Isus ili Baraba?
- NAJBOLJI ILI NAJOPASNIJI IZBOR
ISUS ILI BARABA (VARAVA)?
Bez sumnje je, da je svaki čovek svakodnevno izložen situacijama i izazovima u kojima treba da donese odluku. Čovek je upravo tako i stvoren, da po svim svojim intelektualnim i psihofizičkim sposobnostima može da donosi odluke. Osnovne pretpostavke za to su: mogućnost poznavanja i razlikovanja stvari i bića, prave istine ili laži, dobra i zla.
Naravno, pravo izbora i odluke, je uvek pitanje ličnog opredeljenja. Nažalost, čovek se uvek ne opredeljuje za ono bolje i ispravnije. U takvim slučajevima on postupa protiv vlastitog uverenja i savesti, a to je neminovno prestup - greh. Takav postupak - protiv vlastite savesti - skoro po pravilu se dešava tada, kada stoji pod "tuđom sugestijom".
Takva sugestivna moć nikada nema u interesu dobre posledice odluke za ličnost koja donosi odluku, već potpuno suprotne, upravo štetne. Celo čovečanstvo, od svoje praistorije, podređeno je tako negativnoj sugestivnoj moći, koja dolazi od nečastivoga, protivnika Božjega i ljudskoga, od "oca laži". Sigurno je, da njegovim intrigama, laži i prevari, niko od ljudi ne može sam - pa ni čitavi narodi zajedno - ne mogu da se suprotstave njegovoj moći i iskušenjima. Upravo zato nam dolazi Bog u pomoć, te kroz svoju Svetu reč koja je istina, poučava i savetuje nas. On, Isus Hristos, koji je svetlo sveta, osvetljava nas i celu situaciju, da je tako poznajemo, kao što je On poznaje. Delovanjem Svetoga Duha nas savetuje i bodri da naša odluka bude ispravna: za istinu, pravdu, život i blaženstvo. Sve to je Bogu ugodno a za nas i naše bližnje korisno.
Pogledajmo sada na osnovu Jevanđelja, na neke odluke i izbor, koji se dogodio baš u sklopu izvršenja velikog spasiteljskog dela Isusa Hrista, kada su neki učinili pogrešan a neki i pravilan izbor.
Jevanđelisti Matej i Marko dosta opširno govore o tome, da je postojao običaj da Rimski vladari o prazniku Pashe izreknu amnestiju jednome od jevrejskih osuđenika, koga narod odabere. Postoje slični istorijski podaci, da su i u drugim delovima Imperije na zahtev naroda Rimski vladari pomilovali neke osuđenike. Smatrali su to kao važan politički gest. Nije isključeno da i jevanđelisti izveštavaju o takvoj "aklamaciji", koju starešine i Izraelski narod koriste baš u trenutku suđenja Isusa Hrista. Sa druge strane, jevanđelisti i na ovaj način još bolje osvetljavaju ulogu Pilata, Izraela ali i Isusa. Uloga Isusa Hrista je apsolutno jedinstvena u celoj istoriji. Njegovom spasiteljskom delu, pa čak trpljenju i smrti, ali i samoj pobedi vaskrsenja; niko i ništa ne može da se uporedi. Ali eto prilike za Izrael u zaslepljenosti svojim verskim fanatizmom, a Pilat opet u pravnoj nedoslednosti i političkoj labilnosti, zajedno sa indoktriniranim narodom; donose najkobniju istorijsku odluku: odbacujući Hrista - život i odabiraju Barabu - svoju smrt.
Pored mnogih osuđenika, u zatvoru se nalazi i čovek po imenu Baraba (ili Varava), vođa ustaničke grupe, koja je nastojala da oružanom silom izbavi Izrael od "Rimskoga Jarma". (Mt. 27,15-16; Lk. 23,18-19. Jn. 18,40). Baraba je upravo to učinio, za što Isusa lažno optužuju i terete. Možda ova kontrasna paralela ove dve ličnosti treba, po mišljenju jevanđelista, da bude dopunjena i samim značenjem imena. BARABA, na jevrejskom BAR-ABBAS znači "sin očev". Pošto je Isus već delima i rečima dokazao daje On Sin Nebeskoga Oca, onda se postavlja pitanje, kojeg to oca je ovaj sin zvani BARABA? Pošto je razbojnik, nije li njegov otac đavo? "Jer on je krvnik ljudski od početka i ne stoji na istini... jer je otac laži." (Jn. 8,44).
Nameće se pitanje, da li je Izrael ovu razliku prepoznao ili ne? U svakom slučaju, izbor starešina i naroda je: ZA Barabu a PROTIV Hrista. A to znači, Izrael se opredeljuje za princip samospasenja nasiljem. Na taj način je morao da odbije ponuđenu mesijansku pomoć, spasenje i carstvo mira Isusa Hrista.
Bila je to istorijski pogrešna odluka, kada su Bogu rekli NE! a Barabi DA! Upravo radi toga će uslediti teške posledice vekovne patnje budućih pokolenja. Izbor i opredelenje za zlo i nasilje, uvek je unapred osuđeno na neuspeh, patnje i opštu propast naroda.
Pilatova dilema i pokušaj da je reši na način kompromisa
Optužba protiv Isusa Hrista iznesena je od strane predstavnika Izraela, od prvosveštenika i starešina. Pilat pomišlja da možda sa njima nije saglasna ostala javnost, pa se za to obraća narodu. Pri tome Pilat pomišlja da stav naroda nije istovetan sa stavom vođa, pa bi na taj način mogao da nađe podršku naroda za oslobađanje Isusa. Ali tu dolazi do izražaja stav apostola Jovana, po kome je narod potpuno identičan sa svojim vođama; svi će oni da uzviknu: "raspni ga" kao i "krv njegova na nas i na našu decu"! U celom ovom događaju stalno je reč o krivici i odgovornosti za koju narod tereti Isusa Hrista, što Pilata dovodi u sve veću dilemu, jer baš od toga ništa ne nalazi na Njemu, dok narod sa svojim vođama potvrđuju, da su sami opterećeni time, za što optužuju Hrista.
Sledeće dve stvari će poslužiti Pilatu, da posegne za nekom vrstom kompromisnog rešenja. Prvi podsticaj dolazi kroz njegovu ženu, koja je rekla: "Nemoj se ti ništa mešati u sud toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala radi njega" (Mt. 27,19). Ova izjava da je Isus "pravednik", potpuno se podudara sa svim pravničkim zaključcima do kojih je došao na osnovu istrage o Isusu, koje je već i sam izneo: "da na ovom čoveku ne nalazi nikakve krivice".
Drugi pokušaj, sa namerom da udovolji zahtevu razuzdane mase, ali i da umiri sopstvenu savest a pri tome da se javno ogradi, kao nedužan za prolivanje krvi pravednika, pere svoje ruke. To je sada već veoma složen pokušaj kompromisa, ne više samo između dve sporne ličnosti Isusa i Barabe, već i sopstvene savesti a time i državničkog dostojanstva i autoriteta pred očima javnosti. U celom tom dramatičnom postupku, kao iz neke pozadine dolazi u prednji plan celog događaja potreba za opravdanjem kroz oblik čišćenja. Da, upravo to i jeste ta najveća potreba, ne samo Pilata i Izraela, već svih naroda sveta i svake ličnosti posebno. l ne samo to, već je to upravo ponuda Božja, koji takvo spasenje i oproštenje od svakoga greha nudi kroz raspeće i silu vaskrsenja svojega Sina Isusa Hrista, koji je dobrovoljno primio na sebe prestupe celog čovečanstva.
Ritual pranja ruku kroz celu istoriju naroda Izraelskoga bio je poznat Bio je to visoko poštovan i strogo praktikovan čin, jer se verovalo, da je time u moralnom i pravnom pogledu odstranjena sva krivica sa dotičnoga. Čak je postojala i zakonska odredba, po kojoj su trebali da postupe slično, baš kao što je to sada učinio i Pilat. "I sve starešine onoga grada koje budu najbliže ubijenoga neka operu ruke svoje..." (5. Moj. 21,6). U tom smislu je svaki Izraelac rado izgovarao reči o svom postupku: "Umivam pravdom ruke svoje, i idem oko žrtvenika tvojega, Gospode..." (Ps. 26,6).
Da, formalno je obred izvršen, ali stvarno opravdanje i oproštenje od odgovornosti je još isto tako daleko, kao što je bilo i pre toga. Tu sigurno nedostaje pravo poznanje lične krivice, osuda greha u svom vlastitom srcu a time i pokajanje; ali nedostaje i više od toga, a to je blagodat Božja koja nudi oproštenje svakoga greha, radi prolivene krvi pravednoga Sina Božjega. Upravo na to će posebno da pokaže jevanđelista Matej, citirajući Isusa Hrista: "Jer je ovo krv moja novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi oproštenja greha!" (Mt. 26,28).
Dakle, niti je postojao a ne postoji ni danas nikakav put i način samospasenja ili samoopravdanja, delima koja bi smo mi činili i po kojima bi smo se spasili, već samo delo žrtve Isusa Hrista i Njegova prolivena krv, koja nas čisti od svakoga greha.
Poznanje i prihvatanje verom ove spasonosne istine je od najvećeg značaja za sve narode, svih konfesija i tradicija, jer je jedno sigurno: da "Nema drugoga imena pod nebom danog ljudima, kojim bi smo se mogli spasiti, osim imenom Isus Hristos"!
Hvala Bogu za mogućnost takve pobede nad svakim zlom i pobedu Njegove pravde!
