Moj način ili Božji način?
Upotreba poznatih reči nosi u sebi i jednu opasnost: ponekad zaboravimo njihovo istinsko i prvobitno značenje. Mnogi hrišćani npr. slobodno govore o "spašenima" ili o "grešnicima". "Spašenima" obično označavaju one koji su prihvatili Isusa i na putu su za nebo. "Grešnicima" označavaju ostatak čovečanstva, one ljude koji su odbacili Isusa i zbog toga su osuđeni. To je tako opasno pojednostavljenje da dovodi do pogrešnog razumevanja stvari.
Istina, prihvatanje ili odbacivanje Isusa Hrista kao Otkupitelja, koji je umro na krstu za naše grehe, ključ je spasenja i večnog života. Međutim, ne sme se zaboraviti da je "greh" prevod grčke reči hamartia, što znači "promašiti cilj". Tako ako podrazumevamo da su svi oni koji su prihvatili Hrista i koji su rođeni Duhom postigli pun pogodak i ispunjavaju Božju namisao i plan za svoje živote, onda moramo promeniti izraze. Prihvatanje Isusa Hrista kao Otkupitelja jeste osnovni uslov za one koji čeznu za poznavanjem Boga; no, isto tako, moguće je biti "spašen" a potpuno promašiti Božju svrhu i plan za svoj život.
Dopustite da to objasnim primerom. Neki je otac na putu kući s posla odlučio da odvede svojega malog sina u grad i počasti ga sladoledom. Kad je stigao kući, našao je sina kako se igra u blatu, u dvorištu iza kuće. Otac nije promenio svoje mišljenje o odlasku na sladoled; uveo je dečaka u kuću, okupao ga, obukao mu čistu odeću i rekao: "Sine, vodim te u poslastičarnicu i častim te velikim sladoledom".
Dečak je pravi budući fundamentalista i kaže: "Tata, ja ne želim ići. Želim ostati ovde, kod kade, i reći svakome koliko sam bio prljav i kako si ti bio dobar prema meni."
"Ali ti ne shvataš zašto sam te oprao." rekao je otac. "Želim da ideš sa mnom."
U 2. Timoteju 1:9 čitamo: "Koji nas spase i prizva zvanjem svetim, ne po delima našim, nego po svojoj naredbi i blagodati..." Isus nas je našao u blatu, oprao nas i otkupio od greha svojom smrću na krstu kako bismo mogli živeti za Njega. Ipak mnogi hrišćani zahvaljuju Bogu za spasenje svojih duša, ali nastavljaju živeti starim načinom života. Takvi hrišćani slede vlastite želje i ideje, vlastito vodstvo i agendu (planove i aktivnosti).
Božja zamisao, jednostavno rečeno, bilo je da nas spasi od greha za svoju večnu svrhu. Mi mu doslovno dugujemo živote i jednoga dana odgovaraćemo za sve što smo radili svakoga sata, za svaki novčić, svako delo, svaku reč, svaku misao. Ako je merilo pogađanja cilja to, da živimo život predan Bogu tako da njegova volja postaje naš vodič, da svaki trenutak naših života bude u savršenom skladu sa Njegovim planom i svrhom za nas, onda su neki koji su "spašeni samo verom" u Isusa Hrista promašili cilj toliko da je to vredno žaljenja.
Kako Bog postupa sa svojom decom kad ona namerno odu svojim putem? Da li on uopće ima neki postupak s takvima, ili smo slobodni izabrati vlastiti put u životu nakon što smo jednom iskusili spasenje? Spasenje je besplatan dar, zar ne, pa zašto bi tu bilo još nekih dodataka?
Živimo u vreme kad vlada velika sloboda u vaspitanju dece, u školskoj disciplini (koja ponekad niti i ne postoji) i u vreme pobune protiv svakog autoriteta - roditeljskog, državnog ili crkvenog. Sudovi, u kojima se "prava" kriminalaca često razmatraju pre prava nevinih žrtava kriminala, samo se pridružuju tom opštem stavu. Čak i u crkvama se uči etika gde je moral prilagodljiva stvar koja ne podleže nikakvim merilima (kao npr. onima standardima koji su određeni u Bibliji). Možda je vreme da dobijemo lekciju iz pravednosti od Boga koji sam jeste čista Pravednost.
U drugom poglavlju knjige proroka Jeremije vidimo proroka kojeg je Bog poslao da upozori njegov narod koji je svojeglavo promašio cilj skrećući u stranu. Nekad, oni su hodali sa Bogom. On ih je izveo iz Egipta i spasio iz ropstva. Upoznali su Njegove zapovesti, i On je sa njima sklopio savez (ugovor) da bi ih blagoslovio i učinio blagoslovom za druge. No, oni su ustrajali u tome da idu vlastitim putem. Kroz prorokove reči Bog podseća svoj narod da je jednom ljubio Boga i da ga je On zaštitio od zla. Tako ga sada pita:
"Kakvu nepravdu nađoše oci vaši u mene, te odstupiše od mene, i pristaše za ništavilom, i postaše ništavi? I ne rekoše: Gde je Gospod koji nas je izveo iz zemlje misirske, koji nas je vodio po pustinji, po zemlji pustoj i punoj propasti, po zemlji suvoj i gde je sen smrtni, po zemlji preko koje niko nije hodio i u kojoj niko nije živeo?" (Jeremija 2:5-6)
Ima hrišćana koji se i danas nalaze u istim okolnostima. Bog ih je spasio iz ropstva greha, izveo ih iz njihova ličnog Egipta, ali oni sada idu svojim putem; nisu svesni odsutnosti ili prisutnosti Gospodnje, zato što su Ga zaboravili.
Verujem da danas ima crkava koje su postale prava mašinerija religioznih aktivnosti a koje se održavaju ljudskim programima i podsticajima, tako da im Bog ni trenutka ne bi nedostajao da je, recimo umro. Ko treba Boga? Oni vode poslove i zbog toga ne zavise od natprirodnih Božjih manifestacija. Poput Judejaca, niko od njih ne pita: "Gde je Gospod?"
Bog opisuje šta je njegov narod učinio:
"Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode." (Jeremija 2:13).
Postoji temeljna razlika između izvora sveže vode i studenca. Studenac je isklesan u masovnom kamenu ili napravljen od betona (to je tzv. cisterna). Njegova je svrha da jednostavno čuva vodu koja je izlivena u njega, no ona je bljutava, topla i ustajala. Nasuprot tome, kad se iskopa izvor, on je omeđen kamenjem i voda iz njega ističe. Isprva izvor ne daje mnogo vode, i upravo nam je zbog toga rečeno da iz njega nastavimo crpsti. Što više crpimo, tim više vode pritiče, jer se vodene žile čiste. Oslobađamo podzemnu vodenu struju, koja je uvek sveža i nikada ne presušuje.
Hrišćanin koji je zaboravio Izvor Žive Vode promašio je cilj. On je umesto toga, napravio sebi cisternu za čuvanje otrcanih religioznih aktivnosti i doktrina. Umesto da svakodnevno hoda sa živim Isusom, njegovo je hrišćanstvo "zatvoreno u limenku". Jeste li ikada čuli propoved iz cisterne? Nažalost, ima ih među beleškama gotovo svakog pastora. Ideja da propovednik zagrabi u svoju "bačvu" (cisternu) da pronađe poruku za to nedeljno jutro više deluje zastrašujuće negoli smešno.
Izraelski je narod Bogu okrenuo leđa dok ga je On vodio. To je vrlo ozbiljno. Neki od nas danas krivi su zbog iste stvari. Koje su posledice? Neki od onih koji se bune protiv Boga očekuju od njega da ide za njima i da im se ulaguje i nagovara ih, ali pogledajte Jeremiju 2:19:
"Tvoja će te zloća pokarati i tvoje će te odmetanje prekoriti. Poznaj dakle i vidi da je zlo i gorko što si ostavio Gospoda Boga svog i što nema straha mog u tebi, veli Gospod Gospod nad vojskama."
Kada tvrdoglavo nastavljate hodati po svojem vlastitom putu, Božji način lečenja može biti izobilno ispunjenje onim za čim ste čeznuli; sve dok ne požalite što ste to ikada zaželeli.
Sećam se jedne devojke sa Biblijskog fakulteta koja je rekla: "O, Bože, moram imati toga mladića, naprosto moram". Božje vodstvo je bilo negativno, no ona je ustrajala sve dok smetnja nije bilo uklonjena i Bog im je dopustio da se venčaju. Nakon godinu i po, dok je ona još uvek bila na fakultetu, njezin je muž već imao ozbiljnih problema sa alkoholom. Princip iz Jeremije 2:19 jasno se vidi na delu dok mu je ona, gotovo svake noći pomagala da se popne stepenicama do stana.
Ako ustrajete na vlastitom putu - imaćete ga! Dobićete ono što želite, plus posledice!
Kasnije, u istom poglavlju knjige proroka Jeremije, nalazimo sledeću sliku posledica naše pobune:
"Kao divlja magarica, koja je navikla na pustinju i po želji duše svoje vuče u se vetar, kad navali, ko će je vratiti?" (Jeremija 2:24)
Prorok slikovito prikazuje našu telesnu prirodu kao divlju magaricu - mlada magarica, samovoljna i tvrdoglava, koja traži vlastito zadovoljstvo i užitak.
Jeste li se ikada našli u takvim okolnostima? Vaš je smer zacrtan, nepopustljiv pred nekim razlogom ili uverenjem, pa govorite: "To ću učiniti i ne tiče me se kako će se to odraziti na volju Božju ili na bilo koga drugog".
Poslednji deo stiha kaže: "Koji je traže neće se umoriti, naći će je u mesecu njenom". Što Bog govori? On kaže da dok trčimo On neće poslati nikoga da trči za nama. On zna da će pobuna koju nosimo u sebi doneti plod; zatrudnećemo posledicama. U vreme naših svakodnevnih briga i problema, On će nas naći i progovoriti nam u pravi čas, da nas dozove pameti. Verovatno ćemo tada biti spremni poslušati i pokoriti se Njegovom vodstvu, Izraelci to nisu učinili. U Jeremiji 2:30 Bog plače preko svojega proroka: "Uzalud bih sinove vaše, ne primiše nauke; mač vaš proždre proroke vaše kao lav koji davi".
Znam da ima ljudi koji bi želeli da toga stiha u Bibliji nema. "Bog ne bi nikada tako nešto učinio", kažu oni. Ali Bog će učiniti ono što kaže da će učiniti kako bi nas naterao da Ga poslušamo. To moramo shvatiti i ne zavaravati sebe ili kriviti našu "lošu sreću", đavola, druge ljude ili nacionalnu ekonomiju.
No, što su Izraelci učinili? Njihova reakcija zapisana je u Jeremiji 2:31: "Zašto govori moj narod: Gospodari smo, nećemo više doći k tebi?". To je Božji narod koji viče i zahteva: "Imamo vlast nad samima sobom; nikad se nećemo pokoriti tebi ili tvojim zahtevima. Uživamo u našoj ilegalnoj slobodi!"
Oni se ponašaju poput mlade osobe u pubertetu koja smatra da su njezini roditelji prestrogi; došavši, konačno, do "sveznajućeg" doba od osamnaest godina (možda je to danas trinaest) takva se mlada osoba uzjoguni i kaže ocu: "Nikad više neću stupiti pod tvoj krov; ja sam sada svoj gospodar". I što tata može reći? On zna što se mora dogoditi, i biće u blizini da pomogne pokupiti deliće, no njegovo očinsko srce čezne za tim da spreči svoga sina u tome da povredi samog sebe.
Izraelci zapravo nisu verovali da će upasti u nevolju. Samouvereno su izjavili: "Budući da sam nevin, Njegov će se gnev sigurno okrenuti od mene". Nisu imali pravo. U Jeremiji 2:37 prorok kaže: "Otići ćeš i odatle s rukama nad glavom svojom, jer Gospod odbacuje uzdanice tvoje, i nećeš biti srećan u njima.". I to se zaista dogodilo. S rukama nad glavom odvedeni su u ropstvo, u Vavilon. Želeli su uživati u svojoj slobodi - no umesto toga postali su robovi. Ipak, čak i tada, Bog se nastavio zauzimati za njih preko svojeg proroka. U Jeremiji 3:4 kaže: "Hoćeš li odsele vikati k meni: Oče moj, Ti si vođ mladosti moje?"
Zašto su bili namenjeni svi postupci i lekcije u njihovim životima? Bog je želeo da oni čeznu za Njim. "Oče moj, hoćeš li me voditi čak od moje mladosti?"
Vodstvo Božje je nešto što moramo dragovoljno prihvatiti, zatražiti i za tim čeznuti. Zašto se većina ljudi hronično plaši pokoravanja Božjem vodstvu?
Zamislite da imate šesnaestgodišnjeg sina. U poslednje vreme postao je pomalo divlji, želi neki motor, više slobode, više para. Potom, jednoga dana kaže: "Tata, mogu li razgovarati s tobom?"
"Naravno!" Kaže otac.
Onda on kaže: "Tata, mnogo sam razmišljao u poslednje vreme. Ti znaš da sam običavao misliti da znam sve o životu i šta ću jednog dana raditi, no, počinjem shvatati da sam još uvek samo dete. Ti si mnogo iskusniji, i počinjem shvatati da mi zaista želiš samo najbolje. Tata, odsada želim da me vodiš i usmeravaš i pokazuješ mi put kojim trebam ići. Štagod ti kažeš tata, pokušaću poslušati."
Biste li vi na sve to rekli svojem sinu: "Želim da odeš u svoju sobu i da onde ostaneš narednih šest meseci"? Neki ljudi misle da ako se ikada stvarno pokore Bogu, on će od njih tražiti da učine nešto što ne mogu ili ne žele učiniti. No, Bog nikada ne zahteva nešto nepravedno ili nemoguće. On želi vašu pokornost, a zauzvrat će vas nežno voditi.
Jeste li ikada otišli svojim putem i posle to zažalili? Je li vam ikad bilo drago što ste sledili Božiji put, čak i ako vam se to isprva nije sviđalo?
Ako ste odlutali i zalutali, to ne znači da više ne pripadate Božijoj porodici; to znači da se u svojoj pobuni i samovolji niste pokrili savetu svoga nebeskog Oca.
Mi znamo pobunu naših ljudskih srca. Želimo pogoditi cilj, no kad nas Bog počne voditi, teško nam je slediti ga. Ako smo mladi, kažemo: "Želim živeti vlastitim životom". Ako smo oženjeni, zaposleni ili se nalazimo u čudnim okolnostima; kažemo: "Ali, Bože, ti to jednostavno ne razumeš. U nekim delovima svoga života ja moram ići svojim putem; a Tvoj put je preuzak, prestrog i suviše religiozan."
Bog razume. On zna početak i kraj. On nas ljubi večnom ljubavlju i deluje u našim životima kako bi nas doveo do mesta gde nas može svakodnevno voditi tj. blagosiljati - u pitanju novca, u našim odnosima sa drugim ljudima, u fizičkim i duhovnim potrebama.
Dok se pokoravate Božijem vodstvu, shvatićete da Bog preuzima inicijativu u vašem životu, dovodeći u sklad i preuređujući mesta, gde ste pre znali da iskliznuli iz koloseka. Ako kažete: "Da, Gospode", shvatićete da vas vodi uvek na nov način. I, usput, ćete videti da Njegovi zahtevi nisu nikad veći od onoga što možete dati. U poslanici Filipljanima 2:13 obećava nam: "Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno." Kasnije, u istoj poslanici; Pavle piše: "Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje" (Filipljanima 4:13).
Bog nije kriv, zato što je voljan neke ljude voditi, a neke ne. Mi sami sebe isključujemo iz pravog vodstva time što sledimo vlastite želje i prikrivamo ih spoljašnjom, licemerno-religioznom poslušnošću. Naše želje su tako prikrivene navodnim Božjim vodstvom, kako bi mi našu pobunu učinili prijatnom (svetom) sebi i drugima. Ishod toga je varanje samog sebe i odbacivanje istinskog vodstva. Kolosalan primer toga je Saul, izraelski car, koji je u svojoj samovolji odbio poslušati i time izazvao proroka Samuila da izjavi:
"Jer je neposlušnost kao greh od čaranja, i nepokornost kao sujeverstvo i idolopoklonstvo. Odbacio si reč Gospodnju, zato je i On tebe odbacio da ne budeš više car!" (1. Samuilova 15:23)
Božansko je vodstvo na raspolaganju svoj Božjoj deci, koja traže da budu vođena, pokore se Onome koji je Vodič i odbijaju slediti svoje vlastite ljudske želje.
