Izgubljeni Hrist
"Nego misleći da je s društvom, otidoše dan hoda, i stadoše Ga tražiti po rodbini i po znancima. I ne našavši Ga vratiše se u Jerusalim da Ga traže." (Lk. 2,44-45)
Već smo čuli za Spasitelja izgubljenih, ali u ovoj priči o nađenom Isusu u hramu, zapravo smo čitali o izgubljenom Hristu. Neko će reći: "Je li to moguće? Mislio sam da je On taj koji nalazi izgubljene."
Da, to je On.
"Zar je dakle moguće izgubiti Hrista?"
Moguće je. Jao, koliko njih su Ga pronašli samo zato da bi Ga ponovno izgubili! Neka onaj koji stoji pazi da ne padne!
Najneprikladnija osoba na čitavom svetu koja je izgubila Isusa, bila je Marija, Njegova majka. Pitam se da li je neko na ovom svetu ljubio Isusa kao Marija? Pitam se da li je iko na ovom svetu ispravno i pogrešno razumeo Isusa kao ona?
Postoji prisna veza, dragocena veza, koja se rečima ne da iskazati, u koju je Marija ušla sa Isusom, a koju niko nikada sa njom nije podelio.
Ali Marija Ga je izgubila.
Postoji zajednica, zajednica srca, duše i uma koju je Marija imala sa Isusom, a koju niko nikada nije imao i koju niko nikada neće razumeti.
Ali Marija Ga je izgubila.
Koliko je samo ona bila blizu Isusa. Njen život je bio isprepleten Njegovim. Na neki način On je bio deo nje i na neki način ona je bila deo Njega. A ipak Ga je izgubila. Iako možete doći vrlo blizu Isusa, izgubićete Ga ne budete li pažljivi, ne budete li pažljivi sa onim što imate, ne budete li pažljivi na putevima kojima hodate, ne budete li pažljivi prema rečima koje vaše uši slušaju, ne budete li pažljivi prema pričama koje ponavljate i stvarima o kojima pričate, ne budete li pažljivi prema stvarima koje dopuštate da vaše oči gledaju, ne budete li pažljivi prema stvarima koje zaokupljaju vaš um i srce, ne budete li pažljivi prema svom društvu, svojim prijateljstvima. Ne budete li pažljivi, izgubićete Ga. Izgubićete Ga ili ste Ga možda već odavno izgubili.
Možda ljubite Isusa, možda Ga silno ljubite, možda revnujete za Njegovo ime i čast, možda vodite brigu o Njegovoj slavi i o pravima Njegove krune, možda ste pravoverni i borite se za svoje pravoverje, možda ste vrlo religiozna osoba, ali budite pažljivi da ne izgubite Hrista. O, kakva beda srca koje je izgubilo Hrista! Neki neće razumeti značenje tragedije izgubljenog Hrista, ali to je zato što Ga nikada nisu videli, što nikada nisu gledali u Njega, niti osetili Njegov dodir i upoznali šta znači imati zajedništvo sa Njim. Oni nikada nisu posvetili svoje živote Njemu. Isus je za njih koren iščupan iz suve zemlje, bez vrednosti i lepote da bi ga poželeli. Oni Ga nikada nisu videli, jer je bog ovoga sveta zaslepio njihove oči. Ali postoje neki koji razumeju i upravo njima govorim. Objava čini stvari drugačijima. Oni su Ga videli; oni znaju što to znači raditi sa Njim; oni poznaju radost zajedništva i iako su Ga i izgubili, sećanje na to draže im je od svega drugog na ovom svetu.
Objava čini sve drugačijim.
Jedan moj prijatelj mi je ispričao priču o nekom velikom prirodnjaku i naučniku koji je jednog letnjeg dana pre više godina otišao gore na Škotske visoravni da sa uvećavajućim staklom (lupom) proučava cvet vreska u svoj njegovoj prirodnoj lepoti. Da bi ga bolje video u njegovoj savršenosti, spustio se na kolena i bez da je otkinuo cvet, prineo mu lupu te se divio njegovoj boji, finoći, lepoti. Kako je dugo bio u tom položaju, nije znao, ali se iznenada nad njim i lupom pojavila senka. Čekao je trenutak misleći da je to možda oblačak, ali je senka ostala, te je na kraju pogledao preko ramena i ugledao jednog pastira kako ga posmatra. Ne rekavši ni reči, otkinuo je vresak i predao ga zajedno sa lupom pastiru da bi mogao da vidi šta je i on video. Stari je pastir stavio lupu pred oči i tako dugo gledao u cvet dok mu licem nisu potekle suze. Zatim je, vraćajući nežno mali vresak naučniku, rekao: "Jao, čoveče, voleo bih da mi nikada niste to pokazali. Voleo bih da to nikada nisam video." "Zašto?" pitao je naučnik. "Zato", rekao je, "jer su ove grube noge pogazile mnoge od njih..."
Objava čini razliku. Čekajte samo dok operete prašinu iz svojih očiju vodom iz reke koja grad Božji razveseljava! Pa ako to bude i u slavi sa otkupljenicima, kako li ćete žaliti što ste i jedan dan živeli bez Njega?
Kažem vam, moguće Ga je izgubiti. Moguće Ga je izgubiti i dok mene slušate (čitate ove redove). Mogu Ga izgubiti dok ovo govorim, dok propovedam, iako je to poslednja stvar koju bih poželeo. Ali znam šta je moguće, jer znam nešto o pokvarenosti moga srca. Znam njegovu domišljatost, znam njegovu lukavost.
Ne poznajem gori pakao od pakla, nego kad izgubite Hrista, a spolja pokazujete da Ga imate, licemerite i podsmevate se Bogu. Neki znaju o čemu govorim. Možete biti propovednik ili evanđelista - i molim vas, upamtite da ja stavljam sebe ispred svih - i ipak izgubiti Hrista. I da glumite pred ljudima kako Ga imate!
Ne samo da je najneprikladnija osoba na svetu postala prva koja je izgubila Isusa, nego Ga je izgubila a da to nije ni znala.
Marija je, "misleći da je među saputnicima" pretpostavljala da je On tamo. Nije li u tome opasnost za sve nas? Mi previše toga uzimamo zdravo za gotovo. Vrlo često dopuštamo da naš vlastiti duhovni život prolazi u brizi za druge. Dok za Hristovo ime širite polje rada, pogledajte i na svoju vlastitu malu parcelu. Budite sigurni u svoju vlastitu zemlju. Verska je sigurnost sigurnost vere. Ne smete pretpostavljati u pogledu stanja, potreba, zahteva života i večnih interesa svoje duše da biste živeli. Ne smete to dopustiti. Ko god bili, jao vama, ako uzimate stvari zdravo za gotovo! U poslovnom se svetu tako ne radi. Niko nije uspešan ako ne ispita svoje knjigovodstvene knjige i završni račun; a ako vi tako ne učinite i ako ja tako ne učinim svakoga dana svoga života, brzo ćemo postati otpadnici.
Zajedništvo od juče i zajedništvo od prekjuče, pobede iz prošle nedelje, moj prvi susret sa Gospodom pre trideset godina - sve je to vrlo blagoslovleno, ali mi ne služi za danas. Moram naći novog Spasitelja svakoga jutra. Moram videti novu lepotu u Njemu, svaki put kad usmerim oči na Njega.
Radije bih izgubio ženu, decu, oca, ljubljene, prijatelje i sve na ovom svetu, nego da izgubim Gospoda. Moram Ga imati! Ne smem to samo pretpostavljati. Moram biti u to sasvim siguran. Moram stajati na čvrstom tlu, a ne na nesigurnim ivicama provalije.
Marija je mislila da je Isus među saputnicima. Nisu li ti saputnici bili religiozni? Nisu li ti suputnici bili gore na "godišnjoj konferenciji", na velikoj hramskoj svečanosti? Ne morate biti neki veliki grešnik da biste Ga izgubili. Izgubiti Ga možete na konferenciji ili na molitvenom sastanku. Kad Bog baca svoje svetlo na vas, kad vas Bog prosvetljava, kad vam Bog otvara svoje skrivene stvari te dobijate objavu, i ne poslušate, vi ste veći grešnik nego da sve to nikada niste ni videli.
Marija je bila u društvu religioznih ljudi, a ipak je izgubila Hrista a da to nije ni znala. Samson nije video da ga je Gospod napustio. U Otkrivenju je opis crkve koja je izgubila Hrista, a da to uopšte nije znala - vrlo otmena crkva, vrlo kulturna crkva, vrlo bogata crkva, crkva koja je imala visok društveni položaj. Ne možete se ničega setiti što ta crkva nije imala. Bili su tako zadovoljni sami sobom da su doneli proglas koji je govorio: "Bogati smo, stekli smo bogatstva, ništa nam ne treba." A Bog je gledao na njih i rekao: "Vi jadni, slepi, bedni i nesrećni! Gledajte, ja stojim na vratima i kucam!"
Ali vi kažete: "Nije li to rečeno grešnicima, srcima grešnika?"
Ne, to je rečeno na vratima crkve koja je izgubila Hrista. Ja poznajem crkve u svim krajevima sveta koje bi glasale protiv Isusa Hrista da dođe i ponudi se da bude On njihov novi pastir (sveštenik).
Nije li vreme da prestane moda se igramo religije i počnemo je živeti? Nije li vreme da ljudima izvan crkve pokažemo da smo ozbiljni sa stvarima vere? Hiljade imaju zgrade, red, istinu, Sionske pesme i sve što je "blizu spasenja" - ali najvažnija stvar nedostaje.
U jednoj od mojih misija došao mi je mladić, divna osoba koja je bila na vrlo istaknutom položaju u toj misiji. On je bio postavljen da razgovara sa svima koji traže spasenje i da im poslednju reč saveta. Radio je to od ponedeljka do subote, a u subotu uveče mi je rekao: "Gospodine Smith, želim sa vama da razgovaram. U nedelju ujutru nigde ne idete, zar ne?"
Rekao sam mu: "Ne, tada se odmaram, jedino ako idem u crkvu; ali obično ostajem kući da se malo odmorim. O čemu želiš da razgovara sa mnom?" Mislio sam da želi da me vidi radi jednog posebnog slučaja.
Rekao je: "O mojoj vlastitoj duši."
"O čemu se radi?" pitao sam. "Šta te to uznemirava?"
Rekao je: "Ja nisam obraćen; nikada se nisam nanovo rodio."
"Moj brate", rekao sam, "šta to znači?"
Rekao je: "Moji su roditelji pretpostavljali da sam hrišćanin i podsticali me da se priključim crkvi, pa sam tako i uradio. Moj pastor je pretpostavljao da sam hrišćanin, i postao sam učitelj u nedeljnoj školi i radnik u crkvi. A kako su to pretpostavljali i još uvek pretpostavljaju, niko mi nikada nije pogledao u oči i zapitao me: 'Harry, jesi li ti u ispravnom odnosu sa Bogom?'"
Ne činimo li svi mi isto? Neki zapravo nikada ne znaju. Oni uvek pretpostavljaju.
Ona je pretpostavljala da je Isus među saputnicima - a koji su to saputnici jednog kralja ako je Isus odsutan? Da je Isus u mom ciganskom šatoru, šator bi bio velik kao katedrala Sv. Petra, a katedrala Sv. Petra nije ništa nego gomila kamenja bez Isusa. Hrist je taj koji čini hram.
Ne samo da je najneprikladnija osoba na svetu postala prva koja Ga je izgubila i ne da Ga je samo izgubila a da to nije znala, već Ga je izgubila na najneprikladnijem mestu. Gde? Ne u pozorištu, ne za kartaškim stolom, ne u plesnoj dvorani pomešana sa bezbožnim mnoštvom, ne u vrtoglavoj jurnjavi sa drugima da čini zlo; ne zbog lošeg vladanja, ne zato što je bila ponosna i ohola, ne zato što je klevetala svoje bližnje, ne zato što je ljubila svet i više razmišljala o tričarijama nego o svojoj duši i interesima svoga sina Isusa. Setite se ko je ona bila. Ona je bila izabrana žena koja je trebala na svet da donese Hrista, ali je izgubila tog Hrista.
Izgubila Ga je na bogosluženju u hramu među svetim stvarima, u svetoj sredini, u svetom okruženju. O Bože, spasi nas od izrugivanja! Neko će morati da se digne, neki novi Jovan Krstitelj ovoga veka, neki novi Martin Luter, neki novi plamen koji neće mariti šta bi se njemu moglo desiti i koji će biti spreman da izgubi svoju glavu pozivajući Crkvu Božiju da stane na svom putu otpadništva. Neko će to učiniti, a Bog zna da sam i ja voljan da izgubim glavu pozivajući ljude natrag Hristu od kojeg su odlutali. Crkva bez Hrista je ruglo!
Možete Ga izgubiti i u crkvi. Budite pažljivi!
Daleko je više ljudi koji su izgubili Hrista u crkvi nego što možete sanjati. Ljudi tamo vide objave i odbijaju da im se pokore. Tada Ga gube. Bog govori kroz svoje sluge. On govori i vama: "Dete moje, ovo je put, ovo je dužnost, ovo je krst, ovo je žrtva, ovo je ono što želim da učiniš, to je duša koju želim da spasiš, ovo je slava koju hoću da zadobiješ za moje ime, ovo je služba koju želim da započneš, preduzmeš i postigneš u moje ime."
Gledate u to. Razmatrajte puteve i sredstva. To će vas mnogo koštati. Odlazite i gubite Ga u hramu. Jeste li zaboravili da je đavo ušao u Judu dok su bili za stolom Gospodnjim? Đavo je gotovo toliko blizu vaše duše kao i Gospodar i on želi da vas zadobije, da vas rešeta kao žito. Sile zla rade da bi zadobile vašu dušu, a vaša jedina sigurnost je krst Golgote. Đavo će vas slediti do groba. On neće odustati od borbe dok ne bude pobeđen.
Gde ste vi izgubili Isusa? Da li u gradu? Ili na obali mora kad ste otišli na godišnji odmor? Zapanjujuće je šta ljudi sve misle da mogu da čine kad su odsutni od kuće. Ne znate gde ste se odvojili od Gospoda? Ne znate šta ste učinili, reč koju ste rekli, pismo koje ste napisali? Znate, a i Bog zna. I moraćete da učinite upravo ono što je i Marija:moraćete da se vratite natrag i pronađete Ga gde ste ga izgubili.
Kad sam tek počeo da propovedam, bio sam samo dečak, a čovek koji danas nosi vrlo cenjeno ime u hrišćanskom svetu, odveo me je ubrzo nakon što sam ostavio svoj ciganski šator na stranu i rekao mi: "Pretpostavljam da se svake večeri pre nego so odeš na spavanje nekoliko minuta spustiš na kolena i izravnaš račune toga dana."
Rekao sam: "Ne, ne činim to. Ne usuđujem se." "Kako to misliš?" rekao je. Odgovorio sam: "Izravnati račune moram u hodu. Kad bih čekao do noći, breme bi me slomilo. Ne usuđujem se čekati čitav dan. Tri dana bi me ubilo. Moram odlaziti Bogu svakoga trenutka; iz trenutka u trenutak." Marija je bila bez Njega tri dana. Koliko ste dugo vi bez Njega? Tri dana? Tri nedelje? Tri meseca? Tri godine? O, moj Bože, bez Tebe! Duša bez Boga, bez Hrista, bez nade! To mora biti predukus pakla, jer ne mogu zamisliti gori pakao od gubitka Isusa Hrista.
Jednom sam na ovu temu govorio u jednom velikom gradu gde je oko mene bilo šest ili sedam stotina pastira i dva dana nakon toga primio sam pismo; još uvek mogu da čujem uzdahe i suze u svakoj rečenici tog pisma. Pismo je započinjalo: "Pastor sam jedne velike crkve, ali sam izgubio Hrista. O, kakav pakao propovedati Hrista kad si ga izgubio!" "Ali", nastavljao je pisac pisma, "obećavam vam ovo: neću propovedati dok Ga ne pronađem ponovo. Ne moram vam reći moje ime, ali vam ovo pišem za vaše ohrabrenje."
Molim vas, nemojte činiti nikakav hrišćanski posao dok ne nađete Hrista. Vaš je prvi posao da dođete u ispravan odnos s Bogom.
Morate se vratiti. To neće biti lako. Marija se morala vraćati natrag sve do Jerusalima - jedan dan hoda do Njega, tri dana da Ga pronađe.
Kad ga je našla, rekla je: "Zašto nam to učini?"
A On je odgovorio: "Zar niste znali..."
Nemojte Njega kriviti za svoj vlastiti greh ili bedu koja je rezultat vašeg greha. Vi ste Ga ostavili. On vas nikada nije ostavio. Da je to učinio, prekršio bi svoje obećanje: "Ja sam s vama u sve vreme..." Morate se vratiti natrag. David je rekao: "Prećutati sam hteo, ali kosti mi klonuše od neprestanog jecanja. Danju i noću ruka me tvoja tištala, snaga mi se trošila ko za letnjih žega. Tada greh svoj tebi priznah i krivicu svoju više ne skrivah". David je bio u pravu. On je znao odakle dolazi njegova beda, i znao je kako da dođe u ispravan odnos sa Bogom.
Gde je izgubljeni sin pronašao svoga oca? Upravo tamo gde ga je i ostavio - u starom domu. Morao je da se vrati kući i upravo je taj dolazak kući ono čega se plašimo. Marija i Josif su pronašli Isusa upravo tamo gde su Ga i ostavili. On je tamo čekao. Ljubav uvek čeka, čeka da oprosti i zaboravi. Ne znam kako iko može ostati podalje od Božje ljubavi!
Možda morate učiniti priznanje. Učinite ga. Možda ćete morati da odete i nekome kazete: "Oprosti mi." Pođite, recite to i sredite stvar. Možda ćete morati da operete trgove rana koje ste načinili. Pođite i učinite to. Setite se da tamničar nije čekao do jutra, učinio je to istog onog sata one noći. Pranje rana bila je tamničareva vera u Hrista.
Jeste li Ga izgubili? Tada se morate vratiti natrag do onoga mesta, do onoga sata, do one stvari i razgovarati sa Bogom upravo o njoj. Marija je morala da se vrati u Hram. A ako vi želite da Ga nađete, morate da se vratite tamo gde ste Ga i ostavili. Kad sam bio u Južnoj Africi, jedan je otmeni, zgodan Holanđanin, visok dva metra, došao na moje bogosluženje i Bog je položio svoju ruku na njega i osvedočio ga o grehu. Narednog jutra je otišao u dom jednog drugog Holanđanina i rekao mu: "Da li ti je poznat ovaj zlatan sat?" "Da", rekao je ovaj, "tu su moji inicijali. Sat je moj. Izgubio sam ga pre osam godina. Kako si došao do njega? Koliko dugo ga imaš?" "Ukrao sam ga ", bio je odgovor. "Ali ti si bio moj prijatelj!" "Ukrao sam ga i nosio." "Šta te navelo da mi ga sada vratiš?" "Prošle sam se večeri obratio", rekao je drugi, "i vraćam ti ga odmah ovoga jutra. Da si bio budan, vratio bi ti ga još
sinoć."
Mislite li da možete prekriti ono što ste krivo učinili? Ne možete gomilu đubreta prekriti snegom i očekivati da Bog to nazove čistim? To nije Božji plan. On vas ne boji u belo. On vas pere na belo. On ne stavlja čisti plašt preko prljavštine pa kaže da je sada sve čisto. On nikada ne kaže da je nešto čisto dok sva prljavština nije isprana. On će vas očistiti i uzeti kameno srce iz vašega tela i daće vam srce mesnato.
Da li ste spremni da pođete natrag? Da li ste voljni da povučete onu neljubaznu reč, onu klevetu, onu pogrdu? Da li ste spremni da pocepate ono pismo u svom džepu za koje znate da nemate pravo da ga posedujete? Da li ste voljni da raskinete svoje nezakonito prijateljstvo? Moraćete to da učinite ako želite da Ga nađete. Znam da to nije lako. To znači bol u nogama i jad u srcu. To može biti i krvavo srce, ali moraćete to da učinite ako želite mir.
Pre nekoliko godina, na otvaranju velike kampanje u Čikagu, govorio sam na ovaj tekst. Jedan od gradskih pastora je kasnije bio pozvan na telefon. Neki ga je čovek nazvao i rekao mu: "Želim da vas vidim. Moram da vas vidim. Da li bi hteli odmah da dođete k meni?"
Taj je čovek bio bogat neženja, član njegove crkve. Kad je pastor došao, rekao mu je: "Čuo sam juče propoved onoga čoveka i on je rekao da ću Hrista naći tamo gde sam Ga izgubio. Želim da Ga nađem." Suze su obilno tekle niz njegovo lice.
Pastor je rekao: "To je lako."
Odgovorio je: "Nije lako za mene. Učinio sam neke stvari za koje ljudi u ovom gradu nemaju pojma. Ali Bog zna i ja znam. Slušajte! Jedna divna devojka leži u nečasnom grobu, a dvoje male dece, dečak i devojčica, su u sirotištu, jer ja nisam bio dovoljno hrabar da im dam svoje ime. I znate, pastore", rekao je, "to me boli, želim li pronaći Hrista, moram da pronađem tu decu, dovesti ih ovamo i dozvoliti da ljudi saznaju da su ona moja."
Pastor je rekao: "Da, to znači to."
Vera nije za vas izlaz u slučaju požara dok vašim žrtvama dopušta da idu ka đavolu u zagrljaj. Ako vam vaša vera ne služi da živite ispravno, ne znate šta stvarno znači vera.
Bog žali dete koje dolazi na svet kroz pogrešna vrata. Bog žali decu koja ne poznaju roditelje! Ako išta znam o srcu moga Gospoda, Crkva ne sme biti prva koje će okrenuti lađa i zatvoriti svoja vrata takvom malom detetu. Crkva mora biti prva koja će raširiti svoje ruke. Ali mi to ne radimo. Mi odbacujemo jadna stvorenja kojima je učinjena nepravda i gazimo ih i osudimo na dno pakla, a laskamo i mazimo đavola koji im je učinio nepravdu. To nije biblijska vera. Moj Gospod takvim ženama govori: "Tvoji su gresi oprošteni." O, Gospode, daj nam Tvoj duh ljubavi za izgubljene!
Isus je u svom srcu imao divno mesto za izgubljene. Nije li to istina? On ih je ljubio i crkva bi trebala postojati zato da ih spasi; a ako to ne čini, onda to nije crkva.
Moj prijatelj pastor je rekao: "To znači to."
Bogataš je odgovorio: "Za nju sad više ne mogu ništa da učinim, ali ću poslati poruku u onu daleku zemlju da se nađu moja deca."
Otkrio je da se mala devojčica pridružila svojoj majci, a dečak je bio sa nekim farmerom. Znao je da ti ljudi nisu njegovi roditelji i čeznuo je za ljubavlju, ali je nikada nije dobijao. Odveli su ga u veliki grad. Bogataš je seo u svoj naslonjač, uzeo malog dečaka u krilo i rekao: "Sine moj, da li bi hteo da vidiš svoga oca?"
Mali dečak je odgovorio: "Ne znam gospodine".
"Misliš li da bi mogao da ga voliš iako je tebe i tvoju majku vrlo ožalostio?"
Dečak je rekao: "Ne znam gospodine."
"Pa", rekao je, "pogledaj oko sebe. Misliš li da bi mogao da budeš srećan ako ostaneš ovde da živiš sa mnom?"
A dečak je odgovorio: "Ne znam gospodine".
Tada je srce onoga oca oživelo i zaplakao je: "Stavi svoje ruke oko moga vrata, čvrsto me zagrli i nazovi ocem iako ne zaslužujem taj naziv."
Okrenuvši se propovedniku, rekao je: "Pronašavši svoje dete, pronašao sam Hrista."
Isusa ćemo naći tamo gde smo Ga izgubili. Kad bi se samo vratili onamo, pronašli bismo Ga, jer On nije daleko ni od jednoga od nas. On je spreman da oprosti i izbriše prošlost - spremniji je nego što smo mi spremi da tražimo.
Onaj koji je rekao: "Isceliću ih od njihova otpada, od sveg ću ih srca ljubiti..." neće dopustiti da Ga ijedno slomljeno srce traži uzalud.
Njegovoj ljubavi, oproštenju i očišćenju ne postoji granica. Njegovo je milosrđe veće od naših greha. O, žalosna, umorna, grešna dušo, sagni se sada pred Njim u pokajanju i veri, i saznaćeš da je spor na gnev i bogat milosrđem.
