da postimo.

Ne samo da je Isus praktikovao post, već i Novozavetna crkva.

"U crkvi koja bješe u Antiohiji bijahu neki proroci i učitelji, to jest. Varnava i Simeun koji se zvaše Nigor, i Lukije Kirinac i Manailo odgojeni s Irodom četverovlasnikom, i Savle. A kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na djelo na koje iz pozvah. Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih i otpustiše ih. Ovi dakle poslani od Duha Svetoga siđoše u Seleukiji i odande otploviše u Kipar." (Dela 13:1-4)

Čelnici crkve su se obraćali Bogu i zajedno postili. U toku njihovog posta Sveti Duh im je otkrio da će dvojica od njih biti poslana u naročitu apostolsku misiju.

Primivši ovo otkrivenje, oni nisu odmah poslani, već su ponovo:

"postili, molili i držali ruke na njima".

Zatim se kaže da su ta dva čoveka poslana: "od strane Svetog Duha". Ponovo vidimo da nas post uzdiže od prirodnog do natprirodnog. Kada su ušli u carstvo natprirodnog, kroz post, imali su natprirodne vizije i Sveti Duh je lično prihvatio odgovornost za ono što rade. Ali put do ovoga je bio otvoren kroz njihov kolektivni post.

Nakon što su Pavle i Varnava otišli na ovo služenje, čitamo šta su u raznim gradovima učinili dok su nove preobraćene utvrdili u pravoj crkvi:

"... utvrđujući duše učenika i preporučujući im da ustraju u veri, i govoreći da ćemo kroz mnoge nevolje ući u carstvo Božije." (Dela 14:23)

Post nije samo pojedinačan, neobičan događaj. Apostoli su ga redovno praktikovali i predavali ga svojim učenicima. Dva glavna događaja širom evanđelja u ranoj crkvi bili su: Prvo, slanje apostola i drugo, imenovanje starešina. Neverovatno je važno da rana crkva ni jedno od ovoga dvoga nije radila a da pre toga nije upražnjavala post i molitvu. U izvesnom smislu, možemo reći da je rast i ekspanzija rane crkve ostvarena zahvaljujući kolektivnom postu. Konačno, želimo da pročitamo Pavlovo svedočanstvo o njegovom životu u službi, sećajući se da je Pavle bio jedan od dva čoveka upletena u navedeni događaj.

"Nego u svemu pokorite se kao sluge Božije, u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjesnotama, u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu..." (2. Kor. 6:4-5)

Pavle ovde opisuje različite aspekte svog karaktera i ponašanja koje ocenjuje njega i njegovu braću kao prave Božije sluge. Među ovim su bili bdenje (ostajanje budnim kada bi trebalo da spavamo) i pošćenje (uzdržavanje od hrane kada bi trebalo da jedemo). Bdenje i post su dobri prijatelji. Možemo ih staviti uz čistoću, znanje, strpljenje, dobrotu, Sveti Duh i istinsku ljubav. Drugim rečima, oni su predstavljeni kao deo potpune opreme pravog sluge Gospoda Isusa Hrista. Verujem da ih Bog još uvek tako gleda. Božija proviđenja i Božiji standardi su još uvek isti kao što su bili za Pavla i ranu crkvu.

3. KAKO NAS POST MENJA

Do sada smo videli da je post dobrovoljno apstiniranje od hrane za duhovne ciljeve. Post je put koji je Bog pokazao svojim ljudima kako bi se ponizili pred njim. Isus je i sam postio i učio svoje učenike da čine isto, teje tako i Novozavetna crkva pratila primer svog Gospoda.

Kada je Isus govorio o postu, on nije rekao "Ako postite" već "Kad postite". On je, dakle, stavio post na potpuno isti nivo sa davanjem i molitvama.

Sada želimo da se suočimo sa mehanizmom posta, sagledavajući kako post menja našu ličnost. Prva stvar koju treba da uočimo sa potpunom jasnošću je sledeća: snaga koja čini hrišćanski život mogućim je Sveti Duh. Dakle, ključ ka uspešnom hrišćanskom životu je znati kako osloboditi silu Svetog Duga u našem životu da bismo mogli da činimo stvari koje ne možemo da radimo sopstvenom snagom. Isus je,posle uskrsnuća, pre nego što ih je pustio da sami propovedaju, ovo jasno objasnio svojim učenicima:

"Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas i bićete mi svedoci i u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje". (Dela 1:8)

Uporedite ovo sa Pavlovim rečima gde on pre svega govori o snazi i molitvi.

"A onome koji može još izobilnije sve činiti što ištemo ili mislimo, po sili koja čini u nama." (Ef. 3:20)

Pavle kaže da Bog može da uradi mnogo više nego što bismo ikad mogli da pomislimo. To zavisi od oslobađanja njegovih natprirodnih moći u nama i kroz nas, u molitvi, propovedanju ili bilo kom drugom obliku službe. Ključ je u tome da saznamo kako osloboditi snagu Svetog Duha i postati kanal ili instrument kroz koji on može da deluje bez prepreka.

Videvši ovo, možemo da pređemo na sledeću ključnu činjenicu Svetog pisma. Naša stara telesna priroda suprotstavlja se Svetom Duhu. Suština i karakter naše stare prirode je takva da se ne pokorava Svetom Duhu. Ona je u opoziciji sa Svetim Duhom. U Novom zavetu ova materijalna priroda, ono što smo mi prirodno pre transformacije novim rođenjem, zove se "telo". To ne znači samo fizičko telo. To je kompletna priroda koju smo nasledili od svog prvog oca, Adama, koji je bio pobunjenik. Drugim rečima, u svakom od nas skriva se pobunjenik. To je telesna priroda.

"... velim pak po duhu hodite i želja telesnih ne izvršujte. Jer tijelo želi protiv duha, a duh protiv tijela; a ovo se protivi jedno drugome, da ne činite ono što hoćete". (Gal. 5:16-17)

To je potpuno jasno i veoma važno. Čulna priroda je u suprotnosti sa Duhom Boga. Ako se prepustimo Svetom Duhu, mi se moramo suočiti sa telesnom prirodom. Dok god telesna priroda kontroliše i upravlja nama, kroz nas, mi ćemo biti u suprotnosti sa Svetim Duhom. Ovo se ne odnosi samo na našu fizičku požudu, već i na ono što Biblija naziva telesni um tj. na način na koji stara neobnovljena priroda razmišlja. Postoji snažan stih gde Pavle kaže:

"Jer tjelesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijemu niti mome". (Rim. 8:7)

Pavle koristi jake reči. On ne kaže da se telo suprotstavlja Svetom Duhu. On kaže da je telesno mišljenje mržnja prema Bogu. To nije neprirodno. Ne postoji nijedna sugestija da se telesna priroda i telesno mišljenje privole da deluju po Božijoj volji. To je nemoguće. Telesno mišljenje je po svojoj prirodi neprijateljstvo Bogu. Šta je to telesno mišljenje? Ja to shvatam ovako. To je stara neobnovljena duša u svojoj najvažnijoj funkciji. Funkcije duše su najčešće definisane kao volja, inteligencija i emocije. Svaka od njih može se sažeti u jednu običnu reč. Volja kaže "ja želim", inteligencija (ili um) kaže: "ja mislim", emocije kažu: "ja osećam". To je način na koji funkcioniše naša telesna priroda. "Ja želim", "ja mislim", "ja osećam" su tri izraza ega koji dominiraju i vladaju nad običnim, prirodnim čovekom smrtnikom. Ako se predamo Svetom Duhu da slobodno upravlja nama, onda se i telesni um mora potčiniti Svetom Duhu. Moramo podrediti "ja želim", "ja mislim" i "ja osećam" Svetom Duhu. Prema Božijem uzoru iz Svetog pisma, to se čini postom. Tako je radio Isus, tako je radio Pavle i to je ono što se očekuje od vas i mene.

Evo kako se Pavle sam borio sa svojim telesnim umom i pobedio ga. U 1. Poslanici Korinćanima Pavle opisuje svoju borbu kao trku atletičara koji trenira za atletsku pobedu:

"Svaki pak koji se bori od svega se uzdržava: oni dakle da dobiju raspadljiv vijenac, a mi neraspadljiv. Ja dakle tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vjetar; nego morim tjelo svoje i trudim da kako sam drugima propovijedajući izbačen ne budem". (1. Kor. 9:25-27)

Pavle je shvatio da mora da potčini svoj telesni um ako želi da uspe u svom božanskom pozivu. Ovo nas sve ostavlja da se zapitamo: Koje gospodar, a ko je sluga u svima nama? Da li je telo gospodar, a duša samo rob? Ili je Duh gospodar, a telo samo sluga? Reći ću vam samo ovo: "Vaše telo je divan sluga, ali veoma loš gospodar".

Setio sam se priče mog prijatelja, advokata iz Vašingtona, koji me je jednom čuo kako propovedam post i shvatio da je to zaista ono što treba učiniti. Izdvojio je dan za post i ceo dan se osećao užasno. Svaki put kad bi izašao na ulicu, nekako se našao pored restorana gde se osećao miris kuvanja i peciva izloženog u vitrine i on je osetio strašnu unutrašnju borbu. Pred kraj dana on je "popričao" sa svojim stomakom. Rekao je: "Ne, stomaku. Danas si bio veoma neposlušan. Zadao si mi previše nepotrebnih briga i zato sam rešio da te kaznim. Sutra ću opet da postim..."

Za mene ovo je izvrsna lekcija o utvrđivanju ko je gospodar, a ko sluga. Zapamtite, vaše telo je odličan sluga, ali veoma loš gospodar. Ako zaista želite da uspete u hrišćanskom životu i osvojite krunu "hrišćanskog atletičara", morate vlastitim iskustvom da ustanovite da vam vaše telo ne diktira, da vas ne kontroliše svojim hirovima i apetitima. Vi morate biti kontrolisani Božjim proviđenjem i svrhom vašeg života. U tom odnosu, učinićete sve da potčinite svoje telo kako vas ne bi sputavalo u vašoj trci. Verujem da je najbolji put ka ovome redovan post.

Kada postite, vi dajete do znanja vašoj telesnoj prirodi: "Ti me ne kontrolišeš. Ja ti nisam podređen. Ti si moj sluga. Ti ćeš se pokoravati onome što Duh Gospoda zahteva od mene".

4. POST MOŽE DA PROMENI ISTORIJU

Videli smo da, prema izvesnim principima, post menja našu prirodu. Prvo, moramo spoznati da je snaga hrišćanskog života u Svetom Duhu. Sveti Duh je jedina snaga koja će nam omogućiti da vodimo pravi hrišćanski život. Drugo, moramo spoznati da je telo naša telesna priroda u suprotnosti sa Svetim Duhom. Oni se direktno suprotstavljaju. Ako telo prevlada, Sveti Duh nema svoj put. Treće, post je od Boga izabran put ka potčinjavanju telesne prirode. Sveti Duh je tada slobodan i omogućava nam da delujemo po Božijoj volji.

Lično, ne verujem da možemo meriti snagu oslobođenu molitvom i pošćenjem zbog pravih motiva i prema principima Svetog Pisma.

Tako oslobođena snaga ne menja samo pojedince, familije, već i čitave gradove, nacije i civilizacije.

Sada želim da pokažem primere iz Biblije, koji svedoče o tome kako je post uticao na sudbinu gradova, nacija i carstva... Naš prvi primer je iz Jonine knjige. Bog je pozvao Jonu, izraelskog proroka, da ode u Nineviju, otmeni glavni grad asirskog carstva. Jona je odbio da ide i pokušao da pobegne od Boga, ali se On veoma strogo obračunao s njim. Ovo što sledi je zapisano u knjizi proroka Jone:

"I dođe riječ Gospodnja Joni drugi put govoreći: Ustani, i idi u Nineviju, grad veliki i propovijedaj mu ono što ti ja kažem. I ustav Jona otide u Nineviju po riječi Gospodnjoj, a Ninevija bješe grad vrlo velik, tri dana hoda. I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda i propovijeda i reče: jošte četrdeset dana pa će Ninevija propasti." (Jona 3,1-4)

Jonina veoma jednostavna poruka bilo je poslednje upozorenje o pretećoj sudbini grada. Odgovor Ninevljana je bio zadivljujući:

"I Ninevljani povjerovaše Bogu i oglasiše post i obukoše se u kostrijet od najvećega do najmanjega." (Stih 5)

To je slika celog grada koji se pokajnički okreće Bogu u postu i žaljenju. Proklamacija koju su izdali bila je zajoš veće divljenje:

"I proglasi se i kaza se po Nineviji po zapovijesti carevoj i knezova njegovijeh govoreći: Ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu ni da piju vode." (Stih 7).

To je bio totalni post, ne samo za ljudsku populaciju već i za sva ostala živa bića. Ne samo da su apstinirali od hrane već i od pića. I tada se proklamacija nastavlja:

"Nego i ljudi i stoka da se pokriju kostrijeću i da prizivaju Boga jako, i da se vrati svaki sa svoga zloga puta i od nepravde koja mu je u ruku". (Stih 8).

Ovaj potpuni odziv je veoma važan. Post nema svrhe ako mi nastavimo da činimo pogrešne stvari.

Ali je neprocenjiv kao duhovna pomoć u preobraćanju sa lošeg na dobro. Dakle, Ninevljani nisu samo postili, obukli se u kostrijet, već su proklamovali: "Odustanite od zlih puteva i nasilja". Iz drugih delova Svetog pisma saznajemo da je nasilje bio veliki greh Ninevljana. Njihov proglas se ovako završava:

"Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutoga gnjeva. svojega, te ne izginemo".

Setićete se da je Jovan Krstitelj propovedao kajanje. Kada su izvesni ljudi došli da ga mole za krštenje kao dokaz njihovog kajanja, on je rekao:

"Želim da vidim vaša dela. Ne vredi da mi govorite da se kajete, dok ja ne vidim šta radite".

U slučaju Ninevljana Bog je video da su se odrekli zlih puteva, sažalio se i poštedeo ih uništenja kojim im je pretio. Veoma je interesantno posmatrati istorijski rezultat. Ninevija je bila pošteđena skoro dve stotine godina pre nego što je konačno uništena. Za to vreme, u Izraelu Bog je imao razne proroke, kao što su Amos i Osija, koji su doneli upozorenje o presudi i poziv Izraelu da se pokaje. Izrael je imao Stari zavet. Poštovali su Mojsija i Zakon i imali proroke. Mnogi proroci su išli k njima, ali se oni nisu obazirali. Ninevija nije imala ništa od toga. Jedan prorok im je došao jedanput i ceo grad se okrenu Bogu. To je izvanredno! Zanimljivo je da je Bog poštedeo Nineviju i onda iskoristio asirsko carstvo, čiji je glavni grad bila Ninevija, da donese Njegovu presudu Izraelu. Ja verujem da je Božija presuda Izraelu upozorenje zapadnim zemljama, koje imaju dugu hrišćansku tradiciju, dugo poznavanje Svetog pisma i crkve. Da li je moguće da je Bog poslao njihove glasnike nekim narodima bez hrišćanske tradicije da bi ih obratio i onda iskoristio? Da li bi neka zemlja kao što je Rusija ili Kina mogla doneti presudu nepokajanim hrišćanskim narodima? Da li ova poruka ima savremenu primenu za nas?

Okrenućemo se knjizi Jestire da bismo razmotrili drugi primer promene istorije pošćenjem. Jevrejski narod je bio u izgnanstvu u persijskom carstvu, koje se sastojalo od 127 provincija i pokrivalo je, nama poznati, antički svet od Egipta do Indije. Praktično svaki Jevrejin na svetu živeo je u to vreme u granicama persijskog carstva.

Čovek po imenu Aman došao je do velikog uticaja u persijskom carstvu i ubedio kralja da pošalje opšti dekret o uništenju u jednom određenom danu svih Jevreja unutar granica njegovog carstva. Ovo je, verovatno, bilo najbliže što je iko ikada bio spreman da stvarno iskoreni jevrejski narod, u nekom smislu čak bliže nego Hitlerov plan u Drugom svetskom ratu. To je bila kriza sa kakvom se Izrael nikad nije suočio u celoj svojoj istoriji. Njihov odgovor na ovu krizu bio je okretanje ka Bogu molitvom i postom. Naročito je kraljica Jestira (koja je bila Jevrejka, iako kralj nije znao njeno nacionalno poreklo) postala primer i uzor svim potonjim generacijama kako da se snagom molitve i posta utiče na menjanje istorije. Evo opisa iz knjige o Jestiri 4:15-17:

"Tada reče Jestira da odgovore Mordoheju: Idi, skupi sve Judejce što se nalaze u Susanu i postite za me i ne jedite ni pijte za tri dana ni danju ni noću; i ja ću sa svojim devojkama postiti također, pa ću onda otići k caru, i ako i nije po zakonu, i ako poginem, neka poginem. Tada otide Mordohej iučini sve kako mu zapovijedi Jestira".

Jevrejski narod je znao šta da radi. To je bilo postavljeno u običajima za Dan kajanja. Znali su da je način da ponize sebe pred Gospodom bio post. Svi Jevreji u glavnom gradu Susanu od Jestire pa nadalje uspostavili su trodnevnu molitvu i post. Koji je rezultat? U knjizi o Jestiri 5:1-3, čitamo ove reči:

"A treći dan obuče se Jestira u carsko odijelo i stade u trijemu unutrašnjega dvora carskoga prema stanu carevu, a car sjeđaše na carskom prijestolu svom u dvoru carskom prema vratima od dvora. I kad car ugleda caricu Jestiru gdje stoji u trijemu, ona nađe milost pred njim, te car pruži prema Jestiri zlatnu palicu, koja mu bješe u ruci i Jestira pristupi i dotače se kraja od palice. I reče joj car: što ti je, carice Jestiro? i šta želiš? ako je i do polovine carstva, daće ti se".

Jestiraje nastupila sa svojom molbom i promenila kompletan tok istorije persijskog carstva. Umesto poraza i sramote, situacija se pretvorila u čast i unapređenje za Jevreje i njihove vođe, Mardoheja i Jestiru. Kritična tačka obrta bio je period od tri dana, kad su Jestira i svi Jevreji u Susanu postili i tražili Gospoda. U tom momentu njihova sudbina se izmenila. Kad je Jestira otišla ka kralju, on je rekao: "Šta želiš?" "Biće ti dato sve do polovine carstva". Drugim rečima, njena molitva i post su otvorili put za sve što je mogla da traži u ime svog naroda.

Jestira je odličan uzor za danas. Bog traži muškarce i žene kao što je Jestira, koji shvataju našu kritičnu situaciju i koji se okreću ka Bogu molitvom i postom sa svojom braćom i sestrama vernicima. Isto kao što je bilo u vreme Jestire i danas molitva i post vernog naroda može da prizove Božanski uticaj na kritične događaje u svetu. Ovih dana Bog urgentno govori svom narodu o potrebi za molitvom i postom.

5. UVOD ZA POZNU KIŠU

Videli smo neizmernu snagu koja je oslobođena molitvom i postom iz pravih motiva i u skladu sa principima Svetog pisma. Tako oslobođena snaga može promeniti ne samo individue i porodice već i cele gradove, nacije i civilizacije. Dva istorijska Biblijska primera za ovo su: grad Ninevija u vreme Jone i Jevreji u persijskom carstvu u vreme Jestire. U oba slučaja tok istorije bio je radikalno i zauvek promenjen, kada se grupa ljudi molitvom i postom ponizila pred Gospodom. Međutim, ne bi trebalo da posmatramo ovu vrstu promene istorije kao demonstraciju Božje snage i kao nešto što je stvar prošlosti.

Moguće je i za nas danas da prizovemo Božiju intervenciju u današnjoj istoriji isto tako snažnu i dramatičnu kao u Biblijskim vremenima. Ovo je istovremeno i očajnička potreba i fantastična mogućnost. Ja verujem da Bog u stvari čeka da mi to uradimo.

Da bi smo razumeli šta Bog u ovom smislu očekuje od nas, okrećemo se proroku Joilu. On nam da je kratak ali razumljiv pregled Božijih predloga za njegov narod u ovim poslednjim danima. Joil počinje sa scenom totalne katastrofe i pustošenja i da je nam sliku očajničke i beznadežne situacije:

"Ridaj kao mladica opasana kostrijeću za mužem mladosti svoje. Nesta dara i naljeva iz domaGospodnjega; tuže sveštenici, sluge Gospodnje. opustje polje, tuži zemlja, jer je potrveno žito, usahlo vino, nestalo ulja. Stidite se ratari, ridajte vinogradari, pšenice radi i ječma radi, jer propade žetva na njivi. Loza posahnu i smokva uvenu, šipak i palma i jabuka i sva drveta poljska posahnuše, jer nesta radosti između sinova ljudskih". (Joil 1:8-12)

Vlada pustošenje, zaraze, beznađe, oplakivanje i totalno odsustvo radosti. Ali Bog onda kroz istog proroka otkriva veliku pomoć. Bog podučava svoj narod:

"Opašite se i plačite sveštenici; ridajte koji služite oltaru, dođite, noćujte u kostrijeti, sluge Boga mojega, jer se unosi u dom Boga vašega dar i naljev. Naredite post, oglasite praznik, skupite starješine, sve stanovnike zemaljske, u dom Gospoda Boga svojega i vapijte ka Gospodu". (Joil 1:13-14)

Božija pomoć dolazi kad se posvetimo postu i onda očajničkom molitvom potražimo Boga. "Posveti" ovde znači da se odvoji vreme za Boga kada ćemo postiti.

Božiji poziv se ponavlja u Joilu 2:12:

"Zato još govori Gospod: obratite se k meni svijem srcem svojim i posteći i plačući i tužeći."

Malo dalje u Joilu 2:15-17 ponovo je post osnovni zahtev:

"Trubite u trubu na Sionu, naredite post, proglasite svetkovinu. Saberite narod, osveštajte sabor, skupite starce, saberite djecu i koja sisaju; ženik neka izide iz svoje klijeti i nevjesta iz ložnice svoje. Između trijema i oltara neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje i neka reku. oprosti, Gospode, narodu svojemu i ne daj našljedstva svojega pod sramotu da njim vladaju narodi; Zašto da reku narodima: gdje im je Bog?"

Ovde je Bog obećao odgovor na molitve i post njegovog naroda.

"I vi, sinovi Sionski, radujte se i veselite se u Gospodu Bogu svojemu, jer će vam dati dažd na vrijeme i spustiće vam dažd rani i pozni na vrijeme. I gumna će se napuniti žita, a kace će se preljevati vinom i uljem. I naknadiću vam godine koje izede skakavac, hrušt i crv i gusjenica, velika vojska moja, koju slah na vas. I ješćete izobilja i bićete siti i hvalićete ime Gospoda Boga svojega, koji učini s vama čudesa i narod moj neće se posramiti dovijeka. I poznaćete da sam ja usred Izrailja i da sam ja Gospod Bog vaš i da nema drugoga Boga i narod moj neće se posramiti dovijeka. I poslije ću izliti duh svoj na svako tijelo i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj." (Joil 2:23-29)

U odgovoru na molitve i post njegovog naroda Bog kaže: "Doći ću vam u pomoć. Promeniću celu situaciju, odagnaću oskudicu i zaraze i obezbediti sve vaše potrebe. Doći će izobilje i blagostanje, i nećete više biti poniženi među narodima. Moći ćete da uzdignete svoje glave i drugi narodi će reći: "Pogledaj šta je Bog uradio za njih". Bog naročito obećava da će poslati svom narodu preko potrebnu hranu i kasnu kišu. On onda u duhovnoj metafori kaže za kišu: "Prosuću svoj Duh na ceo ljudski rod."

U Novom zavetu čitamo reči apostola Petra gomili koja se okupila na dan Pentakosta posle dolaska Svetog Duha.

".. .Nego je ovo ono što kaza prorok Joilo: I biće u pošljednje dane, govori Gospod, izliću od Duha svojega na svako tijelo i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši vidjeće utvare i starci vaši sniće snove, Jer ću na sluge svoje i na sluškinje svoje u te dane izliti od Duha svojega i prorećiće". (Dela 2:16-18)

Bog je preko svoje crkve, za ove poslednje dane pripremio izlivanje svog Svetog Duga. To je Božiji odgovor za preke potrebe i pritiske ovih vremena. To je njegov odgovor na sotonske i bezbožne snage, koje dolaze iz mnogih oblasti protiv Božijeg naroda i na zaraze i nestašice u crkvi Božijoj. Bog nema nameru da ostavi svoj narod bespomoćnim, ili na milost svim ovim zlim pritiscima i snagama. Bog zna! On je obećao da će izliti svoj Duh i pomoći svome narodu na natprirodnom nivou. Ali, on kaže da je uslov za to da mi moramo ujedinjeno i kolektivno da ga potražimo molitvom i postom. Primetimo obećanje u Joilu 2:28:

"I poslije ću izliti duh svoj na svako tijelo i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladićiće vaši viđati utvare".

Posle čega? Posle našeg pristajanja na Božije uslove. Mi treba da se posvetimo postu, da sazovemo svečani skup, potražimo Gospoda i pođemo zajedno u molitvu i post. Potom će on biti odan svojoj obavezi prema nama. Bog kaže: "Doći ću vam u snazi i punoći Svetog Duga da izmenim celu situaciju. Umesto podsmevanja svet će ustuknuti u strahopoštovanju i čudu kada vidi kako je Bog došao i pomogao narodu svom".

U pozivu Božijem narodu na molitvu i post Joilova poruka stavlja posebnu odgovornost na duhovne vođe Božijeg naroda. Posebnim povodom tri vrste ljudi su istaknute više nego jedanput. To su sveštenici, propovednici i starešine. Na primer:

"Opašite se i plačite sveštenici; ridajte koji služite oltaru, dođite, noćujte u kostrijeti, sluge Boga mojega, jer se unosi u dom Boga vašega dar i naljev. Naredite post, oglasite praznik, skupite starješine, sve stanovnike zemaljske u dom Gospoda Boga svojega i vapijte ka Gospodu". (Joil 1:13-14)

U Joilu 2:16-17:

"Saberite narod, osveštajte sabor, skupite starce, saberite djecu i koja sisaju, ženik neka izide iz svoje klijeti i nevjesta iz ložnice svoje. Između trijema i oltara neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje i neka reku: Oprosti, Gospode, narodu svojemu i ne daj našljedstva svojega pod sramotu da njim obladaju narodi. Zašto da reku u narodima: gdje im je Bog?"

Postoji preka potreba za Božijim ljudima koji će voditi Božiji narod za povratak na stazu kolektivne molitve i posta kako bi potražili Božiju pomoć u ime svog naroda. Ovo se odnosi na nacije u kojima živimo. Mi ponovo treba da vidimo istinu onog poznatog stiha u 2. Dnevnika 7:14:

"Ako se ponizi narod moj, na koji je prizvano ime moje i pomole se i potraže lice moje i povrati se od zlijeh putova svojih i ja ću tada uslišiti s neba i oprostiću im grijeh njihov i iscijeliću zemlju njihovu."

Ja verujem da je to poruka za nas u ovim danima. Bog nam još jednom govori da će intervenisati na nivou celog grada. On se neće pokazati jak samo u ime pojedinaca i porodica, nego i u ime gradova, zajednica i celih naroda. To je intervencija o kojoj on priča u 2. Dnevnika 7:14. Ali on zahteva od svog naroda da pristane na njegove uslove. Prvi uslov je: "... ako moj narod ... ponizi sebe". Videli smo u našem izlaganju da ovo znači kolektivno ujedinjeno pošćenje i molitva.

Od dana pokajanja pa nadalje ovo je bio ukazani način za Božiji narod da se ponizi pred njim. Božiji običaj se nije promenio. On čeka na vođe koje će povesti Božiji narod u zajedničku molitvu i post.

"Ako prihvatim Boga, a On ne postoji, ništa ne gubim. Ako prihvatim Boga, a On postoji imam večni dobitak. Ako ne prihvatim Boga, a On ne postoji ništa ne gubim. Ako ne prihvatim Boga, a On postoji imam večni gubitak."
- Blaise Pascal

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 336
Ukupno: 2387163
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/prince_post.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.